Moj prijatelj Nenad

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da ga je Gadni odveo na ručak.
– U onaj snobovski restoran?
– Ma da… Hoćeš nam se pridružiti?
– Ne pada mi na pamet. Vidimo se kasnije u VVB-u.
Već su bili u VVB-u kad sam došao tamo.
– Kako to da ste bili na ručku?
– Najprije smo bili na kaznenom sudu.
– Zakaj?
– Najobičniji nesporazum.
– Nenad je svjedočio u Cvrčkovu korist, a ja sam ga pratio.
– Logično.
– I onda sam susreo jednu svoju prijateljicu iz osnovne, koja radi na sudu, pa je Gadni navalio da ih upoznam.
– Imam krajem mjeseca slobodan termin u fuckystanu pa bih ga popunio.
– Upoznao si ih pa te je častio ručkom? Ti si ljiga, Nenade.
– Nisam ih upoznao. Častio me je jer me htio podmititi.
– Ljubav ulazi kroz želudac.
– Ne ulazi kroz Nenadov, Gadni.
– Sve da ih i upoznam, ona je toliko normalna i moralna da nikada ne bi ništa imala s tobom, Gadni.
– Misliš? Hoćeš se kladiti?
– Ne pada mi na pamet. Klađenje me uvijek podsjeti na srednju školu.
– Kako misliš?
– Jednom smo se nešto kladili i tko izgubi trebao je za kaznu izvesti vani najružniju curu na školi i poljubiti je. Bila je toliko gadna da me ne bi čudilo da je još uvijek djevica.
– Hmm... Imaš li njen broj?
– Ne prekidaj ga, Gadni. I što je bilo?
– Ja sam, nažalost, izgubio. Trebao sam je izvesti vani i poljubiti.
– I?
– Kad sam je pozvao, odbila me je. Rekla je da ima svoje kriterije i da ne izlazi s bilo kim. Da sam ja previše ružan za nju.

Oznake: Nenad, Oklada, Kazneni sud