Moj prijatelj Nenad

četvrtak, 06.11.2014.

285. ČUJEM DA JE DANAS SVJETSKI DAN BORBE PROTIV MALARIJE PA, ČUDEĆI SE KAKVIH SVE ČUDA IMA, SHVAĆAM DA I RUŽNO MOŽE BITI LIJEPA ASOCIJACIJA...

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da se zadržao u školi.
– Kako to, dobri čovječe?
– Pričat ću ti kad se nađemo u VVB-u.
I tako sam opet, neplanirano, sjeo u VVB, naručio piće i čekao Nenada.
Pitao sam se dobiva li Nenad od Matka proviziju kad me uvijek zove da se nađemo u VVB-u.
Iz crnih misli prenuo me Nenadov dolazak.
– Oprosti. Imao sam frku s jednim učenikom.
– Kaj je bilo? Usudio se reći što misli?
– Počeo je skupljati neopravdane sate pa sam mu zvao roditelje da navrijeme spriječimo moguće posljedice. Znaš kako kažu naši stari: Svaki požar se može ugasiti čašom vode, ako se počne navrijeme gasiti.
– To ti nisu rekli naši stari, nego moj otac. I ne zovi ga starim.
– Lako je tebi kad imaš oca. I ovaj mali ima oca pa svejedno skuplja neopravdane.
– A ti, kao, nikada nisi dobio neopravdani sat.
– U životu samo šest sati. Zbog male Rije.
– Malarije?
– Ne malarije, nego male Rije.
– Kaj ti je to? To je neka mutacija malarije?
– Mala Rija je sa mnom išla u osnovnu školu.
– Pa?
– Imali smo kabinet kemije na drugom katu. Inače smo bili po učionicama, ali neke satove smo imali u kabinetima. Kemiju smo imali u kabinetu. Pričekali bismo profesoricu pred učionicom, ona bi otvorila učionicu i mi bismo ušli unutra.
– I tebi je dosadila ta rutina pa si pobjegao šest puta sa sata?
– Jednog dana se profesorica popela do kabineta i onda je shvatila da nije ponijela ključ od kemijskog kabineta. Mala Rija je bila redar pa ju je profesorica poslala u zbornicu po ključ. Zbornica je bila u prizemlju.
– I?
– Mala Rija je normalno otišla i vratila se s ključem. Ali profesorica je očito bila nešto loše volje toga dana pa je počela vikati na Riju da je spora, da se vuče po hodnicima i da je se pošalje po smrt da nitko ne bi umro…
– Izgleda da je i profesorica upoznala mog oca.
– Mala Rija je stajala ispred nje onako sićušna i u ispruženoj ruci je držala ključ. Profesorica je galamila i nije uzimala ključ iz njene ruke. Maloj Riji je u jednom trenutku pukao film pa je ključ bacila kroz otvoreni prozor i rekla profesorici da sada ide sama po njega.
– Viš ti malarije…
– Profesorica je zanijemila od šoka. A onda je poslala mene da odem po ključ. Otrčao sam brzo dolje i gore da ne bi profesorica i na mene vikala. Uzalud. Vikala je kad sam se vratio.
– Zakaj?
– Jer sam otišao u zbornicu misleći da je tamo rezervni ključ, a ona me je poslala po onaj izbačen kroz prozor.
– Koji si ti…
– Srećom, profesorica više nije galamila na malu Riju, nego je vikala na mene. A po ključ je poslala štrebera Juricu.
– I za kaznu si dobio šest neopravdanih sati?
– Dok je Jurica tražio ključ po dvorištu začuo se ogromni tresak. Pao je strop u kabinetu kemije.
– Šokantno.
– Da smo ušli navrijeme u učionicu bilo bi mrtvih i ranjenih. Mala Rija nam je spasila život bacivši ključ kroz prozor.
– A kakve to veze ima s neopravdanim satima?
– Profesorica je tražila da se kazni mala Rija jer je navodno bila bezobrazna prema njoj i njenom autoritetu. I kaznili su je. Pa je cijeli razred bojkotirao nastavu sljedeći dan iz solidarnosti s malom Rijom.
– Baš cijeli razred? Svaka čast!
– Cijeli razred. Osim štrebera Jurice.

Oznake: Nenad, Malarija, Mala Rija

- 09:35 - Komentari (10) - Isprintaj - #