Moj prijatelj Nenad

srijeda, 22.02.2017.

POGOVOR 5601 - 6300

– Moj najbolji prijatelj je sada u Londonu. Ima gore neka kladionica di se kladiš ko će da pobedi u ovom sranju. Malo morbidno, ali jebaji ga. Ja sam svu paru stavija da će ustaše da pobede. Kako god ispadne meni dobro. Ako dobiju moji biću deo pobedničke armije, a ako izgube baren ću dobit novaca.
Nakon nekog vremena je zaustavio automobil.
– Sad smo na granici. Ovo dovde kontrolišu četnici, a doli kontroliraju ustaše. Moramo obavit granične formalnosti.
– O čemu ti to govoriš?
– Idem se ispišat.
Izađe vani i počne mokriti.
– To ti je prvo pravilo ratovanja. Nikad ne idi u akciju punoga mijura! Lakše se biži prazan. Sad ću lipo izvisit bilu zastavu i stavit crveni križ i idemo te pridat tvojima. Onda si, lipoto moja, slobodna ko ptičica.
Okrene se i počne zakopčavati:
– Sad san i ja spreman za akciju. Sad mi je lepo kao da sam ptica.
Uto iz šume izletješe gardisti.
– Drži ruke u zraku, ptico. Ako se makneš odletjet ćeš u nebo.
Jedan od gardista je Vladimira naslonio na haubu i počeo pretraživati, a drugi je otvorio suvozačičina vrata i grubo je povukao vani.
– Izlazi vani, kurvetino jedna četnička.
– Ona je vaša. Moji su je pustili.
Onaj koji je izgledao kao glavni priđe joj i upita:
– Zašto su te pustili?
– Zbog djeda.
– Djeda? Ko ti je djed?
Rekla je djedovo ime. Na trenutak nastane tajac. A onda onaj koji je bio glavni reče:
– Je l ti to mene zajebaješ, mala?
Onda priđe Vladimiru kojega su držala dvojica i udari ga šakom u trbuh.
– Je l vi to mene zajebajete malo? Kako si rekla da je ime?
Ponovila je djedovo ime. Ovaj se okrene i pogleda svoje.
– Zna li ga itko? Je l ko kad čuo za tog čovika?
Onda mu priđe jedan vojnik i nešto šapne na uho. Glavni se naglo uozbilji.
– A u pizdu materinu. Odma je puštaj! Oprostite, gospođice, nismo znali da je to vaš djed. Jedan naš vojnik će vas odvesti u stožer. Sada ste na sigurnom.
Onaj koji ju je držao pusti je. I odmakne se.
– Jure, ti ćeš uzet auto i odvesti je u stožer. A ovoga četnika vežite i vodite u zatvor.
– Neće ići, majstore. Ja se vraćam među svoje četnike.
– A je l, delijo? A kako to?
– Moji vas drže u pat poziciji. Ubit će pedeset ljudi ako se do večeri ne vratim. Pa sad ti misli šta ćeš. Ti si na potezu, delijo.
– Pusti budalu. Blefira.
– Ne blefira. – Vikne žena. – Čula sam kad mu je vojvoda rekao da će ubiti pedeset žena ako se ne vrati.
– Što ćemo sad?
– Ništa. Neka govno ide svojima.
Gardisti puste Vladimira, a on se uputi prema automobilu.
– A, ne. Neće ići. Automobil ostaje. Ti lijepo pješačiš natrag. Stići ćeš do večeri.
Vladimir slegne ramenima.
– Neka vam bude. Neka vam auta. Ionako ja navijam za vas.
– Navijaš za nas? – upita ga glavni?
– Pa da. Volija bi da vi dobijete.
Okrene se ženi i namigne joj:
– Drži se, lipoto.
– Ja sad iden. Da nije neko puca. Ja iden ća. Vidimo se u Splitu kad svrši rat.
– Šta si reka? – upita ga glavni.
– Ono šta si čuja. – Odgovori mu Vladimir. – Vidimo se u Splitu kad prođe ovo sranje. Ja navijan za vas.
Gardisti se počnu smijati i dovikivati zapovjedniku:
– Crni, je l on to tebe malo podjebava? – Reče jedan s jedne strane.
– Crni, on ti se ruga. – Doda drugi odnekuda.
– Crni, popušio si gadno. – Viknu neko odostraga. I svi se stadoše još glasnije smijati.
Vladimir im se nato naklonio, okrenuo i krenuo putom odakle je došao. I dok su se gardisti smijali, Crni je repetirao pušku i ispalio tri metka. Vladimir pade.
– Neeee… Neeeee…
Klekla je pokraj njega. Bio je još živ. Vladimir se nasmiješi i reče:
– Eto. Neplanirani momenat. Sad neću znati kako je svršilo i hoću li dobiti pare na kladionici. Mislin… Ali rat bi bio zajebana stvar da nije…
Kad je umro zaplakala je. Iz svega glasa. Zaplakala je očajnički. Plakala je i za Vladimirom i za Anicom i za onih pedeset žena koje će večeras biti ubijene.
– Šta je ovoj sad?
– To ti je stocholmski sindrom.
– Jebo te, Stocholm, da te jebo. Jure, vodi žensku u stožer, a mi bižmo odavde.

Oznake: Nenad, Pogovor, Prvi leš

- 23:03 - Komentari (1) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 13.02.2017.

POGOVOR 4901 - 5600

S vremenom je vožnja pogrebnoga auta postajala pravilo, a studiranje izuzetak. Ali ipak sam odolijevao Martinovu zovu da potpuno prijeđem kod njega.
Ispalo je da ovako zaradim više nego da sam kod njega zaposlen i da mi daje plaću. Nije to palo na pamet meni nesposobnome za bilo kakve financijske kalkulacije, nego mi je to objasnila Djevojka s Juga na jednoj od naših sljemenskih šetnji.
– Ti si nesposoban za život. Jedino ćeš uspjeti ako budeš imao sreću da se u tebe zaljubi neka mudra i praktična žena. Ne mislim na Jelenu. Ona je najobičnija bezveznjača.
Djevojka s Juga nikada nije voljela Jelenu. I nikada nije lijepo govorila o njoj. Jedino je jednom izjavila nešto što bi se uz puno mašte i dobre volje moglo nazvati lijepom riječi o Jeleni.
Kad sam napokon upoznao mudru i praktičnu ženu, koja je pristala udati se za mene, Djevojka s Juga je rekla:
– Nastradao si bome… Od ove je čak i Jelena bolja.
A moj život u braku je bio sretan, neovisno o tome što je Djevojka s Juga mislila. Doduše, tada sam rjeđe vozio pogrebni auto jer sam se u međuvremenu i zaposlio, ali sam svejedno po našeg prvog sina otišao u Petrovu pogrebnim autom.
– Kamo, majstore?
– Idem po ženu.
– Nisam čuo da imamo mrtvi slučaj.
– Imam ja živi slučaj. Idem po ženu i sina. Diži rampu i puštaj me!
Portir me ipak nije pustio odmah jer je najprije on filozofirao o tome je li prikladno dolaziti mrtvačkim autom u rodilište, a onda su sazvali i kolegij.
No, to je bilo puno godina kasnije i vratimo se u vrijeme dok sam s Djevojkom s Juga šetao Sljemenom i slušao njena prigovaranja osjećajući da dolaze godine u kojima će se pokazati još istinitije riječi vlasnika pogrebnoga poduzeća:
– Drži se ti ovoga posla. Ja sam se obogatio na mrtvacima. To ti je sigurna egzistencija. Mrtvaca će uvijek biti.

Kad je započeo rat pobunom i napadom, mene su relativno brzo mobilizirali.
Nastao je problem kad su shvatili da doduše jesam bio u vojsci, ali da nisam imao pušku, niti je znam koristiti.
Mislim, to je bio njihov problem.
Kad su me vidjeli koliko sam spretan i zainteresiran za sve što ima veze s vojskom, odlučili su da mi neće ni dati pušku. Dali su mi Igora i Mladena. I kombi.
Mi trojica smo bili zaduženi za izvlačenje i prevoženje poginulih.

Prvi leš koji smo skupili bio je nekakav srpski vojnik. Zvao se Vladimir.
Ubijen je na crti razgraničenja. Dovezao se autom. Doveo je ženu koju je trebao predati našim dečkima. Četnici su je pustili kad su zauzeli grad jer joj je djed bio neka faca. Vladimir ju je trebao dovesti, predati i vratiti se. Ali stvari su se malo zakomplicirale.
Vladimir je rođen u Splitu, cijeli život je proveo u Splitu. Pred rat mu je otac otišao u Srbiju.
– Tija je i mene odvest, ali se ja nisan da. Ima san bend u Splitu. Di bi iša od ekipe?
– Sad nisi s ekipom.
– Ma. Stari me, govno jedno četničko, privarija. Reka mi da dođen pa da će mi kupit auto. Moš mislit. A ja sanja o autu. I, budala, doša po auto u Beograd. Kako san doša, tako me i ostavilo. A onda i mobiliziralo. I gle me sad – vozin auto. Ispunjenje dečačkih snova, jebali ga snovi. A? Što je život. Gle me sad. Vozim se off road, na čiston san zraku i imam pravoga komada uza se.
Nasmiješila se. On je primijetio osmijeh.
– Tako triba, lipoto. Rat bi bio velika zajebancija kad se ne bi malo zajebavali. Oćeš još jednoga zapalit?
– Pa kako su tebe pustili da me voziš? Zar ih nije strah da ćeš ipak pobjeći?
– A di bi biža? Sve ti je to isto. Ni jedni ni drugi nisu moja ekipa. Nisan ti ja za rat. Želim samo da sviram, da se otkačim i to je to. Major je porodični prijatelj i ima poverenja u moj lik i delo i rekao mi je da ne osramotim oca i svetlo porodično ime. Pa mi je žao da čoveka razočaram. A govno Vojvoda je reka da će ubit pedeset žena ako se do večeri ne vratin u grad. Eto vidiš. To ti je umeće pregovaranja.

Oznake: Nenad, Pogovor, Prvi leš

- 15:06 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se