Aurora Aurea Blog

Novi cionistički poredak – Hasidi i goje

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje paketa subverzivnog "Novog Svetskog Poretka" Stare Zmije – Svetlonoše" bez Svetla – Zapadni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com




Nastanak terorističke države Izrael

U švajcerskom Bazelu, 1897. godine održan je Prvi cionistički kongres na kome je osnovana 'Svetska cionistička organizacija' (World Zionist Organization) i na kome je proklamovan cilj da se u Palestini stvori dom jevrejskom narodu. Novi cionizam, cionizam u Novom satanskom poretku već ima “uzvišeniji” cilj: da cionističkoj hidri podredi celi svet, sve države sveta, onako kako su ovladali Sjedinjenim Američkim Državama, i pretvorili je zapravo u Judeo-Ameriku.

Dve godine po početku (1914. g.) Prvog svetskog rata Nemačka, koja je kao saveznike imala Austro-Ugarsku i Tursku, borbeno je nadvladavala Veliku Britaniju, Francusku, Italiju i Rusiju. Iako su granice Nemačke ostale nepovređene, Nemačka je ipak Velikoj Britaniji ponudila mirovni sporazum, vrlo povoljane mirovne pregovore. Ukoliko bi Britanija nastavila rat pretio joj je težak poraz. U tom procepu britanskog premišljanja, nemački cionisti (kao prestavnici istočnoevropskog cionizma – subverzivnog hazarstva) uputili su se u Britanski kabinet Rata i stali ove ubeđivati da ne moraju prihvatiti ponuđene mirovne pregovore od strane Nemačke, da štaviše mogu i Nemačku pobediti ukoliko Sjedinjene Američke Države uđu u Rat na stranu sila Antante, odnosno kao njihov saveznik. (SAD su do tada bile nešto naklonjenije Nemačkoj preko koje su želeli da uklone režim ruskog cara, jer je mnogo Judejaca iz Nemačke pristiglo u Ameriku, a mnogo njih je iz Rusije našlo udobno utočište u Nemačkoj posle neuspele Revolucije iz 1905. g..) Cionisti su se garanciono zaveštali da će Sjedinjene Države Amerike uvesti u Rat na britanskoj strani, a zauzvrat bi posle ratne pobede Britanija im prepustila Palestinu kao svoj “dom.” Britanija, iako tada velika kolonijalna sila, nije imala prava da nikome obećava Palestinu, nije joj dolikovalo da joj Palestina bude sredstvo za sramnu i podlu trgovinu obavljenu oktobra 1916. Ali na Britaniju su se oslanjali i pozivali i cionisti i Arapi (npr. emir od Meke – Šerif Husein) koji su želeli oslobođenje od osmanlijske okupacije i kojima je značilo da Britanci priznaju i podrže njihovu nezavisnost. Cionistička hidra je uspela preko medija da američku javnost okrene protiv Nemačke, i predsednik Vilson je ovoj ubrzo objavio rat. Cionistima nije bilo bitno koliko će Amerikanaca poginuti u Ratu, važno im je samo da ostvare svoj cilj: da sa podrškom velikih sila naprave svoju državu na Bliskom Istoku – Izrael. Da bi se odužila cionistima za uslugu, za uvlačenje Amerike na svoju stranu u Rat, Velika Britanija je se i u pisanom obliku obavezala da će podržati cionističko preuzimanje Palestine po završetku Rata; tako je nastala takozvana B0lf>ursk0 d5kl0r0ciX0. - Artur Balfour, britanski ministar spoljašnjih poslova, 02. novembra 1917. g. upućuje pismo predstavniku Engleske fereracije cionista – Valteru lordu Rotšildu (Walter Rothschild) u kojem iznosi da njegova Vlada povoljno gleda na uspostavljanje nacionalne države jevrejskog naroda u Palestini, a istovremeno ukazuje da se ne sme preduzeti ništa što bi narušilo građanska i verska prava postojećih nejudejskih zajednica u Palestini, kao ni prava i politički status koji Judejci uživaju u bilo kojoj drugoj zemlji. Engleski imperijalizam je u mogućem iseljavanju i doseljavanju Judejaca u Palestinu video i kao priliku da se na Bliskom Istoku osiguraju vlastiti strateški interesi, s obzirom da je Palestina bila jedna od prekretnica prema Indiji, dugogodišnjoj britanskoj koloniji. I tako decembra 1917. g. Velika Britanija preduzima okupaciono upravljanje Palestinom, dok je vojna uprava obavljala administrativne poslove.

Po završetku Prvog svetskog rata, na Versajskoj mirovnoj konferenciji (na kojoj je bilo 117 judejskih delegata predvođenih Bernardom Baruhom), na formalan predlog Vilsona, stvorena je 'Liga naroda', Nemačkoj je oduzeto dosta predratne teritorije, a cionisti su zatražili pravo posedovanja Palestine pozvavši se na Balfoursku deklaraciju. Cionističko zauzimanje da SAD uvuku u Rat, i Nemački poraz u tom Ratu, uveliko je doprinelo međuratnom raspirivanju mržnje prema Judejcima. Konferencija od 25. aprila 1920. g. u San Remu, u Italiji, određuje, jurisdikciono potvrđuje prelazak Palestine iz mandatnog sastava utvrđenog ugovorom 'Lige naroda' pod britansko tutorstvo. Useljavanje desetina i desetina hiljada Judejaca u Palestinu (kojih je posle Prvog svetskog rata tu bilo nekih 10% ukupne populacije) povlači očekivane krvave sukobe i pobune palestinskih Arapa; Arapi i Palestinci se žestoko bune i odupiru kolonizaciji, koja se pojačava posle Hitlerovog dolaska na vlast 1933. g., sve do početka Drugog svetskog rata, kao i po svršetku Rata; na do početka Rata Judejci su dosegli da čine 30% tadašnje populacije Palestine. Pred nemirima i negodovanjima Britanska kraljevska komisija (1937. g.) vidi izlaz u podeli Palestine, što se i ostvaruje nakaradno 1940. g. Januara 1946. angloamerički Istražni odbor, suprostavljajući se naumu preuranjene nezavisnosti Palestine, predlaže da novoosnovane 'Ujedinjene Nacije' preduzmu starateljstvo nad Palestinom i da se dozvoli useljavanje novim izbeglicama iz Evrope, na 100.000 njih.

Cionistički teroristi rušenjem krila hotela 'Kralj David' 22. jula 1946., u kojem su se nalazili uredi Britanske vlade i vojnog zapovedništva, vrši dodatni pritisak na popuštanje Britanije pred njihovim sebičnim državnotvornim zahtevima; eskalacija judejskog terorizma se nastavlja i naredne godine. Londonska konferencija iz 1946./7, koja je predložila ustrojavanje Palestine iz dve autonomne provincije pod upravom britanskog poverenika, propala je zbog odbijanja predloga i judejske i arapske strane. Mandat nad Palestinom Velika Britanija prepušta UN. Razmatrajući problem Palestine na svojoj Prvoj vanrednoj sednici Generalna Skupština UN ustanovljuje 'Specijalni odbor za Palestinu' (UN-SCOP - Special Committe on Palestine). Rezolucija 181 (II) UN predvidela je podelu Palestine na dve države koje bi imale ekonomsku uniju, arapsku i judejsku, pri čemu bi Jerusalim bio poseban entitet pod međunarodnim režimom kojim upravljaju UN. Najava britanskog povlačenja iz Palestine za 15. maj 1948. g. ohrabruje cioniste da krenu u daljnja masakriranja i progone stotina hiljada Palestinaca, u nova teritorijalna širenja (iako je tada 30% judejskog življa imalo čak 53% teritorije Palestine). 14. maja cionisti i judeoteroristi proglašavaju nastanak države Izrael, preimenuju Palestinu i pretiču najavljenu sednicu Generalne Skupštine UN na kojoj je trebalo usvojiti rezoluciju koja na Sjedinjene Američke Države poveuje starteljstvo nad Palestinom. Izraelska osvajanja dovode do toga da preuzimaju kontrolu nad 78% Palestine; preuzimaju čak i zapadni deo Jerusalima, što primirje sa Jordanom (koji je tada držao Zapadnu Obalu – 'Judeju') od 03. aprila priznaje. Začudo, 11. maja 1949.Izrael koji je okupirao skoro 50% arapskog dela Palestine, biva primljen u članstvo UN, čime ta Organizacija na samim svojim počecima pokazuje očajničku slabost, popustljivost i korumpiranost.



Da li je država Izrael Božiji ili Satanin projekt

Ako pogledamo starozavetna proročanstva možemo videti da ona u eshatološkom duhu govore o vlasti naroda Izraela nad celim svetom: "Proširićeš se desno i levo, i tvoje će potomstvo zavladati narodima, i naselićeš opustele gradove." ('Isaija', 54:3) - Takve ukaze, stari, telesni, otpadnički Izrael uvek je tumačio u grubom i prizemnom smislu, misleći da se odnose na njega: »Mesija će doći i povratiti Kraljevinu Judejcima, a ostali narodi svi će njemu i njima služiti i potčinjeni biti.« (Šabbath, 120a) - »Tada će svaki Jevrejin imati 2.000 slugu i 300 sluškinja.« (Sanhedrin, 101a) - No, ako pogledamo novozavetne ukaze možemo jasno videti da u Bogu nema Jevrejina i Helena, da je danas istinski Avrahamov potomak i Davidov rod onaj koji čini Božiju volju, da je istinski Izraelac onaj koji je obrezana srca, koji je u službi izgradnje Hristovog Kraljevstva Mira.

Stari Izrael, koji je nekada bio izabrani narod (jer je tu Bog podigao najveći broj proroka), koji je davno brutalno pogazio savez sa Bogom, još uvek umišljava da je Božiji miljenik. On ne vidi da je Boga ostavio, jer je se posvetio izgradnji zemaljskog “raja” bez Boga, jer je pogazio sve temeljne Božije zapovesti i odredbe.

O jevrejskom mesijansko-suprematorskom zanosu u vreme progona ranoga hrišćanstva govori i historik Svetonije: Po čitavom Izraelu bila je proširena stara i postojana vera da je od subine određeno da u to vreme svetom zavladaju ljudi koji bi došli iz Judeje. To proročanstvo, koje se, kako se kasnije iz događaja pokazalo, ticalo rimskoga cara, protegnuli su Jevreji na sebe, te se pobunili protiv Rima. Ubili su namesnika /Gasija Flora/ i osim toga razbili vojsku konsularnog legata /Gastija Gala/ iz Sirije, koji mu je došao u pomoć, i pritom su oteli jednog orla." (Vespasianus, 4, v.: Tacit: 'Anali', V, 13) - Verovanje koje je se odnosilo na hrišćane, na njihovu duhovnu vlast nad svetom, Svetonije proteže na Vespasijana, koji je porazio pobunjene Judejce i potom postao car Rimske Imperije.

Cionističko-mondijalistički krugovi i danas angažirano rade na stvaranju Sedinjenih Svetski Država i gvozdene svetske vlade. U toj 'imperiji', u Novom Rimskom Carstvu, Jevrejin-velikaš treba da ispuni svoje moćničke snove a Jevrejin-mališa treba da se oseća 'zaštićeno' od svakog progona, on koji je u svome getu samodovoljnosti prognao Boga iz svoga života. No, ako pogledamo apokaliptička proročanstva, možemo videti i koliko će vladati gvozdena Zver, odnosno koliko će novi satanski poredak u svoje kandže držati celu zemlju: 42 meseci ili 1260 dana.


Ko hoće videti može da vidi silan strah Judejaca od razotkrivanja njihovih prošlih i aktuelnih podlosti i bezobrazluka, destruktivne politike čije oličenje je nekadašnji izraelski premijer Šaron. Naravno i u samom Izraelu postoje snage koje se protive militantno-pogromaškoj politici koja današnje (2009. g.) Jevreje predstavlja novim nacistima, ali te snage nemaju šireg odjeka, ... Čak i neki ultranacionalisti shvataju da stvaranje države Izrael nije po Božijoj volji. Prosečan Judejac zatočen lažnim identifikacijama i medijskom presijom misli da mu je jedina zaštita da podržava i opravdava destruktivnu politiku svoje vlade, ... Lažna kohezija i lažne identifikacije Judejaca svet zapravo velikim delom pokreće protiv njih. Oni ne shvataju da se trebaju i u srcu i deklarativno odreći militanno-pogromaške politike njihovog vrha, osuditi je, razobličiti je, ... Međutim, oni to ne čine. Njima se čini da ako neko govori protiv gadosti izraelske vlade i armije da time poziva na pogrom Judejaca! A to je u stvari poziv na njihovo otrežnjenje, na distanciranje od jednog vrtloga ludosti, pomoć da se izvuku iz talasa kolektivne krivice koja neminovno ima svoju sankciju i retribuciju.

Vidno se primećuje: Judejci se boje da budu kritikovani, ne-Judejci se boje da kritikuju judejske laži, jer potom gotovo obavezno sledi optužba za 'antisemitizam'. To je isto kao kad neko razotkriva satanizam, a optuže ga da je satanista ...

Da li neko razuman može biti protiv Jevrejina-pravednika, Jevrejina Božijeg proroka, Jevrejina-Apostola, Jevrejina Isusa Nazarećanina, ... Niko! Ali svi razumni i čestiti ljudi biće protiv dela i planova koje preduzima Jevrejin državni terorista, Jevrejin neonacista, Jevrejin militarista, Jevrejin bezobzirni osvetnik, Jevrejin pogromaš koji gazi palestinski narod, Jevrejin koji kolonizira palestinska podneblja, Jevrejin vođa babilonskog New Age Pokreta, Jevrejin koji gospodari krupnim kapitalom i hoće da se svi klanjaju Mammonu, Jevrejin koji vlada Judeo-Amerikom i gradi mondijalističko carstvo u sprezi sa masonskom i pseudoiluminatskom, luciferskom hidrom, Jevrejin koji iznova razapinje i probada Sina Božijeg.


O antisemitizmu i genocidnosti

Ukoliko historijske tokove objektivno sagledavamo ne možemo poreći talase antisemitizma, koji su imali svoga ishodišta u nadmenosti Judejca i netrpeljivosti lažnog hrišćanina, ...

Navešću ovde samo nekoliko primera. Jedan sačuvani fragment koji se pripisuje Svetoniju Arbiteru, energičnom rimskom administratoru i razvratniku sa Neronovog dvora, u duhu gnušnje prema krutom jevrejskom monoteizmu koji se nije dao asimilirati, prezrivo iznosi: "Neka se Jevrejin moli, svog svinjskog nek priziva boga, neka slobodno uši svoga gospoda po nebu traži..."

Znameniti aleksandrijski bogoslov Origen u svome spisu "Protiv Kelsa" citira neke segmente iz knjige 'Istinita reč' (178. god.) u kojoj filosof Kels pokazuje beskonačnu mržnju i prema Jevrejima i prema hrišćanima, prosuđujući ove druge velikim delom na osnovu prvih. Tako Kels iznosi: "Šta je jevrejski narod? Najprezreniji i najgnusniji među svim narodima. Ako posmatramo njihovu istoriju, vidimo da su oni stalno doživljavali poraze. To je jedna banda koja se sastoji od prljavih, halavih, žalosnih, ropskih duša. Svugde i u svima vremenima Jevreji se sa svojim nesnošljivim ponašanjem, svojom manijom odvajanja, svojom niskom žudnjom za dobit, nailazili na mržnju i antipatiju i izazivali su gnušanje. Svi historičari, svi pesnici, svi etičari, koji su o njima govorili, čine to samo sa izrazom dubokog preziranja. Jevreji imaju čudne, niske i surove običaje. O bestidnosti njihovih žena svedoče svi oni, koji su sa njima dolazili u dodir; muški su pak gotovi u svako vreme na lihvarstvo i izdajstvo. ... Njihovo jedino preimućstvo sastoji se u njihovoj drskosti. Ovi nekadašnji egipatski robovi, ova prezrena i ponižena rasa, ovo lopovsko i prljavo pleme, uobražava da stoji visoko nad svim ostalim narodima i priča, kako je ovaj svet stvoren samo zato, da posluži kao poprište samoljublju."

Duboku mržnju i dubok prezir prema Jevrejima pokazivao je i ostrašćeni kvazireformator, bivši avgustinski monah i osnivač Evangelističke crkve: Martin Luter. Ovaj netrpeljivi Nemac velikim delom je pripremio antisemitske Hitlerove ispade. U svojim spisima iz 1543. g. Vom Schem Hamphoras i (Von die Jüden und ihren Lügen ('O Jevrejima i njihovim lažima', Wittenberg) iznosi i sledeće za Jevrejina i Jevreje koje vidi prevashodno kao zločeste lihvare: "Kad bih mogao, tako bih ga oborio i u svojoj srdžbi mačem probo. /.../ ... Da se njihove sinagoge ili škole popale a ono što neće da gori, zaspe zemljom i zatrpa, da čovek od toga ne vidi kamena ni pepela doveka. /.../ Da se njihove kuće na isti način unište i razore ... /.../ ... Te ništarije i pljačkaši nisu vredni milosti i saosećanja." - Tako je Govorio Luter koji je u Jevrejima video kugu i đavole, koji nisu podržali njegove kvazireformatorske zahvate ... U početku, kad je poput Muhammeda, verovao da Jevreje može zadobiti za svoje projekte (ponajprije borbe protiv papstva), Luter ih je čak i branio, kao što je to učinio u svojoj knjizi ‘Isus Hrist, Jevrejin po rođenju’ (izdatoj 1523. g.): »Ove budale, pape, biskupi i monasi, sa svojim magarećim glavama, postupali su sa Jevrejima kao sa psima. Ponižavali su ih i otimali im imovinu, iako su Jevreji braća našeg Spasitelja. Bog ih je razlikovao od drugih i dao im je Sveto Pisanije.«

Spaljeni Rimski redovnik Đordano Bruno u svome šovinizmu smatrao je Jevreje »toliko štetočinskom, gubavom i javno opasnom rasom, da zaslužuje biti iščupana iz korena i uništena čak i pre nego što se rodi.« (Spacio della Bestis Trionfante, 1584. g.)

Neosporna i sramna činjenica je da su Jevreji, čak i od tobožnjih hrišćana, trpeli velike progone, torture i pogrome. U Francuskoj su na primer Jevreji tek u septembru 1791. godine u Skupštini izglasanim zakonom dobili ista prava kao i takozvani hrišćani. No nekadašnji progoni i diskriminacije Jevreja nisu opravdanje što danas cionisti nekadašnja jevrejska stradanja koriste kao polugu za svoje suprematorske zahvate i prikrivanje svojih ovovremenih dželatskih ispada, za opravdavanje postojanja nekakve države Izrael nastale na palestinsko-arapskom tlu.

Cionističko-mondijalistički upliv u mnogim nacionalnim zakonodavstvima, žestoko i ubrzano ispošljava donošenje zakona kojima se krivično sankcioniše čak i negiranje ili brojčano umanjivanje zacrtane masivnosti genocida nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. (Po ranim podacima Švajcarskog Crvenog krsta, na okupiranim teritorijama, u nemačkim koncetracionim logorima uništeno je oko 350.000 Jevreja. Kasnije 'studije' su taj broj popele i zaokružile na nekih 6 miliona Jevreja, falsifikujući predratne demografske statistike koja su se ticale judejskog življa. (I samo studije judejskih učenjaka s kraja Drugog svetskog rata kažu da je se u Evropi posle 1941. g. nalazilo ne više od 4 miliona Judejaca. Od 1939. do 1941. u Ameriku je se iz evropskih država iselilo i sklonilo najmanje 160.000 Judejaca.) Da li su, za nekoliko godina Rata, nacističke gasne komore mogle usmrtiti, krematorijumi spaliti (treba znati da nijedan krematorijum za manje od jednog sata ne može spaliti u potpunosti ljudsko telo niti raditi 24 časa dnevno!) i odredi smrti ubiti toliki broj ljudi jevrejsko-hazarske krvi u Evropi? (Da saveznici nisu toliko široko bombardovali nemačke gradove, bolja bi bila snabdevenost i koncetraciono-radnih logora, manja bi u njima bila izgladnelost zatvorenika i manje umiranje izgladnelih od tifusa i drugih bolesti, koji su naravno preventivno spaljivani.) Brojčano gledano, stradanja Poljaka, a pogotovo Rusa (koje su Hazari svojom idologijom i svojim poslovima sa alkoholom gurnuli u sunovrat), je daleko veće od bilo kakve cifre jevrejskog 'holokausta'; u Drugom svetskom ratu stradalo je, inače, preko 70 miliona vojnika i civila. (U Poljskoj je inače bio najveći broj Judejaca u Evropi, i u njoj je nacistička Nemačka sagradila 6 koncentraciona logora; dva dana posle Nemačkog napada na Poljsku, Engleska i Francuska su objavile rat Hitleru: 3. septembra 1939..

Zašto je baš na šest miliona zaokružen broj postradalih Judejaca u Drugom svetskom ratu i zašto baš oni zaslužuju “ekskluzivni” pomen koji prelazi u latriju? Poznato je da su traktati 'Mišne', odnosno 'Jerusalimskog' i 'Babilonskog Talmuda', od VI stoleća jasno urednički razvrstani u šest odeljaka (šiša sedarim): Zer‘aim ('Semena'), Mo‘ed ('Praznik'), Našim ('Žene'), Neziqin ('Štete'), Qodašim ('Svetinje') i Tahoroth ('Očišćenje'). Po hagadičkom zborniku Šaare tešuva nekada je bilo 100 puta više tih odeljaka: »Od dana Mojsija, učitelja našega, do starca Hilela bilo je šest stotina odeljaka 'Mišne', onako kako ih je Sveti, blagoslovljen neka je, dao Mojsiju na Sinaju, a od Hilela naovamo svet se umanjio i osiromašio, a oslabila je i čast Zakona, te su od Hilela i Šamaja i nadalje ozakonili samo šest odeljaka ...« (cp.: Chagigah, 14A) Naravno, takvo hiperboličko spekulisanje i hvalisanje nema nikakvog uporišta u istini. Niti su talmudski učitelji sačuvali izvorni Mojsijev Zakon, niti su ga izlagali u svetlu Istine. – Po 'Knjizi Izlaska' iz Egipta je navodno izašlo »šest stotina hiljada pešaka, osim žena i dece.« (12:37; v.: 'Ponovljeni Zakon', 26:51) – Naravno, taj broj Jevreja je mnogostruko preuveličan, a to potvrđuje i arheologija. Periodični list American Hebrew u broju od 31. oktobra 1919. donosi vest i tvrdnju kako u Ukrajini »šest miliona muškaraca i žena umire.« Tumači 'Tore' su izveli “proročanstvo” po kome treba biti žrtvovano šest miliona Jevreja, da bi se ostatak mogao vratiti u Palestinu. Zato je i trebalo broj postradalih Jevreja u Drugom svetskom ratu (koji je započela sama judejska internacionala) zaokružiti na šest miliona, i dobiti neizostavno “pravo” na osnivanje države Izrael (u kojoj danas, kao i u Judeo-Americi, ima po šest miliona Judejaca), koju im je još Balfourova deklaracija obećavala.

Internacionalno Jevrejstvo je Nemačkoj objavilo ekonomsko-politički rat još marta 1933. kada je pozvalo na međunarodni bojkot nemačke robe (zato što je nova (sa Hitlerom kao kancelarom) nemačka vlast uklonila Judejce sa uticajnih pozicija u bankama, univezitetima i medijima, koji su do privrednih dobara došli i kupovinom mnogo toga devalviranom markom; Judejci su, inače, u Nemačkoj tada činili oko 0,5% stanovništva, nekih 460.000 ljudi je, inače, u nemačkoj tad). Na neki način, još tada, 1933. g. počeo je Drugi svetski rat.) Međunarodno Jevrejstvo je na svojoj Konferenciji u Amsterdamu jula 1933. g. od Nemaca zatražilo da obore Hitlera sa vlasti i da u Nemačkoj svakog Judejca, bez obzira na njegova politička opredelenja, vrate na prethodni položaj. Dana 24. marta 1933. britanski list Daily Express na vrhu naslovne strane doneo je proglas: »JUDEJA OBJAVLJUJE RAT GERMANIJI. Jevreji Iz Celog Sveta Ujedinjeni U Akciji«.



Pozivanje na bojkot nemačke robe, a uspeh bojkota je značio zastoj industrije i ostajanje Nemaca bez posla, dodatno je razgoreo mržnju prema jevrejstvu. Sami Nemci su onda počeli da žigošu i bojkotuju judejske radnje u svojoj zemlji. (Prava nasilnička grubost Nemaca prema Judejcima počela je tek 1938. g., kada je jedan mladi poljski Judejac u nemačkoj ambasadi u Parizu ubio nemačkog zvaničnika.)

Bojkotu nemačke robe i izgladnjivanju nemačkog stanovništva (jer kad nema izvoza nema ni para za uvoz potrebne hrane) potom je se pridružila i Amerika predvođena Ruzveltom i njegovim projektom obnove i izlaska iz recesije zvanim 'Nju Dil'. U proklamaciji Samuela Untermajera, američkog predstavnika i predsedavajućeg svetske konferencije Jevreja održane u Amsterdamu, objavljenoj najpre preko radija Columbia Broadcasting System a potom i štampanoj 7. 0vgust0 1933. u 'Nju Jork Tajmsu', jasno se vidi kako Međunarodno Jevrejstvo objavljuje "sveti" rat Nemačkoj. Zato što je iz velike depresije ova izašla ekonomski ojačana a ne oslabljena, još više je razgorelo cionističku mržnju prema tadašnjoj Nemačkoj.

Iz Nemačke prognani cionisti u Britaniju i Ameriku, zauzeli su se svim silama da na i na novim položajima zauzmu istaknute pozicije, pogotovo u sferi medija, i da ove zemlje gurnu u rat za uništenje Nemačke. Kada je septembra 1939. Hitler, "vraćajući" nemačke zemlje (oduzete Nemačkoj Versajskim ugovorom iz 1918. g.) napao i Poljsku (što je učinio i Sovjetski Savez), a u Poljskoj je bila zavidna kvota Judejaca, Velika Britanija i Francuska su odmah objavile rat Nemačkoj; Hitler, koji je Zapad smatrao slabim, ipak tada nije želeo rat sa njime, i bio je vrlo iznenađen takvim razvojem događaja.

Po “zvaničnim” podacima, u najvećem nacističkom logoru Aušvicu u Poljskoj za vreme od pet ratnih godina stradalo je 70.000 Poljaka, 20.000 Cigana, 15.000 sovjetskih ratnih zarobljenika ... i čak 1.350.000 Jevreja. U Drugom svetskom ratu šest miliona Jevreja nikako nije moglo stradati jer toliko ih nije ni bilo u Evropi; većina stradalih judejaca su Hazari a ne Jevreji. Od svoga stradanja u Drugom svetskom ratu, manipulativni Hazari i Jevreji (kao 'Judejci') su napravili svetsku dogmu i 'neoboriv' mučenički mit i dobošarsku kvazireligiju kojim druge proganjaju i opterećuju ih, pokazujući da sebe smatraju "ekskluzivnim narodom" a tuže žrtve i druge ljude "drugorazrednim" ljudskim bićima; i svako ko ne potvrđuje tu dogmu proglašavao se za 'nečoveka' i sugerisana mu je krivnja da ima udela u tom zločinu. Sa tom svrhom je napravljena i rotšildovska takozvana 'Anti-Klevetnička Liga' (Anti-Defamation League – ADL), za čije komesare je “antisemitizam” i kad neko izjavi da ne voli Jevreje, ispostava koja se klevetama bori protiv “kleveta” i razotkrivanja rotšildovskih “iluminata”. Zna se da je Jevrejin Dejvid Rokfeler angažovao mnoge spisatelje da napišu povest Drugog svetskog rata onako kako to cionističkoj dogmi odgovara. (I ta "povest" je uveliko prenebregla postojanje američkih koncetracionih, relokacijskih logora za državljane Amerike japanskog porekla, nakon iznenadnog japanskog bombardovanja Pearl Harbor-a.) Svojim preuveličanim mučeništvom u Drugom svetskom ratu Judejci su uveliko prekrili hrišćanski mučenički (martiološki) kult, te pustoš koji su savezničke snage napravile u besomučnom bombardovanju nemačkih gradova, pre svega Drezdena. I drugo, isticanje ratnog 'mučeništva' je i u službi sakrivanja današnjih cionističko-fašisoidnih ispada i ataka Izraela. Naravno od eksploatacije kulta holokausta, na račun reparacija za žrtve, izvlače se od nekih zemalja, pogotovo Nemačke, velike novčane svote.

U Vašingtonu, 400 m od Vašingtonovog spomenika, Judeo-Amerika je podigla raskošni hram-muzej "Holokausta", kao podsednik za stradanje Judejaca u Drugom svetskom ratu i za zadovoljenje manipulativnih političkih i psiholoških potreba cionizma. Ništa čudno za one koji su od svog "šestomilionskog holokausta" napravili veru koju svima drsko i preteće nameću.

Ko to odlučuje da li je neko delo genocidnog karaktera? Nezgrapni izraz 'genocid' (grč.: to génos = 'rod', 'pleme'; lat.: caedere = 'ubijati') je inače smislio poljski judejac Raphael Lemkin 1944. g.. Gde stoji spisak genocidnih događaja prema kome se povesničari trebaju "ravnati"? U nekom cionističkom i judeo-masonskom kabinetu?! Da li ocenjivanje "umanjivanja genocida" važi samo za ovu ili i za prošle epohe? Ako neko kaže da veliki osvajač Aleksandar Makedonski osvajajući mnoge zemlje nije počinio genocid ili zločin protiv čovečnosti, da li treba biti sankcionisan? Ili onaj ko odobrava genocid Engleza, Španaca i Portugalaca nad Indijancima Južne i Severne Amerike? Da li je Kineska okupacija i aneksija Tibeta praćena genocidom Tibetanaca? Od kad počinje historija genocida? Ili 'genocidna historija' počinje od suludog Hitlera (koji po majčinoj liniji vodi poreklo od rotšildske loze) i njegovog holokausta nad Jevrejima? Ko danas zamašnije govori o velikom i strašnom holokaustu ugnjetača Turaka nad Jermenima, gde je ubijeno oko 1,5 miliona ljudi? (Šovinistički pokret mladih Turaka u Turskoj velikim delom je bio pod uticajem hazarsko-masonskih pipaka i judejsko-islamske Donmeh sekte. Jermeni su, inače, od davnine imali svoj kvart u Jerusalimu.) Naravno, cionistički zlouduh koji je napravio pogrom nad Palestincima, bi svetu samo sebe da predstavi kao nepravednu žrtvu ... I cionistički, mondijalistički i komunistički lešinari bi da upravljaju i ljudskim mislima i ljudskim srcem, čovekovim pogledom na historiju. Da li je iole normalno sankcionisati zemaljskim zakonom to što se neko slaže sa nekim 'zločinom' u svome srcu i svojim rečima ili što historiju ne tumači kako je doterani školski udžbenik daje? Ti instrumentalizovani poslanici i te mondijalistima podređene vlade koje kroje takve kvaziregule ne pitaju se da li se time stavljaju iznad Boga, da li osuđuju Boga što je dopustio i odobrio neki "zločin protiv čovečnosti"?

Danas, uistinu strašan orvelovski oblak zla preti čovečanstvu, oblak iza koga stoje mondijalisti, cionisti, iluminati, masoni, pedofilske, lezbejske i sodomske udruge i lobiji koji nastoje instalirati i progurati 'nove' vrednosti, izopačene vrednosti, one koje će Svetlo proglasiti za Tamu, a Tamu za Svetlo, skrivajući se iza floskula i parola o toleranciji, antidiskriminaciji, građanskim slobodama i potrebama razvoja demokratije. Ali to je tek uvod u novi jurisdikcioni poredak, novo planetarno zakonodavstvo. Zver će imati puno nakaznih imena na svojim glavama, puno izopačenih zakona, donešenih i nametnutih pod paravanom razvoja 'tolerancije' i 'humanizma'.

Nijedan moralan čovek, koji nastupa i govori sa pozicije Božijeg Zakona, Zakona Života, ne može da opravdava sramna ubijanja i progone, o bilo kome da se radi. Pa time ni progone i stradanja Jevreja u prethodnim stolećima, jer Bog kaže "Ne ubij" i "Ko potegne mač - od mača će stradati". Žalosno je što su se Jevreji komotnije i sigurnije (kao u Španiji) osećali pod arapskom vlašću nego pod vlašću tobožnjih (i netrpeljivih) hrišćanskih vladara.

Spisak gradova i podneblja sa kojih su Jevreji bili proterivani je podugačak. Pomenimo samo neke iz novzavetne epohe. Najpre su proterani iz Rima 50. g. ne.: » /Pavle/ napusti Atenu i dođe u Korint. Tu nađe jednog Judejina po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji je sa svojom ženom Priskilom nedavno bio došao iz Italije, zbog Klaudijeve naredbe da svi Judejci napuste Rim. « ('Dela', 18:1-2) – Kada su u Aleksandriji, u vreme osionog episkopa Kirila, Jevreji podmuklo poubijali mnoge hrišćane koje su lažno uzbunili noću, uzvikujući kao da im gori hram koji se zove po Aleksandru, usledio je njihov masovni progon pod Kirilom koji je i ranije želeo da ih se otarasi. Engleski kralj Edward I ih je 1290. g. proterao iz svoje zemlje (Oliver Cromwell im je tek 1657. g. dopustio povratak). Francuska je to učinili 1306. g. Vladari ujedinjene Španije, aragonski kralj Ferdinand Katolički i kastilska kraljica Izabela, da bi stvorili 'čistu' Španiju, odlučili su da iz nje 'počiste' i proteraju hrišćanske heretike, muslimane, judejce i marane ('nepodobne' pokrštene judejce). Nečovečna Španska inkvizicija je nanela mnoga zla jevrejskom življu kroz svoj čuveni 'čin vere' (actus fidei, auto-de-fe), koji je vrlo često uključivao i lomaču. Posle osvajanja Granade kojom su gospodarili Arapi (čovečniji gospodari i sugrađani Jevrejima nego tobožnji hrišćani), po savetu fanatizovanog velikog inkvizitora Tomasa Torkvemade, u martu 1492. g. izdat je kraljevski edikt, koji od svih Jevreja naređeno da napuste Španiju u roku od tri meseca. Jedini način da izbegnu proterivanje bio im je izlaz u prihvatanju tobožnjeg i sataniziranog hrišćanstva. Pet godina posle Španije, i Portugalija je 1497. isterala Jevreje sa svoga podneblja. - Svojom bulom Hebraerorum gens iz 1569. g. rimski pontif Pio V (1566.-1572. g. ne.) proteruje judejce iz papskih država. - Nemački car Leopold I ih proteruje iz Beča 1670. godine.

Jevreji su često proterivani pod optužbama za ritualno ubistvo, pogotovo dece (kao što je to nekada u starom Izraelu, u čast boga Moloha, činjeno). Sokrat Sholastik izveštava za jedan događaj koji nalikuje na ritualno ubistvo: u mestu koje se zove Inmestar, između Halkide i Antiohije sirijske, gde su Jevreji organizovali nekakve svoje razuzdane igre, raspaljeni vinom uhvatili su nekakvo hrišćansko dete, privezli ga za krst i raspeli podrugljivo. Takvo bahato i provokativno ponašanje donelo je nove sukobe hrišćana i judejaca ('Historija Crkve', VI, 16) - Čest motiv za progone Jevreja bilo je i preotimanje njihovih bogastava i dragocenosti. U tim proterivačkim hajkama fanatici otuđene Crkve su često bili mnogo glasniji od vladarskih glava. Umesto da bogougodno žive i Jevreje ljubavlju i uzornim životom pridobiju i privole za Hristovo Ime i Kraljevstvo Slave, bezbožni hrišćani i krstaši su na silu hteli da krštenjem prevedu Jevreje (čak i njihovu decu) u Crkvu, da uvećaju stado licemera. Jer hrišćaninom se ne postaje kroz ritual krštenja vodom ovoga sveta, već požrtvovanim sledenjenjem Puta Života i Istine Bezazlenog Isusa Hrista, Jagnjeta Nevinosti. Onim što je radio tobožnji hrišćanin izgledao je da se sveti Sinagogi i Jevrejstvu za njihova prednikejska proganjanja Crkve. No osveta tog profila i tog kova ne stoji u Božijem Zakonu.

Da bi se jedna pojava bolje sagledala razumela treba je tretirati i u okviru Zakona uzroka i posledica, setve i žetve, Zakona ispaštanja. Pojedinci i kolektivi koji stvore negativne uzroke, ukoliko ih na vreme ne okaju, moraće ih otplatiti. Dakle, postoji Božiji Zakon i Bog kao Zakon Života, i postoji retributivni odraz tog Zakona - Zakon ispaštanja i namirenja negativnih uzroka.

Jedan čovek može da strada i da trpi: kao pravednik, za Božiju Slavu (primer Isusa i mnogih proroka i svetih pregalaca (v.: ‘Prva Petrova’, 2:20), kao bezakonik, za svoje neočišćene i neokajane i nasleđene grehe. Da li su tokom prethodnih stoleća Jevreji stradali kao Božiji pravednici, miljenici i udivljenici?!

Da li su Hazari i Jevreji u Drugom svetskom ratu stradali kao Božiji ugodnici, ili kao bezakonici sa teškim nasleđenim bremenom?! Da bi se stvar razumela jasno treba u objašnjenje uvesti doktrinu o reinkarnaciji, koji su priznavali i judejski 'stoičari' - fariseji, ta sekta koja je bila veliki skup licemera i podlaca, ali koja je imala i dosta jako učenje, do Isusovog vremena, u nekim pogledima (cp.: 'Matej', 23:3).

Svaki zločin ne opterećuje podjednako dušu. Onaj koji učestvuje u ubijanju Božijih ljudi, i koji to opravdava, koji falsifikuje Božiji Zakon i širi te falsifikate, on se mnogo, mnogo puta više opterećuje nego čovek bez tih greha. Tu su Judejci najbolji primer. Oni nisu shvatili da se sa Božijom rečju ne smeju igrati. Oni se nisu odrekli krvi koje su prolili ubijajući i proganjajući proroke sve do Isusa. ("Krv Njegova na nas i našu decu".)

I danas mnogima Jevreji nakazno obnovljenog Izraela nekima izgledaju samo 'stradalnici' preko kojih se 'sve prelama'. Koji svetski nemir, koje patnje i žrtve je povukao cionistički pokret stvaranja Izraela na tlu Palestine, države sa "judaizmom" kao državnom religijom, u kojoj je i poklanjanje 'Novoga Zaveta' zločin i prestup zakona?

Jasno je da i Rimokatolička crkva, Pravoslavna crkva i Luteranska crkva (koju je osnovao zakleti antisemita Martin Luter) nose deo krivice zbog stradanja Judejaca pod germanskim "mesijom" Hitlerom koga je iritirao mesijanizam i rasizam talmudskih Judejaca (a pre Rata i njihov angažman u komunističkom pokretu, zbog čega je i Jevreje-komuniste masovno zatvarao), njihovo bankarsko-lihvarsko preduzetništvo (koje je nekada i instaliralo kapitalistički sistem) i cionističko podsticanje Amerike da se uključi u Prvi svetski rat, u kome je Nemačka poražena). Institucionalizovane crkve nisu htele i nisu smele da podignu glas protivljenja Zlu koje je se propinjalo. Ali pravo pitanje je: Zašto Bog nije Jevreje i Hazare zaštitio? Onaj koji svojim životom ustaje protiv Boga, ko iznova razapinje Hrista, ko greh na greh gomila, toga Bog ne može da zaštiti od njegovih vlastitih neočišćenih negativnih uzroka. A u nevolji i ratnom previranju najbolje se ispituje nečije čovekoljublje i pravdoljublje. Jer uistinu je strahota i velika sramota pred Bogom bezobzirno sistematski i brutalno napadati i zatirati jedan narod. Gledajući međuratna i ratna stradanja Jevreja, i tu se treba pozvati na politiku jevrejskih vođa: jer kao što su Nemci bili izmanipulisani Hitlerom, tako su i Judejci bili izmanipulisani svojim cionističko-marksističkim idolima, koji su u Rusiji posle Prvog svetskog rata, držeći gotovo celokupnu vlast, veliku pustoš napravili, pravi holokaust ubivši na desetine miliona ljudi; za taj svoj pustošiteljski holokaust u službi izgradnje marksističkog "raja", današnji Judejci ne žele da čuju. Jedan lider pakla uvek nastoji da uništi drugog lidera pakla, da bi bio veći od njega, a to postiže na taj način što mu uništav energetsku bazu, ljude koji ga uzdižu i daju mu destruktivni potencijal i potporu da manipulativno deluje. - Jasno je da je u to turobno vreme oficijelna crkva i podigla glas protesta zbog nacističkog pogroma, ne bi to zaustavila, jer je želja i potencijal da se učini pogrom bio isuviše jak.

Preko Jevreja su došla mnoga dobra čovečanstvu (mnogi sveti proroci i svete pouke), ali su došle još veća zla. A razmatranje 'veličine' nekih modernih jevrejskih umova, fizičara Alberta Ajnštajna (Einstein), koji je od američke vlade tražio da požuri sa pravljenjem atomske bombe (»Atomska bomba je proizvod Đavola, a ja sam bio taj koji je dao podstreka za to ...«), koju je mason i američki predsednik Harry Truman bacio na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, načinivši strahovit ratni zločin; poput filmskog zabavljača Čarlija Čaplina, koji se pokazao i kao pedofil; poput psihoanalitičara Frojda (Sigmund Freud) koji je čoveka svodio na uspaljenu životinju i završio život sa rakom grla, su vrlo relativna stvar.

Jevrejima koji su se gordo pozivali na patrijarha Avrahama, a nisu činili pravedna Avrahamova dela, već dela Đavolova progoneći Božije vesnike i pravednike, Isus Nazaren oštro ukazuje: »Kad bi Bog bio vaš Otac, voleli biste Mene; jer sam ja od Boga izišao i došao; i nisam sam od sebe došao, nego me je On poslao. Zašto ne razumete Moga govora? Zato što ne možete da slušate Moju reč. Vi potičete od oca Đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je Laža i Otac laži. Meni ne verujete što vam govorim istinu. Ko me od vas prekoreva za greh? Ako govorim istinu, zašto mi vi ne verujete? Ko je od Boga sluša reči Božije; zato vi ne slušate što niste od Boga.« ('Jovan', 8:42-47)

Isus podozrivim Jevrejima ukazuje da će nekog drugog, a ne Njega, prihvatiti za Mesiju. i kakav Mesija je Jevrejima trebao: onaj koji će svojim mačem poubijati čitav svet i razdeliti im sva svetska blaga, odnosno sve narode im ropski potčiniti.


Hrišćanski ili judejski holokaust

Od svoga stradanja u Drugom svetskom ratu Judejci su napravili političko-dogmatski mit koji obilato eksploatišu, kojim je trebalo i da se pokrije slavno stradalništvo prednikejskog hrišćanstva. I danas, tobožnji hrišćanin više zna o judejskom holokaustu nego o hrišćanskom holokaustu. ('Holokaust' - holo-kaytóM, je inače reč helenskog porekla i označava žrtvu potpuno izgorenu plamenom.) Pa osvrnimo se ukratko na prednikejski holokaust nad hrišćanskim rodom, Hristovim narodom.

Treba znati da rimska vlast u prvim decenijama pronošenja Hristovog Imena (do Nerona – Tertulijan: 'Apologija', 5, 3), u svojoj trpeljivosti prema stranim religijama koje nije videla kao opasnost za poredak u državi, nije dirala hrišćanstvo, koje je smatrano za nacionalnu judejsku veru. No kada je Rimska vlast uvidela da sve više ljudi iz mnogoboštva prelazi u hrišćanstvo, da hrišćani odbijaju da odaju 'božanske' počasti rimskom imperatoru, da odbijaju prinošenje krvnih žrtvi, da razotkrivaju njihove bogove kao lažne bogove, shvatila je kolika političko-religijska opasnost njenom službenom kultu preti od nove religije (koja je samo Hrista videla kao Boga) i nove doktrine, i počela je besomučno da goni hrišćane, ne bi li ih iskorenila i ućutkala. O hrišćanima su počele da se šire razne laži kao o 'bezbožnicima' i 'kanibalima', kako bi se tim optužbama mogli pokriti progoni i torture organizovane i preduzete nad njima.

Naravno, u početku gonjenja, hrišćanske sekte, koje su potonule u duboku izopačenost i opsenu (kakvi su bili sledbenici Simona Gatara), rimska vlast nije dirala. U svojoj 'Prvoj Apologiji', upućenoj imperatoru Antoninu, Justin Filosof, aludirajući na simonite i markionite, primećuje: »D0 li oni čine gnusn0 del0 koX0 su evidentn0 u n0rodu, poput g0šenje svetl0, Xedenje ljudskog mes0 n0 skupovim0, X0 ne zn0m; 0li zn0m d0 njih vi ne gonite i ne ubiX0te zbog njihovog učenj0.« (Pogl. 25) Istinski hrišćanin je gonjen samo zbog Hristovog Imena koje je neustrašivo ispovedao. Naravno, bilo je i lažnih i mlakih hrišćana, koji su činili bezakonja poput mnogobožaca, i tako sramotila Hristovo Ime. U 'Prvoj Petrovoj poslanici' se stoga upozorava: »Bolje je, naime, ako hoće volja Božija, da stradate čineći dobro nego čineći zlo. /.../ Niko od vas, naime, da ne strada kao ubica, ili lupež, ili zločinac, ili kao čovek koji se meša u tuđe stvari. Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim imenom« (3:17.4:15-16) U rimskome prinkipatu sama optužba da je neko hrišćanin i samo priznanje da je neko Hristov poklonik, bila je dovoljan razlog za smrtnu osudu. Hrišćanina je mogao rimski sud da pusti samo ako bi se odrekao svoje vere (Jeronim: 'O znamenitim muževima', 42)

U ‘Polikarpovom stradanju’ iznosi se za stradanja hrišćana u Smirni oko 165. g. ne.: »Blažena su, zaista, i plemenita sva ova stradanja /mučenika/ koja su se zbila po volji Božijoj. Jer treba da budemo još pobožniji — da Bogu prepuštamo (= prenosimo) vlast nad svim. Jer ko se neće diviti njihovom plemenitom junaštvu i trpeljivosti i njihovoj ljubavi prema Gospodu? Oni, udarcima isečeni tako da se mogao videti unutrašnji sastav tela sve do unutrašnjih vena i arterija, trpeli su /toliko/ da su i okolo prisutni /nehrišćani/ počeli da žale i kukaju; a oni su do tolikog junaštva došli da nijedan od njih nije ni proslovio niti uzdahnuo, pokazujući svima nama da onoga časa, /onoliko/ mučeni, odlažahu iz tela hrabri mučenici Hristovi, ili tačnije — da je, došavši tu, Gospod bio i družio se sa njima. I držeći se blagodati Hristove, oni su prezirali svetske muke, zadobijajući za jedan čas život večni. I oganj nečovečnih mučitelja beše im hladan. Jer pred očima imađahu /cilj/ — da izbegnu večni /oganj/ koji se nikad ne gasi. I očima srca gledahu gore na dobra, čuvana za one koji trpe, koja „ni uho ne ču, ni oko ne vide, niti na srce čoveku dođoše", a Gospod /ih/ je pokazivao njima, koji više ne behu ljudi, nego anđeli. A isto tako su i oni osuđeni na zverove podnosili strašne muke, bacani na daske sa klinovima i mučeni drugim vrstama raznih mučenja, da bi ih /progonitelji/, ako uzmognu, upornim mučenjem skrenuli na odricanje /od Hrista/.« (2:1-4 – prevod: Atanasije Jevtić)

Justin Mučenik hrabro ukazuje imperatoru Hadrijanu da rimska vlast hrišćane goni nahuškana i razjarena Zlotvorom: »... Obuzeti nerazumnim strastima i pod uticajem zlih demona, kažnjavate upravo nas /pravednike/ bez imalo griže savesti i trezvenosti.« ('Apologija', I, 5) Minukijev Oktavije ukazuje da rimski gonitelji nisu ni pomislili da saslušaju hrišćanje, već su ih odmah obasuli teškim optužbama (Pogl. 28). Jednostavno, reč o Hristu, Tama nije dopuštala nigde da se čuje. Reke laži o hrišćanima su puštene da teku i da se šire, kako bi se sakrio sjaj njihovog svetog življenja, kako bi bili prezreni kao ‘beščasnici’, kako bi se onemogućilo da ih mnogi upoznaju u pravom svetlu, i krenu Putem Života. Gubljenjem sledbenika demoni bi gubili i snagu, i njihov upliv na čovečanstvo bi tako bio sve manji i manji, sve do konačnog svezivanja. Hrišćanski poziv za čist i pravedan život, ostvaren bio bi prevelika opasnost za Imperiju i Državu smrti; kada bi svi ljudi sveto živeli, sudovi i mnoge imperijalne službe pokazale bi se kao nepotrebne, a gubljenjem hijerarhije zemaljske moći i demoni bi bili ugroženi, demoni koji crpu energiju iz ljudskih sporova i nemira, grabežljivog uspinjanja po lestvici svetovne moći i slave.

Hrišćani su užasno progonjeni i zatirani od Nerona do Milanskog edikta (313. g. ne.) koji im je dao slobodu. Car Diocletianus (284.-305.) je svojim ediktom od 23. februara 303. godine čak naložio da se hrišćanstvo iskoreni sa svim svojim sakralnim službama i hramovima. Dželati su radili bez odmora i nezamislive torture sprovodili (slično onim koje su Rimljani prahrišćanskom esenskom redu priređivali); krv hrišćana i krv Hristova je u potocima tekla. Samo u Nikomidiji, prestonici istočne rimske carevine, odjednom je bilo spaljeno nekih 20.000 hrišćana. O svireposti gonjenja koja su se proširila širom Carstva, bogoslov Laktantije ukazuje: "Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mučenja koja su hrišćani podnosili. /.../ Gvoždje se tupilo i lomilo; ubice su se zamarali, i radili na smenu, po redu." - Sve to pokazuje koju mržnju je satansko imalo prema Hristu, koliko mu je bilo stalo da iskoreni Hristov rod, novi narod.

Po Diokletijanovom silasku sa prestola 305. g., Galerije je na Istoku tokom četiri godine načinio veliki pokolj hrišćana. Brojnim Hristovim sledbenici su unakažavana telesa: kopano im je jedno oko i ubogaljena jedna noga.


Semiti Jevreji i jafetiti Hazari

Po Josipu Flaviju originalni naziv za Izraelce – Jevreje, je Hebreji - Hebraíoi (Starine, I, 6, 4), po pretku Eberu (’Postanak’, 10:21; cp.: 14:13). U Egiptu patrijarh Josip i njegova braća nazvani su Jevrejima – Ivrim - ÝŮčŃâ (39:14.17, 41:12; 43:32; v.: 40:15). Egipćani Jakovljeve potomke nazivaju Jevrejima (‘Izlazak’, 1:15-16.19, 2:6.11.13). U vreme kralja Saula Filistejci Izraelce nazivaju Jevrejima (‘Samuel’, I, 4:6.9, 14:11, 29:3). Prorok Jona sebe predstavlja Jevrejinom (‘Jona’, 1:8). U starozavetnim tekstovima ‘Judejinom’ (ho Joydaíos) se naziva pripadnik Davidovog plemena, Izraelac iz kolena patrijarha Jude (‘Samuel’, II, 19:12.15) i žitelj Južnoga kraljevstva Izraela - Judeje - h Ioydaía (‘Samuel’, 24:1; ‘Kraljevi’, II, 25:25; ‘Jeremija’, 32:12, 40:11). Njihov jezik je nazvan judejskim (‘Kraljevi’, II, 18:26; ‘Letopisi’, II, 32:18). Nakon Babilonskog sužanjstva naziv ‘Judejci’ je postao opšteprihvaćen za žitelje Jerusalima i narod Judeje (‘Ezdra’, 5:1, 6:7; ‘Nehemija’, 1:2, 5:1), a potom i za Jevreje u rasejanju (‘Ester’, 3:4.13; 4:3). U hrišćanstvu ‘Judejin’ je često shvaćen kao ođavoljen Jevrejin, protivnik Hrista i Crkve (‘Otkrivenje’, 2:9; 3:9; cp.: ‘Ester’, 8:1, 9:10).

U Isusovo vreme judejsku veru, poegzilski judaizam - ho joydaismós (cp.: 'Galatima', 1:13-14) predstavljala su tri naroda: Jevreji, Samarjani i Edomci (iz kojih je došao Herod Veliki i koji su se od Judejeo dvojili u vreme kralja Jorama – 'Letopisi', II, 21:8-10); kasnije im se pridružuju i Hazari.

Kao rezultat nacionalno-političkog raslojavanja među Jevrejima (‘Kraljevi’, I, 12) nastalo je 931. g. se. severno kraljevstvo Izraela. Grad Samariju u okviru Severnog Kraljevstva sagradio je oko 880. g. se. kralj Omri - Ameri (885.-874. g. se.) (‘Kraljevi’, I, 16:24),. 870. g. se. Kada je asirijski car Sargon II (722.-705- g. se.) pokorio 722. g. ne. severni Izrael, severne Izraelce je preselio u asirsko sužanjstvo, a njihove teritorije naselio arijevcima i mnogobožačkim narodima Istoka: »Asirski je kralj doveo ljude iz Babilona, iz Kute, iz Ave, Hamata i iz Sefarvajima, i naselio ih u gradovima Samarije umesto Izraelaca. Oni su zaposeli Samariju i nastanili se u gradovima njezinim.« (‘Kraljevi’, II, 17:24, v.: ‘Ezdra’, 4:9-10) Žitelji te tvorevine prozvani su Samarjanima. I danas, iako malobrojni, oni se drže redigovanog ‘Petoknižja’ pripisanog Mojsiju (cp.: ‘Kraljevi’, II, 17:25-28). Slično je departovao u Babiloniju Jevreje Južnog Kraljevstva novobabilonski car Nevukadnezar koji je 586. g. se. osvojio i razorio Jerusalim i Hram (‘Jeremija’, 39:1-2). Iako su se iz Babilonije mnogi Jevreji vratili u vreme Kira, koji je 549. g. se. postao kralj Persijanaca i Međana, te Artakserksa (465.-423. g. se.), ipak su mnogi ostali tu, formiravši tu jednu od najačih dijaspora, koju će tek Mumammedov militarizam kasnije opustošiti. Deo Jevreja iz Babilonije, pre svega Danovo pleme, izgleda da je sa Feničanima uzeo udela u kolonizovanju sredozemne Evrope, sve do Britanije. Iz ‘Novog Zaveta’ se vidi da su žitelji Judeje prezirali i odbacivali Samarjane kao nečiste i nedostojne ljude, ponajprije zbog njihove krvne izmešanosti, a tek potom zbog njihovog izdvojenog verskog kulta (‘Jovan’, 4:20; ‘Flavije: ‘Judejske starine’, XI, 8, 4). Oni koji su se vratili u Judeju, susreli su se sa činjenicom da su mnoge njihove teritorije zaposeli Filistejci, Maobci i Samarjani. Jevrejska rasejavanja tokom stoleća su brojna. Iako se za španske Jevreje uzima da su krvno i rasno najautentičniji Jevreji, i to viđenje je vrlo problematičan stav. Još u Isusovo vreme Jevreji Judeje su bili puno krvno izmešani sa Idumejcima (cp.: ‘Marko’, 3:8), koji su se sa Juga Palestine (zapadno od Mrtvog mora), posle razaranja Jerusalima 587. g. se., približili gotovo do samog Jerusalima; kao što smo već uzgredno rekli i sam graditeljski i pogromaški znameniti judejski (rimski vazalni) kralj Herod Veliki (37-4. g. se.) bio je idumejskog (edomskog) porekla.

Od VII do XI veka ratoborni Hazari (proterani iz srca Azije na jugoistok Evrope), imali su veliku državu od Hersona do Kavkaza, Kaspijskog jezera i Urala. Bizantijski dvor je tu tvorevinu diplomatski uzimao ozbiljno gotovo kao i Karolinško Carstvo, ona im je, kao tampon zona, štitila od najezdi Bugara, Mađara, Pečenjega, Rusa, ... O Hazariji i njenom kaganatu piše podrobnije još bizantijski car i historik Konstantin Porfirogenet (913.-959. g.), autor dela 'O upravljanju imperijom'. Kada su Hazari 732. g. pobedili nadiruće muhamedance, budući car Konstantin V (poznat kao Lav Hazar) oženio je se hazarskom princezom. Posle propasti Hazarije (XII-XIII st.), njihov živalj (kao "Jevreji") se počinje iseljavati prema Krimu, Ukrajini, Mađarskoj, Litvaniji i Poljskoj; najpoznatija judeo-hazarska sekta su karaiti. No i mnogo pre definitivnog kraha judeizovane Hazarije, u X stoleću nalazimo useljavanje nekoliko hazarskih plemena - Kabara, u Mađarsku, koje su se potom, sredinom XII stoleća, u Dalmaciji borile na strani Mađara.

U hazarskom susedstvu, na Krimskom poluostrvu, na severu Crnog mora, naselio je se jedan deo judejaca Samarićana i Jevreja u vreme progona pod bizantijskom vlašću oko 723. godine. Tu su živeli zajedno sa Helenima. Još i ranije, pre razaranja Jerusalima pod Rimom, u krimsko-bosporskoj oblasti postojala je helenska judejska dijaspora. Hazari u VIII stoleću postaju jaka meta judejskog proselitizma i misionarstva, i za jedno stoleće stiču veliki ugled među njima: hazarski narod prihvata pseudomojsijevsku, talmudsku veru. (Pošto je judaizam naglašeno vezan sa nacionalnim bićem, to su i konvertirani hazarski judejci vremenom postali 'Jevreji'.) Nijedan predak tih hazarskih 'judejaca' nikada nije kročio na Svetu zemlju. Oni su sačinjavali i sačinjavaju oko 80 % svih Judejaca, 'Jevreja'. Istočnoevropske i severnoevropske Judejce pomešane sa Hunima, Mađarima i Ungurima etnografija kasnije proziva Aškenazima ('Germanima'), a zapadne i afričke Judejce (koji su se takođe dosta genetski mešali sa hrišćanskim narodima) Sefardima ('Špancima'). Govorni jezik Aškenaza je 'lašon aškenazi', kasnije 'jidiš' (čija sintaksa je prvenstveno nemačka) a Sefarda 'ladino' – 'latinski' (pošto je španski jezik ogranak latinskog). Neki judejski štimeri danas hazarski faktor nastoje da zamaskiraju razgraničujuće kalkulišući da Sefardi predstavljaju Jevreje koji su živeli pod islamskim osvajačem a Aškenazi su samo istočnoevropski ili Jevreji koji su živeli u hrišćanskim zemljama.

Posle judejaca i muslimana (Saraceni i Hagareni), iako su ovi drugi posle Muhammedove smrti bili u dugom borbenom sukobu sa Kaganatom koji su hteli osvojiti, i malobrojni hrišćani su misionarski delovali među Hazarima, ali bez značajnijeg uspeha.

U delu 'Uspomena i žitije blaženoga učitelja našega, Konstantina Filosofa', sastavljenom u IX stoleću od strane nepoznatog autora, navodi se kako su na konstantinopolski dvor pristigli hazarski izaslanici sa molbom da im se pošalje učitelj koji će im izložiti hrišćansku veru: »Oduvek poznajemo samo jednoga Boga, koji je nad svima, i njemu se klanjamo prema istoku, a držimo se drugih svojih poganih običaja. Jevreji nas, pak, nagovaraju da primimo njihovu veru i obred, a /muhamedanci/ Saraceni sa druge strane, nudeći nam mir i mnoge darove, vuku nas u svoju veru govoreći: "Naša je vera bolja nego kod svih drugih naroda", - stoga se obraćamo vama gajeći staro prijateljstvo i ljubav, jer ste vi veliki narod i držite carsku vlast od Boga, te, tražeći vašega saveta, molimo da pošaljete učena muža od vas, pa ako bude nadvladao u sporu Jevreje i Saracene, - prihvatićemo vašu veru.«


Rasprostranjenost Hazarije

Ovlašćen od strane Cara Mihaela Solunjanin Konstantin Filosof (Konstantinos Philosophos, slovenski prosvetitelj Kyrillos, 826.-869. g. ne.), zajedno sa svojim bratom Metodijem, 860./861. g. ušao je u lađu i uputio se u Hazariju na Meotsko jezero (Azovsko more) i Kaspijska vrata kavkaskih gora, kod grada Derbenta, gde je se nalazila letnja rezidencija hazarskog monarha - kagana. Dospevši među Hazare, Konstantin je video da je oko njihove vlasti gvozden obruč već napravljen od strane judejskih savetnika. Ipak, Konstantin je svojom mudrošću uspeo na zemlju da obori judejsku oholost a muslimansko učenje odbacio kao očiglednu prevaru koja potiče od varalice i pogubnika opšteg spasenja, a i nije Hazarima bila tako primamljiva zbog susreta sa muhamedanskim osvajačkim ekspanzionizmom. Kao rezultat Konstantinovog učiteljovanja došlo je do krštenja dvesta ljudi koji su odbacili »mrske paganske običaje i bezakone ženidbe.« Ipak, to je bilo nedovoljno da se u Hazariji proširi bizantijsko hrišćanstvo: judaizam je na povesnoj sceni pobedio i Hazari su kasnije, zbog svoje vere, talmudskog judeizma (koji nema nikakve veze sa izvornim judaizmom – nazirejstvom), proglašeni "Jevrejima". Genetski gledano, oni nemaju nikakve veze sa narodom patrijarha Jakova. – Kada je hazarski vladar, kagan, koji je želeo nekako nekako da spreči moralnu degeneraciju svoga carstva, na svoj ljudski način sagledao sve tri monoteističke vere, na kraju je se opredelio za judaizam koji je uvezen iz talmudskih škola Pumb5dit0 i Sur0, proširen od strane stotina i stotina rabina. Ono što je prihvatio vladar, to je morao prihvatiti i narod, jer ko ima vlast i zemlju, on i određuje veru – Cuius regio ilius religio.

Da su Hazari mongolsko-turski narod pokazuje i njihova upotreba vladarske titule kagan (turski kan), koju su srećemo i kod Avara.

Ratničko-nomadska hazarska država, koja je okolne hrišćanske države i historike podsećala na preteći apokaliptički Gog i Magog s "kraja sveta", postojala je sve do kraja X stoleća, kada su ruski knezovi razorili njihovu prestonicu (na ušću Volge u Kaspijsko, Hazarsko jezero, arap.: Bahr-ul-Khazar). U nešto suženim granicama judeizovana Hazarija je se održala sve do sredine XIII stoleća, kada je razbijena u mongolskoj osvajačkoj najezdi Džingis Kana, koji je i u Hazariji postavio svoje sedište. Poslednji hazarski kagan – Josep, pokušao je da uspostavi vezu sa uticajnim Jevrejima španske Kordobe koji su živeli pod arapskim halifatom.

Ako su danas većina Judejaca (nekih 80%) hunsko-turski Hazari (koji su nekada egzistirali u dve skupine: crnoputi i beloputi) a malobrojni Judejci Sefardi su uveliko krvno pomešani sa drugim narodima, onda je besmisleno što "Jevreji" i Hazari sebe gromopucatelno predstavljaju "semitima" i govore o borbi protiv njih i njihovih ideologijama kao o "antisemitizmu". Najistinskiji semiti (potomci Nojevog sina Sema) su danas Arapi, protiv kojih su Izraelci vodili zatorničke ratove i borbe. Semiti nisu čak ni Palestinci – Filistejci (‘Postanak’, 10:13), već hamovci, iako se oni tako predstavljaju, zbog političke prednosti koju ostvaruju u arapskom svetu takvom nacionalnom identifikacijom.

Hazari su pre svega stajali operativno iza Oktobarske revolucije u Rusiji. Veliki komunistički zločinci i pogromaši Lenjin i Staljin imali su hazarsko poreklo.

U cionističkim novinama Die Welt (29. mart 1912.) hazarski filosof Martin Buber, koji je poštovao Isusa kao svog Velikog Brata, svestan svog azijskog porekla, iznosi: »Samo u Aziji možemo zaista ponovo da pronađemo sebe. Ovde smo kao klin koji je Azija gurnula u strukturu Evrope, da je uskovitla i uznemiri. Trebalo bi da se vratimo u nedra Azije i tada ćemo se vratiti pravom smislu sopstvene misije, sudbine i postojanja.« (Prevod: Milena Tasić) – I germanski mesija – Hitler, video je poreklo arijevske rase u srcu Azije.