FRANJINA GLAVA
Otkad živimo na selu uredila sam si mali atelje u nekadašnjem štaglju. Oduvijek sam htjela imati atelje. Kad svi ukućani pozaspu odem tamo i prepustim se inspiraciji. Noćas sam bila prilično umorna. Mora da sam zadrijemala kad me u neodređeno doba noći probudilo kucanje.
Otvorila sam vrata.
Na vratima je stajao Franjo.
- Da ?- rekla sam.
- Ja bi naručio tekst- rekao je Franjo.
- Kakav tekst ?
- Neki lijepi. Dugo nitko nije o meni napisao lijepu riječ.- rekao je Franjo tugaljivo.
- Ček sekundu- rekla sam i otišla u stražnji dio ateljea. Uzela sam lovački nožić i recnula se po kažiprstu. Nisam se probudila. Franjo je i dalje sjedio u mojoj apšisaloj fotelji i vrtio palčevima. Vratila sam se.
- Franjo, kud baš ja ? Što se dogodilo s tvojim obožavateljima ? Zašto nisi otišao k njima ?
Franjo je uzdahnuo u nelagodi i propentao :
- Pa oni su....kako bih rekao...osjećam se kao...
- Izdali me prijatelji, izdao me brat, izgubio sve sam bitke, al još vodim rat ? - sugerirala sam mu.
- Eh, baš to- rekao je Franjo s olakšanjem, iako je malo nabrao obrve na spomen rata.
Uzdahnula sam duboko.
- Slušaj Franjo. Ja nemam lijepe riječi za tebe. To si morao znati. Iako moram priznati da ti je sudbina prilično stisla kanđe oko vrata kad si došao k meni.
- Ma znam, ali....mrmljao je Franjo.
- Osim toga, odrekla bi me se cijela obitelj. Znaš dobro što je moj stari rekao da će učiniti na tvom grobu. Znaš i da je zbog toga bio na obavijesnim razgovorima. Da ne pričam da se hvalio da je on osobno izmislio onaj vic o tebi.
- Koji vic ? - trznuo je Franjo zaplašeno.
- Pa onaj....zašto je Franjo doletio tako brzo iz Daytona ? Dobio je poziv iz zemlje.
Franjo se kiselkasto osmijehnuo.
Njegove socijalne očale malo su se zamaglile.
- Ha dobro- rekao je.
- Uzmi onda ovaj dar od mene.
To je bilo neočekivano. Ono što mi je pružio bila je glinena glava s njegovim likom nabijena na mali štap ukrašen perjem i perlama. Glava je imala groteskni izraz lica. Mogla bi poslužiti da eventualno paralizira protivnike smijehom.
- To sam ja kad sam ljut- osmijehnuo se Franjo šeretski nešlogiranom polovicom usana.
Tada je izašao, kako je ušao, a ja sam ostala držeći u rukama tu njegovu ...glavu.
Dosta me iznenadio zadnjom opaskom. Pomislila sam- je li moguće da smrt nekim ljudima donese takav suptilan osjećaj za samoironiju ?
U jednom momentu bilo mi je žao Franje.
Zatim sam samoj sebi opalila šamar i spremila Franjinu glavu u kutiju s ostalim glavama.
08.10.2014. | 08:31 |
17 K | P | # | ^
