Moj prijatelj Nenad

četvrtak, 31.01.2013.

9. ČUJEM DA JE DANAS DAN DJECE S ULICE STOGA, RAZMIŠLJAJUĆI O DANAŠNJIM MLADIMA KOJIMA SMO ODUZELI PROŠLOST, SMISAO I NADU, SHVAĆAM DA SU JOŠ I DOBRI KAKO SE ODNOSIMO PREMA NJIMA...

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi nego da je na Knežiji.
– Fakat je Knežija veća nego što sam mislio. Drugi put mi precizno reci gdje si.
– Mislio sam da ćeš pogoditi gdje bih mogao biti danas.
– Kak bih pogodio? Pa nemam parapsiholoških sposobnosti.
– Danas je sv. Ivan Bosco pa sam se otišao pomoliti za svoje učenike. Imali smo sjednicu u školi pa mi je pukao film.
– Kaj je bilo?
– Ma… Uvijek na sjednicama govorimo o klincima koji se problematično ponašaju. Uhvati me depresija. Pogotovo kad počnu svašta govoriti o našim učenicima.
– Kaj vele?
– Jedna kolegica…
– Drugarica!
– …veli: "Ovaj svijet je stigao da kritične točke razvoja. Mladi više ne slušaju roditelje. Kraj svijeta ne može biti daleko." Druga: "Današnja mladež je pokvarena do dubine svoga srca. Mladi su izopačeni i lijenčine. Današnja mladež neće biti sposobna sačuvati našu kulturu." Treća napominje: "Ne gajim više nikakve nade za budućnost naše zemlje bude li današnja mladež sutra na vlasti, jer je ta mladež nesnosna i bezobzirna, jednostavno užasna."
– A kaj ti veliš?
– U ovih dvadesetak godina otkako sam u školi nisam susreo niti jednog sretnog učenika koji je pravio probleme. Uglavnom se radilo o zbunjenoj, frustriranoj i nesretnoj djeci i mladima. A takve se ne kažnjava za ono loše što čine, nego im se treba pomoći. Nadam se da ćemo što prije shvatiti da mladi nisu problem i da njihovo neprihvatljivo ponašanje nije ništa drugo nego poziv u pomoć.
– Moš mislit… Ti si idealist i budala.
– Kažnjavamo klince zato jer bježe iz škole. Pa tko normalan odlazi s mjesta na kojemu mu je dobro.
– Konobar Matko.
– Matko debil?
– Pa da. Veli da je sinoć bio kod cure i da mu je bilo dobro, ali je otišao prije nego je mislio i htio.
– Zašto?
– Pa vratio joj se muž.

Oznake: Nenad, Mladi

- 17:09 - Komentari (0) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 28.01.2013.

8. ČUJEM DA JE DANAS MEĐUNARODNI DAN PISMENOSTI PA, JOŠ UVIJEK UČEĆI ČITATI I PISATI IZMEĐU REDAKA, PRILAŽEM SVJEDOČANSTVO O TOME KAKO SE ŽIVOT MOŽE ZAKOMPLICIRATI NEPLANIRANO I NENADANO...

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo na Cmroku.
Sunce je izmamilo ljude i zelenilo se protkalo šarenilom. Izgledalo je da su sve boje ljubavi odjednom pred nama.
– Gle kako je lijep dan. Čemu tuga? Čemu sjeta?
– Klinci su me rasrdili.
– Kaj je bilo?
– Loše su napisali pismeni.
– Zar su napisali nepismeni?
– Baš ti je fora…
– Zašto se to uopće zove pismeni ispit?
– Jer se koriste slova, odnosno pismena. Neke arhaične riječi su preživjele usprkos svim napadima na sebe.
– Kao na primjer…
– Kajdanka. Nitko više ne spominje kajde, ali se bilježnica za zapisivanje nota i dalje zove kajdanka.
– Čuj. I meni se život zakomplicirao...
– Kaj je bilo?
– Znaš da sam na Internetu na stranicama za upoznavanje...
– No dobro, nije ti to jedina mana.
– Tamo postoji mogućnost izabrati kako se trenutno osjećam.
– Zbilja? Ima li i – jadno, ružno i naporno?
– Valjda. Ali, ja sam izabrao – nezasitno.
– Vau.
– I onda je nastao problem.
– Kakav problem?
– Izgleda da žene ovo moje "nezasitno" čitaju – ne za sitno. I počele su mi se javljati samo žene s velikim sisama.
– A to se ne čita – ne za sitno?
– Ma ne. Čita se – nezasitno. Uvijek željno, nikad zadovoljeno...
– Hahahahahaha hahahahhahaha hahahahahahaha hahahahaha haha........
– Čemu se smiješ?
– Sebi.
– Sebi?
– Pa da. Ja se nisam do sada javljao ženama koje su to imale u profilu misleći da nemam kod njih šanse kad nisu za sitno.

Oznake: Nenad, Pismenost, Nezasitno

- 14:58 - Komentari (1) - Isprintaj - #

nedjelja, 27.01.2013.

7. ČUJEM DA JE DANAS SVJETSKI DAN VJERSKE SLOBODE STOGA, PITAJUĆI SE DO KADA ĆE SE KATOLICI U HRVATSKIM MEDIJIMA SPOMINJATI UGLAVNOM ZATO DA BI SE VRIJEĐALI ILI IZRUGIVALI, POMIŠLJAM NIJE LI NAJGRUBLJA DISKRIMINACIJA UPRAVO PREŠUĆIVANJE I IGNORIRANJE…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da pije u VVB-u.
– Opet? Pa i zadnji put sam te ovdje našao. Kaj ti je?
– Razmišljam da prekinem sa Slatkom. Previše me košta.
– Pa budeš prekinuo?
– Neću danas.
– Zakaj?
– Dok sam te čekao pročitao sam horoskop i piše mi da danas nije najpogodniji dan za to. Neki su nepovoljni aspekti i konstelacije.
– Nisam znao da vjeruješ u horoskope.
– Ne vjerujem, ali ipak… Radije ću pričekati sutra.
– Jesi potražio drugo mišljenje?
– Jesam, ali ostat ću pri prvom. U horoskopu u drugim novinama su me upozorili da pripazim na bubrege.
– Uvijek sam se pitao zašto se horoskopi objavljuju u novinama.
– Ljudi to vole čitati.
– A ima ih i koji u to vjeruju.
– Navodno negdje preko 65% ljudi…
– Pa zar vjera nije privatna stvar?
– Ma je, ali… Toliko ljudi vjeruje u to pa ima logike da to tiskaju.
– Samo mi nemoj argument postotka povlačiti. Po tome bi se u svim dnevnim novinama svakodnevno moralo tiskati dio iz Biblije uz popratne molitve.
– To je drugo…
– Po čemu.
– Kršćani imaju svoje specijalizirane novine.
– A oni koji vjeruju u horoskope nemaju?
– To je drugo… Horoskop je zabava.
– Ako ti svoje ponašanje korigiraš prema onome što tamo piše, onda nije nimalo zabavno.

Matko je donio kavu pa smo zašutjeli o horoskopu.
– Gdje si bio sinoć.
– U kazalištu. I dok sam na kraju predstave čekao da se razrijedi gužva ispred garderobe čitao sam neki časopis o tom bijelu grada. Piše o svemu i svačemu u kvartu. Samo ni riječi o činjenici da u tom dijelu grada djeluje nekoliko katoličkih župa, a vjerojatno i neke druge vjerske zajednice. To se jednostavno prešućuje.
– Kad je vjera privatna stvar.
– Ali činjenica nije. Ako konstatiraš da postoji Društvo za zaštitu polarnih medvjeda ili Klub brdskog biciklizma i navedeš njihove aktivnosti, ne vidim zašto se ne bi navelo da postoji Katolička crkva i druge vjerske zajednice i navelo njihove aktivnosti.
– Valjda urednici tako procjenjuju…
– U tome i je kvaka. I pitam se kad ćemo odrasti i prestati nijekati stvarnost skrivajući se iza parole da je vjera privatna stvar. A uopće nije privatna, nego je osobna stvar svakog pojedinca. A pojedinac je ima pravo javno demonstrirati.
– Gospodo, pridružit ću vam se…

Ima u VVB-u nekakav stari prdonja koji je stalno pijan i maltretira goste svojim ispadima. Mi smo znali da treba brzo reagirati.
– De, Matko, požuri! Prilijepio nam se Stari.
Matko tada dođe i odvede Staroga za njegov stol.
Danas je Matko bio sporiji pa je Stari uspio nešto reći.
– Ako je, gospodo, vjera privatna stvar. Onda neka i nevjera bude privatna stvar. Dosta je vaše ateizacije!
– Dobro, dobro, Stari. Odi sad lijepo natrag.
– Ja ću vam, gospodo, otkriti zašto dnevne novine objavljuju horoskope.
– De. Matko, požuri!
– Matko, sunce žarko…
– Horoskop vas, gospodo, na bazičnoj razini iz dana u dan odgaja da vi niste subjekt, nego da se stvari događaju iznad vas i mimo vas. I kad se naviknete na to da je sve zapisano u zvijezdama i da ne možete ništa nego se podložiti volji većoj od vaše, onda ćete postati pogodno meso za manipulaciju. Onda ćete naučiti slijegati ramenima i uzdisati da se tu ništa ne može i kad vam smanje plaće i povećaju rate za struju i plin. A to je, gospodo…
Srećom, naišao je Matko.
– De, Matko, požuri. Makni Staroga.

Matko ga je makao za njegov stol i došao nam se ispričati.
– Sve je u redu. Samo mi nije jasno zašto mu ne zabraniš da dolazi u VVB.
– Probao sam, ali nije išlo. Vele da smije dolaziti.
– Kako to?
– Pa vlasnik je.

Oznake: Nenad, Vjerska sloboda, horoskop

- 09:34 - Komentari (0) - Isprintaj - #

subota, 26.01.2013.

6. ČUJEM DA JE DANAS MEĐUNARODNI DAN CARINE PA, PUN ČEŽNJE ZA BEZGRANIČNIM, RAZMIŠLJAM O LJUDIMA KOJI NISU SVJESNI SVOJIH OGRANIČENJA I OLAKO PRELAZE GRANICE…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da pije u VVB-u.
S vrata sam ugledao Nenada kako sjedi sam za stolom i pije. Odmah sam shvatio da nešto nije u redu.
– Matko, – rekoh konobaru, – vidim da ovdje nešto nije u redu.
– Ne spominji mi ništa. Ljut sam ko pas. Jasno da nije u redu.
– De, Matko, reci što je bilo.
– Jutros mi nije došla spremačica i nije uredila lokal. Opet moram tražiti novu spremačicu. Znaš li možda koju?

Prišao sam Nenadu.
– Kaj je bilo, dobri čovječe?
– Bio sam u Bosni.
– Ah… Lijepa naša Bosna. Volim Bosnu. Bosna je čudesna zemlja. Bosna je protkana ljepotom kano najljepši ćilim što na…
– Bio sam sa Slatkom.
– Opa. Kak to?
– Trebala je tetu odvesti tamo, ali auto joj je ostalo na vikendici, a cesta je odsječena jer se Kupa izlila pa je mene zamolila da odvedem nju i tetu.
– Pa to među vama je ozbiljno. Jedno je kad se viđate i ševite okolo. Druga stvar je kad te upozna s tetom iz Bosne.
– Odveli smo tetu i ostavili je dolje. Pojeli smo neki ručak i trebali smo se vratiti natrag. Sjeli smo u auto kad ju je teta zovnula da se vrati. Ušla je u kuću, a ja sam ostao za volanom. Za čas je izašla i došla do auta. Zamolila me je da pričekamo još malo jer je teta odlučila ispeći pitu i dati nam za po putu. Onda se nagnula i poljubila me kroz prozor.
– Ah… Slatka Slatka…
– A onda je, vraćajući se u kuću, bokom zakačila retrovizor i odvalila ga.
– Baš ima moćni bok.
– Ona je čekala u kući da teta speče, a ja sam skroz skinuo retrovizor i onako slomljen bacio na stražnje sjedalo. Nadao sam se da će ga pijani Roman nekako srediti.
– Pijani Roman je majstor i po.

– Na granici me je najprije policajac kaznio jer vozim auto bez retrovizora. Ne bi čovjek rekao da je to tako skupi prekršaj.
– Koliko?
Kad mi je rekao cifru, sav u šoku zamolio sam Matka da mi donese još jednu pivu.
– A onda smo došli do carine. Tamo me neka žena pitala imam li što za prijaviti. Rekao sam da nemam ništa. A onda je ona ugledala retrovizor na stražnjem sjedalu i zaključila da sam ga kupio u Bosni i da trebam na to platiti carinu. Uzalud sam joj tumačio da je to moj retrovizor koji je Slatka maloprije odvalila jer ima široke i moćne bokove, a i nespretna je. Žena na carini se nakostriješila i upitala me mrko je l ja to vrijeđam Slatku. Ja sam joj rekao da to nije bila uvreda, nego konstatacija. Žena se onda još više naljutila i opalila mi carinu na moj razbijeni retrovizor.
– Koliko?
Kad mi je rekao cifru, sav u šoku zamolio sam Matka da mi donese još jednu pivu.
– Bome, skupo tebe košta ta Slatka. Gorko iskustvo.
– Ali to nije sve. Žena me je prijavila za diskriminaciju i ekspresno su me i za to globili čim sam došao u Zagreb.
– Koliko?
Kad mi je rekao cifru, sav u šoku zamolio sam Matka da mi donese još jednu pivu.
Već pomalo pripit zaključio sam da bi mu bilo najbolje da ostavi Slatku i izbjegava carinu i…
– Kak se uopće zovu ženski carinici? Carinica? Carinkinja?
– Ali ni to nije sve.
I prije nego mi je rekao što još ima zamolio sam Matka da preventivno donese još jednu pivu.
– Kad sam otišao kod pijanog Romana da mi popravi retrovizor našao sam ga da sjedi ispred zatvorene radionice i loče.
– Pa stalno tamo sjedi i loče.
– Rekao mi je da ga je inspekcija zatvorila jer mu je našla neku švercanu robu i da mora platiti kaznu.
– Koliko?
Kad mi je rekao cifru, sav u šoku zamolio sam Matka da mi donese gajbu pive.

Oznake: Nenad, Carina, bosna

- 08:04 - Komentari (0) - Isprintaj - #

petak, 25.01.2013.

5. ČUJEM DA JE DANAS DAN OBOLJELIH OD GUBE PA, PITAJUĆI SE ZAŠTO ME LJUDI IZBJEGAVAJU U ŠIROKOM LUKU, DOZIVAM U PAMET ČINJENICU DA ŠTO GOD DA SE PRIMA DA SE PRIMA NA NAČIN ONOGA KOJI PRIMA…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je u dubokoj tuzi.
– Ljudi su tako surovi.
– Tko te povrijedio, prijatelju moj tankoćutni?
– Bio sam na kavi.
– I to te povrijedilo? Fakat si tankoćutniji nego što sam mislio.
– Nije me kava povrijedila.
– Nego?
– Bila je to prva kava.
– Opet neka s Interneta?
– Pa da. Tako smo krasno komunicirali. Lijepo, opušteno, poticajno, duhovito…
– Ne pretjeruj! Ti nisi sposoban biti duhovit.
– Toliko zajedničkih stavova, toliko krasnih riječi…
– Ima li bar dobre sise?
– I kava se sama od sebe nametnula kao logičan slijed.
– I? Fijasko? Razočarala te jer nema dobre sise?
– Veselio sam se kavi. Nadao sam se nastavku razgovora. Onako lepršavo kao online.
– I? Je li došla dekoltirana?
– Čim me je ugledala smrkla se. Rekla je da nisam njen tip. I da ne voli ljude poput mene.
– Pa vidiš da je normalna žena. Ne puštaj je!
– Malo smo ostali na kavi i rekla je da joj se ne javljam više. A onda je otišla. A ja sam gledao za njom u šoku.
– Jesi barem pogledao kakva joj je guza?
– A naši razgovori? Zar nije važnije što se slažemo? Zar joj je toliko bitno kako izgledam? I to stvari koje se mogu promijeniti.
– Znaš da veli stara latinska poslovica da što god se prima da se prima na način onoga koji prima.
– I to bi me kao trebalo utješiti?
– U originalu je puno utješnije, ali sam zaboravio kako se kaže.
– Onda ću nazvati kolegicu…
– Drugaricu!
– …koja predaje latinski da mi kaže poslovicu na originalu.
– Dobra ideja.
– Da je pozovem da nam se pridruži na kavi?
– Samo ako ima dobre sise.

Oznake: Nenad, Prva kava, guba

- 14:46 - Komentari (0) - Isprintaj - #

četvrtak, 24.01.2013.

4. ČUJEM DA JE DANAS DAN KOMPLIMENATA STOGA, ČEKAJUĆI DA NETKO OVO NAPOKON POČNE ČITATI I KOMENTIRATI, PRISJEĆAM SE KAKO GODI KAD NETKO PRIMIJETI I POHVALI TRUD…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo kod automehaničara.
– Baš lijepo izgledaš danas – rekao mi je čim me ugledao.
– Hvala – odgovorih zbunjen.
– Sad ti.
– Kaj ja?
– Sad ti meni.
– Kaj ja tebi?
– Pa zar ne znaš što je danas?
– Znam. Danas je sv. Franjo Saleški. Zaštitnik novinara.
– Fakat?
– Pa da. Molio sam se da Bog prosvijetli pamet novinarima kad si me nazvao.
– Nisam znao.
– Puno toga ti ne znaš.
– Ni ti.
– Što to, na primjer?
– Ma…
I onda smo zašutjeli.
– Pa što radiš ovdje, čovječe? – Upitao sam Nenada nakon nekog vremena.
– Roman je najbolji majstor na kugli zemaljskoj. Šteta što je alkoholičar.
– Kak to da si kod mehaničara?
– Bio sam sa Slatkom na njenoj vikendici.
– Na vikendici? Skidao snijeg s krova?

Nenad je sa Slatkom proveo noć. Svatko je bio svojim autom. Ona je ujutro ostala, a on se vraćao doma.
Kad je Nenad već bio za volanom, istrčala je iz kuće i prišla autu. Htjela je poljubiti Nenada za sretan put. Ali, bokom je zakačila retrovizor i slomila ga.
– Slatka baš ima jake bokove.
– O da. Razarajuće.
– Ima se za što uhvatiti.
– Ne znam bi li joj to baš bio kompliment da to pred njom ponoviš.
– To bi bila konstatacija.
– Ne kužim te.
– Volim Slatku jer baca novu dimenziju na moj život. Naučila me je, na primjer, razliku između komplimenta i konstatacije.
– Vidim ja da tebe Slatka baca u trošak.
– Hahahaha… – prokomentira pijani Roman.
– Samo se ti nemoj javljati, pijani debilu.
– Opa… Je li to kompliment?
– To ti je konstatacija.

Oznake: Nenad, Kompliment, Konstatacija

- 23:24 - Komentari (0) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 21.01.2013.

3. ČUJEM DA JE DANAS DAN GRLJENJA PA, DOK ME D MOL GRLI ČVRSTO I NE POPUŠTA, RAZMIŠLJAM KAKO SE NEKADA ZAGRLJAJ PRETVARA U KOŠTAC…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo u parkiću iza njegove zgrade. Kad sam došao tamo nisam ga vidio.
– Psss…
Osvrnuo sam se oko sebe kad sam čuo psiktanje.
Nenad je provirio iza grma.
– Brzo dođi amo!
Brzo sam mu došao. Povukao me je sebi.
– Sakrij se! – Prošaptao je.
– A zakaj se skrivamo? – I ja sam šaptao.
– Susjed je u zgradi.
– Pa uvijek ti je netko od susjeda u zgradi.
– Ovo je susjed od ispod.
– Pa?
Šaptom mi je objasnio.
Prije desetak godina je na njegova vrata netko pozvonio. Nenad je otvorio. Neki ogromni čovjek je odmah počeo vikati na njega. Toliko je galamio, psovao, prijetio i pjenio se da je bilo nepodnošljivo. a najstrašnije od svega je to što Nenad uopće nije razumio o čemu se radi.
U nastavku vikanja Nenad je shvatio da je to susjed koji je taj dan doselio u stan ispod njegovog i da je čvrsto uvjeren da Nenad nešto buši u stanu i ometa ga u njegovom miru.
Kad se izgalamio otišao je dolje.
Nakon nekog vremena opet je netko pozvonio na Nenadovim vratima. Prije nego što je otvorio vrata, Nenad je sobom uzeo tavu. Ionako je bio u kuhinji kad se čulo zvono. Vidjevši onog istog čovjeka na vratima, opičio ga je tavom po glavi i rekao mu je da se vrati odakle je došao.
Domalo je opet zvonilo na vratima. Nenad je bio opušten pa je izašao bez tave.
Novi susjed je stajao pred njim. Ispričao mu se jer je naglo reagirao i predložio je da se pomire. Nenad je pristao.
Susjed je predložio da se u znak pomirenja zagrle. Ne znajući na što pristaje, Nenad je pristao.
– Frajer me je zagrlio u punom profilu. A nema zagrljaj, nego preumatski čekić. Cijeloga me je polomio.
I dalje smo šapćući bili skriveni u grmlju.
– Ali to je bilo prije desetak godina.
– On se nastavio grliti svaki put kad bi me vidio.
Srećom, čovjek je uskoro odselio. I dolazi samo jednom mjesečno. Po stanarinu.
Taj dan Nenad provodi u grmlju.

Oznake: Nenad, grljenje, grmlje

- 20:15 - Komentari (0) - Isprintaj - #

subota, 19.01.2013.

2. ČUJEM DA JE DANAS DAN MIMOZA PA, I DALJE NE SHVAĆAJUĆI ŠTO JE ONO ZA, PRISJEĆAM SE DOGAĐAJA KOJI NIJE BIO SAMO MIMO ZA, NEGO I MIMO ZDRAVE PAMETI I MIMO UOBIČAJENOG NAČINA PONAŠANJA…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo u Trnju.
– Kaj radiš u Trnju?
– Bio sam kod Stele?
Zapravo joj to nije bilo ime, ali mi smo je tako zvali. Zbog poslovice.
– Opa… Znači: Pala je!?
– Lako što je ona pala. I on je pao.
A onda mi je ucviljeni Nenad sve ispričao.
Pozvala ga je sebi doma. Klinci su bili kod oca i ona je bila sama. Imali su cijeli vikend pred sobom.
Veoma brzo su se počeli strasno ljubiti.
– Čuj, Stela…
– Kaj je?
– Možeš ugasiti televiziju? Fakat me dekoncentrira…
Ugasila je. Pa su se nastavili ljubiti.
– Čuj, Stela…
– Kaj je?
– Kaj ovo zavija?
– Pustila sam glazbu s linije.
– Možeš to ugasiti? Fakat me dekoncentrira…
Ugasila je. Nastavili su s ljubljenjem. Stela mu je otkopčala košulju. I on noj.
– Čuj, Stela…
– Kaj je?
– Fakat je intenzivan miris.
– Zapalila sam štapiće. Malo za atmosferu. Da nas opusti.
– Možeš ih ugasiti? Baš su intenzivni. Fakat me dekoncentrira…
Stela je ugasila. Ali nije bilo puno bolje.
– Čuj, Stela…
– Kaj je?
– Miris je i dalje intenzivan. A da je otvoriti prozor?
Stela je otišla i otvorila balnonska vrata. A kad se vratila sjela mu je u krilo. I nastavili su se ljubiti. Skinuli su se do pojasa.
– Čuj, Stela…
– Hladno ti je?
– Ma da…
– Da zatvorim vrata?
– Onda će se opet osjetiti miris. A baš je intenzivan.
– Kaj ćemo onda?
– Nemam pojma. Pat pozicija.
– A da odemo u sobu?
Otišli su u sobu. Legli su na krevet. Stela je skinula hlače.
– Čuj, Stela…
– Kaj je?
– Možeš maknuti sliku svojih klinaca s ormarića? Imam dojam kao da bulje u mene. Fakat me dekoncentrira…
– A da odmah maknem i njihove slike sa zida?
– Bilo bi super.
Kad se vratila u krevet, Stela je legla pokraj Nenada. Ljubili su se, a ona mu je rukom otkopčala remen na hlačama. I hlače. A onda je ruku uvukla u njegove hlače.
– Čuj, Nenade…
– Kaj je?
– A zakaj ga nisi ponio?
– Ma tu je. Samo je mali. A i treba mu malo vremena.
Nakon malo vremena.
– Čuj, Nenade…
– Kaj je?
– A da ti odeš doma!?
Pogledao sam ucviljenog Nenada.
– Čuj, Nenade…
– Kaj je?
– Je li tebi uopće stalo do Stele?

- 17:08 - Komentari (1) - Isprintaj - #

četvrtak, 17.01.2013.

1. ČUJEM DA JE DANAS NAJDEPRESIVNIJI DAN U GODINI PA I JA, TIM BREMENOM GURAN KA DNU, PRILAŽEM ZAPIS O MUCI KOJOJ BIJAH SVJEDOK…

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo na Trgu. U šatoru.
Pa smo se našli na Trgu.
Uzeli smo kuhano vino i sjeli za stol.
– Kaj je?
– Ne mogu više ovako…
– Kaj je?
– Frustriran sam. Ne mogu više.
– Zbog onoga?
– Da.
– Pa što ako imaš samo 16? Ima ih koji nemaju ni toliko pa žive.
– Lako je tebi govoriti. Ali, što ću sa 16? Frustriran sam. Zakočen sam. Grozno mi je. Da mi je barem 21. 21 ili 22. Onda bi se dalo nešto napraviti. A sa 16 se mogu slikati.
– Pa dobro… Jesi pokušao nekako nategnuti na više?
– Naravno… Ne ide.
– Jesi koga zamolio za pomoć?
– Naravno. I ona čini sve što može, ali ne ide. Jednostavno ne ide. 16 mi je maksimum.
– Onda se moraš zadovoljiti sa 16.
– Lako je tebi govoriti. Vidio bih tebe da ti imaš samo 16.
Obojica smo uzdahnuli i otpili malo vina.
A onda se pokraj našeg stola stvorio neki čovjek u godinama.
Pogledali smo ga, a on je sasuo s visoka na nas paljbu.
– Sram vas može biti. Zar se tako razgovara na javnom mjestu? Ovdje ima pristojnih ljudi. Ima i male djece. Ne zanimaju nas vaši centimetri i vaše patnje zbog toga koliki vam je. Sram vas može biti, prostaci jedni.
Nenad i ja smo se pogledali. Obojica smo uzdahnuli i otpili malo vina. Pa smo upitali:
– A kaj je prosto u činjenici da čovjek ima u školi 16 sati nastave, a za punu satnicu i punu plaću mu treba najmanje 22 sata nastave?

- 15:16 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se