Evo me, svitu moj dragi, lipo naruži vaj kazandžija da sam lin, da već dugo nisam ništa napiso. Pa da me više ne ruži evo u par riči, šta mi se njeki dan desilo:
"Sve mi ide zlo i naopako, dani su mi sve blesaviji, nemiran sam i mrzovoljan kao ‘naj mali đavo Ljutko iz dječje bajke o Snjeguljici i sedam patuljaka", kuka njeki dan moj stari drug Jakša kod „Regoča”. Gledam ga i razmišljam štA mu se ope’ desilo, šta je tako gromoglasan, ne daj Bože da mu je umrla punica, jer on svoju punicu kuje u zvizde, čak toliko da čojk dobiva dojam da je njegova punica zaslužila Nobelovu nagradu za dobročinstvo. Ta koji mu je očin?
"Vidiš vaj snig?", započinje Jakša,"taj ti je došo kao kec na jedanaest. Penziju još nisam dobijo a cipele su mi stare, ko da sam ih iz izvukao iz doba kad sam još bio momak. Pune rupčaga kao brodski nogostupi. Zbog ve kiše cipele su mi pune vode, prsti ledeni a tabani tvrdi kao kost. Uopće i ne znam da li na njima odam. A s čim da kupim nove cipele?
No malo siće, ili ako oš, ušteđevine štaj još ostalo, utrošijo sam na djecu, zapravo ne ja, već na moja. Kći je danima lijevala krokodilske suze tražeći bez milosti da joj kupimo Nike jaknu i Levisice, a sin je tražio njake čižmurine kake ne nose ni djelatnici na bauštelu. Tim izdacima pridružili su se i troškovi za struju. Zamisli, dođu bajice iz HEP-a s cvikcangama i zaprite mi isključenjem iz mreže ako odma ne iscoltam dugovanje. Ja drž, pa ne daj, udari kuknjavu, spomenuh bolesnu mamu. Ni sam ne znam koje sam mu sve razloge gurnijo pod nos. Bijo sam sluga ponizan, manji od makova zrnca, plašljiviji od miša, bajo moj! Na sreću, dečki su bili dobri i razumni, nisu mi odmah isključili struju, već ostavili razuman rok za izmirenje duga, a on ti, druže dragi, istječe baš danas.
Zato sam i kidnijo u Brod, da me ne nađu doma, a kćeri sam naredio da vrata ne otvara ni rođenoj materi.
