Moj prijatelj Nenad

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je u redu.
– Kakvom redu?
– Moram prodati neke stare novine. Dođeš kasnije u VVB pa ću ti sve ispričati.
Pokušao sam, ali nisam uspio smisliti ništa da se izvučem pa smo se našli u VVB-u.
– Kakve novine si prodavao?
– Gadni je na Danima hrvatskih kemičara i kemijskih tehničara.
– Pa si iskoristio prigodu za prodat novine? Ili je to neka tradicija? Prodaješ novine samo kad je Gadni na tim Danima? I kaj uopće radi na Danima kemičara?
– Upoznao je neku curu pa je sprašio u Trogir. Pa oni dvoje nešto kemijaju.
– A kakve to veze ima s novinama?
– Matko me je nazvao i zamolio za uslugu.
– Kakve veze sada ima Matko s novinama?
– Matko je sa sinom u bolnici.
– I zato si prodavao novine?
– Gadni je u Trogiru, Matko je sa sinom u bolnici, a ja sam uskočio.
– U što?
– Gadni ima strica akademika. Seli u novi stan pa mu treba prebaciti stvari. Trebao je to Matko, ali nije pa je mene zamolio.
– Super. Sreća da imate telefone. Inače bi bilo frke.
– Knjige sam spakirao i prebacio, a neke stare novine sam prodao. Smeće sam bacio u smeće i sve je kako treba. Razmišljam dati otkaz u školi i baviti se selidbama.
– Ti si blesav, Nenade.
Uto je naišao Matko.
– Sve sam napravio, Matko.
– Stvari si prebacio, a smeće bacio?
– Točno tako.
– Rekao sam ti da posebno obratiš pozornost na novine i da ih odvojiš od knjiga.
– Naravno.
– Navodno su to skupocjene i rijetke novine koje je ovaj skupljao godinama. To je jedna od najdragocjenijih zbirki u privatnom vlasništvu.

Oznake: Nenad, SOS telefon, Stare novine