Zurila sam u njega, i on je zurio u mene. Od silnog zurenja zaboravila sam zašto, ali nastavila sam zuriti u njega.
-Nema veze, zaboravi da sam išta rekao.-, ustao se i brzim korakom nestao. Čudno. Sada sam sto posto sigurna. On je protiv mene i Toma. Možda i bolje. Netko mora biti i realan u cijeloj situaciji jer smo Tom i ja već izgubili pamet. Sjedila sam tako sama u čekaoni okupirana svojim mislima i čekala. Ne znam ni sama što. Vjerojatno Toma i malog. Iako, mogla sam se do sad i vratiti kući. Opet, nisam htjela nenajavljeno otići. Glupa mater koja me učila pristojnosti, mogla sam biti beskrupulozna kao i tata. Čekala sam još nekih dvadesetak minuta, a onda su ova dvojica izašla držeći se za ruke. Tom je još potpisao neke formulare, a onda smo krenuli prema mjestu na kojem je ostavio auto.
-Zara, zar nismo ovdje...
-Jesmo.
-Pa zašto je onda...
-Zato jer si nepropisno parkirao i pauk ti je vjerojatno digo auto.
-Ali što ćemo...- pružila sam mu vizitku kao odgovor.
-Aha.- promrmljao je i utipkao broj. Uskoro je dobio svoj auto natrag, logično. Posjedali smo unutra, ali on nije upalio auto.
-Tata?- Tom ga je pogledao kroz retrovizor, -Ništa.-, obojica su se u isto vrijeme nakašljala. Pogledala sam stisnutih očiju prvo u jednog, a zatim u drugog.
-Što se ovdje događa?
-Ništa- Michael mi je spremno odgovorio.
-A...ha. Vjerujem ti. Stvarno, što vam je? Zašto se tako gledate?
-Ne gledamo se.- Tom se nasmiješio.
-DA, gledate. Gledaš ga kroz retrovizor!- nasmijala sam se.
-To mi je sin. Došla bi socijalna i odvela ga da to ne radim.
-Da, ali opet...
-Stvarno...ništa nije. Aj, tata, vozi.- time je završio kratki razgovor u autu. Uskoro smo svi zašutili. Mali se prevrtao po stražnjem sjedalu, ja sam gledala kroz prozor, a Tom naprijed. Odjednom je mali ruknuo nogama Tomovo sjedalo prema naprijed toliko da je ovaj naglo zakočio.
-Tata!
-Šta je tebi, mali? Jes puko?
-RECII!
-Ne sad!
-SAD!
-Što je vama dvojici?- prekinula sam prepirku.
-Ništa.-, u isto vrijeme. Netko iza nas je počeo trubiti, zatim još netko.
-Ajde, ajde, kud vam se žuri? Debeli, idi si potraži stopala, nisi ih vidio već sto godina. A zato ti se tako žuri.-, TOm je vodio neki monolog sam sa sobom dok je gazio po gasu.
-Sad mi tek ništ nije jasno.
-Ništa bitno.
-Gdje opće idemo?
-Kod tebe doma, šta ja znam. Mislim, ovo je druga zemlja, šta ja znam!
-Ok, prestani govorit šta ja znam!
-A šta ja znam!- oblizao si je usne. Naježila sam se.
-Tu skreni lijevo.
-Tu?
-Aha.- okrenula sam glavu prema prozoru i nastavila gledati.
-Jesmo skoro tamo?- Michael je prekinuo tišinu.
-Jesmo. Još malo.
-Moram na WC.
-Jel možeš zadržat?
-A nako...ne znam.
-Hoćeš da stanem?
-Ne, ne treba.
-Sigurno? Ubijem te ak zapišaš auto.-, mali se nasmijao.
-Dobro tata, neću.-, nakon ovog se tišina ponovno uvukla u auto.
-Tu desno?
-Ne, ravno.-
-Zar nismo išli desno?
-Da, kad smo išli od tamo, ali ovdje ti je lakše vratit se. Kružni tok.- nasmiješila sam se.
-Zgodno.- nasmiješio se natrag. Ok, realno gledajući, još uvijek on ima ono nešto. Za nekoliko minuta stigli smo kod mene doma. Mali je odmah istrčao iz auta.
-Moram, moram, moram.- ponavljao je. Otključala sam vrata.
-Desno, Mike...Lijevo sad. Kriva vrata, pored. To!- navodila sam ga. Nas dvoje smo se samo nasmijali i produžili do dnevnog.
-Hoćeš nešto popit?
-Ne treba, stvarno.-, nasmiješio se i sjeo na kauč. Otišla sam u kuhinju i natočila si čašu vode. Onda još jednu, pa još jednu i još jednu.... Zatim sam se vratila u dnevni i sjela na fotelju. Gledala sam u zid povremeno pogledavši u njega. Mislim da je primjetio, ali ništa nije rekao. Nasmješila sam se, a onda je došao i Michael.
-Huh. Okej. Dobro sam.-, stao je pored kauča, a Tom i ja smo se nasmijali. Sjeo je pored Toma i gledao u mene.
-Tata?
-Molim?
-Hoćeš sad?
-Ne.- gledala sam ih zbunjeno, ali nisam ništa rekla.
-Ali već si kupio prsten!- mali se izlajao. Pogledala sam ih obojicu najčudnijim pogledom ikad.

1. Hahaha, opet odlazim na tjedan dana. Ovoliko vam mogu za sad objaviti. xD Ne stignem javljat, tak da.. Tko vidi, vidio je, tko ne vidi, nije. :P
2. Nakon par postova ću vas ponovno warpat u budućnost, samo da znate. Mislim, da vas ne zateknem. :D Uživajte za sad.

Ok, do sad sam znala da brzo vozi, ali ovako nešto nisam očekivala ni u snu. Bilo je to luđačko brzanje po autocesti do bolnice.
-Tom...
-Ne sad.
-Ali...
-NE SAD!- izbečio se na mene. Pogledala sam ga ne tren, a zatim okrenula glavu prema prozoru. Šutili smo par minuta.
-Gle...- stavio je ruku na moje koljeno te sam se okrenula prema njemu, -Žao mi je što sam vikao.
-Ma... nema veze.
-Ima, žao mi je.
-Ok.
-Stvarno?
-Aha.- spretno sam slagala. Ne volim kad se dere na mene jer onda ispada da sam ja za ovo kriva. A nisam. Uopće. Ostatak vožnje proveli smo u tišini. Kad smo stigli pred bolnicu parkirao je auto na pločnik. Velika greška. Izjurili smo van, a on je bez razmišljanja otrčao u bolnicu ni ne pitavši gdje je mali. Potrčala sam za njim i povukla ga za rukav prema recepciji.
-A da pitaš gdje je?
-Aha, da.
-Da, to je sitnica.
-Zašto si sarkastična?
-Daj...samo pitaj gdje je Michael.- pogurala sam ga naprijed prema recepciji. Saznali smo da je u ambulanti na katu. Potrčali smo prema liftu. Nisam niti razmišljala o svojoj fobiji. Dobro, nije baš fobija, ali recimo da se jednostavno ne osjećam dobro u liftu. Šutnja je samo pogoršavala situaciju. Obgrlila sam se rukama. Čim je lift stao izjurila sam van. On je vjerojatno pomislio da se brinem za malog. Dakako, brinem se ja, ali ipak sam sad, sebično, prvo mislila na svoje strahove. U hodniku je stajao Bill i još par tjelohranitelja. Tom i on su otišli sa strane nešto razgovarati, a ja sam sjela na klupicu u čekaonici. Čekali smo bilo kakve vijesti o malom. Ona dvojica mi nisu prilazila, nešto su razgovarali međusobno, a mene totalno isključili. Nije da mi nije bilo ugodno, samo se u ovaj dio čekaone uvukla neka mučna tišina.
-MA KOJI VRAG?- Bill se odjednom proderao tako glasno da se cijela čekaona okrenula. Tom ga je počeo smirivati.
-TI NISI NORMALAN ČOVJEK! Sin ti je tu! UNUTRA! A ti se smucaš i još mi to sad govoriš! NI RIJEČ VIŠE!- okrenuo se i vidio moj začuđeni pogled.
-Bez uvrede, Zara.-, prošao je pored mene ubrzanim i odlučnim korakom čisto mi dobacivši nešto.
-Bill...Bill...MA BILL!- Tom je vikao za njim, ali ovaj se nije okretao, -U pičku materinu!- odjurio je suprotnom stranom hodnika. Ostala sam sama. Super. Nakon par minuta liječnik je izašao iz ambulante.
-Kaulitz? Pa sad je tu bio...Hm...- liječnik se počeo češati po glavi.
-Oprostite? Rekli ste Kaulitz?- pitala sam.
-Da. Ma znate, visok tip, crna kosa i tak dalje. Jao, sad je bio tu!- pljesnuo je kartonom o nogu.
-Ovaj...Ja nisam Kaulitz, ali ih poznajem i došla sam s njima, molim vas, ima li kakvih vijesti o malom?
-Ima, zapravo.- u tom trenu je Tom došao do hodnika. Dotrčao je do nas i pitao smije li ući.
-Zapravo...ne. Mali je tražio vidjeti ženu u crvenim lakiranim balerinkama. Oprostite, zaboravio sam ime.- liječnik je pogledao u moje cipele, a zatim sam i ja.
-Zara ima crvene balerinke.
-Zara, tako je.
-Mene je tražio?
-Zaru u crvenim cipelama, a to ste vi.
-Ali ja sam mu otac.
-Ne može biti da je prvo mene tražio.
-Ali jest.
-Ja sam mu otac.
-Jeste sigurni?
-Jesam!
-DOSTAAA!- Bill se stvorio ni od kud i prekinuo žamor, -Zara, uđi u sobu, Tom, sjedaj na klupu! Hvala vam, doktore.- kimnuo je u znak zahvalnosti.
-Sve je u redu. Kasnije možete svi ući.
-Da, hvala vam.- pružio mu je ruku. Rukovali su se, a ja sam ušla unutra.
-Bok.- nasmiješila sam se i zatvorila vrata.
-Bok.- nasmijao se mali i sjeo na krevet. Pričali smo neko vrijeme, a onda sam rekla da ću mu pozvati tatu.
-Ne!
-Ha?
-Ne zovi tatu!- odmahnuo je glavom.
-Nego...što da mu kažem?
-Da sam dobro.
-Da si dobro?
-Da.
-A...ha. Ali on je tu, ispred vrata, i čeka da ja izađem.
-Paa...reci mu da sam dobro.
-Mike, mislim da ne razumiješ. Tata ti se brine. Moramo ga pustiti unutra, ok?- namignula sam mu.
-Da, valjda.- odvratio je i naslonio se na jastuk. Izašla sam van iz sobe, a Tom je odmah ušao. U čekaoni smo ostali samo Bill i ja.
-Ti nisi normalna. Katastrofa.- rekao je odjednom.
-Molim?-