Welcome to South Africa
12.12.2010.

[Daj mi samo trenutak - da te bacim na koljena...]

Sjedili smo tako neko vrijeme i moram priznati da mi je bilo neugodno. Ne znam zašto, ali on je za mene sada stranac. Kao da sjedim u krilu osobi koju poznajem 5 dana. Udaljena sam od njega miljama i ne mogu mu se približiti. Osjetila sam kako je i njemu čudno.
-Čuj, mali je sam u hotelu... Možda bih trebao krenuti.- osjetila sam olakšanje, ali u isto vrijeme i užasnu tegobu.
-Da...možda.- u pravilu, željela sam ići s njim. Ne znam zašto, ali jednostavno jesam.
-Da..- ustala sam se iz njegovog krila. I on se ustao. Stajali smo jedno ispred drugoga neko vrijeme.
-Gle, ne mogu i jednostavno ti ne smijem govoriti da imam potpunu kontrolu nad ovime kad nemam. Ne znam što ide nakon ovoga i ne želim znati.- rekao je tužno.
-Znam kako ti je, ne znam ni ja kako dalje.- odvratila sam.
-Znam da sam rekao da te od sad ne ostavljam, ali nekako mi se to čini kao jedino realno rješenje. I to me izjeda. Ovo je grozno...- nastavio je.
-Ne znam što bih rekla...-
-Reci da, reci da me voliš jer i ja tebe volim. Reci da sam ti nedostajao više nego itko ikad prije jer je tako bilo meni. Reci da me želiš kao nikada. Reci da me trebaš. Reci da sam voljen. Reci da više nisam sam... reci da... reci bilo što... tako očajnički želim čuti tvoj glas. Reci... da. Samo reci da.- oči su mu se napunile suzama.
-DA!- viknula sam i bacila mu se u naručje, -Da za sve. Nedostajao si mi više od ikoga ikad i nisam mogla prestati misliti o tebi i želim te kao nikada do sad. Trebam te, voljen si, nisi sam... Volim te. Ne idi, molim te. Ne opet...- zagrlio me čvrsto, kao da nikada neće pustiti, a upravo sam to sad trebala. Poljubio me nježno u vrat. Osjetila sam toplu kapljicu kako se cijedi niz njega i rasplakala se od snage osjećaja.
-Tom...-
-U redu je.- nasmijao se, -Svi ponekad trebaju drugu priliku.- i utisnuo mi poljubac. Primila sam ga za obraze. Lagano me spustio na trosjed i nagnuo se nad mene. Poljubio me u čelo i nasmiješio se.
-Želiš li ići sa mnom?- pitao me gledajući u usne.
-Kamo?-
-U hotel. Michael je sam... Ne volim kad je sam...- nasmiješio se blago.
-Očinska brižnost?-
-Koji kurac? Bojim se da će rasturit sobu pa ću ja to morat plaćat. OPET!- nasmijala sam se na ovo.
-Ma daaaj! Što dijete od 5 godina može napraviti?- pogledala sam ga sa smješkom, a on je podigao lijevu obrvu.
-Jel to bilo ozbiljno pitanje? Mali je OPSJEDNUT fizikom i matematikom. Izvest će neku glupost, kažem ti. Ili će pokušati baciti jaje u strop i mjeriti snagu bacanja i zračnog otpora ili tako nešto. Nije kao da znam.- nasmijali smo se oboje.
-Ok, idemo onda prije nego što počne bacati mlijeko.- nasmijala sam se. Ustali smo se i krenuli u njegov auto. Smješkao se cijelu vožnju. Uskoro smo stigli pred hotel. Istina, oboje smo još uvijek bili mokri. Izašli smo iz auta i povukao me za ruku tik prije nego što sam stupila na pločnik. Okrenula sam se prema njemu i nasmiješila. Bacio je ključeve klinji koji parkira aute i kleknuo na rizol pred mene.
-Pokušaj dva.- nasmijao se. Uzvratila sam. Duboko je udahnuo i pogledao me u oči.
-Znam da si već pristala, ali... neka bude kako treba.- nasmiješila sam se. Izvadio je malenu kutijicu iz džepa jakne i otvorio ju. Unutra se nalazio prsten od bijeloga zlata s malenim i diskretnim dijamantom. Bio je prekrasan, ništa pretjerano.
-Onda... Oh, Zaro.- nasmijala sam se, -Želiš li biti žena mog života? Jedina koju ću voljeti sve dok...jel, ja ili ti ne odapnemo papke.-
-ODAPNEMO PAPKE?- nasmijala sam se još jače.
-Dobro, umremo ili tako nešto.- nasmijao se i on, -Želiš li biti sa mnom u dobru i zlu, dok nas smrt ne rastavi? -
-To već bolje zvuči.
-Hoćeš li se udati za mene?- kleknula sam pred njega i primila ga za ramena.
-Hoću.-, lagano sam prošaptala. Nasmiješio se i uzeo moju ruku u svoju te mi na četvrti prst stavio prsten spremivši kutijicu u džep.
-Tako... A sad bi bio red i da te poljubim, ne misliš?- nasmiješio se i primio moju bradu u svoju ruku.
-A ne znam ja.- oboje smo zatvorili oči i poljubili se. Onda smo se ustali i krenuli u hotelsku sobu. Išli smo liftom, tako da je i to brzo završilo. Otključao je vrata sobe i ušli smo unutra. Bilo je već prilično kasno i Michael je zaspao na velikom krevetu.
-Sunce malo...- nasmiješila sam se i sjela pored njega. Tom je otišao u kupaonicu. Pogladila sam malog po kosi i poljubila ga u čelo. Prenijela sam ga u manju sobu i zatvorila vrata. Tada sam shvatila u čemu je problem. Nisam ponijela apsolutno ništa. Nasmijala sam se i bacila na krevet. Tom je upravo izašao iz kupaonice. Prišao mi je.
-Što je, mala?-
-Skužila sam da neam u čem spavat.- nasmiješih se.
-Imam ja nešto za tebe.- namignuo mi je i otišao do ormara te izvukao crvenu kariranu košulju.
-Vidi.- nasmiješio se.
-Ajme, to je ona košulja!- ustala sam se i prišla mu. Zagrlio me jednom rukom.
-Da, to je ta.- pružio mi ju je.
-Obuci ju.- odmjerio me od glave do pete.
-Pred tobom?- kimnuo je glavom. Otkopčala sam hlače i svukla ih, a zatim sam otkopčavala gumb po gumb košulje. Gutao me pogledom. Kad sam otkopčala košulju, svukao mi ju je i primio me za struk. Zatim me privukao sebi i poljubio. Poljubio me nježno u vrat i počeo ljubiti po ramenima. Osjetila sam kako mi je rukama prelazio preko leđa. Nasmiješila sam se i uzela njegovu košulju te ju obukla. Zagrlio me i pomilovao po kosi.
-Volim te.- šapnuo mi je u uho.
-I ja tebe.- nasmiješila sam se i poljubila ga u obraz. Razdvojili smo se i svatko je otišao do svoje strane kreveta.
-Još uvijek spavaš na lijevoj strani?- nasmijao se.
-Da, a ti na desnoj?-
-Aha.- uvukli smo se u krevet. Okrenula sam mu leđa, a on me zagrlio.
-Laku noć.-
-Laku noć, Tom.- nasmiješila sam se i ubrzo zaspala u njegovom naručju. Iako, i dalje mi je bilo užasno čudno.

***

Evo ga, I'm back. :D
Pozdravi svima do slijedećeg posta.
A.
10:56 , Komentiraj { 10 } Print
15.09.2010.

[Očajni umovi poduzimaju očajne mjere...]

Znate onaj osjećaj kad vam tisuću i jedna misao prođe glavom? A sad zamislite kako je kad vam se taj osjećaj ponovi tri puta u jednom danu. Odjednom sve gledate iz druge perspektive. Prošlo je već nekih 10 sekundi, ali meni se činilo kao cijela vječnost. Zašto? Jer mi se mozak pregrijavao! Previše misli i emocija nahrlile su odjednom u epicentar i razvalile se po meni razmjerom potresa. Srce mi je počelo brže i jače kucati. Mogla sam osjetiti otkucaje žile kucavice. Idućih desetak sekundi sam se koncentrirala samo na njih dok je on strpljivo čekao moj odgovor. Shvatila sam da se trebam koncentrirati na nešto drugo, na odgovor na prokleto pitanje. Nakon trideset sekundi pregrijavanja napokon sam izustila nešto. Pogledala sam ga suznih očiju.
-Ne.-, tiho sam prozborila.
-Ne?- pogledao me u nevjerici. Odmahnula sam glavom. Prošao si je rukom kroz kosu i napuhao obraze.
-Nisam baš to očekivao, al ajd...
-Čekaj malo, čekaj!- nasmješila sam se. Pogledao me još provlačivši ruku kroz kosu.
-Ja te upravo odbijem, a sve što ti kažeš je: "Nisam baš to očekivao, al ajd!"- imitirala sam ga.
-Da... I ne oponašaj me, ne ide ti baš! Ok. Ne, ha? Dobro.- rekao je hladnokrvno, ustao se te sjeo pored mene. Pogledala sam ga očekujući nekakvu reakciju.
-Lijepo da smo i to riješili.-, pročistio je grlo, prekrižio ruke na prsima i pogledao negdje u prazno. Neko vrijeme smo sjedili svako na svojoj strani klupe i gledali ispred sebe.
-Zašto si odbila? Nešto nije u redu sa mnom? Nisam dovoljno dobar za tebe, što?- odjednom je rekao slegnuvši ramenima.
-Molim?
-Ma ništ.- odmahnuo je glavom i pogledao u stranu.
-Dovoljno dobar? Nešt nije u redu s tobom? Pa možda i nije!- bezobrazno sam odgovorila.
-O čem ti?
-Ti mene ideš pitat da se udam za tebe, budalo, tu si 5 dana!-
-A nećeš me vrijeđat.
-Aj zaustavi me. Odlami me šakom!- stisla sam oči. Nasmješio se sarkastično i odmahnuo glavom.
-Uopće se nisi promijenila. Još si ista kao prije. Jezik brži od pameti.-
-Pa što što jesam? Ne odgovaram ti?- tek sam sad primjetila kako je kiša zapravo stala.
-Da, ne odgovaraš mi, pito sam te da se udaš za mene jer mi je bilo dosadno.-, nisam ništa na ovo rekla.
-Kad već razgovaramo o svemu ovome. Imam pravo znati zašto, jel. Znači...-, raširio je ruke te ih ponovno skupio. Nije me uopće pogledao.
-Zašto? Ne znam zašto, ali jednostavno nije dobar osjećaj. Gle... Možda sam nepromišljena, ali ne u ovakvim stvarima. Moram biti sto posto sigurna da želim baš tebe. Sto posto je ipak puno. Sad sam na šezdeset! Bliže polovici nego cijelom!- završila sam svoj, čini se, monolog. Kimnuo je glavom, posegnuo rukom u džep jakne i izvukao cigarete.
-Pušit ćeš?
-Smeta ti?
-Ne.
-Dobro. I da te smeta...-, pripalio ju je. Ovo me vjerojatno pogodilo najviše od svega danas. Odjednom sam htjela zaplakati. Činilo se da uživa u svakom dimu koji uvlači u sebe. Čudna opsesija. Polako je uvlačio dim, a zatim ga ispuhivao u vjetar ispred sebe i očima pratio smjer. Nakon svakih pet dimova, stao bi i otresao pepeo pogledavši prema tlu. Nijednom me nije pogledao niti išta rekao. Pogledala sam ga, ali nije uzvratio. Prislonio je cigaretu bliže usnama. Tim izrazom, napućenih usnica i obraza uvučenih između zubi, jagodice na licu su mu više dolazile do izražaja i pokazivale njegovu tvrdu strukturu lica. Na kraju je bacio cigaretu na tlo i zgazio ju petom nekoliko puta zakrenuvši. Impresivno, na neki način, koliko ljudi glupi mogu biti. Ustala sam se.
-Kamo ćeš?- pitao me pogledavši me hladno.
-Kući, pa neću tu sad sjediti zauvijek!- odvratila sam čudno ga pogledavši. Ništa nije odgovorio pa sam se okrenula i nastavila svojim putem. Napravila sam par koraka, a onda me primio za ruku tako naglo da sam mu pala u krilo. Zaključao je ruke oko mene i prislonio glavu uz moju.
-Oboje smo mokri od kiše...- počeo je, -Večer je tako lijepa. Mislim, ti si tu, ja sam tu... Zbog upale pluća se ne moraš bojati, već smo ju pokupili.-, nasmijali smo se oboje, -Hajde, malena, ostani još malo.- pogledao me toplo i nježno, -Molim te.-
-Nije kao da mi se žuri, mislim, rekao si sam. Već smo sve boleščure pofatali.-, nasmiješio se i prislonio glavu na moje grudi. Poljubila sam ga u kosu i zagrlila. I on je zagrlio mene. Vjerojatno zato što smo se oboje smrzavali. Neko smo vrijeme šutili.
-Ti znaš da te volim, jel tako?- pitala sam odjednom.
-Nije.- promrmljao je.
-Molim?
-Naravno, kažem.- odgovorio je. Zašutila sam. Nije mi više bilo do razgovora. Sjedili smo tako i grlili se neko vrijeme.
-Volim te.- pogledala sam ga.
-Očito ne dovoljno.- izdahnuo je. Pogledala sam prema tlu.
-Očito.-, odlučila sam biti bezobrazna i sarkastična. Pogledao me.
-Da, ne volim te dovoljno da se tako iz vedra neba udam za tebe i mislim da je to sasvim u redu! Ako ti misliš da nije...- strgla sam njegove ruke za sebe, -...to je tvoj problem. Bok!- ljutito sam se okrenula i krenula prema kući brzim korakom. Naravno, zahvaljujući svojoj nespretnosti, potepla sam se o kamenčić, pala na tlo i ogrebala koljeno. Tom se počeo trgati od smijeha na klupi, a meni su suze navirale na oči.
-Ahahahaha, pala siii! HAHAHA...U, jebote, pa ti plačeš!- naglo se uozbiljio i dotrčao do mene. Obrisala sam suze.
-Dobro sam.
-Nisi. Ajuj, vidi koljeno! Malo si se ogrebla. U, što smo veliki, plačemo zbog ogrebotine!-
-Daaaaj! Pusti me!- rekla sam ljutito. Ne plačem zbog ogrebotine, nego zato što sam ispala skroz glupa pred njim.
-Ma jedna pusa će sve to srediti.-, primicao se koljenu, a ja sam se približila da bih se uvjerila da ništa neće dirati. Onda se odjednom okrenuo prema meni i utisnuo mi poljubac. Zatvorila sam oči. Stavio mi je ruku iza glave i provukao je kroz kosu, a ja njemu na vrat. Skroz smo se uživili u trenutak, a onda nas je prekinuo neki babac.
-O, djeco draga... Šta vi radite! Mokri ste ko miševi i još sjedite na toj hladnoj zemlji. Pa prehladit ćete mjehur.- isti tren smo se odvovjili. Babac je produžio dalje, a nas smo se dvoje udrili smijati.
-Jesi dobro?- pitao me kad smo napokon prestali. Kimnula sam glavom. Stavio je jednu ruku pod moja koljena, a drugu iza mojih leđa te me podigao.
-Nosim te doma.-, nasmiješio se.
-Stvarno nema potrebe....
-Dosta!- prekinuo me, -Ima.- odnio me skroz do kuće. Počela sam vrtiti stražnje džepove hlača pokušavajući izvući ključ.
-Ne žuri se, ono, malo si tu čilam s 50 kila u rukama, jel.- pogledao je prema nebu, a ja sam se nasmijala i napokon iskopala ključ. Od silnog smijeha mi je iskliznuo iz ruku i pao na pod.
-O moj Bože. To mi nije falilo kod tebe.-, nasmijala sam se i na ovo, a on je čučnuo i dohvatio ključ.
-Znaš šta... ja ću otključat.-, rekao je skroz ozbiljno, a ja sam se nasmijala još jednom tako jako da sam vjerojatno dobila na težini i skoro mu ispala.
-Prestani se ritat!- nasmijao se, a ja si nisam mogla pomoći! Umirala sam od smijeha. Ušao je u kuću i strovalio se na kauč. Ostala sam mu u krilu.



I ne dam vam dalje! :P
POŽDERITE SE! Nema. AHHAHAHAHAH It just feels sooooo good! :D

Novo za par dana!
A.
16:23 , Komentiraj { 16 } Print
05.09.2010.

[Nitko nije rekao da će biti lako...]

Progutala sam knedlu. Činilo se da je tišina trajala godinama. Mali je stavio ručicu na usta.
-K-kakav prsten?- zamucala sam. Tom me pogledao najčudnijim pogledom koji mi je ikad uputio. Gledao me par trenutaka, a zatim okrenuo očima i pogledao u suprotni zid. Mali je sjeo u fotelju nasuprot mene. Trenutačno smo činili trokut, a po atmosferi, činilo se da se radi o onom Bermudskom.
-Zašto okrećeš očima?- pitala sam ga vrlo bahato
-Ne mogu vjerovati da si uistinu pitala kakav prsten. Što misliš, kakav? Vibracijski prsten!-
-Šta?-
-Daj... Zaboravi sve. Ajmo, mali.- već se ustao.
-A nećeš! Misliš mi sam tak banut u kuću i zaprosit me? Što ti sebi umišljaš, tko si ti?-
-Ma kako mi je samo to na pamet palo? Pa trebo sam znat da to nikad nitko nije uspio. OK, KAKVE TI PROBLEME IMAŠ?- zaderao se na mene.
-Ja? Ja imam probleme? Stvarno si prešo svaku granicu!-
-Evo, da ih više ne prelazim, odosmo. Ae, mali!- podignuo ga je iz fotelje i spustio na pod.
-Tata?-
-Molim?
-Što je to vibracijski prsten?- mali je pogledao prvo u Toma, a zatim u mene. Provukla sam si prste kroz kosu, napravila neku čudnu facu i nasmijala se.
-Paaa... Može dogovor?- počeo je Tom.
-Može.-
-Kad dođemo doma Bill će ti reć. Može?- nasmijala sam se.
-Da.-, mali se zacerekao.
-Dobro, a sad idemo. Vidimo se, malena.- prišao mi je već kao da će me poljubiti, ali onda se predomislio. Nakašljao se.
-Da...jel.-
-Aha.-, odgovorila sam. Kad su otišli pala sam u totalni trans!

***

Vraćala sam se kući iz agencije, a lijevalo je kao iz kabla. Nisam imala kišobran, naravno, kao i obično. Nosila sam krem baloner koji je bio sav promočen i definitivno pretanak za ovakav pljusak i neke tanke traperice iz kojih se voda mogla komotno ocijediti. Kući sam išla pješice jer mi se trenutačno nije vozalo okolo. Osjećala sam se, blago rečeno, odvratno. Gadila sam se sama sebi zbog cijele situacije s Tomom, a pogotovo sad nakon svega ovog s prošenjem. Hodala sam polako iako je kiša padala sve više i više, a vjetar puhao sve jače. U blizini moje kuće nalazio se nekakav, nazovimo, parkić. Već sam si planirala tamo sjesti. Osjećala sam kako je kiša polagano prestajala, ali je zato vjetar i dalje parao zrakom. Odlučila sam zadržati misli pod kontrolom dok ne dođem na klupicu. Kad tamo dođem, onda ću se zamarati tim glupostima. Uskoro sam uspijela došetati do parka potpuno prazne glave. Sjela sam na mokru klupu i jednostavno pustila da me misli obuzmu dok su me prolaznici gledali kao beskućnika. Nije me bilo briga. Situacija vjerojatno i nije bila tako teška kakvom se meni u tom trenu činila, ali moram priznati da mi ni na kraj pameti nije bilo za njega se udavati. Niti išta tome slično, pogotovo od kad sam saznala da ima dijete. Auti su prolazili kao i ljudi zaneseni vjetrom i prolaznom srećom ili nesrećom, izgbljeni u beskraju vremena. I, ma koliko se trudila, nisam mogla maknuti misli s naše prošlosti. Ne želim si tako nesiguran život. A pogotovo ne malome. Iako, opet, javlja se i gospođica savjest. On i mali su potpuno sami. Sigurno bih obijici dobro došla. Sad si se našla javljat, glupačo! Ne znam kako ću niti što ću. Željela sam se više od svega probuditi. Glasno sam izdahnula, a onda je netko sjeo pored mene.
-Slobodno?
-Jest.-, nisam razaznala boju glasa od ulične buke.
-Što radiš ovdje?
-Oprostite?- pogledala sam osobu čudljivo. Okrenuo se prema meni i skinuo kapuljaču.
-Tom? Mogla bih isto i tebe pitati!- činila sam se vrlo iznenađenom, a izgledalo je da je to njega pogodilo.
-Išao sam do tebe. Htio sam se...ispričati za ono danas.
-U redu je.-, nastupila je tišina. Morala sam ju prekinuti.
-Gle...ne znam jesam li spremna na tako velik korak kao što je vjenčanje. Jednostavno...ne znam.-, slegnula sam ramenima i pogledala ispred sebe.
-Nisi sigurna... lijepo.-, stao je na tren, -Nisi li primjetila kako smo u zadnje vrijeme potpuni stranci?-
-Stranci? Ali, Tom...mi u teoriji i jesmo stranci...
-Pusti sad teoriju.-, prekinuo me, -Prije sam uvijek znao što misliš, kako se osjećaš, koliko me voliš. A sad... Više ne vidim sebe, vidim samo... prazninu. Samo nešto što nisam prije vidio, ili ti nisi pokazivala.
-Promijenila sam se.-, ovaj sam put ja njega prekinula.
-Nisi. Ljudi se ne mijenjaju.
-A jel? A gle sebe!
-Ja sam bio prisiljen zbog okolnosti. Budi iskrena sama prema sebi i priznaj si da me ne želiš u svom životu i da je ovo sad toliko zbunjujuće i grozno za tebe! Priznaj si da sam ti opterećenje, ali da me...trebaš. I voliš. I upravo zato... Zato ću ti postaviti pitanje koje izuskuje jednostavan i kratak odgovor.-, kleknuo je pred mene, a srce mi je zakucalo brže.
-Želiš li se udati za mene?-

Šutila sam dulje nego što sam trebala.


Et, ljudi, prije maturalca. Idem na maturalac, ne stignem javit, javim kad se vratim. Bok! :P
Frenk.
08:41 , Komentiraj { 11 } Print
22.08.2010.

[Kišne kapi na prozoru sjete otvaraju vrata u budućnost...]

Zurila sam u njega, i on je zurio u mene. Od silnog zurenja zaboravila sam zašto, ali nastavila sam zuriti u njega.
-Nema veze, zaboravi da sam išta rekao.-, ustao se i brzim korakom nestao. Čudno. Sada sam sto posto sigurna. On je protiv mene i Toma. Možda i bolje. Netko mora biti i realan u cijeloj situaciji jer smo Tom i ja već izgubili pamet. Sjedila sam tako sama u čekaoni okupirana svojim mislima i čekala. Ne znam ni sama što. Vjerojatno Toma i malog. Iako, mogla sam se do sad i vratiti kući. Opet, nisam htjela nenajavljeno otići. Glupa mater koja me učila pristojnosti, mogla sam biti beskrupulozna kao i tata. Čekala sam još nekih dvadesetak minuta, a onda su ova dvojica izašla držeći se za ruke. Tom je još potpisao neke formulare, a onda smo krenuli prema mjestu na kojem je ostavio auto.
-Zara, zar nismo ovdje...
-Jesmo.
-Pa zašto je onda...
-Zato jer si nepropisno parkirao i pauk ti je vjerojatno digo auto.
-Ali što ćemo...- pružila sam mu vizitku kao odgovor.
-Aha.- promrmljao je i utipkao broj. Uskoro je dobio svoj auto natrag, logično. Posjedali smo unutra, ali on nije upalio auto.
-Tata?- Tom ga je pogledao kroz retrovizor, -Ništa.-, obojica su se u isto vrijeme nakašljala. Pogledala sam stisnutih očiju prvo u jednog, a zatim u drugog.
-Što se ovdje događa?
-Ništa- Michael mi je spremno odgovorio.
-A...ha. Vjerujem ti. Stvarno, što vam je? Zašto se tako gledate?
-Ne gledamo se.- Tom se nasmiješio.
-DA, gledate. Gledaš ga kroz retrovizor!- nasmijala sam se.
-To mi je sin. Došla bi socijalna i odvela ga da to ne radim.
-Da, ali opet...
-Stvarno...ništa nije. Aj, tata, vozi.- time je završio kratki razgovor u autu. Uskoro smo svi zašutili. Mali se prevrtao po stražnjem sjedalu, ja sam gledala kroz prozor, a Tom naprijed. Odjednom je mali ruknuo nogama Tomovo sjedalo prema naprijed toliko da je ovaj naglo zakočio.
-Tata!
-Šta je tebi, mali? Jes puko?
-RECII!
-Ne sad!
-SAD!
-Što je vama dvojici?- prekinula sam prepirku.
-Ništa.-, u isto vrijeme. Netko iza nas je počeo trubiti, zatim još netko.
-Ajde, ajde, kud vam se žuri? Debeli, idi si potraži stopala, nisi ih vidio već sto godina. A zato ti se tako žuri.-, TOm je vodio neki monolog sam sa sobom dok je gazio po gasu.
-Sad mi tek ništ nije jasno.
-Ništa bitno.
-Gdje opće idemo?
-Kod tebe doma, šta ja znam. Mislim, ovo je druga zemlja, šta ja znam!
-Ok, prestani govorit šta ja znam!
-A šta ja znam!- oblizao si je usne. Naježila sam se.
-Tu skreni lijevo.
-Tu?
-Aha.- okrenula sam glavu prema prozoru i nastavila gledati.
-Jesmo skoro tamo?- Michael je prekinuo tišinu.
-Jesmo. Još malo.
-Moram na WC.
-Jel možeš zadržat?
-A nako...ne znam.
-Hoćeš da stanem?
-Ne, ne treba.
-Sigurno? Ubijem te ak zapišaš auto.-, mali se nasmijao.
-Dobro tata, neću.-, nakon ovog se tišina ponovno uvukla u auto.
-Tu desno?
-Ne, ravno.-
-Zar nismo išli desno?
-Da, kad smo išli od tamo, ali ovdje ti je lakše vratit se. Kružni tok.- nasmiješila sam se.
-Zgodno.- nasmiješio se natrag. Ok, realno gledajući, još uvijek on ima ono nešto. Za nekoliko minuta stigli smo kod mene doma. Mali je odmah istrčao iz auta.
-Moram, moram, moram.- ponavljao je. Otključala sam vrata.
-Desno, Mike...Lijevo sad. Kriva vrata, pored. To!- navodila sam ga. Nas dvoje smo se samo nasmijali i produžili do dnevnog.
-Hoćeš nešto popit?
-Ne treba, stvarno.-, nasmiješio se i sjeo na kauč. Otišla sam u kuhinju i natočila si čašu vode. Onda još jednu, pa još jednu i još jednu.... Zatim sam se vratila u dnevni i sjela na fotelju. Gledala sam u zid povremeno pogledavši u njega. Mislim da je primjetio, ali ništa nije rekao. Nasmješila sam se, a onda je došao i Michael.
-Huh. Okej. Dobro sam.-, stao je pored kauča, a Tom i ja smo se nasmijali. Sjeo je pored Toma i gledao u mene.
-Tata?
-Molim?
-Hoćeš sad?
-Ne.- gledala sam ih zbunjeno, ali nisam ništa rekla.
-Ali već si kupio prsten!- mali se izlajao. Pogledala sam ih obojicu najčudnijim pogledom ikad.
01:54 , Komentiraj { 13 } Print
10.08.2010.

[Dušo, zatvori oči...]

1. Hahaha, opet odlazim na tjedan dana. Ovoliko vam mogu za sad objaviti. xD Ne stignem javljat, tak da.. Tko vidi, vidio je, tko ne vidi, nije. :P
2. Nakon par postova ću vas ponovno warpat u budućnost, samo da znate. Mislim, da vas ne zateknem. :D Uživajte za sad.

Ok, do sad sam znala da brzo vozi, ali ovako nešto nisam očekivala ni u snu. Bilo je to luđačko brzanje po autocesti do bolnice.
-Tom...
-Ne sad.
-Ali...
-NE SAD!- izbečio se na mene. Pogledala sam ga ne tren, a zatim okrenula glavu prema prozoru. Šutili smo par minuta.
-Gle...- stavio je ruku na moje koljeno te sam se okrenula prema njemu, -Žao mi je što sam vikao.
-Ma... nema veze.
-Ima, žao mi je.
-Ok.
-Stvarno?
-Aha.- spretno sam slagala. Ne volim kad se dere na mene jer onda ispada da sam ja za ovo kriva. A nisam. Uopće. Ostatak vožnje proveli smo u tišini. Kad smo stigli pred bolnicu parkirao je auto na pločnik. Velika greška. Izjurili smo van, a on je bez razmišljanja otrčao u bolnicu ni ne pitavši gdje je mali. Potrčala sam za njim i povukla ga za rukav prema recepciji.
-A da pitaš gdje je?
-Aha, da.
-Da, to je sitnica.
-Zašto si sarkastična?
-Daj...samo pitaj gdje je Michael.- pogurala sam ga naprijed prema recepciji. Saznali smo da je u ambulanti na katu. Potrčali smo prema liftu. Nisam niti razmišljala o svojoj fobiji. Dobro, nije baš fobija, ali recimo da se jednostavno ne osjećam dobro u liftu. Šutnja je samo pogoršavala situaciju. Obgrlila sam se rukama. Čim je lift stao izjurila sam van. On je vjerojatno pomislio da se brinem za malog. Dakako, brinem se ja, ali ipak sam sad, sebično, prvo mislila na svoje strahove. U hodniku je stajao Bill i još par tjelohranitelja. Tom i on su otišli sa strane nešto razgovarati, a ja sam sjela na klupicu u čekaonici. Čekali smo bilo kakve vijesti o malom. Ona dvojica mi nisu prilazila, nešto su razgovarali međusobno, a mene totalno isključili. Nije da mi nije bilo ugodno, samo se u ovaj dio čekaone uvukla neka mučna tišina.
-MA KOJI VRAG?- Bill se odjednom proderao tako glasno da se cijela čekaona okrenula. Tom ga je počeo smirivati.
-TI NISI NORMALAN ČOVJEK! Sin ti je tu! UNUTRA! A ti se smucaš i još mi to sad govoriš! NI RIJEČ VIŠE!- okrenuo se i vidio moj začuđeni pogled.
-Bez uvrede, Zara.-, prošao je pored mene ubrzanim i odlučnim korakom čisto mi dobacivši nešto.
-Bill...Bill...MA BILL!- Tom je vikao za njim, ali ovaj se nije okretao, -U pičku materinu!- odjurio je suprotnom stranom hodnika. Ostala sam sama. Super. Nakon par minuta liječnik je izašao iz ambulante.
-Kaulitz? Pa sad je tu bio...Hm...- liječnik se počeo češati po glavi.
-Oprostite? Rekli ste Kaulitz?- pitala sam.
-Da. Ma znate, visok tip, crna kosa i tak dalje. Jao, sad je bio tu!- pljesnuo je kartonom o nogu.
-Ovaj...Ja nisam Kaulitz, ali ih poznajem i došla sam s njima, molim vas, ima li kakvih vijesti o malom?
-Ima, zapravo.- u tom trenu je Tom došao do hodnika. Dotrčao je do nas i pitao smije li ući.
-Zapravo...ne. Mali je tražio vidjeti ženu u crvenim lakiranim balerinkama. Oprostite, zaboravio sam ime.- liječnik je pogledao u moje cipele, a zatim sam i ja.
-Zara ima crvene balerinke.
-Zara, tako je.
-Mene je tražio?
-Zaru u crvenim cipelama, a to ste vi.
-Ali ja sam mu otac.
-Ne može biti da je prvo mene tražio.
-Ali jest.
-Ja sam mu otac.
-Jeste sigurni?
-Jesam!
-DOSTAAA!- Bill se stvorio ni od kud i prekinuo žamor, -Zara, uđi u sobu, Tom, sjedaj na klupu! Hvala vam, doktore.- kimnuo je u znak zahvalnosti.
-Sve je u redu. Kasnije možete svi ući.
-Da, hvala vam.- pružio mu je ruku. Rukovali su se, a ja sam ušla unutra.
-Bok.- nasmiješila sam se i zatvorila vrata.
-Bok.- nasmijao se mali i sjeo na krevet. Pričali smo neko vrijeme, a onda sam rekla da ću mu pozvati tatu.
-Ne!
-Ha?
-Ne zovi tatu!- odmahnuo je glavom.
-Nego...što da mu kažem?
-Da sam dobro.
-Da si dobro?
-Da.
-A...ha. Ali on je tu, ispred vrata, i čeka da ja izađem.
-Paa...reci mu da sam dobro.
-Mike, mislim da ne razumiješ. Tata ti se brine. Moramo ga pustiti unutra, ok?- namignula sam mu.
-Da, valjda.- odvratio je i naslonio se na jastuk. Izašla sam van iz sobe, a Tom je odmah ušao. U čekaoni smo ostali samo Bill i ja.
-Ti nisi normalna. Katastrofa.- rekao je odjednom.
-Molim?-
14:49 , Komentiraj { 6 } Print
19.07.2010.

[Miris tvoje kose...]

Oh, da. Vratila sam se. :D




Pila sam jutarnju kavu u svojoj kuhinji kad mi je iznenada zazvonio mobitel. Javila sam se.
-Zara?- pitao je glas s druge strane.
-Tom?- nikad nije znao razgovarati na telefon kako treba.
-Ja sam. Jesi ti?- okrenula sam očima.
-Ma moja pokojna baba je.- odgovorila sam bahato i nasmijala se.
-Oh, super. Gle, htio sam… Ne znam što sam htio, u biti, htio sam te pitati jesi li za kakvo piće ili nešto… maa…nema veze, zaboravi.- počeo je zamuckivati.
-Prva stvar, jesam za piće, a druga stvar, gdje ti je Mike?- pitala sam i ispila gutljaj kave.
-Prva stvar.-, nasmijao se, -Živcira me kad ga zoveš Mike. Ime mu je Michael i to nije nimalo američko, zato mi nemoj malog pretvarat u nekog Amera, a druga stvar, Bill ga je odveo u luna park.-
-Luna park? O, moj Bože. Mali ima 5 godina, a pravi mali Einstein je! Umjesto da potičete njegovu genijalnost, vi ga vodite po luna parkovima.- možda sam samo pokušavala izbjeći to piće.
-Zara, mali ima 5 godina, daj pusti ga da se zabavlja.- Tom se nasmijao.
-A opet, meni bi mogao držati instrukcije iz matematike.- okrenula sam očima.
-Vratimo se mi na piće. Ako si, prva stvar, za piće, onda bi mogla, druga stvar, otvoriti vrata.-
-Zašto da otvorim vrata, pa pada kiša!- pobunila sam se.
-Znam da pada kiša, zašto nemaš normalan krov?- nasmijao se.
-Ti si vani?- panično sam pitala.
-Da!- odvratio je i nasmijao se. Poklopila sam i otrčala do ulaznih vrata. Otvorila sam ih, a Tom je stajao ispred praktički mokar kao miš.
-Glup si!- viknula sam na njega, a on me zgrabio za struk. Prošla sam mu prstima kroz mokru kosu.
-Užasno.- pogurao me unutra i nogom zatvorio vrata. Stavio je svoj mokar i hladan dlan za moj vrat. Ustuknula sam. Stao je i pogledao me.
-Hladan si.- rekla sam mu. Nasmiješio se i približio mi se. Sagnuo je glavu i pritisnuo svoje usne na moje. Zagrlila sam ga oko vrata jednom rukom, a drugom ga primila za lice. Ljubili smo se dugo i nježno. Onda me, odjednom, podigao sebi u naručje. Začuđeno sam ga pogledala, a on se nasmiješio i ponovno me poljubio. Odnio me do trosjeda u dnevnom boravku i spustio na njega. Zatim se oslonio na koljena iznad mene i nadvio iznad mene. Gledao me ravno u oči. I ja sam gledala u njegove. Odjednom sam osjetila čudan osjećaj u trbuhu. Okrenula sam glavu i pogledala na suprotnu stranu. Poljubio me u vrat, ali nisam reagirala.
-Jel sve ok?- pogledao me u oči nakrenuvši glavu.
-Nije. Ovo nije ok. Možda smo ujurili malo prebrzo.-pridigla sam se i sjela ispred njega u indijanski sjed. Pogledao me u nevjerici.
-Što? Prebrzo?- odmaknuo se i pogledao me nekako sjetno, možda čak i tužno.
-Da. Ovo mi je još sve prilično novo. Mislim, Michael, ti…vi ste novi likovi u mom životu…-
-Zara.- prekinuo me sjetnim tonom –ja nisam novi lik u tvom životu. Ja…ne želim ti remetiti nekakvu tvoju ravnotežu, ali…-
-Ne remetiš ti moju ravnotežu!- sad sam ja njega prekinula –Upravu si, nismo prebrzo uletjeli. Znaš što? Zaboravi.- stavila sam mu ruke za vrat i nagnula ga na drugu stranu trosjeda. Legao je, a ja sam kleknula između njegovih nogu. Poljubila sam ga jednom, a onda me lagano odgurnuo.
-Ti zaboravi. Idem ja. Nisam ni trebao doći.- ustao se i nakašljao.
-Hej, Tom.- zazvala sam ga kad je već bio blizu vrata. Okrenuo se.
-A piće?- nasmiješila sam se.
-Hm…- nasmijao se. Prišla sam mu i povukla ga za majicu.
-Malog nema. Prilično smo sami.- podigla sam obrve.
-Zar nisi prije par trenutaka rekla da smo krenuli prebrzo?- zagrlio me oko pasa.
-Brzo mijenjam mišljenja.- rekla sam i privukla ga bliže sebi. Stavila sam ruku na njegovu glavu i zažvalila ga. Krenuli smo vrlo agresivno ovaj put. Podigao me u zrak, a ja sam se nogama uhvatila za njegove bokove. Oboje smo počeli teže i dublje disati. Počeo je hodati. Došli smo do kuhinje. Rukom je pobacao sve stvari sa šanka na pod uključujući i čaše te me spustio na njega. Popeo se iznad mene i otkopčao mi hlače. Svukla sam mu majicu i počela ga ljubiti po prsima. Zastenjao je i otkopčao si remen. Primila sam ga za ruke i stavila ih na svoja leđa, a ja sam se primila njegovih hlača. Otkopčala sam ih dokraja i praktički mu ih strgla. On je isto učinio s mojom majicom. Otkopčao mi je grudnjak i počeo me ljubiti po cijelom tijelu. Uzdisala sam i izvijala se pod njegovim dodirima. Odjednom je stao i pogledao me ravno u oči.
-Želim voditi ljubav s tobom.- provukao je ruku kroz moju kosu.
-Onda vodi ljubav sa mnom.- rekla sam i poljubila ga.
-Ne želim te ni na što tjerati, ne želim da se kaješ. Opet, ne želim ni da kažeš ne jer ne znam mogu li to podnijeti.- pogledao je u stranu.
-Zar zaista misliš da te ne želim? Da te ne volim više od svega? Misliš da ne mislim na tebe svaki prokleti dan i noć?- uspravila sam se i sjela.
-Ne znam što da mislim.- na ovo sam ga samo primila za ruku i povela u svoju sobu. Gurnula sam ga na krevet i kleknula iznad njega. Oslonio se na laktove iza sebe i gledao me. Zagrlila sam ga i poljubila u vrat, a zatim sam se počela spuštati njegovim tijelom. Legao je i pustio me da mu radim što hoću. Željela sam mu samo pokazati da sam zapravo, da se ne pretvaram. Uspela sam se natrag i poljubila ga, te jezikom lagano počela masirati njegov. Zagrlio me i okrenuo nas.
-Evo te.- nasmiješio se.
-Tu sam.- potvrdila sam i položila glavu u njegov dlan. Poljubio me i čvršće me stisnuo uz sebe.


Ležali smo u krevetu, zagrljeni i iscrpljeni. Poljubio me u kosu. Smiješak mi jednostavno nije silazio s lica. Okrenula sam se prema njemu i prebacila ruku preko njegovih leđa. Nasmiješio se.
-Već sam i zaboravila koliko si dobar.- nasmijao se na ovo.
-To se ne zaboravlja! Barem ne sa mnom.- umišljeno je rekao.
-A da, zaboravila sam te jer je bilo boljih nakon tebe!-
-Molim?- pogledao me. Nasmijala sam se.
-I bolje ti je da se šališ!- poljubio me u vrat.
-Tko se šali?- ugrizla sam se za usnicu. Zagrlio me i prebacio se na mene. Nasmijala sam se, a on me počeo ljubiti po vratu i ramenima.
-Volim te.- izletjelo mi je. Stao je i pogledao me u oči. Znala sam da nisam trebala ništa reći, a opet imala sam čudnu potrebu. Legao je pored mene prebacivši jednu ruku preko mene.
-Stvarno?- nasmiješio se. Okrenula sam glavu prema njemu i kimnula glavom. Nasmiješio se i poljubio me slatko i meko. Zatim me pomilovao po obrazu.
-Volim i ja tebe.- rekao je nasmiješeno i poljubio me u čelo.
-Tom…- prekinula me zvonjava njegovog mobitela.
-Oprosti.- rekao je i prebacio se preko mene do svojeg mobitela. Javio se. Onda je zašutio, a lice mu se iskrivilo.
-Odmah dolazimo.- rekao je i poklopio.
-Zara, moramo u bolnicu. Michaelu je pozlilo.-
12:28 , Komentiraj { 24 } Print
09.07.2010.


Dvije bitne obavijesti.

1. Odlučila sam se kako ću pisat. Pisat ću u prvom licu kad se u postu bude radilo SAMO o Zarinim osjećajima, a kad mi bude trebalo, bit ću pripovjedač. Zbunjujuće, ha? Ma naviknut ćete se. xD Ovaj post, prvo lice. :D

2. Odlazim u Slavoniju na tjedan dana, a tamo neam internet. Možete novo očekivati u nedjelju ili ponedjeljak, ovisno o povratku. Sad da ne gnjavim više, novo. :)




Nisam znala točno što je dijete htjelo. Mislim, činio se ozbiljan kad je rekao da moramo razgovarati, ali ne znam što bih mogla očekivati. Ipak je to samo petogodišnjak. Opet, do sada je već par puta pokazao da je intaligentan i dobro odgojen. Mora da se Tom drastično promijenio u ovih 5 godina. I bolje mu je da je jer sad ima malo dijete.
-Znate, neću duljiti. Mislim samo da morate neke stvari znati.-, počeo je Michael. Sad sam shvatila da se radi o nečem ozbiljnom.
-Vidite, moj tata...On....Mi smo već dugo sami. Ja znam da sam mu veliki teret...-, prekinula sam ga tu.
-Vjeruj mi, tata te jako voli. Sigurno mu nisi teret.-, pomilovala sam ga po kosi.
-Jesam. Oboje to znamo. I pitanje je samo vremena kad će...puknut, jel. Sigurno mu je već dosta. Ne može sve baš sam, a sam je. On uvijek kaže da smo sami sebi dovoljni, ali...ne znam baš.-, pogledao je prema tlu i zaljuljao nožice kojima još nije mogao dotaknuti pod.
-Mike...-, pogledala sam ga, -Ne brini se za to. Tata ti je dobro. I ti si isto dobro, a najbitnije je da si dio njegovog...ne, ti jesi njegov život. On te jako voli.-, nasmiješila sam se.
-Znam...Volim i ja njega. Zato ga ne volim gledati tužnog. A tužan je. Stalno.-, glas mu se polako stišavao.
-Danas se nije činio tužnim.-, začudila sam se.
-Jer je vidio vas.-, uzbuđeno me pogledao i kleknuo na sjedalo, -Znate..znam da to nije u redu i tata mi je rekao da nikad to ne smijem jer pravi muškarci to ne rade.-, nasmijala sam se, -Kopao sam mu po stvarima i našao sam neki fotoalbum. Sve je bilo prašnjavo osim tog fotoalbuma, pa sam zaključio da ga je tata nedavno koristio. Unutra su bile naše obiteljske slike i slike vas i tate. Mislim, naše su bile lijepo posložene u albumu, a vaše samo ubačene među korice. Nisam mogao pokopčati što tata radi s nekom nepoznatom ženom sve do sad.-, mali se nasmiješio.
-Ostavi se ti policijskog posla.-, nasmijala sam se. Samo se okrenuo prema naprijed.
-Ramirez, u hotel molim te.-, rekla sam vozaču.
-Da, gospođice.-, po glasu mu se čulo da je impresioniran našim malim prijateljem. Nasmiješila sam se Michaelu.
-Bit ćemo tamo jako brzo.-
-Znam, izračunao sam.-, raširila sam oči širom.
-Ti...računaš? Mislim, znaš računati?- iznenađeno sam pitala.
-Da, zapravo to nije tako teško, samo procjenim brzinu kojom se automobil kreće.-, pogledao je kroz prozor, -A rekao bih da se vozimo oko 60 na sat, znam kolika je kilometraža odavde do hotela jer mi je tata dao plan i onda samo izračunam.-, slegnuo je ramenima i pogledao me.
-Ramirez?- još uvijek sam gledala u Michaela.
-Da?-
-Koliko brzo voziš, molim te?- pogledala sam prema tamnom staklu limuzine.
-Oko 60 na sat.-, nasmijao se. Samo sam pogledala u Michaela koji je desnom rukom popravio naočale nabivši ih natrag na nos i prekrižio ruke na prsima.
-Dobro, koliko brzo ćemo stići?- pitala sam ga.
-Izuzevši semafore, prolaznike i saobraćajku koja je vrlo vjerojatno na slijedećem križanju, 13 minuta.-, mali je nakrivio glavu i nasmiješio mi se.
-Ramirez, kol...-
-Oko 13 minuta.-, odgovorio mi je prije nego što li sam uopće pitala. Napravila sam neku čudnu facu.
-Svaka čast.-, nasmiješila sam se.
-Oh, nije to ništa. Znam i korijenovati.-, rekao je to kao da je sasvim normalno.
-Ja ne znam.-, nasmijala sam se. Obećao mi je da će me naučiti.
-Možda ti ide i fizika!- Ramirez se javio.
-Striček, ja imam samo pet godina.-, zahihotao se mali, a nas dvoje skoro raspali od smijeha. Uskoro smo, točno po procjeni stigli do hotela. Ramirez mi je otvorio vrata i oboje smo izašli van. Tom je odmah dotrčao.
-Jesi pio kolu?- čučnuo je ispred njega i popravio mu košuljicu.
-NISAM! Naporan si, tata!- mali ga je zagrlio.
-Ma kad te ja pljesnem...-, nasmijao se i podigao malog, a ovaj je vrištao od smijeha. Nasmijala sam se i produžila do Rodriga.
-Bolje mu je da makne to Nińo, hombre!- nasmijala sam se na to.
-Šta ti je? To je samo dijete!- potapšala sam ga po ramenu.
-Teta Zara!- začula sam iza sebe i okrenula se.
-Molim?- vratila sam se do njih dvojice i čučnula pored.
-Molim vas, objasnite tati da NISAM jeo slatkiše prije jela!- Michael mu se izbeljio. Nasmijala sam se.
-Nije jeo slatkiše, oh, NAJKUL oče.-, svi smo se nasmijali, -I ne moraš me zvati teta Zara i govoriti mi vi. Osjećam se staro tada.-, Tom se nasmijao.
-A inače je izrazito mlada.-, sarkastično je Tom odvalio.
-Pa mlađa sam od tebe.-, izbeljila sam mu se.
-Djeco, morate mi se prestat beljit.-, izbeljio nam se i zagrlio nas oboje. Naslonila sam glavu na njegovo rame. Prislonio je svoju uz moju i poljubio me u kosu. Mali se samo nasmiješio i stisnuo uz tatu.


Toliko za sad jer ne stignem zbog puta. Papa!

13:41 , Komentiraj { 19 } Print
05.07.2010.

[Iznenađenje...]

Izašli su iz špilje i sjeli jedno pored drugog na pijesak. Bill je iz vode već sve shvatio. Pomirili su se, ili šta već. Iako, Bill je bio protiv toga iz jednog vrlo dobrog razloga, a taj je razlog ima 5 godina i trenutačno je u avionu za Španjolsku zajedno sa svojom dadiljom. Taj razlog namjeravao je provesti svoje ljetne praznike sa svojim tatom u Španjolskoj. Taj razlog je bio Tomov sin. Zakoniti Tomov sin za kojeg Zara nije znala. Iako je Bill znao da ona za njega ne zna, nije mu se sviđala ideja njihovog pomirenja. Poznavajući Toma, Bill je znao da Zara neće još neko vrijeme saznati za malog, vjerojatno dok ne sleti u Madrid. Već su polako morali kretati u zračnu luku i tu je Billu sinulo kako će suptilno raskrinkati Toma pred Zarom. Izašao je iz vode.
-Moramo ići.-, rekao je Tomu koji je upravo nešto govorio Zari.
-Zašto?- pogledao ga je ovaj na tren.
-Zato što će znaš-već-tko za nekih 2 sata sletjeti u Madrid. Zara se samo nasmiješila i pogledala u Billa.
-Zar je već toliko sati?- Tom se naglo ustao, a Bill kimnuo glavom.
-O čemu vi, ako se smije znati?- Zara ih je pogledala još uvijek se smiješkajući.
-Očito moramo razgovarati.-, Tom se naglo uozbiljio.
-Neki problem?- ustala se.
-Ne...-, duboko je uzdahnuo i izdahnuo, -Michael će isto biti s nama.-, Tom ju je pogledao, možda je očekivao šamarčinu.
-Žao mi je, ne čitam žuti tisak, tko je Michael?- nasmijala se.
-Moj sin.-, Tom je kratko odgovorio.
-Oh...I...Tvoja žena isto dolazi?- i Zara se uozbiljila.
-Ona..Ne, ne dolazi.-, pokupio je svoj ručnik i krenuo prema kući.
-Gustav!- Bill je viknuo prema vodi i pokazao rukom na Toma. Gustav je isti tren izašao i krenuo za njim. Zara je sjela na ručnik, a Bill pored nje.
-Wau...-, rekla je raširenih očiju tupo gledajući u obzornicu.
-Mislim da ti netko treba ispričati cijelu priču. Slušaj me.-, ispričao joj je sve o Tomovom životu proteklih 5 godina, o nesreći u kojoj je izgubio svoju ženu, Klaru, i kćer Lilly, inače mlađu i njegovu ljubimicu. Nije da ju je volio više od Michaela, ali ju je jako volio i ne prođe dan da je se ne sjeti. Imao je probleme jer je većinu proteklog vremena vjerovao da je upravo on skrivio nesreću. Zara je sve slušala otvorenih ustiju i očiju. Bill joj je ispričao sve, a zatim su zajedno s Georgom krenuli prema kući. Zara je cijelo vrijeme razmišljala, nije mogla shvatiti kako se to život jednog čovjeka tako drastično promijeni u 5 godina. Hodali su u tišini do kuće.
-Jesi joj rekao?- čula je Georga ispred sebe, a zatim i Billovo potvrdno mumljanje. Obojica su bila nekih dva metra ispred nje. Počela je razmišljati kako se sad ponašati pred Tomom. A kako tek pred malim? Možda bi bilo bolje da povuče svoje riječi. Da, to će učiniti, za svoje, njegovo i dobro malog. Čim su ušli u kuću Tom ju je povukao sa strane.
-Čuj..-
-Znam sve.-, prekinula ga je, -Mislim da bi bilo bolje da... Jel... Provedeš odmor s malim... bez mene, jel. Samo vas dvojica i da... ostanete samo vas dvojica.-, prošla si je prstima kroz kosu.
-Da..i ja sam to htio reći.-, rekao je nakon kraće stanke jer zapravo nije mislio ništa takvo reći. Želio je da se upozna s Michaelom i, možda, jednog dana, postane mu majka ili nešto tome slično. Njih dvojica su, već duže vrijeme, sami, a Tom se mora posvetiti odgoju svo slobodno vrijeme. Ima dadilju koja mu u tome pomaže, ali ipak ima neki osjećaj da ne provodi dovoljno vremena s Michaelom. Uskoro su se pridružili ostalima i već je polako bilo vrijeme da se krene po Michaela. Zara je nazvala Rodriga. Čim mu je ispričala o čemu se radi poslao im je privatni jet pomoću kojeg su vrlo brzo stigli u Madrid.
-Imate li kakav natpis? Kako će vas primjetiti u ovoj gomili?- nasmijala se Zara.
-Znat će oni.-, Bill je odgovorio.
-Oni?- Zara ga je zbunjeno pogledala.
-Dadilja i Michael. Pa zar misliš da bih pustio da mi dijete samo putuje?- Tom se okrenuo, to jest, okrenuo je glavu prema Zari, a zatim nastavio gledati prema velikim staklenim vratima koja su dijelila prostor za putnike od piste. Stajao je tako u poluraskoračnom stavu s rukama prekriženim na prsima i čekao svog sina. Kako je to Zari bolseno zvučalo. Ubrzo je avion sletio i mali je utrčao kroz vrata.
-TATA?!- čuli su ga nadaleko.
-Stigao je.-, Tom se nasmijao i potrčao prema klinji. Mali je potrčao prema njemu i našli su se na pola. Zagrlili su se. Tom ga je podigao u zrak i obojica su se nasmijali. Puno ljubavi, u svakom slučaju. Uskoro su svi došli do njih dvojice, uključujući i dadilju s druge strane. Pružila je Zari ruku.
-Tiffany, drago mi je.-, nasmiješila se.
-Zara, i meni.-, prihvatila je.
-Michael, ovo je Zara.-, Tom je pokazao prstom na Zaru još uvijek držeći malog u naručju. Mahnula mu je, a dijete joj je, na njeno čuđenje, pružilo ruku.
-Hej, ja sam Zara.-, prihvatila je Zara.
-Michael. Svi me zovu Mika.-, nasmijala se na ovo.
-Kako si sladak. Ako te svi zovu Mika, ja ću te zvati Mike.-, svi su se nasmijali.
-Može.-, mali se zahihotao.
-Lijepi ste.-, stavio je ručicu na usta, a svi su se nasmijali.
-Hvala ti, ti si isto jako zgodan.-, Tom ga je spustio na tlo i počeli smo hodati prema izlazu iz zračne luke.
-Tata. Psst, tata!- Michael ga je pozvao prstom da mu se približi. Tom je čučnuo pored.
-Ona je savršena za tebe.-, tiho mu je šapnuo, ali Zara je sve čula.
-Mali...-, Tom ga je lagano tucnuo po glavi.
-Dobro, tata.-, nastavio se gegati pored Toma.
-Već gledaš cure, a nisi ni naučio hodat kak treba. Na koga si to, ha?- ponovno ga je pridignuo u naručje.
-Tebe.-, mali se zahihotao, a Zara se okrenula na tren. Pred ulazom u zračnu luku čekala su ih dva automobila.
-Kako ćemo sad? Hm...-, Rodrigo se počešao po kosi.
-Ja bih s njom.-, Michael je pokazao prstom na Zaru. Nasmijala se.
-Ona ima svoje ime.-, Tom ga je upozorio.
-Ja bih sa Zarom.-, mali mu se izbeljio na što je Tom jednako reagirao.
-Ok, onda ovako. Vas četvorica sa mnom, a ti mali sa Zarom.-, Rodrigo je predložio.
-Michael.-, ispravio ga je, a Zara i Tom su se nasmijali.
-Ok, Michael.-, Rodrigo je rekao i okrenuo očima.
-Ne morate tako službeno, može i Mika.-, Zara se još jače nasmijala, a ovaj put i Rodrigo.
-Upadaj u auto!- rekao mu je kroz smijeh.
-Ne daj mu da pije kolu, jer postane hiperaktivan od toga... I slatkiše, ne prije jela. Ako bude trebao...-
-Tata.-, Michael ga je prekinuo dok joj je davao upute, a Tom ga je samo pogledao, -Bit ću dobro.-, nasmiješio se.
-Da, upravu si. Oprosti. Vidimo se tamo. Budi dobar.-, čučnuo je ispred njega.
-Hoću tata.-, zagrlio ga je. Tom ga je jednom poljubio u kuštravu plavu kosu i popravio mu okrugle naočale tankog crnog okvira.
-Imaš inhalator?- pitao ga je.
-Imam.-, mali se nasmijao, -Ne moraš me toliko sramotiti.-, nasmijala se na ovo.
-Da, stari, nemoj sramotit dijete.-, čučnula je pored njih.
-Tata, nisi kul.-, mali je odmahnuo glavom.
-Molim? Ja sam najkul!- Tom se isprsio, a Zara mu se izbeljila na što se Michael nasmijao.
-I tako propadoše 5 godina mog odgoja.-, prošao je Zari prstima kroz kosu.
-Budite dobri.-, zaprijetio im je prstom i krenuo u auto.
-Sviđa ti se Zara.-, Tom se okrenuo.
-Budi dobar!- nasmiješio se.
-I ti isto, reći će mi sve stric Bill.-, Tom je samo odmahnuo glavom i ušao u auto.
-Sviđaš mu se.-, namignuo je Zari. Nasmijala se.
-Ajmo i mi u auto.-, rekla mu je i pomogla mu ući.
-Super. Moramo razgovarati.-, mali je već sjeo unutra, a Zara začuđeno sjela pored njega. Tom i on su bili toliko slični da su koristili čak i iste fraze. Zadivljena dijetetovom intaligencijom, kimnula je glavom i zatvorila vrata automobila.
12:11 , Komentiraj { 17 } Print
25.06.2010.

[Ovo je rat...]

Dragi čitatelji, mala obavijest. Dakle, ovo je jedna vjerojatno čudna ideja i pitat ćete se: "Pa već je napisala pola priče, kako sad to odjednom?" Počinjem pisati u trećem licu. Dakle, od sad je Zara još samo jedan lik, a prepričavat ću u obliku pripovjedača jer sam shvatila da bi mi na taj način moglo biti lakše predočiti vam razmišljanja i ostalih likova. Nadam se da neće biti totalna katastrofa. Da, volim eksperimentirati. Dobro, neću vas više zamarati. Evo nastavka.


Da, ona je željela ponovno ih vidjeti. Ona je to trebala. Žudila je za njim, za njegovim glasom, za njegovim tijelom, za njegovim mirisom. Iako ga se trebala kloniti, to je također vrlo dobro znala, željela je biti s njim. Željela je da ju ponovno povrijedi. Jer ipak, to je i učinio prošli put. Budimo realni, odabrao je bend preko nje. Uvjerava se da su prekinuli zbog njegove slave ili čega već ne, ali glavni razlog je ipak bio taj što je, kad je Gustav postavio jednostavno pitanje, ili bend ili ona Tom još jednostavnije odgovorio ono što je od njega podsvjesno i očekivala. Da, odabrao je bend. I bilo je samo pitanje vremena njihovog prekida. Mogla se tješiti u mislima i govoriti samoj sebi da se radi o nečem potpuno drugom, no i ona i njene misli znale su da to nije realno i racionalno. Ipak, očekivala je ponovnu povrijeđenost. No, čini se da je ovaj put to htjela dati i zauzvrat. U glavi je istovremeno kovala zao plan. Uvjeravala se da će ga provesti u dijelo ako stvarno do toga dođe, no svi znamo da se takvo što neće skoro dogoditi. Ona njega ne može povrijediti, ta previše ga voli. No, slomljeno srce... Slomljeno srce pamti. I vraća.
-Kako to misliš kod tebe doma? Daj, molim te, ne budi djetinjasta, nego im sredi neku plažu ili nešto.-, Rodrigo je bio uporan.
-Ne! Kod mene doma je savršeno! Znaš da imam privatnu plažu.-, nagovarala ga je da popusti. Naposljetku se i složio s njom. Da, dovest će ih k njoj. U glavi je već sve složila. Povrijedit će ga. Iako je to značilo da će povrijediti i sebe. Da, to će učiniti. Neće mu dati nikakvu šansu. Iako žudi za njim, neće mu dopustiti da ju ponovno povrijedi. Ona je samu sebe uvjerila da ga je preboljela. I polako, ali sigurno počinje u to i vjerovati. To je dobro za nju, u svakom slučaju. Ponovno je prevrtila sve u glavi. Neće mu dati da ju smota. Neće se zbuniti, ostat će dosljedna. Vrijeme joj je brzo prošlo. Uskoro je začula i zvono na vratima. Otvorila ih je.
-Hej, eo nas!- Rodrigo joj je upao u kuću. Odmah za njim i oni. Sva četvorica. Georg i Gustav su se neko vrijeme divili veličini kuće. Odlučila im je pokazati sve sobe. Vodila ih je od sobe do sobe i pokazivala im sve. Tako su išli od sobe do sobe, a kuća je uistinu bila golema. Na kraju parade ih je odvela u ogromni dnevni boravak u kojem je ipak provodila većinu vremena. U ogromnoj, gotovo potpuno bijeloj sobi isticala se crna plazma. Nije bila pretjerana, ali bilo je u njoj sigurno sedamdeset centimetara. Zaru to nije pretjerano uzbuđivalo. Uzbuđivalo ju je ono što je bilo ispred nje. Trenutak kad je ušao u njenu kuću izbrisao je sve njene planove i misli. Ostala je ponovno potpuno zbunjena i nedosljedna.
-Ok, ajmo sad na plažu.-, rekao je Bill odjednom. Zaru je taj dečko stalno iznova iznenađivao. Zračio je nekom čudnom pozitivnom energijom, a njegov smiješak tjerao ju je na smijeh.
-Da, ja bih isto.-
-Mogli bismo, dečki, ako budete dobri.-, odvratila je i ispila još jedan gutljaj iz svoje čaše za vino.
-Eo, dobri smo, idemo sad.-
-Dobro. Znate što? Vodim vas na svoju privatnu, da se ne gužvamo tamo s ostatkom mjesta.-
-Uuuu...privatna...Sviđa mi se to.-
-Naravno da ti se sviđa, Bill. Ajmo sad.-, nasmijala se i ustala. Svi su krenuli za njom.
-Uhm...idem se presvući, može malo privatnosti?- okrenula se prema njima.
-Oh, da, svakako.-, nešto su još promrmljali, a zatim se vratili za stol. Imala je blagovaonu, ali ju nikada nije koristila, pa je stol prebacila u dnevni boravak. Ionako je bilo i previše prostora. Nabrzinu je isčupala kupaći iz ormara, presvukla se te povela dečke na plažu. Na svoje omiljeno mjesto. Bila je to uvala, a iza te uvale duboka špilja u koju se moglo prilično duboko ući. Tamo je često bježala od ostatka svijeta. Čim su došli svi su odmah pojurili u vodu. Svi osim nje...i njega. U zadnje vrijeme se bojala izgovoriti njegovo ime. Nije bila sigurna zašto, ali rađe ga je oslovljavala jednostavno sa on. Na glavu je stavila šešir velikog oboda i crne sunčane naočale. Legla je na pijesak. Ne želi lagati samu sebe, legla je u najizazovniju pozu podignuvši jednu nogu u koljenu i pogledala prema nebu. Kako je na očima imala crne sunčane naočale mogla je krajičkom oka vidjeti njegov požudni pogled koji joj je upravo sada trebao. Izdahnula je, kao namjerno. Zatim je došao red na njega. Morao joj je pokazati da mu ne može toliko naškoditi iako mu je ozbiljno narušavala zdravlje. Počeo se svlačiti. Skinuo je majicu, a Zara je već okrenula glavu. Nakon toga je svukao i hlače te ostao samo u boksericama za kupanje. Osjetila je kako se ježi od pogleda koji joj je upućivao. Otišao je do mola i skočio u vodu. Neko vrijeme je ostala sama na obali, a zatim je on izašao iz vode. Nije se namjeravao osušiti ručnikom. Nije namjeravao ništa reći. Otišao je do nekog kamena i sjeo jer je bio gradsko dijete, a takva ne vole pijesak po tijelu ili išta zaljepljeno za sebe. S vremenom je u njoj rasao neki novi osjećaj. Ljutnja. Bila je ljuta na njega jer ju je uporno ignorirao. Otišla je do kamena i stala ispred njega.
-Koji ti je kurac?-
-Oprosti?- digao je pogled prema njoj.
-Pitam te lijepo, koji ti je kurac? Zašto me ignoriraš i zašto se ponašaš kao da se jučer nije ništa dogodilo?-
-Ti želiš da te primjetim? I uostalom, jučer se ništa nije dogodilo jer smo to spriječili na vrijeme.-
-Ne želim da me primjetiš, želim da budeš pristojan kad smo u okolini drugih.-, pogledala ga je stisnutih očiju.
-Čini se da mi imamo nerazriješenih računa.-
-Čini se.-
-Što je u onoj špilji?- pogledao je prema tamo.
-Ništa. Prazna je. I duboka, može se u nju ući barem nekih sto metara.-, odgovorila mu je.
-Savršeno.-, odvratio je povukavši je za ruku. Ušli su u špilju, ali nisu ni slutili da ih je netko promatrao iz vode, a to je bio Bill. On je bio u potpunosti protiv svega što se sada između njih dvoje događa. Pljesnuo je rukom o vodu i pogledao u nebo.

***

Ušli su duboko u špilju. Ništa ga nije pitala, niti on nju. Špilja je bila i zavojita i uskoro su došli do jednog raskrižja. Lijevo ili desno? Neko se vrijeme dvoumio, a zatim odabrao lijevo. Nisu krenuli niz prolaz, već je samo zakrenuo do zidina špilje ispred tog raskrižja. Naslonio ju je oprezno na kamen i podbočio se na ruke pored nje. Još uvijek je bio vlažan od vode i jedini zvuk koji se čuo bilo je kapanje sa siga u špilji ili kapanje vode s njegovog tijela. Podigla je pogled i njen se susreo s njegovim. Očima je vrludao po njenom licu, tijelu... Kao da ju je već vidio kako plazi po njemu. Želio ju je. Želio ju je tako jako da je bio spreman dati život za samo jedan njen poljubac. Taj poljubac koji bi njemu spasio život. Nisu ništa govorili, njima riječi nisu bile potrebne. Oni su se čitali i razumijeli na mnogo različitih načina. Odjednom je sva ljutnja u njoj isparila, a on se počeo osjećati slabo. Postao je...nježan i drag. Onakav kakav on inače nije. Osjetio je potrebu da joj kaže toliko toga. Reći joj koliko mu je nedostajala, reći da ju voli i da nikad nije prestao. Reći koliko ju želi i treba i koliko se bolesno osjeća zbog toga. Jer ona, samo ona od svih ljudi na planetu neće ga osuditi zbog toga jer se upravo tako osjeća. Ona je jedina koja ga u potpunosti razumije, kao glavni lik njegove priče. Prišao joj je bliže. Čula je otkucaje svoga srca koje joj je jasno davalo do znanja da je sad prekasno da išta učini jer ga samo želi zagrliti i izljubiti. Ne može se ona na njega ljutiti. Može se naljutit, ali ne može ostati ljuta. Zatvorila je oči i naslonila glavu na kamen iza sebe. Osjećala je takav strah, ali u isto vrijeme i neobičnu želju da produlji ovaj trenutak. Da potraje vječno. Nakon par sekundi osjetila je njegov vrući dah na vratu. Znala je da joj se približava. Napokon je prislonio svoje usne na njene i utisnuo joj poljubac koji su oboje čekali pet godina. Zagrlila ga je oko vrata i stisla se uz njega. Bio je hladan i mokar, a ona topla i prekrivena pijeskom. Stavio je jednu ruku na donji dio njenih leđa, a jednu provukao kroz njenu kosu. Odvojili su se. Prislonila je glavu na njegova prsa. Poljubio ju je u kosu.
-Nemoj još ići.-, rekla mu je tiho.
-Ne idem nikamo.-
-Molim te, ostani sa mnom.-
-Zauvijek.-
-Zauvijek?- podigla je pogled prema njemu.
-Zauvijek.-, odvratio je i poljubio ju. Uzvratila mu je i jače se stisla uz njega.
-Nikad više neću odabrati ništa preko tebe. Od sad smo samo ti i ja. Protiv svih.-, zatvorio je oči i prislonio čelo uz njeno. Osjetila je kako joj se grlo steže. Pustila je suzu.
-Ne želim da biraš išta.-, počela je tiho, -Želim da me vodiš kud god ideš. Želim ići s tobom. Želim biti pored tebe.-
-A ja želim da budeš. Volim te. Molim te, oprosti mi.-, poljubila ga je kao odgovor. Ovaj put će im biti mnogo teže jer nisu uz njih oni od kojih to najviše očekuju....

Evo, kraj prvog ovakvog dijela. Reci te mi kako vam se sviđa i ako ovo kod vas ne prolazi, bacam se nazad na prvo lice [ipak ste mi vi prioritet]. Sad me čeka uređivanje bloga jer u zadnje vrijeme saznajem koliko je zapravo "velika", da se tako izrazim, ova fikcija. Mislim da zaslužuje i odgovarajući dizajn zbog toga. Pozdravljam vas sve do idućeg pisanja.
A.
18:08 , Komentiraj { 22 } Print
21.06.2010.

[Da sam ti u koži...]

Probudila sam se zbog zrake sunca koja je probijala u sobu. Nisam dovoljno dobro navukla zastor. Kako tipično za mene. Pogledala sam prema prozoru. Nije bio baš neki prizor jer hotel nije bio na atraktivnom mjestu. Bila je tu samo hrpetina betona koji je isijavao zbog sunca koje vani već prži. Slučajno sam okrenula pogled prema vratima i vidjela Toma kako pilji u mene.
-Hej.-, nasmiješio se i na brzinu podigao obje obrve. Protegnula sam se, a on se nasmijao.
-Hej.-, odvratila sam.
-Imam nešto za tebe.-, i dalje se nije micao, ostao je naslonjen na štok onako prekriženih nogu.
-Što to?- nasmiješila sam se. Nakon par trenutaka se odlijepio od vrata i otišao u drugu sobu. Vratio se s drvenim pladnjem kakav često možemo vidjeti u filmovima. Nogice i ručke sa strane. Prišao mi je i stavio ga na krevet na otprilike područje mog trbuha. Podigla sam se i pogledala ga.
-Doručak u krevet?- nasmiješila sam se. Klimnuo je glavom.
-I isprika za ono sinoć.-, ovaj dio kao da ni nisam čula. Već sam pootvarala sve posudice s hranom. Sjeo je pored mene na krevet.
-Wau, marmelada i maslac...mmmm...-, nasmijala sam se sama sebi. Ponekad sam užasno djetinjasta.
-Tvoji najdraži.-, nasmiješio mi se.
-Da, ja sam valjda jedina osoba na svijetu koja ne jede svaku marmeladu i baš svaki maslac. Mora biti baš ova određena "marka" maslaca i marmelade.-, stavila sam navodnike.
-Vjeruj mi, malo vas je.-, nasmijao se. Namazala sam si maslac i marmeladu i to točno tim redom jer inače nije bilo ukusno. Uvijek sam bila vrlo precizna. Ništa nije smijelo kapati ili curiti sa strane. Savršeno namazano. Nasmiješila sam se i pokazala mu.
-Savršeno kao i uvijek.-, nalaktio se preko mojih nogu. Nasmijala sam se i zagrizla.
-Hoćeš?- pitala sam ga gotovo punih ustiju.
-Hoću.-, približio mi se i dala sam mu da zagrize. Oboje smo se nasmijali.
-Baš je fino. Daj mi još.-, ponovno mi se približio i dala sam mu da zagrize još jednom. Tako smo se zezali dok nismo sve pojeli i popili. Tek onda sam zapravo zamijetila vazu i jednu ružu u njoj.
-Ajme, divna je.-, nasmiješila sam se i pomirišila ružu.
-Znam. Baš kao i...-, zastao je na tren i približio mi se, -...ti.-, primio me za bradu. Nasmiješila sam se i spustila glavu što je bio priličan znak da ne želim da me poljubi ili napravi išta slično. Pogledala sam ga u oči. I on je pogledao u moje. Zatim ih je zatvorio i, ignorirajući moje znakove, prislonio svoje usne na moje. Nije me baš poljubio, nego..samo prislonio svoje usne na moje. Točnije, jedva ih dotaknuo i brzo se odmakao i nakašljavši se izašao iz sobe.
-Tom...-, tiho sam ga zazvala, ali nije se okrenuo. Pomakla sam pladanj i krenula za njim.
-Tom.-, rekla sam malo glasnije, no nije se okrenuo. Zastao je, ali na poslijetku otvorio vrata i izašao van. Pospremila sam krevete i obukla se prije nego se vratio. Nije ga dugo bilo. Prije nego što se vratio dogovorila sam si i prijevoz. Dok sam trpala sve svoje stvari u džepove začula sam otvaranje vrata. Ušao je unutra.
-Ej.-, pozdravio me. Nasmiješila sam se.
-Čuj.... Mislim da je najbolje da ja idem.-, rekla sam stavivši ruke u stražnje džepove hlača i izravnavši leđa.
-Nekako i ja mislim da je to najbolje.-, nije baš pokazivao previše emocija. Duboko sam udahnula i izdahnula.
-Ok, to je onda to.-, izvadila sam ruke i pljesnula po nogama.
-Čini se da je.-, potvrdio je popravivši kapu.
-Da...vidimo se još danas. Hvala ti na svemu.-, prišla sam mu i provukla ruke ispod njegovih te ga zagrlila. I on je mene zagrlio.
-Ne hvali, nije vrijedno spomena.-, oboje smo zatvorili oči. Protrljao me po leđima par puta, a onda smo se razdvojili.
-Volim te.-, rekao je odjednom. Uslijedila je duga stanka. Prislonila sam glavu na njegova prsa.
-I ja tebe.-, osjetila sam ritam njegovog srca. Ubrzano je kucalo. Zagrlio me čvrsto. Onda smo se razdvojili.
-Bill te nešto treba tako da će te on otpratiti.-, rekao mi je pomalo tužno.
-Ok. Bok.-, otvorio mi je vrata i primio me za ruku. Okrenula sam se prema njemu. Povukao me natrag u sobu, zatvorio vrata i naslonio na njih. Disao je duboko i teško dok mi se tako približavao. Onda je, umjesto da me poljubi, zabio glavu u vrata.
-Daj...Samo idi.-, rekao je tiho. Zagrlila sam ga oko pasa.
-Nemoj me grliti. Izađi van.-, rekao je kao da mu je neki veliki teret na prsima.
-Ja moram znati kako se osjećaš.-, rekla sam mu.
-Osjećam se grozno. Molim te, idi sad.-, odmaknuo se. Pustila sam ga. Bez riječi sam otvorila vrata i izašla van. Čim su se zatvorila, naslonila sam se na njih i skliznula na pod. Imala sam neki osjećaj da se isto dogodilo i njemu. Mogla bih se kladiti da je netko bio s druge strane vrata u istom položaju kao i ja. Stavila sam još jednom ruku na vrata, a zatim se ustala i krenula prema Billovoj sobi. Pokucala sam na vrata, a on ih je otvorio.
-Hej!- njegov veseli smiješak me odmah natjerao na smijeh.
-Hej, rečeno mi je da me trebaš. To jest, da ćeš me otpratit, jel.-, naslonila sam se na zid pored vrata dok ih je on zaključavao. Počeli smo hodati. Obgrlio me.
-Čuj, moram te nešto pitati, ali on ne smije saznati.-, pogledao me prilično ozbiljno.
-Ok, neću mu reći.-, pogledala sam i ja njega jednakom ozbiljnošću. Stali smo kod nekog ćoška. Bill je pogledao prvo lijevo pa desno gledajući ide li tko. Hodnici u hotelima su, na svu sreću, uvijek bili mirna i neprometna mjesta.
-Je li on...-, stao je i pogledao u pod, -Jel te probudio?- pogledao me podigavši samo oči.
-Misliš, je li vrištao?- pogledala sam ga zabrinuto. Klimnuo je glavom.
-Znači je. Koliko puta?- ugrizao se za usnicu.
-Kako to misliš koliko puta? Pa samo jednom, koliko bi puta trebao vrištat?- pogledala sam ga još čudnije nego prije.
-Samo jednom?- začudio se, a usne su mu se zakrivile u mučni smiješak.
-Da.-, slegnula sam ramenima.
-Wau.. To je dobro! Znaš li ti kako je to dobro?- nasmijao se i pogledao ponovno okolo ide li tko.
-O čemu ti pričaš?- okrenula sam mu glavu prema sebi i praktički ga natjerala da mi objasni.
-Dođi.-, povukao me za ruku i odvukao u spremište. Ušli smo unutra iako je bilo skučeno i zatvorili vrata. Bilo je prilično tamno, ali mogla sam vidjeti obrise njegova lica.
-Slušaj me sad. Da ne moram ponavljat. Tom...on...vrišti u snu. Već dugo.-, počeo je.
-Koliko dugo?- pitala sam.
-Skoro pet godina.-, odgovorio mi je.
-PET GODINA?- povikala sam, ali stavio mi je prst na usta.
-Pssst. Da, pet godina. Od kad ste prekinuli. Vodio sam ga liječnicima, psihijatrima i svim mogućim čudima, no ništa ne pomaže! On...ne znam jesi čula sinoć, ali često vrišti tvoje ime. Ne znam, nije mi još rekao što to sanja, ali kaže da je stalno isti san. Ponekad se toliko izgubi da ne zna gdje je. Stalno te zove, Zara. On... nije još prebolio. Daj mu vremena. Zato i nisam bio baš za ovo sinoć.-, završio je, a ja sam praktički skamenjena ostala stajati u spremištu.
-Reci nešto.-, požurivao me.
-Ne znam što... Ja... Nisam to očekivala.-, prošla sam si prstima kroz kosu.
-Vjerujem ti. Idemo odavde.-, izašli smo van i otišli u predvorje. Tamo me utrpao u taxi i otpremio u zračnu luku.

***

Cijelo vrijeme tokom leta razmišljala sam o Tomu. Stjuardese, inače zaposlenice moje tvrtke, čak su se i zabrinule. Glavom su mi prolazile razne misli. "Vrišti zbog mene. Nije prebolio. Još me voli. Nanosim mu bol." Ipak je najčešća bila ova zadnja. On vrišti u snu, a u snu vrištiš samo kad se bojiš nečega ili kad te netko ranjava. Ne znam što da mislim. Nitko ne želi nanositi bol voljenoj osobi. "Danas mi je rekao da me voli.", još jedna od onih češćih misli. "Rekla si mu da ga voliš, glupačo morbidna! Baš si lijepo naučila živjeti bez njega, a sad opet izmišljaš toplu vodu!" u mislima sam korila samu sebe. Ništa bolje mi nije bilo ni kada sam došla kući. Zavalila sam se u svoj bijeli naslonjač i nastavila s razmišljanjem. "Što ćeš sad? Rekla si mu da ga voliš! On će opet htjeti biti s tobom, znaš ga jako dobro.", misli su me nastavile napadati. Željela sam samo zaboraviti. Ili još bolje, obrisati sve što se sinoć dogodilo. Činjenica da njega išta boli zbog mene me ubijala. Nikad mu nisam htjela zlo, nisam ga proklela čak ni kad smo prekinuli. Zašto mu se to događa? Ne želim da mu se to događa zbog mene. Sklupčala sam se u naslonjaču i naslonila glavu na koljena. "Ti si za sve kriva, trebala si ostati u Africi i pustiti da on živi svoj život, a ne gurati se gdje te nije nitko zvao.", suze su mi krenule na lice. "Kako ja mogu biti kriva? Pa ljudi prekidaju svakodnevno! Uostalom, bilo mu je lijepo sa mnom.", misli su mi praktički počele ratovati, a ja, kao da nisu bile moje, nisam mogla prestati plakati. Moju unutarnju borbu prekinula je zvonjava mobitela. "Možda je on.", odjednom mi je prošlo glavom. Ma nije. Znam samo jedno, a to je da ga želim ponovno vidjeti. I to pod svaku cijenu. Javila sam se. Bio je to Rodrigo.
-E, zgodni dečki bi na more.-, nasmijao mi se u slušalicu.
-Tko, Hotelovci?- obrisala sam suze i šmrcnula.
-Da...jesi dobro? Zvučiš nekako...ne znam.-, zabrinuo se u trenu.
-Ma...mislim da sam se prehladila.-, odvratila sam.
-Koka, ovo je Španjolska i temperatura je sigurno 34 stupnja. Nisi se prehladila, reci mi što je bilo, bolje ti je jer ovaj tren sjedam na avion i upadam ti u kuću.-, činio se ozbiljan.
-Maa...znaš što? Kažem ti uživo, možda. Prilično je osobno.-, rekla sam.
-Aha...ma ako je toliko osobno...na moraš ni reći, sve je u redu. Nego, šta ćemo sa zgođušnima?- zahihotao se.
-Prva stvar, ne zovi ih zgođušni niti zgodni jer će te čudno gledat.-, nasmijala sam se.
-Draga, ja sam gay. Nadam se da je i onaj visoki...mmmm....-, nasmijao se.
-Daj, nije. Mir. Nisu oni gay.-, sjela sam natrag u naslonjač.
-A dobro, može i onaj bucmasti proć.-, ponovno se zahihotao. I tad mi je sinulo. Upravo sam dobila najgenijalniju ideju ikada.
-Mogli bi doći kod mene doma!-
15:22 , Komentiraj { 19 } Print

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

komentari da/ne
< prosinac, 2010  
P U S Č P S N
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31    

Prosinac 2010 (1)
Rujan 2010 (2)
Kolovoz 2010 (2)
Srpanj 2010 (3)
Lipanj 2010 (3)
Travanj 2010 (7)
Ožujak 2010 (12)
Veljača 2010 (5)
Siječanj 2010 (14)
Prosinac 2009 (11)
Studeni 2009 (2)
Rujan 2009 (3)
Kolovoz 2009 (2)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Novi početak
Sad se priča već pomalo i izmijenila od početka.
Svi oni kojima se ne da čitati od početka mogu
početi od ovog dijela nakon moje stanke.

Važno...
Komentiram samo posteve koje mogu komentirati. Javljam za svaki post koji napišem jer ne znam točnu vremensku razliku. Iskrena mišljenja o priči. Svrati i komaj može samo ako ste već prije iskomentirali post.

Također važno
Ovaj blog nije u nikakvom kontaktu s poznatim osobama koje se pojavljuju u postovima. Informacije koje ovdje imate priliku pronaći uglavnom nisu istinite. Likovi koji ne predstavljaju slavne osobe su izmišljeni te je svaka sličnost s drugim osobama ili događajima slučajna.

Citati koji opisuju blog
Could you remind me of the time when we were so alive? Do you remember that? - Josh Farro, Paramore - Franklin.
Am I supposed to be happy with all I ever wanted it comes with a price. You said that you would die for me. - The Red Jumpsuit Apparatus - Cat And Mouse
I've been locked inside your heart-shaped box for weeks. - Nirvana - Heart-Shaped Box [R.I.P. Kurt Cobain (20.2.1967. - 5.4.1994.) You will be missed]

credits
kostur: duckdz. - x x x design: balloon