Da li sam dovoljno submisivna?
Vec danima pokusavam da izgubim ovu inspiraciju, ali mi ne ide. I, na kraju krajeva, zasto se opirati? Pa, da pokusam da objasnim sta me je navelo na ovu „inspiraciju“...
U poslednje vreme, sve cesce nailazim na poruke i mailove subica sa pitanjima o tome jesu li one dovoljno submisivne. To je pitanje na koje samo one same mogu da daju odgovor. Ali, ako mogu da pomognem svojim vidjenjem toga, onda evo ga.
Mogu samo da kazem da sam isprobala i jednu i drugu stranu sub prirode, odnosno, onu najosnovniju podelu sub osoba a to je robinja i subica. I ne mogu da striktno odvojim jednu od druge. Mogu samo da kazem sta me je vuklo ka jednoj ili drugoj. I, uvek je u pitanju bila osoba sa kojom sam bila. Ne cinjenica da li je ta osoba vukla vise ka Dom ili Gospodar opciji, nego sama osoba kao takva. Postojale su osobe u mom zivotu kojima sam verovala do krajnjih granica. Postojale su osobe koje nisu imale toliko moje poverenje i nisu uspele da ga steknu nikada. Ali, uvek su to bile osobe. Dominantne, da, ali to uopste nije bilo presudno da bih odlucila do koje mere mogu da im se prepustim.
Prvo sto me je naucio moj prvi Dom bila je poruka, jasna i glasna: „Postuj one koje bi postovala svakako, i da nemaju nikakve veze sa bdsm-om, postuj nekoga zbog toga sto osecas da je osoba vredna postovanja.“ Sledeca poruka je glasila: „Ako ti neko, pre nego sto ti kaze ja sam taj i taj kaze ja sam Dom, taj, budi sigurna, nije Dom.“ Treca poruka je glasila: „Nikada nemoj da dozvolis da te neko tlaci zbog toga sto jesi. To sto jesi, to sto dajes od sebe, nacin na koji dajes sebe, to je najvrednije sto iko moze dati. Ako neko to ne postuje, taj nije vredan toga. I slobodno mu kazi da se nosi u... (ovo necu da prenosim), nikom nisi duzna da se potcinjavas. To je tvoj dar, tvoja odluka, ne tvoja duznost.“
Naravno, sve je ovo jako lepo zvucalo u trenutku kada sam sedela i zaljubljeno gledala u nekog kome bih poverovala i da je belo crno, samo da je rekao tako nesto. Imala sam tu srecu da nikada nije potegao pitanje crnog i belog, i imala sam tu srecu da nikada nije dozvolio da mu poverujem da je crno belo. Naprotiv. Uvek me je „gnjavio“ da mislim svojom glavom, i uvek me je „gnjavio“ da obrazlazem zasto nesto mislim, i nikada nije rekao „pogresno – tacno“, nego me je uvek navodio na to da postujem svoje misljenje i da stojim iza njega, a ne da ga menjam kako vetar duva, ili zato sto mi neko kaze da je pogresno. Zapravo, ucio me je da postujem sebe. Da prihvatim sebe. Da shvatim da to sto sam submisivna ne znaci da sam nesposobna da imam svoje ja. Da to sto imam svoje ja, u stvari, znaci da ono sto dajem ima vecu vrednost.
Zbog toga, nekako, kada danas gledam na stvari, svesna sam da imam prilicno siromasno bdsm iskustvo. Imala sam cetiri ozbiljne veze u zivotu. Sve cetiri bile su sa Domovima. Osim srednjoskolskih i ranofakultetskih veza, nisam nikada bila u vanila odnosu. Shvatila sam, jednostavno, da ne mogu da funkcionisem u takvim vezama. Za mene, bdsm nije samo seksualna strana svega. Naravno, to jeste jedna od komponenti odnosa. Naravno, bez toga, tesko da bih se ikada zainteresovala za bdsm, naravno, ja uzivam u bdsm seksu, ali nikada to nije bila osnova bdsm odnosa za mene, i nikada nisam uspela da striktno odvojim seks od odnosa. Upravo zbog toga, uvek je ispred mene bila vizija osobe, a ne njene dominantnosti.
Nikada necu moci da razumem pojedine osobe koje se izjasnjavaju kao Domovi, a jedino sto vide u bdsm odnosu je zadovoljenje njihovih potreba ili izivljavanje nekih svojih frustracija. Da, to je cesta „maska“ koja je svima potrebna, onaj potrebni veo misterije koji obavija bdsm odnose, da je Dom strana ta koja uziva najvise, dok je sub strana tu da sluzi, ali, budimo iskreni, nisam sigurna cije je uzivanje vece u tome. Pod uslovom da ste sa pravom osobom. Sa osobom koja ume da postuje i kada ponizava. Sa osobom koja se ne stidi da pokaze da prihvata vas dar. Sa osobom koja uziva u tom daru kao i u svemu ostalom sto se „provlaci“ kroz bdsm.
Subice uopste nisu duzne da trpe nesto sto im ne odgovara. Mozda je najbolje da razmisle same o tome koliko vrede osobi koja od njih trazi da nesto rade zato sto su se izjasnile kao subice. Koliko puta sam cula onu cuvenu recenicu koja me uvek nasmeje kao najbolji vic: „Ti nisi prava subica.“? Ta recenica, na primer, meni samo govori da osoba koja je izgovara nije pravi Dom. Neko ko potegne za tim „kecom iz rukava“, zapravo, samo dize ruke u znak predaje, jer je nesposoban da se izbori sa nastalom situacijom.
Subice traze od svog Doma da dokazuje svoju dominantnost uvek iznova, imaju potrebu da budu „slomljene“ svaki put kada se predaju, za njih je citava magija odnosa u tome. One izazivaju, one postavljaju izazov pred svoga Doma, one zahtevaju zadovoljenje, one se predaju samo kada su „naterane“ na to. One ce same odrediti kada su spremne na pomeranje svojih granica, i drzace u svojim rukama odluku kada je dosta sa tim pomeranjem. One ce pristati na povremene kazne, ali nece pristati da neko odlucuje kada je ta kazna primerena, nego ce same dati znak kada pristaju na kaznu. One ce odrediti sta ih uzbudjuje, koliko ih uzbudjuje, i nece pristati ni na sta sto nece dovesti do njihovog zadovoljenja. „Vladati“ subicom je tesko. I nepotrebno. Subica se predaje svojevoljno, i treba samo umeti prhvatiti taj dar.
Problem nastane onda kada subica shvati da nije svaki Dom odgovarajuci za nju, i da nije svaka osoba koja se izjasni kao Dom stvarno Dom. Ja, na primer, imam jedan mali test. Za sebe (da ne bude zabune), ne za Doma. Zamislim da treba da provedem sa tom osobom, na primer, petnaest dana na pustom ostrvu, bez ikakvog upraznjavanja bdsm-a. Da li bih ja to mogla? Ako pomislim da ne bih, jer nemam sta sa tom osobom da radim petnaest dana bez bdsm-a, onda znaci da ce, kad – tad doci i do toga da u stvarnom zivotu dodjem u situaciju da pozelim da vec jednom naidje taj spasilacki avion.
Niko ne zasluzije postovanje, a da pre toga nije pokazao da to postovanje zasluzuje. Postoje situacije, koje nemaju veze sa bdsm-om, kada cete sedeti negde, pored svog Doma, posmatrati njegovo ponasanje, i posmatrati kako postovanje koje ste imale prema njemu polako, ali sigurno, odleprsava negde u nepovrat. Gubitak postovanja, pocece da potkopava i poverenje, koje ce se topiti kao kugla sladoleda ostavljena u casi na suncu. I, mnoge od nas ce u sebi pronaci neko osecanje duznosti ili potrebu da sebi pokazu da nesto mogu, i ostajace pored tog i takvog Doma, osecajuci se sve losije i losije. Dok jednom ne pocnemo da mrzimo sebe i dok ne pocnemo da se pitamo da li smo stvarno submisivne, i sve ce biti jos pojacano time da ce, u devedeset posto slucajeva, takvi Domovi ici na to da podrzavaju takvo nase osecanje, jer je to jedini nacin da nas zadrze.
I to, za divno cudo, nema nikakve veze sa time sto su oni Domovi a mi subice. To ima veze samo sa time sto smo mi osobe kakve jesmo, i sto su oni osobe kakve jesu.
Svako od nas ima neotudjivo pravo da zna sta mu je potrebno. Svako od nas ima pravo da, kada se ne oseca dobro u nekom odnosu, potrazi uzroke tog nezadovoljstva. Svako ima pravo da ne pristane na nesto. I nikome ne treba davati pravo da nam govori sta jesmo i kako se osecamo. To, ipak, najbolje znamo mi sami.
c.
|
