Aurora Aurea Blog

Novi cionistički poredak – Hasidi i goje

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje paketa subverzivnog "Novog Svetskog Poretka" Stare Zmije – Svetlonoše" bez Svetla – Zapadni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com




Nastanak terorističke države Izrael

U švajcerskom Bazelu, 1897. godine održan je Prvi cionistički kongres na kome je osnovana 'Svetska cionistička organizacija' (World Zionist Organization) i na kome je proklamovan cilj da se u Palestini stvori dom jevrejskom narodu. Novi cionizam, cionizam u Novom satanskom poretku već ima “uzvišeniji” cilj: da cionističkoj hidri podredi celi svet, sve države sveta, onako kako su ovladali Sjedinjenim Američkim Državama, i pretvorili je zapravo u Judeo-Ameriku.

Dve godine po početku (1914. g.) Prvog svetskog rata Nemačka, koja je kao saveznike imala Austro-Ugarsku i Tursku, borbeno je nadvladavala Veliku Britaniju, Francusku, Italiju i Rusiju. Iako su granice Nemačke ostale nepovređene, Nemačka je ipak Velikoj Britaniji ponudila mirovni sporazum, vrlo povoljane mirovne pregovore. Ukoliko bi Britanija nastavila rat pretio joj je težak poraz. U tom procepu britanskog premišljanja, nemački cionisti (kao prestavnici istočnoevropskog cionizma – subverzivnog hazarstva) uputili su se u Britanski kabinet Rata i stali ove ubeđivati da ne moraju prihvatiti ponuđene mirovne pregovore od strane Nemačke, da štaviše mogu i Nemačku pobediti ukoliko Sjedinjene Američke Države uđu u Rat na stranu sila Antante, odnosno kao njihov saveznik. (SAD su do tada bile nešto naklonjenije Nemačkoj preko koje su želeli da uklone režim ruskog cara, jer je mnogo Judejaca iz Nemačke pristiglo u Ameriku, a mnogo njih je iz Rusije našlo udobno utočište u Nemačkoj posle neuspele Revolucije iz 1905. g..) Cionisti su se garanciono zaveštali da će Sjedinjene Države Amerike uvesti u Rat na britanskoj strani, a zauzvrat bi posle ratne pobede Britanija im prepustila Palestinu kao svoj “dom.” Britanija, iako tada velika kolonijalna sila, nije imala prava da nikome obećava Palestinu, nije joj dolikovalo da joj Palestina bude sredstvo za sramnu i podlu trgovinu obavljenu oktobra 1916. Ali na Britaniju su se oslanjali i pozivali i cionisti i Arapi (npr. emir od Meke – Šerif Husein) koji su želeli oslobođenje od osmanlijske okupacije i kojima je značilo da Britanci priznaju i podrže njihovu nezavisnost. Cionistička hidra je uspela preko medija da američku javnost okrene protiv Nemačke, i predsednik Vilson je ovoj ubrzo objavio rat. Cionistima nije bilo bitno koliko će Amerikanaca poginuti u Ratu, važno im je samo da ostvare svoj cilj: da sa podrškom velikih sila naprave svoju državu na Bliskom Istoku – Izrael. Da bi se odužila cionistima za uslugu, za uvlačenje Amerike na svoju stranu u Rat, Velika Britanija je se i u pisanom obliku obavezala da će podržati cionističko preuzimanje Palestine po završetku Rata; tako je nastala takozvana B0lf>ursk0 d5kl0r0ciX0. - Artur Balfour, britanski ministar spoljašnjih poslova, 02. novembra 1917. g. upućuje pismo predstavniku Engleske fereracije cionista – Valteru lordu Rotšildu (Walter Rothschild) u kojem iznosi da njegova Vlada povoljno gleda na uspostavljanje nacionalne države jevrejskog naroda u Palestini, a istovremeno ukazuje da se ne sme preduzeti ništa što bi narušilo građanska i verska prava postojećih nejudejskih zajednica u Palestini, kao ni prava i politički status koji Judejci uživaju u bilo kojoj drugoj zemlji. Engleski imperijalizam je u mogućem iseljavanju i doseljavanju Judejaca u Palestinu video i kao priliku da se na Bliskom Istoku osiguraju vlastiti strateški interesi, s obzirom da je Palestina bila jedna od prekretnica prema Indiji, dugogodišnjoj britanskoj koloniji. I tako decembra 1917. g. Velika Britanija preduzima okupaciono upravljanje Palestinom, dok je vojna uprava obavljala administrativne poslove.

Po završetku Prvog svetskog rata, na Versajskoj mirovnoj konferenciji (na kojoj je bilo 117 judejskih delegata predvođenih Bernardom Baruhom), na formalan predlog Vilsona, stvorena je 'Liga naroda', Nemačkoj je oduzeto dosta predratne teritorije, a cionisti su zatražili pravo posedovanja Palestine pozvavši se na Balfoursku deklaraciju. Cionističko zauzimanje da SAD uvuku u Rat, i Nemački poraz u tom Ratu, uveliko je doprinelo međuratnom raspirivanju mržnje prema Judejcima. Konferencija od 25. aprila 1920. g. u San Remu, u Italiji, određuje, jurisdikciono potvrđuje prelazak Palestine iz mandatnog sastava utvrđenog ugovorom 'Lige naroda' pod britansko tutorstvo. Useljavanje desetina i desetina hiljada Judejaca u Palestinu (kojih je posle Prvog svetskog rata tu bilo nekih 10% ukupne populacije) povlači očekivane krvave sukobe i pobune palestinskih Arapa; Arapi i Palestinci se žestoko bune i odupiru kolonizaciji, koja se pojačava posle Hitlerovog dolaska na vlast 1933. g., sve do početka Drugog svetskog rata, kao i po svršetku Rata; na do početka Rata Judejci su dosegli da čine 30% tadašnje populacije Palestine. Pred nemirima i negodovanjima Britanska kraljevska komisija (1937. g.) vidi izlaz u podeli Palestine, što se i ostvaruje nakaradno 1940. g. Januara 1946. angloamerički Istražni odbor, suprostavljajući se naumu preuranjene nezavisnosti Palestine, predlaže da novoosnovane 'Ujedinjene Nacije' preduzmu starateljstvo nad Palestinom i da se dozvoli useljavanje novim izbeglicama iz Evrope, na 100.000 njih.

Cionistički teroristi rušenjem krila hotela 'Kralj David' 22. jula 1946., u kojem su se nalazili uredi Britanske vlade i vojnog zapovedništva, vrši dodatni pritisak na popuštanje Britanije pred njihovim sebičnim državnotvornim zahtevima; eskalacija judejskog terorizma se nastavlja i naredne godine. Londonska konferencija iz 1946./7, koja je predložila ustrojavanje Palestine iz dve autonomne provincije pod upravom britanskog poverenika, propala je zbog odbijanja predloga i judejske i arapske strane. Mandat nad Palestinom Velika Britanija prepušta UN. Razmatrajući problem Palestine na svojoj Prvoj vanrednoj sednici Generalna Skupština UN ustanovljuje 'Specijalni odbor za Palestinu' (UN-SCOP - Special Committe on Palestine). Rezolucija 181 (II) UN predvidela je podelu Palestine na dve države koje bi imale ekonomsku uniju, arapsku i judejsku, pri čemu bi Jerusalim bio poseban entitet pod međunarodnim režimom kojim upravljaju UN. Najava britanskog povlačenja iz Palestine za 15. maj 1948. g. ohrabruje cioniste da krenu u daljnja masakriranja i progone stotina hiljada Palestinaca, u nova teritorijalna širenja (iako je tada 30% judejskog življa imalo čak 53% teritorije Palestine). 14. maja cionisti i judeoteroristi proglašavaju nastanak države Izrael, preimenuju Palestinu i pretiču najavljenu sednicu Generalne Skupštine UN na kojoj je trebalo usvojiti rezoluciju koja na Sjedinjene Američke Države poveuje starteljstvo nad Palestinom. Izraelska osvajanja dovode do toga da preuzimaju kontrolu nad 78% Palestine; preuzimaju čak i zapadni deo Jerusalima, što primirje sa Jordanom (koji je tada držao Zapadnu Obalu – 'Judeju') od 03. aprila priznaje. Začudo, 11. maja 1949.Izrael koji je okupirao skoro 50% arapskog dela Palestine, biva primljen u članstvo UN, čime ta Organizacija na samim svojim počecima pokazuje očajničku slabost, popustljivost i korumpiranost.



Da li je država Izrael Božiji ili Satanin projekt

Ako pogledamo starozavetna proročanstva možemo videti da ona u eshatološkom duhu govore o vlasti naroda Izraela nad celim svetom: "Proširićeš se desno i levo, i tvoje će potomstvo zavladati narodima, i naselićeš opustele gradove." ('Isaija', 54:3) - Takve ukaze, stari, telesni, otpadnički Izrael uvek je tumačio u grubom i prizemnom smislu, misleći da se odnose na njega: »Mesija će doći i povratiti Kraljevinu Judejcima, a ostali narodi svi će njemu i njima služiti i potčinjeni biti.« (Šabbath, 120a) - »Tada će svaki Jevrejin imati 2.000 slugu i 300 sluškinja.« (Sanhedrin, 101a) - No, ako pogledamo novozavetne ukaze možemo jasno videti da u Bogu nema Jevrejina i Helena, da je danas istinski Avrahamov potomak i Davidov rod onaj koji čini Božiju volju, da je istinski Izraelac onaj koji je obrezana srca, koji je u službi izgradnje Hristovog Kraljevstva Mira.

Stari Izrael, koji je nekada bio izabrani narod (jer je tu Bog podigao najveći broj proroka), koji je davno brutalno pogazio savez sa Bogom, još uvek umišljava da je Božiji miljenik. On ne vidi da je Boga ostavio, jer je se posvetio izgradnji zemaljskog “raja” bez Boga, jer je pogazio sve temeljne Božije zapovesti i odredbe.

O jevrejskom mesijansko-suprematorskom zanosu u vreme progona ranoga hrišćanstva govori i historik Svetonije: Po čitavom Izraelu bila je proširena stara i postojana vera da je od subine određeno da u to vreme svetom zavladaju ljudi koji bi došli iz Judeje. To proročanstvo, koje se, kako se kasnije iz događaja pokazalo, ticalo rimskoga cara, protegnuli su Jevreji na sebe, te se pobunili protiv Rima. Ubili su namesnika /Gasija Flora/ i osim toga razbili vojsku konsularnog legata /Gastija Gala/ iz Sirije, koji mu je došao u pomoć, i pritom su oteli jednog orla." (Vespasianus, 4, v.: Tacit: 'Anali', V, 13) - Verovanje koje je se odnosilo na hrišćane, na njihovu duhovnu vlast nad svetom, Svetonije proteže na Vespasijana, koji je porazio pobunjene Judejce i potom postao car Rimske Imperije.

Cionističko-mondijalistički krugovi i danas angažirano rade na stvaranju Sedinjenih Svetski Država i gvozdene svetske vlade. U toj 'imperiji', u Novom Rimskom Carstvu, Jevrejin-velikaš treba da ispuni svoje moćničke snove a Jevrejin-mališa treba da se oseća 'zaštićeno' od svakog progona, on koji je u svome getu samodovoljnosti prognao Boga iz svoga života. No, ako pogledamo apokaliptička proročanstva, možemo videti i koliko će vladati gvozdena Zver, odnosno koliko će novi satanski poredak u svoje kandže držati celu zemlju: 42 meseci ili 1260 dana.


Ko hoće videti može da vidi silan strah Judejaca od razotkrivanja njihovih prošlih i aktuelnih podlosti i bezobrazluka, destruktivne politike čije oličenje je nekadašnji izraelski premijer Šaron. Naravno i u samom Izraelu postoje snage koje se protive militantno-pogromaškoj politici koja današnje (2009. g.) Jevreje predstavlja novim nacistima, ali te snage nemaju šireg odjeka, ... Čak i neki ultranacionalisti shvataju da stvaranje države Izrael nije po Božijoj volji. Prosečan Judejac zatočen lažnim identifikacijama i medijskom presijom misli da mu je jedina zaštita da podržava i opravdava destruktivnu politiku svoje vlade, ... Lažna kohezija i lažne identifikacije Judejaca svet zapravo velikim delom pokreće protiv njih. Oni ne shvataju da se trebaju i u srcu i deklarativno odreći militanno-pogromaške politike njihovog vrha, osuditi je, razobličiti je, ... Međutim, oni to ne čine. Njima se čini da ako neko govori protiv gadosti izraelske vlade i armije da time poziva na pogrom Judejaca! A to je u stvari poziv na njihovo otrežnjenje, na distanciranje od jednog vrtloga ludosti, pomoć da se izvuku iz talasa kolektivne krivice koja neminovno ima svoju sankciju i retribuciju.

Vidno se primećuje: Judejci se boje da budu kritikovani, ne-Judejci se boje da kritikuju judejske laži, jer potom gotovo obavezno sledi optužba za 'antisemitizam'. To je isto kao kad neko razotkriva satanizam, a optuže ga da je satanista ...

Da li neko razuman može biti protiv Jevrejina-pravednika, Jevrejina Božijeg proroka, Jevrejina-Apostola, Jevrejina Isusa Nazarećanina, ... Niko! Ali svi razumni i čestiti ljudi biće protiv dela i planova koje preduzima Jevrejin državni terorista, Jevrejin neonacista, Jevrejin militarista, Jevrejin bezobzirni osvetnik, Jevrejin pogromaš koji gazi palestinski narod, Jevrejin koji kolonizira palestinska podneblja, Jevrejin vođa babilonskog New Age Pokreta, Jevrejin koji gospodari krupnim kapitalom i hoće da se svi klanjaju Mammonu, Jevrejin koji vlada Judeo-Amerikom i gradi mondijalističko carstvo u sprezi sa masonskom i pseudoiluminatskom, luciferskom hidrom, Jevrejin koji iznova razapinje i probada Sina Božijeg.


O antisemitizmu i genocidnosti

Ukoliko historijske tokove objektivno sagledavamo ne možemo poreći talase antisemitizma, koji su imali svoga ishodišta u nadmenosti Judejca i netrpeljivosti lažnog hrišćanina, ...

Navešću ovde samo nekoliko primera. Jedan sačuvani fragment koji se pripisuje Svetoniju Arbiteru, energičnom rimskom administratoru i razvratniku sa Neronovog dvora, u duhu gnušnje prema krutom jevrejskom monoteizmu koji se nije dao asimilirati, prezrivo iznosi: "Neka se Jevrejin moli, svog svinjskog nek priziva boga, neka slobodno uši svoga gospoda po nebu traži..."

Znameniti aleksandrijski bogoslov Origen u svome spisu "Protiv Kelsa" citira neke segmente iz knjige 'Istinita reč' (178. god.) u kojoj filosof Kels pokazuje beskonačnu mržnju i prema Jevrejima i prema hrišćanima, prosuđujući ove druge velikim delom na osnovu prvih. Tako Kels iznosi: "Šta je jevrejski narod? Najprezreniji i najgnusniji među svim narodima. Ako posmatramo njihovu istoriju, vidimo da su oni stalno doživljavali poraze. To je jedna banda koja se sastoji od prljavih, halavih, žalosnih, ropskih duša. Svugde i u svima vremenima Jevreji se sa svojim nesnošljivim ponašanjem, svojom manijom odvajanja, svojom niskom žudnjom za dobit, nailazili na mržnju i antipatiju i izazivali su gnušanje. Svi historičari, svi pesnici, svi etičari, koji su o njima govorili, čine to samo sa izrazom dubokog preziranja. Jevreji imaju čudne, niske i surove običaje. O bestidnosti njihovih žena svedoče svi oni, koji su sa njima dolazili u dodir; muški su pak gotovi u svako vreme na lihvarstvo i izdajstvo. ... Njihovo jedino preimućstvo sastoji se u njihovoj drskosti. Ovi nekadašnji egipatski robovi, ova prezrena i ponižena rasa, ovo lopovsko i prljavo pleme, uobražava da stoji visoko nad svim ostalim narodima i priča, kako je ovaj svet stvoren samo zato, da posluži kao poprište samoljublju."

Duboku mržnju i dubok prezir prema Jevrejima pokazivao je i ostrašćeni kvazireformator, bivši avgustinski monah i osnivač Evangelističke crkve: Martin Luter. Ovaj netrpeljivi Nemac velikim delom je pripremio antisemitske Hitlerove ispade. U svojim spisima iz 1543. g. Vom Schem Hamphoras i (Von die Jüden und ihren Lügen ('O Jevrejima i njihovim lažima', Wittenberg) iznosi i sledeće za Jevrejina i Jevreje koje vidi prevashodno kao zločeste lihvare: "Kad bih mogao, tako bih ga oborio i u svojoj srdžbi mačem probo. /.../ ... Da se njihove sinagoge ili škole popale a ono što neće da gori, zaspe zemljom i zatrpa, da čovek od toga ne vidi kamena ni pepela doveka. /.../ Da se njihove kuće na isti način unište i razore ... /.../ ... Te ništarije i pljačkaši nisu vredni milosti i saosećanja." - Tako je Govorio Luter koji je u Jevrejima video kugu i đavole, koji nisu podržali njegove kvazireformatorske zahvate ... U početku, kad je poput Muhammeda, verovao da Jevreje može zadobiti za svoje projekte (ponajprije borbe protiv papstva), Luter ih je čak i branio, kao što je to učinio u svojoj knjizi ‘Isus Hrist, Jevrejin po rođenju’ (izdatoj 1523. g.): »Ove budale, pape, biskupi i monasi, sa svojim magarećim glavama, postupali su sa Jevrejima kao sa psima. Ponižavali su ih i otimali im imovinu, iako su Jevreji braća našeg Spasitelja. Bog ih je razlikovao od drugih i dao im je Sveto Pisanije.«

Spaljeni Rimski redovnik Đordano Bruno u svome šovinizmu smatrao je Jevreje »toliko štetočinskom, gubavom i javno opasnom rasom, da zaslužuje biti iščupana iz korena i uništena čak i pre nego što se rodi.« (Spacio della Bestis Trionfante, 1584. g.)

Neosporna i sramna činjenica je da su Jevreji, čak i od tobožnjih hrišćana, trpeli velike progone, torture i pogrome. U Francuskoj su na primer Jevreji tek u septembru 1791. godine u Skupštini izglasanim zakonom dobili ista prava kao i takozvani hrišćani. No nekadašnji progoni i diskriminacije Jevreja nisu opravdanje što danas cionisti nekadašnja jevrejska stradanja koriste kao polugu za svoje suprematorske zahvate i prikrivanje svojih ovovremenih dželatskih ispada, za opravdavanje postojanja nekakve države Izrael nastale na palestinsko-arapskom tlu.

Cionističko-mondijalistički upliv u mnogim nacionalnim zakonodavstvima, žestoko i ubrzano ispošljava donošenje zakona kojima se krivično sankcioniše čak i negiranje ili brojčano umanjivanje zacrtane masivnosti genocida nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. (Po ranim podacima Švajcarskog Crvenog krsta, na okupiranim teritorijama, u nemačkim koncetracionim logorima uništeno je oko 350.000 Jevreja. Kasnije 'studije' su taj broj popele i zaokružile na nekih 6 miliona Jevreja, falsifikujući predratne demografske statistike koja su se ticale judejskog življa. (I samo studije judejskih učenjaka s kraja Drugog svetskog rata kažu da je se u Evropi posle 1941. g. nalazilo ne više od 4 miliona Judejaca. Od 1939. do 1941. u Ameriku je se iz evropskih država iselilo i sklonilo najmanje 160.000 Judejaca.) Da li su, za nekoliko godina Rata, nacističke gasne komore mogle usmrtiti, krematorijumi spaliti (treba znati da nijedan krematorijum za manje od jednog sata ne može spaliti u potpunosti ljudsko telo niti raditi 24 časa dnevno!) i odredi smrti ubiti toliki broj ljudi jevrejsko-hazarske krvi u Evropi? (Da saveznici nisu toliko široko bombardovali nemačke gradove, bolja bi bila snabdevenost i koncetraciono-radnih logora, manja bi u njima bila izgladnelost zatvorenika i manje umiranje izgladnelih od tifusa i drugih bolesti, koji su naravno preventivno spaljivani.) Brojčano gledano, stradanja Poljaka, a pogotovo Rusa (koje su Hazari svojom idologijom i svojim poslovima sa alkoholom gurnuli u sunovrat), je daleko veće od bilo kakve cifre jevrejskog 'holokausta'; u Drugom svetskom ratu stradalo je, inače, preko 70 miliona vojnika i civila. (U Poljskoj je inače bio najveći broj Judejaca u Evropi, i u njoj je nacistička Nemačka sagradila 6 koncentraciona logora; dva dana posle Nemačkog napada na Poljsku, Engleska i Francuska su objavile rat Hitleru: 3. septembra 1939..

Zašto je baš na šest miliona zaokružen broj postradalih Judejaca u Drugom svetskom ratu i zašto baš oni zaslužuju “ekskluzivni” pomen koji prelazi u latriju? Poznato je da su traktati 'Mišne', odnosno 'Jerusalimskog' i 'Babilonskog Talmuda', od VI stoleća jasno urednički razvrstani u šest odeljaka (šiša sedarim): Zer‘aim ('Semena'), Mo‘ed ('Praznik'), Našim ('Žene'), Neziqin ('Štete'), Qodašim ('Svetinje') i Tahoroth ('Očišćenje'). Po hagadičkom zborniku Šaare tešuva nekada je bilo 100 puta više tih odeljaka: »Od dana Mojsija, učitelja našega, do starca Hilela bilo je šest stotina odeljaka 'Mišne', onako kako ih je Sveti, blagoslovljen neka je, dao Mojsiju na Sinaju, a od Hilela naovamo svet se umanjio i osiromašio, a oslabila je i čast Zakona, te su od Hilela i Šamaja i nadalje ozakonili samo šest odeljaka ...« (cp.: Chagigah, 14A) Naravno, takvo hiperboličko spekulisanje i hvalisanje nema nikakvog uporišta u istini. Niti su talmudski učitelji sačuvali izvorni Mojsijev Zakon, niti su ga izlagali u svetlu Istine. – Po 'Knjizi Izlaska' iz Egipta je navodno izašlo »šest stotina hiljada pešaka, osim žena i dece.« (12:37; v.: 'Ponovljeni Zakon', 26:51) – Naravno, taj broj Jevreja je mnogostruko preuveličan, a to potvrđuje i arheologija. Periodični list American Hebrew u broju od 31. oktobra 1919. donosi vest i tvrdnju kako u Ukrajini »šest miliona muškaraca i žena umire.« Tumači 'Tore' su izveli “proročanstvo” po kome treba biti žrtvovano šest miliona Jevreja, da bi se ostatak mogao vratiti u Palestinu. Zato je i trebalo broj postradalih Jevreja u Drugom svetskom ratu (koji je započela sama judejska internacionala) zaokružiti na šest miliona, i dobiti neizostavno “pravo” na osnivanje države Izrael (u kojoj danas, kao i u Judeo-Americi, ima po šest miliona Judejaca), koju im je još Balfourova deklaracija obećavala.

Internacionalno Jevrejstvo je Nemačkoj objavilo ekonomsko-politički rat još marta 1933. kada je pozvalo na međunarodni bojkot nemačke robe (zato što je nova (sa Hitlerom kao kancelarom) nemačka vlast uklonila Judejce sa uticajnih pozicija u bankama, univezitetima i medijima, koji su do privrednih dobara došli i kupovinom mnogo toga devalviranom markom; Judejci su, inače, u Nemačkoj tada činili oko 0,5% stanovništva, nekih 460.000 ljudi je, inače, u nemačkoj tad). Na neki način, još tada, 1933. g. počeo je Drugi svetski rat.) Međunarodno Jevrejstvo je na svojoj Konferenciji u Amsterdamu jula 1933. g. od Nemaca zatražilo da obore Hitlera sa vlasti i da u Nemačkoj svakog Judejca, bez obzira na njegova politička opredelenja, vrate na prethodni položaj. Dana 24. marta 1933. britanski list Daily Express na vrhu naslovne strane doneo je proglas: »JUDEJA OBJAVLJUJE RAT GERMANIJI. Jevreji Iz Celog Sveta Ujedinjeni U Akciji«.



Pozivanje na bojkot nemačke robe, a uspeh bojkota je značio zastoj industrije i ostajanje Nemaca bez posla, dodatno je razgoreo mržnju prema jevrejstvu. Sami Nemci su onda počeli da žigošu i bojkotuju judejske radnje u svojoj zemlji. (Prava nasilnička grubost Nemaca prema Judejcima počela je tek 1938. g., kada je jedan mladi poljski Judejac u nemačkoj ambasadi u Parizu ubio nemačkog zvaničnika.)

Bojkotu nemačke robe i izgladnjivanju nemačkog stanovništva (jer kad nema izvoza nema ni para za uvoz potrebne hrane) potom je se pridružila i Amerika predvođena Ruzveltom i njegovim projektom obnove i izlaska iz recesije zvanim 'Nju Dil'. U proklamaciji Samuela Untermajera, američkog predstavnika i predsedavajućeg svetske konferencije Jevreja održane u Amsterdamu, objavljenoj najpre preko radija Columbia Broadcasting System a potom i štampanoj 7. 0vgust0 1933. u 'Nju Jork Tajmsu', jasno se vidi kako Međunarodno Jevrejstvo objavljuje "sveti" rat Nemačkoj. Zato što je iz velike depresije ova izašla ekonomski ojačana a ne oslabljena, još više je razgorelo cionističku mržnju prema tadašnjoj Nemačkoj.

Iz Nemačke prognani cionisti u Britaniju i Ameriku, zauzeli su se svim silama da na i na novim položajima zauzmu istaknute pozicije, pogotovo u sferi medija, i da ove zemlje gurnu u rat za uništenje Nemačke. Kada je septembra 1939. Hitler, "vraćajući" nemačke zemlje (oduzete Nemačkoj Versajskim ugovorom iz 1918. g.) napao i Poljsku (što je učinio i Sovjetski Savez), a u Poljskoj je bila zavidna kvota Judejaca, Velika Britanija i Francuska su odmah objavile rat Nemačkoj; Hitler, koji je Zapad smatrao slabim, ipak tada nije želeo rat sa njime, i bio je vrlo iznenađen takvim razvojem događaja.

Po “zvaničnim” podacima, u najvećem nacističkom logoru Aušvicu u Poljskoj za vreme od pet ratnih godina stradalo je 70.000 Poljaka, 20.000 Cigana, 15.000 sovjetskih ratnih zarobljenika ... i čak 1.350.000 Jevreja. U Drugom svetskom ratu šest miliona Jevreja nikako nije moglo stradati jer toliko ih nije ni bilo u Evropi; većina stradalih judejaca su Hazari a ne Jevreji. Od svoga stradanja u Drugom svetskom ratu, manipulativni Hazari i Jevreji (kao 'Judejci') su napravili svetsku dogmu i 'neoboriv' mučenički mit i dobošarsku kvazireligiju kojim druge proganjaju i opterećuju ih, pokazujući da sebe smatraju "ekskluzivnim narodom" a tuže žrtve i druge ljude "drugorazrednim" ljudskim bićima; i svako ko ne potvrđuje tu dogmu proglašavao se za 'nečoveka' i sugerisana mu je krivnja da ima udela u tom zločinu. Sa tom svrhom je napravljena i rotšildovska takozvana 'Anti-Klevetnička Liga' (Anti-Defamation League – ADL), za čije komesare je “antisemitizam” i kad neko izjavi da ne voli Jevreje, ispostava koja se klevetama bori protiv “kleveta” i razotkrivanja rotšildovskih “iluminata”. Zna se da je Jevrejin Dejvid Rokfeler angažovao mnoge spisatelje da napišu povest Drugog svetskog rata onako kako to cionističkoj dogmi odgovara. (I ta "povest" je uveliko prenebregla postojanje američkih koncetracionih, relokacijskih logora za državljane Amerike japanskog porekla, nakon iznenadnog japanskog bombardovanja Pearl Harbor-a.) Svojim preuveličanim mučeništvom u Drugom svetskom ratu Judejci su uveliko prekrili hrišćanski mučenički (martiološki) kult, te pustoš koji su savezničke snage napravile u besomučnom bombardovanju nemačkih gradova, pre svega Drezdena. I drugo, isticanje ratnog 'mučeništva' je i u službi sakrivanja današnjih cionističko-fašisoidnih ispada i ataka Izraela. Naravno od eksploatacije kulta holokausta, na račun reparacija za žrtve, izvlače se od nekih zemalja, pogotovo Nemačke, velike novčane svote.

U Vašingtonu, 400 m od Vašingtonovog spomenika, Judeo-Amerika je podigla raskošni hram-muzej "Holokausta", kao podsednik za stradanje Judejaca u Drugom svetskom ratu i za zadovoljenje manipulativnih političkih i psiholoških potreba cionizma. Ništa čudno za one koji su od svog "šestomilionskog holokausta" napravili veru koju svima drsko i preteće nameću.

Ko to odlučuje da li je neko delo genocidnog karaktera? Nezgrapni izraz 'genocid' (grč.: to génos = 'rod', 'pleme'; lat.: caedere = 'ubijati') je inače smislio poljski judejac Raphael Lemkin 1944. g.. Gde stoji spisak genocidnih događaja prema kome se povesničari trebaju "ravnati"? U nekom cionističkom i judeo-masonskom kabinetu?! Da li ocenjivanje "umanjivanja genocida" važi samo za ovu ili i za prošle epohe? Ako neko kaže da veliki osvajač Aleksandar Makedonski osvajajući mnoge zemlje nije počinio genocid ili zločin protiv čovečnosti, da li treba biti sankcionisan? Ili onaj ko odobrava genocid Engleza, Španaca i Portugalaca nad Indijancima Južne i Severne Amerike? Da li je Kineska okupacija i aneksija Tibeta praćena genocidom Tibetanaca? Od kad počinje historija genocida? Ili 'genocidna historija' počinje od suludog Hitlera (koji po majčinoj liniji vodi poreklo od rotšildske loze) i njegovog holokausta nad Jevrejima? Ko danas zamašnije govori o velikom i strašnom holokaustu ugnjetača Turaka nad Jermenima, gde je ubijeno oko 1,5 miliona ljudi? (Šovinistički pokret mladih Turaka u Turskoj velikim delom je bio pod uticajem hazarsko-masonskih pipaka i judejsko-islamske Donmeh sekte. Jermeni su, inače, od davnine imali svoj kvart u Jerusalimu.) Naravno, cionistički zlouduh koji je napravio pogrom nad Palestincima, bi svetu samo sebe da predstavi kao nepravednu žrtvu ... I cionistički, mondijalistički i komunistički lešinari bi da upravljaju i ljudskim mislima i ljudskim srcem, čovekovim pogledom na historiju. Da li je iole normalno sankcionisati zemaljskim zakonom to što se neko slaže sa nekim 'zločinom' u svome srcu i svojim rečima ili što historiju ne tumači kako je doterani školski udžbenik daje? Ti instrumentalizovani poslanici i te mondijalistima podređene vlade koje kroje takve kvaziregule ne pitaju se da li se time stavljaju iznad Boga, da li osuđuju Boga što je dopustio i odobrio neki "zločin protiv čovečnosti"?

Danas, uistinu strašan orvelovski oblak zla preti čovečanstvu, oblak iza koga stoje mondijalisti, cionisti, iluminati, masoni, pedofilske, lezbejske i sodomske udruge i lobiji koji nastoje instalirati i progurati 'nove' vrednosti, izopačene vrednosti, one koje će Svetlo proglasiti za Tamu, a Tamu za Svetlo, skrivajući se iza floskula i parola o toleranciji, antidiskriminaciji, građanskim slobodama i potrebama razvoja demokratije. Ali to je tek uvod u novi jurisdikcioni poredak, novo planetarno zakonodavstvo. Zver će imati puno nakaznih imena na svojim glavama, puno izopačenih zakona, donešenih i nametnutih pod paravanom razvoja 'tolerancije' i 'humanizma'.

Nijedan moralan čovek, koji nastupa i govori sa pozicije Božijeg Zakona, Zakona Života, ne može da opravdava sramna ubijanja i progone, o bilo kome da se radi. Pa time ni progone i stradanja Jevreja u prethodnim stolećima, jer Bog kaže "Ne ubij" i "Ko potegne mač - od mača će stradati". Žalosno je što su se Jevreji komotnije i sigurnije (kao u Španiji) osećali pod arapskom vlašću nego pod vlašću tobožnjih (i netrpeljivih) hrišćanskih vladara.

Spisak gradova i podneblja sa kojih su Jevreji bili proterivani je podugačak. Pomenimo samo neke iz novzavetne epohe. Najpre su proterani iz Rima 50. g. ne.: » /Pavle/ napusti Atenu i dođe u Korint. Tu nađe jednog Judejina po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji je sa svojom ženom Priskilom nedavno bio došao iz Italije, zbog Klaudijeve naredbe da svi Judejci napuste Rim. « ('Dela', 18:1-2) – Kada su u Aleksandriji, u vreme osionog episkopa Kirila, Jevreji podmuklo poubijali mnoge hrišćane koje su lažno uzbunili noću, uzvikujući kao da im gori hram koji se zove po Aleksandru, usledio je njihov masovni progon pod Kirilom koji je i ranije želeo da ih se otarasi. Engleski kralj Edward I ih je 1290. g. proterao iz svoje zemlje (Oliver Cromwell im je tek 1657. g. dopustio povratak). Francuska je to učinili 1306. g. Vladari ujedinjene Španije, aragonski kralj Ferdinand Katolički i kastilska kraljica Izabela, da bi stvorili 'čistu' Španiju, odlučili su da iz nje 'počiste' i proteraju hrišćanske heretike, muslimane, judejce i marane ('nepodobne' pokrštene judejce). Nečovečna Španska inkvizicija je nanela mnoga zla jevrejskom življu kroz svoj čuveni 'čin vere' (actus fidei, auto-de-fe), koji je vrlo često uključivao i lomaču. Posle osvajanja Granade kojom su gospodarili Arapi (čovečniji gospodari i sugrađani Jevrejima nego tobožnji hrišćani), po savetu fanatizovanog velikog inkvizitora Tomasa Torkvemade, u martu 1492. g. izdat je kraljevski edikt, koji od svih Jevreja naređeno da napuste Španiju u roku od tri meseca. Jedini način da izbegnu proterivanje bio im je izlaz u prihvatanju tobožnjeg i sataniziranog hrišćanstva. Pet godina posle Španije, i Portugalija je 1497. isterala Jevreje sa svoga podneblja. - Svojom bulom Hebraerorum gens iz 1569. g. rimski pontif Pio V (1566.-1572. g. ne.) proteruje judejce iz papskih država. - Nemački car Leopold I ih proteruje iz Beča 1670. godine.

Jevreji su često proterivani pod optužbama za ritualno ubistvo, pogotovo dece (kao što je to nekada u starom Izraelu, u čast boga Moloha, činjeno). Sokrat Sholastik izveštava za jedan događaj koji nalikuje na ritualno ubistvo: u mestu koje se zove Inmestar, između Halkide i Antiohije sirijske, gde su Jevreji organizovali nekakve svoje razuzdane igre, raspaljeni vinom uhvatili su nekakvo hrišćansko dete, privezli ga za krst i raspeli podrugljivo. Takvo bahato i provokativno ponašanje donelo je nove sukobe hrišćana i judejaca ('Historija Crkve', VI, 16) - Čest motiv za progone Jevreja bilo je i preotimanje njihovih bogastava i dragocenosti. U tim proterivačkim hajkama fanatici otuđene Crkve su često bili mnogo glasniji od vladarskih glava. Umesto da bogougodno žive i Jevreje ljubavlju i uzornim životom pridobiju i privole za Hristovo Ime i Kraljevstvo Slave, bezbožni hrišćani i krstaši su na silu hteli da krštenjem prevedu Jevreje (čak i njihovu decu) u Crkvu, da uvećaju stado licemera. Jer hrišćaninom se ne postaje kroz ritual krštenja vodom ovoga sveta, već požrtvovanim sledenjenjem Puta Života i Istine Bezazlenog Isusa Hrista, Jagnjeta Nevinosti. Onim što je radio tobožnji hrišćanin izgledao je da se sveti Sinagogi i Jevrejstvu za njihova prednikejska proganjanja Crkve. No osveta tog profila i tog kova ne stoji u Božijem Zakonu.

Da bi se jedna pojava bolje sagledala razumela treba je tretirati i u okviru Zakona uzroka i posledica, setve i žetve, Zakona ispaštanja. Pojedinci i kolektivi koji stvore negativne uzroke, ukoliko ih na vreme ne okaju, moraće ih otplatiti. Dakle, postoji Božiji Zakon i Bog kao Zakon Života, i postoji retributivni odraz tog Zakona - Zakon ispaštanja i namirenja negativnih uzroka.

Jedan čovek može da strada i da trpi: kao pravednik, za Božiju Slavu (primer Isusa i mnogih proroka i svetih pregalaca (v.: ‘Prva Petrova’, 2:20), kao bezakonik, za svoje neočišćene i neokajane i nasleđene grehe. Da li su tokom prethodnih stoleća Jevreji stradali kao Božiji pravednici, miljenici i udivljenici?!

Da li su Hazari i Jevreji u Drugom svetskom ratu stradali kao Božiji ugodnici, ili kao bezakonici sa teškim nasleđenim bremenom?! Da bi se stvar razumela jasno treba u objašnjenje uvesti doktrinu o reinkarnaciji, koji su priznavali i judejski 'stoičari' - fariseji, ta sekta koja je bila veliki skup licemera i podlaca, ali koja je imala i dosta jako učenje, do Isusovog vremena, u nekim pogledima (cp.: 'Matej', 23:3).

Svaki zločin ne opterećuje podjednako dušu. Onaj koji učestvuje u ubijanju Božijih ljudi, i koji to opravdava, koji falsifikuje Božiji Zakon i širi te falsifikate, on se mnogo, mnogo puta više opterećuje nego čovek bez tih greha. Tu su Judejci najbolji primer. Oni nisu shvatili da se sa Božijom rečju ne smeju igrati. Oni se nisu odrekli krvi koje su prolili ubijajući i proganjajući proroke sve do Isusa. ("Krv Njegova na nas i našu decu".)

I danas mnogima Jevreji nakazno obnovljenog Izraela nekima izgledaju samo 'stradalnici' preko kojih se 'sve prelama'. Koji svetski nemir, koje patnje i žrtve je povukao cionistički pokret stvaranja Izraela na tlu Palestine, države sa "judaizmom" kao državnom religijom, u kojoj je i poklanjanje 'Novoga Zaveta' zločin i prestup zakona?

Jasno je da i Rimokatolička crkva, Pravoslavna crkva i Luteranska crkva (koju je osnovao zakleti antisemita Martin Luter) nose deo krivice zbog stradanja Judejaca pod germanskim "mesijom" Hitlerom koga je iritirao mesijanizam i rasizam talmudskih Judejaca (a pre Rata i njihov angažman u komunističkom pokretu, zbog čega je i Jevreje-komuniste masovno zatvarao), njihovo bankarsko-lihvarsko preduzetništvo (koje je nekada i instaliralo kapitalistički sistem) i cionističko podsticanje Amerike da se uključi u Prvi svetski rat, u kome je Nemačka poražena). Institucionalizovane crkve nisu htele i nisu smele da podignu glas protivljenja Zlu koje je se propinjalo. Ali pravo pitanje je: Zašto Bog nije Jevreje i Hazare zaštitio? Onaj koji svojim životom ustaje protiv Boga, ko iznova razapinje Hrista, ko greh na greh gomila, toga Bog ne može da zaštiti od njegovih vlastitih neočišćenih negativnih uzroka. A u nevolji i ratnom previranju najbolje se ispituje nečije čovekoljublje i pravdoljublje. Jer uistinu je strahota i velika sramota pred Bogom bezobzirno sistematski i brutalno napadati i zatirati jedan narod. Gledajući međuratna i ratna stradanja Jevreja, i tu se treba pozvati na politiku jevrejskih vođa: jer kao što su Nemci bili izmanipulisani Hitlerom, tako su i Judejci bili izmanipulisani svojim cionističko-marksističkim idolima, koji su u Rusiji posle Prvog svetskog rata, držeći gotovo celokupnu vlast, veliku pustoš napravili, pravi holokaust ubivši na desetine miliona ljudi; za taj svoj pustošiteljski holokaust u službi izgradnje marksističkog "raja", današnji Judejci ne žele da čuju. Jedan lider pakla uvek nastoji da uništi drugog lidera pakla, da bi bio veći od njega, a to postiže na taj način što mu uništav energetsku bazu, ljude koji ga uzdižu i daju mu destruktivni potencijal i potporu da manipulativno deluje. - Jasno je da je u to turobno vreme oficijelna crkva i podigla glas protesta zbog nacističkog pogroma, ne bi to zaustavila, jer je želja i potencijal da se učini pogrom bio isuviše jak.

Preko Jevreja su došla mnoga dobra čovečanstvu (mnogi sveti proroci i svete pouke), ali su došle još veća zla. A razmatranje 'veličine' nekih modernih jevrejskih umova, fizičara Alberta Ajnštajna (Einstein), koji je od američke vlade tražio da požuri sa pravljenjem atomske bombe (»Atomska bomba je proizvod Đavola, a ja sam bio taj koji je dao podstreka za to ...«), koju je mason i američki predsednik Harry Truman bacio na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, načinivši strahovit ratni zločin; poput filmskog zabavljača Čarlija Čaplina, koji se pokazao i kao pedofil; poput psihoanalitičara Frojda (Sigmund Freud) koji je čoveka svodio na uspaljenu životinju i završio život sa rakom grla, su vrlo relativna stvar.

Jevrejima koji su se gordo pozivali na patrijarha Avrahama, a nisu činili pravedna Avrahamova dela, već dela Đavolova progoneći Božije vesnike i pravednike, Isus Nazaren oštro ukazuje: »Kad bi Bog bio vaš Otac, voleli biste Mene; jer sam ja od Boga izišao i došao; i nisam sam od sebe došao, nego me je On poslao. Zašto ne razumete Moga govora? Zato što ne možete da slušate Moju reč. Vi potičete od oca Đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je Laža i Otac laži. Meni ne verujete što vam govorim istinu. Ko me od vas prekoreva za greh? Ako govorim istinu, zašto mi vi ne verujete? Ko je od Boga sluša reči Božije; zato vi ne slušate što niste od Boga.« ('Jovan', 8:42-47)

Isus podozrivim Jevrejima ukazuje da će nekog drugog, a ne Njega, prihvatiti za Mesiju. i kakav Mesija je Jevrejima trebao: onaj koji će svojim mačem poubijati čitav svet i razdeliti im sva svetska blaga, odnosno sve narode im ropski potčiniti.


Hrišćanski ili judejski holokaust

Od svoga stradanja u Drugom svetskom ratu Judejci su napravili političko-dogmatski mit koji obilato eksploatišu, kojim je trebalo i da se pokrije slavno stradalništvo prednikejskog hrišćanstva. I danas, tobožnji hrišćanin više zna o judejskom holokaustu nego o hrišćanskom holokaustu. ('Holokaust' - holo-kaytóM, je inače reč helenskog porekla i označava žrtvu potpuno izgorenu plamenom.) Pa osvrnimo se ukratko na prednikejski holokaust nad hrišćanskim rodom, Hristovim narodom.

Treba znati da rimska vlast u prvim decenijama pronošenja Hristovog Imena (do Nerona – Tertulijan: 'Apologija', 5, 3), u svojoj trpeljivosti prema stranim religijama koje nije videla kao opasnost za poredak u državi, nije dirala hrišćanstvo, koje je smatrano za nacionalnu judejsku veru. No kada je Rimska vlast uvidela da sve više ljudi iz mnogoboštva prelazi u hrišćanstvo, da hrišćani odbijaju da odaju 'božanske' počasti rimskom imperatoru, da odbijaju prinošenje krvnih žrtvi, da razotkrivaju njihove bogove kao lažne bogove, shvatila je kolika političko-religijska opasnost njenom službenom kultu preti od nove religije (koja je samo Hrista videla kao Boga) i nove doktrine, i počela je besomučno da goni hrišćane, ne bi li ih iskorenila i ućutkala. O hrišćanima su počele da se šire razne laži kao o 'bezbožnicima' i 'kanibalima', kako bi se tim optužbama mogli pokriti progoni i torture organizovane i preduzete nad njima.

Naravno, u početku gonjenja, hrišćanske sekte, koje su potonule u duboku izopačenost i opsenu (kakvi su bili sledbenici Simona Gatara), rimska vlast nije dirala. U svojoj 'Prvoj Apologiji', upućenoj imperatoru Antoninu, Justin Filosof, aludirajući na simonite i markionite, primećuje: »D0 li oni čine gnusn0 del0 koX0 su evidentn0 u n0rodu, poput g0šenje svetl0, Xedenje ljudskog mes0 n0 skupovim0, X0 ne zn0m; 0li zn0m d0 njih vi ne gonite i ne ubiX0te zbog njihovog učenj0.« (Pogl. 25) Istinski hrišćanin je gonjen samo zbog Hristovog Imena koje je neustrašivo ispovedao. Naravno, bilo je i lažnih i mlakih hrišćana, koji su činili bezakonja poput mnogobožaca, i tako sramotila Hristovo Ime. U 'Prvoj Petrovoj poslanici' se stoga upozorava: »Bolje je, naime, ako hoće volja Božija, da stradate čineći dobro nego čineći zlo. /.../ Niko od vas, naime, da ne strada kao ubica, ili lupež, ili zločinac, ili kao čovek koji se meša u tuđe stvari. Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim imenom« (3:17.4:15-16) U rimskome prinkipatu sama optužba da je neko hrišćanin i samo priznanje da je neko Hristov poklonik, bila je dovoljan razlog za smrtnu osudu. Hrišćanina je mogao rimski sud da pusti samo ako bi se odrekao svoje vere (Jeronim: 'O znamenitim muževima', 42)

U ‘Polikarpovom stradanju’ iznosi se za stradanja hrišćana u Smirni oko 165. g. ne.: »Blažena su, zaista, i plemenita sva ova stradanja /mučenika/ koja su se zbila po volji Božijoj. Jer treba da budemo još pobožniji — da Bogu prepuštamo (= prenosimo) vlast nad svim. Jer ko se neće diviti njihovom plemenitom junaštvu i trpeljivosti i njihovoj ljubavi prema Gospodu? Oni, udarcima isečeni tako da se mogao videti unutrašnji sastav tela sve do unutrašnjih vena i arterija, trpeli su /toliko/ da su i okolo prisutni /nehrišćani/ počeli da žale i kukaju; a oni su do tolikog junaštva došli da nijedan od njih nije ni proslovio niti uzdahnuo, pokazujući svima nama da onoga časa, /onoliko/ mučeni, odlažahu iz tela hrabri mučenici Hristovi, ili tačnije — da je, došavši tu, Gospod bio i družio se sa njima. I držeći se blagodati Hristove, oni su prezirali svetske muke, zadobijajući za jedan čas život večni. I oganj nečovečnih mučitelja beše im hladan. Jer pred očima imađahu /cilj/ — da izbegnu večni /oganj/ koji se nikad ne gasi. I očima srca gledahu gore na dobra, čuvana za one koji trpe, koja „ni uho ne ču, ni oko ne vide, niti na srce čoveku dođoše", a Gospod /ih/ je pokazivao njima, koji više ne behu ljudi, nego anđeli. A isto tako su i oni osuđeni na zverove podnosili strašne muke, bacani na daske sa klinovima i mučeni drugim vrstama raznih mučenja, da bi ih /progonitelji/, ako uzmognu, upornim mučenjem skrenuli na odricanje /od Hrista/.« (2:1-4 – prevod: Atanasije Jevtić)

Justin Mučenik hrabro ukazuje imperatoru Hadrijanu da rimska vlast hrišćane goni nahuškana i razjarena Zlotvorom: »... Obuzeti nerazumnim strastima i pod uticajem zlih demona, kažnjavate upravo nas /pravednike/ bez imalo griže savesti i trezvenosti.« ('Apologija', I, 5) Minukijev Oktavije ukazuje da rimski gonitelji nisu ni pomislili da saslušaju hrišćanje, već su ih odmah obasuli teškim optužbama (Pogl. 28). Jednostavno, reč o Hristu, Tama nije dopuštala nigde da se čuje. Reke laži o hrišćanima su puštene da teku i da se šire, kako bi se sakrio sjaj njihovog svetog življenja, kako bi bili prezreni kao ‘beščasnici’, kako bi se onemogućilo da ih mnogi upoznaju u pravom svetlu, i krenu Putem Života. Gubljenjem sledbenika demoni bi gubili i snagu, i njihov upliv na čovečanstvo bi tako bio sve manji i manji, sve do konačnog svezivanja. Hrišćanski poziv za čist i pravedan život, ostvaren bio bi prevelika opasnost za Imperiju i Državu smrti; kada bi svi ljudi sveto živeli, sudovi i mnoge imperijalne službe pokazale bi se kao nepotrebne, a gubljenjem hijerarhije zemaljske moći i demoni bi bili ugroženi, demoni koji crpu energiju iz ljudskih sporova i nemira, grabežljivog uspinjanja po lestvici svetovne moći i slave.

Hrišćani su užasno progonjeni i zatirani od Nerona do Milanskog edikta (313. g. ne.) koji im je dao slobodu. Car Diocletianus (284.-305.) je svojim ediktom od 23. februara 303. godine čak naložio da se hrišćanstvo iskoreni sa svim svojim sakralnim službama i hramovima. Dželati su radili bez odmora i nezamislive torture sprovodili (slično onim koje su Rimljani prahrišćanskom esenskom redu priređivali); krv hrišćana i krv Hristova je u potocima tekla. Samo u Nikomidiji, prestonici istočne rimske carevine, odjednom je bilo spaljeno nekih 20.000 hrišćana. O svireposti gonjenja koja su se proširila širom Carstva, bogoslov Laktantije ukazuje: "Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mučenja koja su hrišćani podnosili. /.../ Gvoždje se tupilo i lomilo; ubice su se zamarali, i radili na smenu, po redu." - Sve to pokazuje koju mržnju je satansko imalo prema Hristu, koliko mu je bilo stalo da iskoreni Hristov rod, novi narod.

Po Diokletijanovom silasku sa prestola 305. g., Galerije je na Istoku tokom četiri godine načinio veliki pokolj hrišćana. Brojnim Hristovim sledbenici su unakažavana telesa: kopano im je jedno oko i ubogaljena jedna noga.


Semiti Jevreji i jafetiti Hazari

Po Josipu Flaviju originalni naziv za Izraelce – Jevreje, je Hebreji - Hebraíoi (Starine, I, 6, 4), po pretku Eberu (’Postanak’, 10:21; cp.: 14:13). U Egiptu patrijarh Josip i njegova braća nazvani su Jevrejima – Ivrim - ÝŮčŃâ (39:14.17, 41:12; 43:32; v.: 40:15). Egipćani Jakovljeve potomke nazivaju Jevrejima (‘Izlazak’, 1:15-16.19, 2:6.11.13). U vreme kralja Saula Filistejci Izraelce nazivaju Jevrejima (‘Samuel’, I, 4:6.9, 14:11, 29:3). Prorok Jona sebe predstavlja Jevrejinom (‘Jona’, 1:8). U starozavetnim tekstovima ‘Judejinom’ (ho Joydaíos) se naziva pripadnik Davidovog plemena, Izraelac iz kolena patrijarha Jude (‘Samuel’, II, 19:12.15) i žitelj Južnoga kraljevstva Izraela - Judeje - h Ioydaía (‘Samuel’, 24:1; ‘Kraljevi’, II, 25:25; ‘Jeremija’, 32:12, 40:11). Njihov jezik je nazvan judejskim (‘Kraljevi’, II, 18:26; ‘Letopisi’, II, 32:18). Nakon Babilonskog sužanjstva naziv ‘Judejci’ je postao opšteprihvaćen za žitelje Jerusalima i narod Judeje (‘Ezdra’, 5:1, 6:7; ‘Nehemija’, 1:2, 5:1), a potom i za Jevreje u rasejanju (‘Ester’, 3:4.13; 4:3). U hrišćanstvu ‘Judejin’ je često shvaćen kao ođavoljen Jevrejin, protivnik Hrista i Crkve (‘Otkrivenje’, 2:9; 3:9; cp.: ‘Ester’, 8:1, 9:10).

U Isusovo vreme judejsku veru, poegzilski judaizam - ho joydaismós (cp.: 'Galatima', 1:13-14) predstavljala su tri naroda: Jevreji, Samarjani i Edomci (iz kojih je došao Herod Veliki i koji su se od Judejeo dvojili u vreme kralja Jorama – 'Letopisi', II, 21:8-10); kasnije im se pridružuju i Hazari.

Kao rezultat nacionalno-političkog raslojavanja među Jevrejima (‘Kraljevi’, I, 12) nastalo je 931. g. se. severno kraljevstvo Izraela. Grad Samariju u okviru Severnog Kraljevstva sagradio je oko 880. g. se. kralj Omri - Ameri (885.-874. g. se.) (‘Kraljevi’, I, 16:24),. 870. g. se. Kada je asirijski car Sargon II (722.-705- g. se.) pokorio 722. g. ne. severni Izrael, severne Izraelce je preselio u asirsko sužanjstvo, a njihove teritorije naselio arijevcima i mnogobožačkim narodima Istoka: »Asirski je kralj doveo ljude iz Babilona, iz Kute, iz Ave, Hamata i iz Sefarvajima, i naselio ih u gradovima Samarije umesto Izraelaca. Oni su zaposeli Samariju i nastanili se u gradovima njezinim.« (‘Kraljevi’, II, 17:24, v.: ‘Ezdra’, 4:9-10) Žitelji te tvorevine prozvani su Samarjanima. I danas, iako malobrojni, oni se drže redigovanog ‘Petoknižja’ pripisanog Mojsiju (cp.: ‘Kraljevi’, II, 17:25-28). Slično je departovao u Babiloniju Jevreje Južnog Kraljevstva novobabilonski car Nevukadnezar koji je 586. g. se. osvojio i razorio Jerusalim i Hram (‘Jeremija’, 39:1-2). Iako su se iz Babilonije mnogi Jevreji vratili u vreme Kira, koji je 549. g. se. postao kralj Persijanaca i Međana, te Artakserksa (465.-423. g. se.), ipak su mnogi ostali tu, formiravši tu jednu od najačih dijaspora, koju će tek Mumammedov militarizam kasnije opustošiti. Deo Jevreja iz Babilonije, pre svega Danovo pleme, izgleda da je sa Feničanima uzeo udela u kolonizovanju sredozemne Evrope, sve do Britanije. Iz ‘Novog Zaveta’ se vidi da su žitelji Judeje prezirali i odbacivali Samarjane kao nečiste i nedostojne ljude, ponajprije zbog njihove krvne izmešanosti, a tek potom zbog njihovog izdvojenog verskog kulta (‘Jovan’, 4:20; ‘Flavije: ‘Judejske starine’, XI, 8, 4). Oni koji su se vratili u Judeju, susreli su se sa činjenicom da su mnoge njihove teritorije zaposeli Filistejci, Maobci i Samarjani. Jevrejska rasejavanja tokom stoleća su brojna. Iako se za španske Jevreje uzima da su krvno i rasno najautentičniji Jevreji, i to viđenje je vrlo problematičan stav. Još u Isusovo vreme Jevreji Judeje su bili puno krvno izmešani sa Idumejcima (cp.: ‘Marko’, 3:8), koji su se sa Juga Palestine (zapadno od Mrtvog mora), posle razaranja Jerusalima 587. g. se., približili gotovo do samog Jerusalima; kao što smo već uzgredno rekli i sam graditeljski i pogromaški znameniti judejski (rimski vazalni) kralj Herod Veliki (37-4. g. se.) bio je idumejskog (edomskog) porekla.

Od VII do XI veka ratoborni Hazari (proterani iz srca Azije na jugoistok Evrope), imali su veliku državu od Hersona do Kavkaza, Kaspijskog jezera i Urala. Bizantijski dvor je tu tvorevinu diplomatski uzimao ozbiljno gotovo kao i Karolinško Carstvo, ona im je, kao tampon zona, štitila od najezdi Bugara, Mađara, Pečenjega, Rusa, ... O Hazariji i njenom kaganatu piše podrobnije još bizantijski car i historik Konstantin Porfirogenet (913.-959. g.), autor dela 'O upravljanju imperijom'. Kada su Hazari 732. g. pobedili nadiruće muhamedance, budući car Konstantin V (poznat kao Lav Hazar) oženio je se hazarskom princezom. Posle propasti Hazarije (XII-XIII st.), njihov živalj (kao "Jevreji") se počinje iseljavati prema Krimu, Ukrajini, Mađarskoj, Litvaniji i Poljskoj; najpoznatija judeo-hazarska sekta su karaiti. No i mnogo pre definitivnog kraha judeizovane Hazarije, u X stoleću nalazimo useljavanje nekoliko hazarskih plemena - Kabara, u Mađarsku, koje su se potom, sredinom XII stoleća, u Dalmaciji borile na strani Mađara.

U hazarskom susedstvu, na Krimskom poluostrvu, na severu Crnog mora, naselio je se jedan deo judejaca Samarićana i Jevreja u vreme progona pod bizantijskom vlašću oko 723. godine. Tu su živeli zajedno sa Helenima. Još i ranije, pre razaranja Jerusalima pod Rimom, u krimsko-bosporskoj oblasti postojala je helenska judejska dijaspora. Hazari u VIII stoleću postaju jaka meta judejskog proselitizma i misionarstva, i za jedno stoleće stiču veliki ugled među njima: hazarski narod prihvata pseudomojsijevsku, talmudsku veru. (Pošto je judaizam naglašeno vezan sa nacionalnim bićem, to su i konvertirani hazarski judejci vremenom postali 'Jevreji'.) Nijedan predak tih hazarskih 'judejaca' nikada nije kročio na Svetu zemlju. Oni su sačinjavali i sačinjavaju oko 80 % svih Judejaca, 'Jevreja'. Istočnoevropske i severnoevropske Judejce pomešane sa Hunima, Mađarima i Ungurima etnografija kasnije proziva Aškenazima ('Germanima'), a zapadne i afričke Judejce (koji su se takođe dosta genetski mešali sa hrišćanskim narodima) Sefardima ('Špancima'). Govorni jezik Aškenaza je 'lašon aškenazi', kasnije 'jidiš' (čija sintaksa je prvenstveno nemačka) a Sefarda 'ladino' – 'latinski' (pošto je španski jezik ogranak latinskog). Neki judejski štimeri danas hazarski faktor nastoje da zamaskiraju razgraničujuće kalkulišući da Sefardi predstavljaju Jevreje koji su živeli pod islamskim osvajačem a Aškenazi su samo istočnoevropski ili Jevreji koji su živeli u hrišćanskim zemljama.

Posle judejaca i muslimana (Saraceni i Hagareni), iako su ovi drugi posle Muhammedove smrti bili u dugom borbenom sukobu sa Kaganatom koji su hteli osvojiti, i malobrojni hrišćani su misionarski delovali među Hazarima, ali bez značajnijeg uspeha.

U delu 'Uspomena i žitije blaženoga učitelja našega, Konstantina Filosofa', sastavljenom u IX stoleću od strane nepoznatog autora, navodi se kako su na konstantinopolski dvor pristigli hazarski izaslanici sa molbom da im se pošalje učitelj koji će im izložiti hrišćansku veru: »Oduvek poznajemo samo jednoga Boga, koji je nad svima, i njemu se klanjamo prema istoku, a držimo se drugih svojih poganih običaja. Jevreji nas, pak, nagovaraju da primimo njihovu veru i obred, a /muhamedanci/ Saraceni sa druge strane, nudeći nam mir i mnoge darove, vuku nas u svoju veru govoreći: "Naša je vera bolja nego kod svih drugih naroda", - stoga se obraćamo vama gajeći staro prijateljstvo i ljubav, jer ste vi veliki narod i držite carsku vlast od Boga, te, tražeći vašega saveta, molimo da pošaljete učena muža od vas, pa ako bude nadvladao u sporu Jevreje i Saracene, - prihvatićemo vašu veru.«


Rasprostranjenost Hazarije

Ovlašćen od strane Cara Mihaela Solunjanin Konstantin Filosof (Konstantinos Philosophos, slovenski prosvetitelj Kyrillos, 826.-869. g. ne.), zajedno sa svojim bratom Metodijem, 860./861. g. ušao je u lađu i uputio se u Hazariju na Meotsko jezero (Azovsko more) i Kaspijska vrata kavkaskih gora, kod grada Derbenta, gde je se nalazila letnja rezidencija hazarskog monarha - kagana. Dospevši među Hazare, Konstantin je video da je oko njihove vlasti gvozden obruč već napravljen od strane judejskih savetnika. Ipak, Konstantin je svojom mudrošću uspeo na zemlju da obori judejsku oholost a muslimansko učenje odbacio kao očiglednu prevaru koja potiče od varalice i pogubnika opšteg spasenja, a i nije Hazarima bila tako primamljiva zbog susreta sa muhamedanskim osvajačkim ekspanzionizmom. Kao rezultat Konstantinovog učiteljovanja došlo je do krštenja dvesta ljudi koji su odbacili »mrske paganske običaje i bezakone ženidbe.« Ipak, to je bilo nedovoljno da se u Hazariji proširi bizantijsko hrišćanstvo: judaizam je na povesnoj sceni pobedio i Hazari su kasnije, zbog svoje vere, talmudskog judeizma (koji nema nikakve veze sa izvornim judaizmom – nazirejstvom), proglašeni "Jevrejima". Genetski gledano, oni nemaju nikakve veze sa narodom patrijarha Jakova. – Kada je hazarski vladar, kagan, koji je želeo nekako nekako da spreči moralnu degeneraciju svoga carstva, na svoj ljudski način sagledao sve tri monoteističke vere, na kraju je se opredelio za judaizam koji je uvezen iz talmudskih škola Pumb5dit0 i Sur0, proširen od strane stotina i stotina rabina. Ono što je prihvatio vladar, to je morao prihvatiti i narod, jer ko ima vlast i zemlju, on i određuje veru – Cuius regio ilius religio.

Da su Hazari mongolsko-turski narod pokazuje i njihova upotreba vladarske titule kagan (turski kan), koju su srećemo i kod Avara.

Ratničko-nomadska hazarska država, koja je okolne hrišćanske države i historike podsećala na preteći apokaliptički Gog i Magog s "kraja sveta", postojala je sve do kraja X stoleća, kada su ruski knezovi razorili njihovu prestonicu (na ušću Volge u Kaspijsko, Hazarsko jezero, arap.: Bahr-ul-Khazar). U nešto suženim granicama judeizovana Hazarija je se održala sve do sredine XIII stoleća, kada je razbijena u mongolskoj osvajačkoj najezdi Džingis Kana, koji je i u Hazariji postavio svoje sedište. Poslednji hazarski kagan – Josep, pokušao je da uspostavi vezu sa uticajnim Jevrejima španske Kordobe koji su živeli pod arapskim halifatom.

Ako su danas većina Judejaca (nekih 80%) hunsko-turski Hazari (koji su nekada egzistirali u dve skupine: crnoputi i beloputi) a malobrojni Judejci Sefardi su uveliko krvno pomešani sa drugim narodima, onda je besmisleno što "Jevreji" i Hazari sebe gromopucatelno predstavljaju "semitima" i govore o borbi protiv njih i njihovih ideologijama kao o "antisemitizmu". Najistinskiji semiti (potomci Nojevog sina Sema) su danas Arapi, protiv kojih su Izraelci vodili zatorničke ratove i borbe. Semiti nisu čak ni Palestinci – Filistejci (‘Postanak’, 10:13), već hamovci, iako se oni tako predstavljaju, zbog političke prednosti koju ostvaruju u arapskom svetu takvom nacionalnom identifikacijom.

Hazari su pre svega stajali operativno iza Oktobarske revolucije u Rusiji. Veliki komunistički zločinci i pogromaši Lenjin i Staljin imali su hazarsko poreklo.

U cionističkim novinama Die Welt (29. mart 1912.) hazarski filosof Martin Buber, koji je poštovao Isusa kao svog Velikog Brata, svestan svog azijskog porekla, iznosi: »Samo u Aziji možemo zaista ponovo da pronađemo sebe. Ovde smo kao klin koji je Azija gurnula u strukturu Evrope, da je uskovitla i uznemiri. Trebalo bi da se vratimo u nedra Azije i tada ćemo se vratiti pravom smislu sopstvene misije, sudbine i postojanja.« (Prevod: Milena Tasić) – I germanski mesija – Hitler, video je poreklo arijevske rase u srcu Azije.

Da li je Jevrejin samo žrtva ili i pogromaš?!

U svakom narodu, pa i jevrejskom, mogu se naći ljudi svih duhovni profila, pa bi u startu bilo pogrešno da se bilo koji narod kao celina satanizira ili ideališe. Međutim možemo pogledati jednog prosečnog eksponiranog Jevrejina: on voli novac i voli moć: njemu je bog novac. On voli sebe da predstavlja žrtvom, a ne vidi da je i on i njegovi preci mnoge pretvorio u svoju žrtvu.

Reprezentativni Jevrejin i Hazarin ’erec Jisrael se nije promenio: on još uvek robuje porivu osvetoljublja i zakonu odmazde: "Oko za oko, zub za zub, krv za krv." Posle Drugog svetskog rata judejska teroristička grupa zvana 'Osvetnici' čak je htela, preko vode, potruti nekoliko miliona Nemaca. U svome bunilu i slepilu sataniziran Jevrejin Izraela ide dotle da se sveti i za akcije bombaša-samoubica! On, čovek čiji um je agresija i mržnja gotovovo potpuno pomračila, sveti se živima ono što je uradio već mrtav čovek! Jevrejin-osvetnik je tako najopasniji i najdrskiji čovek!

Jevrejin-osvetnik ne zna da duša mrtvog čoveka često može biti opasnja nego duša živog čoveka, jer ona može mnoge zaposesti i pokrenuti ih u destruktivne akcije. No Jevrejin-bezbožnik se ne osvrće ni na Božije zakone ni na duhovne zakonitosti.

Ponajviše zaslugom svojih borbenih lidera Izrael je stekao imidž brutalne, agresivne, genocidne, fašisoidne, militantne, ksenofobične, netolerantne i beskompromisne sile koja se ne ustručava da bombarduje čak ni izbegličke logore. Jevrejski fašisti bezobzirno ruše porodične kuće nedužnih ljudi iz kojih dolaze teroristi i bombaši-samoubice! Ceo svet vidi da je Izrael jedna od glavnih pretnji planetarnome miru, jedino to ne vide izmanipulisani Jevreji, ne vide da će kraj njihove države, koju nazor održavaju, tvorevine nastale kroz Beginov terorizom, možda biti pod arapskom čizmom. I kada Izrael kao terorističko-cionistička država bude pregažen i zdrobljen, biće to namirenje velike Božije pravde.

Masonsko-cionistićka elita i hidra je isposlovala da Jevreji i Hazari (aškenazi) posle Drugog svetskog rata, kao žrtve preuveličanog holokausta, dobiju svoju državu na Bliskome istoku, čime je zabijen klin u oku Arapima i stvorilo se neugasivo žarište. Pogledajmo podlost i dvoličnost militantnog Jevrejina: on je na tlu Palestine napravio svoju državu, onda okupirao palestinski deo Palestine, okupirao deo Sirije (Golanska visoravan) i deo Egipta (Sinajsko poluostrvo). Decenije pritiska su trebale da se sumanuti Jevrejin Izraela povuče sa dela okupiranih teritorija. On odriče Palestincima i danas pravo da imaju svoju državu. Nije li to pokazatelj bezgranične pokvarenosti i drskosti?!

Jevreji koji su se stalno predstavljali kao historijske žrtve, kao novi dželati sprovode državni terorizam i pogrom nad palestinskim narodom i nad Arapima. Kad god im se napomenu njihove aktuelne brutalnosti, oni se stalno pozivaju na svoje stradanje pod Hitlerom. A to što danas neko drugi pod njima strada ispašta, za to se ne osvrću.

Ako se pogleda historija, Judejac nije bio samo žrtva, bio je i dželat. Od ulaska u Obećanu zemlju, preko ratova sa okolnim narodima, preko makabejskih ratova do Boljševičke revolucije u Rusiji Judejac je se pokazivao i kao pogromaš: "I pobiše u Bezeku 10.000 ljudi." (‘Suci’, 1:4) - "I sve u gradu isekoše mačem." (1:25) – “I Nob, sveštenički grad, pohara oštricom mača, pobivši muškarce i žene, decu i odojčad, goveda, magarce i ovce.” (‘Samuel’, I, 22:19) – “Posekao je sve muško oštricom mača, porušio grad do temelja, oplijenio ga i prošao tim mestom po telesima pobijenih.” (‘Makabejci’, I, 5:51) - "Juda krenu na Karnion i Atargatis, i pobi 25.000 ljudi." (II, 12:26) - "Jevreji osvojiše grad /Efron/ i pobiše u njemu oko 25.000 žitelja." (II, 12:28) – Po ‘Knjizi o Esteri’ Jevreji su poubijali 75.000 Persijanaca jer je kolao glas da spremaju napad na njih (9:16; v.: 9:6). Kao uspomena na taj pogrom Jevreji su ustanovili praznik Purim. – Dion Kasije (Cassius Dio Cocceianus, oko 150.-235. g. ne.), koji je na helenskom jeziku napisao ‘Rimsku historiju’ u osamdeset knjiga, u LXVIII knjizi ukazuje na Jevrejske brutalnosti (117. g., u vreme cara Trajana) protiv Helena i Rimljana, kojima su čak i meso jeli: »... Izabravši izvesnog Andreasa kao svog vođu Jevreji iz oblasti Kirene /na afrikanskom poberežju/, pobili su Rimljane i Grke, i mnogima od njih su odsekli glave, pojeli njihova tela, popili im krv, obukli sebe u oderanu kožu; neke od njih bacili su divljim zverima, dok su druge prisilili na borbu, tako da su, sve skupa, ubili njih 220.000. Oni su i u Egiptu činili mnoge slične stvari, takođe i na Kipru, gde im je vođa bio izvesni Artemion, i gde je pobijeno 40.000 ljudi.« (LXVIII, 32) Ovo je razlog što Jevreji dugo nisu smeli da stupe na Kipar.

... Lista pogroma i ratnih zločina nema kraja ... Koliko su Jevreji Božijih proroka pobili? Zar nisu digli Prvi ustanak protiv Rima (66.-73. g. ne.) samo da u ratnom metežu unište jerusalimsko hrišćanstvo i njihovu literalnu baštinu? Pa zar je onda čudno što je krv pravednika došla na njih i njihovu decu. Beskrupuloznik iz judejskih redova i dan-danas razapinje Hrista probadajući ga u bližnjima.

Jevreji su se isticali i u progonima i zatiranju ranog i prednikejskog hrišćanstva. Tako se u spisu 'Stradanje Polikarpa episkopa Smirnskog' govori o zanosu Judejaca da se na stadionu spali ovaj mučenik koji je pred prokonsulom Statijem odbijao da se odrekne vere u Hrista: "... Masa je odmah sakupila drva i granja iz radionica i kupatila; a naročito se Judejci, kao što im je običaj, usrdno potrudiše u toj stvari." (8:l) – I Apostol Pavle se žali na Jevrejsku okrutnost: “Od Judejaca /JoydaíMn/ sam pet puta dobio četrdeset manje jedan udarac, triput sam bio šiban, jedanput zasut kamenjem, ...” (‘Korinćanima’, II, 11:24-25) - Gledajući u Izraelu svojevrstan Božiji “Obećani raj” i još uvek “izabrani narod” (da je “izabrani narod” i danas, on bi danas imao i proroke i videoce!), kiteći ga pravednošću zahvaljujući nekim drevnim bogougodnicima u njemu, zaslepljeni američki protestanski fundamentalisti izdašno podržavaju zlo zvano država Izrael.

Judejci stoje iza revolucionarnog bankarstva koje je u zadnjih nekoliko stoleća finansiralo mnoge prevrate i revolucije u kojima je stradalo na desetine miliona ljudi. Cionističko-komunistička Revolucija u Rusiji iz 1917. godine, prozvana i Oktobarska revolucija, donela je Judejcima vlast u Rusiji, i dovela do strahovitog stradanja ruskog naroda. Hitler, koji je bio gorko zavidljiv na Judejinov kapital, u Reichstag-u 20. januara 1939. iznosi: "Ako međunarodni jevrejski finansijeri ... ponovo gurnu svet u rat, rezultat neće biti boljševizacija zemlje i time pobeda jevrejstva, već uništenje jevrejske rase svuda u Evropi." - Onaj koji hoće da vidi može videti da je se Hitlerov i Musolinijev fašizam pojavio prevashodno kao gruba protivteža sovjetskom boljševizmu čiju revoluciju je isfinansiralo jevrejsko bankarstvo. Alfred Rosenberg (1893-1946. g.), izbegli baltički Nemac čiji je antisemitizam puno uticao na Hitlera (iako ga je Hitlerovo 'Konačno rešenje' šokiralo), autor knjige 'Mit XX stoleća' (1930. g.), novembra 1921. g. ukazuje na aktuelno judejsko politikansko-revolucionarno proselitstvo po Nemačkoj: »U vreme dok se pišu ovi radovi u zemljama sveta krenuo je jedan čudan pokušaj Jevreja da opet ojačaju jevrejski boljševizam uništenjem Nemačke. Milioni i milioni krstare nemačkim zemljama, svuda se pojavljuju jevrejski apostoli, "starosedeoci" i vodeći "nemačku" politiku, Jevreji marljivo pregovaraju sa svojom braćom na Istoku. Znamenje dolazeće oluje vidljivo je za svakog, ko hoće da vidi.«

U svom 'Političkom testamentu', pred svoje samoubistvo, Adolf Hitler međunarodno Jevrejstvo optužuje i za izazivanje Drugog svetskog rata: »Nije istina da sam ja ili bilo ko drugi u Nemačkoj želeo rat u 1939 godini. To su želeli i provocirali jedino internacionalni državnici bilo da su Jevrejskog porekla ili da su radili za Jevrejske interese. Ja sam dao suviše mnogo ponuda za ograničenje naoružanja, koje se potomstvo neće suviše kukavički obazirati, zbog izbijanja ovog rata da bude stavljeno umesto mene. Niti sam ja želeo da, posle užasnog Prvog svetskog rata, da bude drugi protiv bilo Engleske ili Amerike. Vekovi će proći, ali iz ruševina naših gradova i monumentalna mržnja od onih koji su krajnje odgovorni će uvek rasti nova protiv naroda koji smo mi imali i kome imamo da zahvalimo za sve ovo: internacionalnim Jevrejima i njihovim sledbenicima.« - Svoj antisemitizam Hitler je video ne samo kroz borbu eliminacije privilegovanih prava za Jevreje, već i kroz opšte uklanjanje Jevreja pred arijevskom rasom: ipak, u početku je on zatvarao i uklanjao samo Jevreje-komuniste i Jevreje-masone, a tek od 1942. počinje njegovo surovo i sumanuto 'Konačno rešenje' za istreljivanje celog jevrejstva.

Jevrejski bankar je često financirao revolucije i 'hrišćanske' ratove, ne samo da bi se obogatio kroz njih, već i da bi se osvetio tobožnjem i progoniteljskom hrišćanstvu. Nije stoga ništa neobično što je Jakob Šif još 1904. g. financijski potpomogao rat Japana protiv Rusije. Pre Ruske Oktobarske revolucije 1917. g. Hazari i Jevreji trpeli su veliku organizacionu diskriminaciju i velike građanske torture i pogrome pod ruskom carskom vlašću i Ruskom Pravoslavnom crkvom. Pod ruskim carevima Aleksandrom III (1891.-1894. g.) i Nikolom II (1894.-1917. g.) veliki broj Judejaca, Hazara, oko 2,5 miliona njih, emigrirao je i sklonio je se u Sjedinjene Američke Države. (Iz ovoga se bolje može razumeti zašto je ruska carska porodica doživela svoj strašan kraj: bila surovo i tajno pobijena.) U vreme održavanja Prvog cionističkog kongresa u Bazelu (1897. g.), u Vilni formirana tajna socijalistička organizacija 'Bund' - 'Opšti savez jevrejskih radnika Rusije i Poljske' koji je na jidišu sprovodio revolucionarnu propagandu u hazarsko-jevrejskoj radničkoj klasi i koji je bio organizacioni deo Ruske socijalističke partije. Osnovane su i cionističko-socijalističke partije 'Poale Cion' i 'Socijalistički cionisti', koje su aktivno učestvovale u ruskim revolucionarnim previranjima iz 1905. godine. Zločinačka udruženost Krune i Oltara primoravala je i hazarsko-jevrejsku inteligenciju i proleterijat da se organizaciono i revolucionarno odupre njihovoj vlasti. Lenjinovu Oktobarsku revoluciju uveliko je finansiralo judejsko bankarstvo: Olaf Ašberg je Judejskom bankaru Jakob Šifu u 'međunarodnoj' banci Kun (Koen), Leb u Njujorku, prebacio u Evropi i Americi prikupljene finansije, koje je ovaj iz iz Njujorka uputio Judejcu Lavu Trockom (koji je u to vreme živeo u predgrađu Njujorka, Bronksu, i koji je posle propasti revolucije iz 1905. g. nekoliko puta posetio Šifa): najmanje dvadeset miliona dolara za podršku i razbuktavanje otpočete Lenjinove revolucije u Rusiji. Posle pobede boljševika nad belogardejcima, u Sovjetiji (SSSR) i Rusiji revolucionarni agenti i zanesenjaci iz hazarskih redova preuzeli su gotovo svu vlast, uspostavili strahovladu koja je milione ljudi oterala u smrt. Ruski revolucionar iz XIX stoleća Mihail Bakunjin, u 'Raspravi protiv Jevreja', vizionarski je predvideo da će se Marksov komunizam za proleterijat (koji je tobože štitio) pretvoriti u centralizovani militantno-režimski poredak u kome će se živeti i raditi na udar bubnja, i koji će dati Jevrejstvu prostora za pokvarene i izrabljivačke financijsko-mešetarski unosne poslove.

Judejskim bankarima i mešetarima bilo je u interesu da se igraju krojača sudbine čovečanstva, da budu osovina koja će moći da spaja i kontroliše kako komunizam tako i imperijalni kapitalizam, da u svoje ruke drže oba pola sveta, suprostavljaju ih, iscrpljuju i onemoćale ujedinjuju pod svojom palicom. I zato su znali da po potrebi obe suprostavljene strane finansiraju i podupiru ideološki, da kontrolišu i misao i bogastvo. Mnogi jevrejski mešetari i ideolozi jednom nogom su bili u socijalizmu i njegovoj izopačenoj inklinaciji marksizmu, a drugom nogom u banci (komercijalni i bankarski agenti), u medijima i štampi, u filmskoj i pozorišnoj umetnosti koja je uveliko (zahvaljujući pojavi televizije i Holivuda) danas ostvarila nezamislivu kontrolu ljudske svesti.

U svojim 'Literalnim natpisima' veliki ruski pisac F. M. Dostojevski iznosi za Jevrejina-bankara i Jevrejina-socijalistu koji stoji izvan socijalizma, Jevrejina poklonika mammona: "Svi, Bizmark, Bikonsfild, Francuska revolucija, Gambeta, itd. - svi su oni, kao moć, za mene samo varka. /.../ Njihov je gospodar, uostalom gospodar sviju, gospodar cele Evrope - ipak samo Jevrejin i njegova banka. /.../ Jevrejin i banka vladaju sada svim i svačim: Evropom, prosvetom, celom civilizacijom, i socijalizmom. Naročito socijalizmom, jer će njime iščupati iz korena hrišćanstvo i razoriti hrišćansku kulturu." – Jevrejski socijalista koji je razradio Vajshauptove iluminatsko-utopističke ideje koje je trebalo da podrži judejsko revolucionarno bankarstvo - Karl Marks (1818.-1883. g.) u 'Prilogu jevrejskog pitanja' (1844. g.) ukazuje da je buržuazijskom Jevrejinu svetovni bog novac a svetovni kult lihvarstvo; Der evige Juda – večni lihvar: »U njihovim očima zemlja nije ništa drugo do berza, i oni su uvereni da na ovom svetu nemaju drugo opredeljenje do da postanu bogatiji od svojih suseda. /.../ Novac je ljubomorni bog Izraela, pored koga ne sme da postoji nijedan drugi bog. Novac uništava sve bogove čoveka i pretvara ih u robu.« - Holivudski film (kojim takođe gospodari Jevrejin) gotovo redovno novac, njegovo kriminalno sticanje i otimanje, stavlja u središte dešavanja. Zašto je se Jevrejin eksponirao kao 'bankar' i poklonik Mammona (kome je danas Baalov Vol Strit zamenio Solomonov Hram) veliku krivicu nosi i tobožnji diskriminatorski hrišćanin koji je Jevrejinu zabranjivao posedovanje zemlje i poljodelničko privređivanje, koji mu je donekle davao samo da živi u svojim gradskim getoima. Ipak, ”hrišćanski“ vladari nisu tako lako proterivali jevrejske bankare jer su im ovi za mnoge projekte značili i trebali. Da ”hrišćanski“ vladar nije narod globio velikim porezima, ne bi se ni narod morao zaduživati kod jevrejskog Bankara! Preko lažnog hrišćanstva se prelamaju sva zla!

Zbog svoga lihvarstva (koje inače Tora zabranjuje), naziv 'Jevrejin' je postao sinonim i pridev za spekulatore na berzi, za ucenjivačkog zelenaša, onog koji je izmislio i uzdigao se, ne na radu u znoju lica svog, već na izmišljenim vrednostima: vrednosnim papirima, berzanskim akcijama, obveznicama, transakcionim provizijama, ...

Ako se pogledaju tradicionalno najbogatije i najmoćnije porodice, može se videti da su one uglavnom hazarsko-jevrejske krvi: Rokfeleri, Rotšildi, Diloni, Morgani, Frescobaldi, Savoji, Varburgezi, Kunovi, Lebovi, Šlezingeri, Sorosi, ... Berzanski mešetar, Hazar Djerdj/Džordž Soros već odavno jugoistočnu Evropu vidi kao svoju imperiju u novom Sataninom poretku.

Jevrejski lobi poseduje takvu moć da i mnoge poslanike na Zapadu, koji se usude razotkriti njihove laži može oterati za njihovih predstavničkih pozicija. I jednog dalekoistočnog predsednika su prisilili da se povuče, nakon što je izjavio da Jevreji vladaju svetom. U Americi najozloglašenije judejske lobističke organizacije i agencije za vršenje političkog pritiska i uništavanje karijera i reputacije onih koji kritikuju cionizam i Izrael su: AIPAC (odnosno 'Cionistički Kongresni Lobi' - The Zionist Congressional Lobby), ADL ('Anti-Klevetnička liga' - Anti-Defamation League), JINSA ('Jevrejski Institut za Poslove Nacionalne Sigurnosti' - Jewish Institute for National Security Affairs), ZOA ('Cionistička Agencija Amerike' - Zionist Organization of America), ...

Jevreji i Hazari uveliko stoje iza subverzivnog kripto-masonskog "iluminatizma", čiji duh danas kultivišu mammonske porodice koji rade na instalaciji Novog satanskog poretka u svetu. Da je hrišćanin kako Jevrejima i Hazarima, tako i svim narodima doneo i ponudio Slobodu, Bratstvo, Jednakost i Jedinstvo pod i u Hrist-Božijem Duhu, subverzivni-Judejac ne bi mogao da izmišlja i da se probija sa raznim parodijsko-subverzivnim pokretima i ideologijama koje nakazno i utopistički imitiraju Obećanu Zemlju, Božiji Raj na Zemlji.

Zaneseni Jevreji, kao i u Srednjem veku, danas uveliko stoje iza raznih okulno-kabalističkih grana i kultova koji danas podižu parodijski babilonsko-ekumenski i neohinduistički The New Age Movement, religiju novog Zlatnog teleta, delom i kao osvetu zato što njihov talmudsko-rabinski judaizam nije naišao na očekivani prijem. Subverzivnom Jevrejinu trebaju Sjedinjene Svetske Države, planetarna konfederacija, da bi se tu osećao gospodarski komotan i da bi na svim podnebljima mogao da ispošljuje svoju represivnu pravdu prema raznim nezadovoljnicima, da bi tu mogao da ostvari svoje socijalističke i komunističke utopije (razložene od strane Karla Marksa i Fridriha Engelsa), svoj 'raj' bez Boga i Hrista Božijeg. Satana zna kako da stvori svetski haos u kome će instalirati svoju planetarnu vlast: pokrenuti teroriste na američke i jevrejske ciljeve, na narode čije osvetničke i represivne akcije povlače bezgranično ludovanje i previranje.

Zahvaljujući svojoj financijsko-bankarskoj i berzansko-zajmovnoj moći, medijskoj moći, izdavačkoj delatnosti, svojim osiguravajućim društvima, elitni Judejci su uveliko zagospodarili Evro-Amerikom. Kada se pokrene pitanje jevrejsko-hazarske kontrole (pogotovo medijske), nad Sjedinjenim Državama Amerike i Sjedinjenim Državama Evrope (EU), kad se počne kritikovati pogromaška i izopačena politika države Izrael, cionistički punktovi odmah primenjuju skrećući protivnapad: pozivaju se na „antisemitizam’ i predočavaju se primeri iz Trećeg Rajha gde su Jevreji (i Hazari) bili cilj napada. Danas je “antisemitizam” i razotkrivanje cionističkih ideološko-političkih gnusoba. Kao, već su dovoljno napadani, i neprimeren je svaki daljnji ‘napad’ na njih. Holokaust je subverzivnom i imperijalnom cionizmu jako dobar paravan iza koga može da se širi njegov mutljag.

Neobrezanog srca Jevrejin i Hazarin vladaju Amerikom (koja svoj interes 'ima' u svakom kutku sveta ...), državom čijoj deci su čak i svoje polno obrezivanje nametnuli, i zato Judeo-Amerika, 'Veliki brat' redovno u Savetu bezbednosti OUN štiti svog 'malog brata' (Izrael) da ne bude nekom rezolucijom osuđen i žigosan za državni terorizam. Pogledajmo koliko se još evropskih država nije otreznilo i koliko njih ima diplomatske odnose sa terorističkom državom a govori o nekakvoj borbi protiv svetskog terorizma! Da li bi Izrael mogao da čini toliko bahatosti i toliko pustoši da ga ne podržava i financijski ne podupire američki batinaš, žandarm Novog svetskog haosa?!


Izrael i Judeo-Amerika: braća po buzdovanu i novcu ...

Treba znati da je Judeo-Amerika petinu svoje inostrane pomoći, pomoći drugim državama, usmerila na Izrael, što najbolje pokazuje ko zapravo vlada Amerikom.

Pre nego što će preko Judeo-Amerike jevrejsko bankarstvo uzelo da kontroliše i podređuje sebi svet, prethodno je to činilo preko Britanskog Kraljevstva koje je imalo brojne kolonije širom sveta.

Poznato je da Izraelci u 'svojoj' državi drže do određene radne perfektnosti i pregalaštva. Međutim, nikakva ekonomija ne bi mogla podržati i izdržati njihove vojne kolonijalne ekspanzije i pogromaške avanture, da Izrael izdašno financijski ne biva pomognut od strane Judeo-Amerika (u kojoj ima i najviše Judejaca, oko 10 miliona, koliko je nekada tu bilo i masona). Centralna izraelska organizacija za sprovođenje njihovih interesa u USA je ranije pomenutia AIPAC, i podržavaju je zdušno obe rukovodeće političke stranke u Americi.

Jichak Ben Aharon, legenda izraelskog radničkog pokreta, u jednom intervjuu iz 1986. godine iznosi: "Imamo mi onog koji plaća. Imamo Ujka Sema, Ameriku, koja je do sada uvek sve plaćala. Moj utisak je da Amerikanci rezonuju na sledeći način; 'Postojanje Izraela u tom delu sveta za nas vredi tri milijarde dolara godišnje.' Ili pet, svejedno, recimo 18 milijardi. I sve dok je Amerika spremna da plaća ovakvo će se stanje nastaviti. Ipak, sada smo stigli do faze kada ni američka pomoć nije više dovoljna da bi se nastavilo ovakvo stanje stvari." - Vlada koja je nesposobna da građanima ponudi razvojne programe i obebedi pristojni standard, jasno je da će od te slabosti naći pribežište u silnim optuživanjima drugih, u razgorevanju ratnih sukoba koji odvlače pažnju od svakodnevne ekonomske učmalosti.

Svim državama svoju financijsku pomoć i kreditno-investicionu podršku kod “međunarodnih” bankarskih institucija Amerika uslovljava lojalnošću i kooperativnošću, ne opiranju njenom neokolonijalizmu. Jedino se za slučaj Izraela prave brojni ustupci i izuzeća ... Da li je dobra ta politika koja zarad podrške šačici Izraelaca milijardu muslimana okreće protiv sebe ...?!

Danas preko novca i iznuda američki žandarm ostvaruje svoje interese, odnosno interese transnacionalnog kapitala. Šta će biti sutra kad i američka ekonomija bude na kolenima (a to vreme, danas, 2009. g. je već zakoračilo), ... Ako ne drugo, bujajuće prirodne katastrofe će dovesti do toga. Da li će tada samo brutalna sila biti jedino sredstvo za ostvarivanje neokolonijalističkih i mondijalističkih planova?
Zašto Amerika financijski, zarad mira, ne pomogne da se jevrejska naselja podignuta na palestinskim podnebljima prebace u homogena jevrejska podneblja?!


Rušilačko divljanje jevrejske fašisoidne armije

Poznato je da ako se sa neke okupirane teritorije i povuče jevrejske, izraelska, fašisoidna armija, ona ruši sve za sobom što je izgradila, sve što se može porušiti: od bunara do čitavih naselja. No ta pomahnitala, anticivilizacijska, zlikovačka soldateska ne da ruši i ono što su izgradili okupatori i kolonijalisti iz njenih nacionalnih redova, no besomučno razara i kuće svih Palestinaca i Arapa koje optuži za 'terorizam' i 'neprijateljstvo'. Kod njih kao da ne postoje istražne radnje i sud, već samo zakon buzdovana, odnosno buldožera. Dovoljno je da neki Palestinac napravi 'neprijateljski' akt prema genocidnoj cionističkoj državi, pa da mu kuća bude srušena. Za fašiste iz jevrejskih redova nije bitno što u toj kući živi još neki nedužan, žene, deca, starci, izbeglice, bolesnici, ... - oni sve nemilosrdno ruše. Oni se ne ustručavaju i da napadaju humanitarne konvoje namenjene za izolovan palestinski narod. Ko to može da radi nego samo jedna zverska armada i zverska država, banda najgore vrste, koja ne poštuje ni Boga ni čoveka. I taj krvavi cionist u rasejanju, mondijalističkom ruhu, želi danas da vlada celom Planetom, da sve narode gazi i melje svojom diktatorskom čizmom, ...

Kada možemo 'očekivati' da Judeo-Amerika formira neki 'tribunal' za zločine počinjene od strane jevrejske vlade i jevrejske armije ...?

Zašto Jevrejima smeta da im se kaže da među njima ima puno pogromaša, fašista i rasista, poklonika jevrejskog nacionalsocijalizma, te seksualnim izopačenicima koji su se i u Izraelu izborili za svoja "prava"?! Ne svedoči li to o njihovoj nečistoj savesti, strahu pred neočišćenim bremenom...! Ni novi 'Berlinski zid' koji su podigli prema palestinsko-arapskim naseobinama, neće ih u njihovom izraelskom getou zaštititi od Zakona uzroka i posledice kada se izvuče Božiji Mač.

Zašto im stalno treba ukazivati na njihove silne grehe? Zato što ih stalno ponavljaju, zato što ih ne priznaju. Ne greše oni na isti način godinu, dve ili tri, već decenijama i stolećima ... S druge strane, vrlo je pogrešno ceo jevrejski narod satanizirati i sugerirati mu nečistu savest, vršiti nedoličan pritisak na njega. Hrišćanin nesme da zaboravi ko je sve bio jevrejske krvi a bio je u službi širenja Svetla: Isus, Apostoli, Nikodim, Josip iz Arimateje, starešina sinagoge Jair, ...


Šta kaže Dostojevski ...

Poznato je da je veliki problem u lageru bivših sovjetskih republika pošast zvana alkoholizam. U svom 'Jevrejskom pitanju', Dostojevski, veliki i mudri ruski pisac, izveštava o jevrejskom trgovačkom trovanju alkoholom litvanskog življa; on najpre citira dopis izveštača iz Kovna u "Novom Vremenu" (broj 371): "Vele, tako su se Jevreji okomili na tamošnje litvansko građanstvo, da ga umalo nisu upropastili rakijom; jedva su katolički sveštenici spasli jedne pijance preteći im mukama u paklu i osnivajući među njima društva trezvenost'. - Dobronamerni i kulturni dopisnik, istina, jako se stideo zboga svog kraja koji još i dan danas veruju u katoličke sveštenike i paklene muke, i zato je žurio da saopšti da su se za katoličkim sveštenicima digli i tamošnji kulturni ekonomisti, pa su počeli da osnivaju seoske banke (da bi spasli narod od zelenaša - Jevreja) i seoske trgove (da bi dali mogućnosti siromašnoj radničkoj masi da nabavlja najneophodnije namirnice po pravoj ceni, a ne po onoj koju određuju Jevreji.)" – Na sličan način su i Britanci trovali Kineze opijumom, a judejski trgovci Britance lošim duvanom..

Dostojevski zapaža za jevrejske kraljeve berza i banki: "Jevrejin zarađuje kao posrednik, trguje dakle tuđim trudom. Kapital je nagomilani trud; Jevrejin voli da trguje tuđim trudom! /.../ ... Bogati Jevreji sve snažnije i čvršće vladaju čovečanstvom, i žude da svetu nametnu svoj oblik i svoje biće. Kada se o tom govori, Jevreji uvek viču: i menju njima ima dobrih ljudi! O, Bože! Pa zar se sad o tome radi? Nije reč o dobrim i rđavim ljudima. Zar među Jevrejima da nema i dobrih ljudi? Zar je pokojni pariski Džems Rotšilds bio rđav čovek?" - Šteta što Dostojevski dije doživeo da vidi dokle su dogurali poromci Rotšilda: da velikim delom kontrolišu i dotiraju okultne i luciferijanske struje koje grade parodijski New Age Pokret, preteču Babilona Velikog, himeričke planetarne religije predvođene londonskim Majtrejom i njegovim jevrejskim portparolom Bendžaminom Krimom. A tobožnji i omlitaveli hrišćanin okreće leđa Hristu Otkupitelju, i prihvata bogove, heroje i kultove Pokreta za Novo Doba, često samo zato što njih obožavaju i medijske, sportske i političke figure za koje je se ropski vezao. Mondijalističke ideje, naravno, nisu produkt samo jevrejskog utopizma, već i hrišćanskog i islamsko-sektanskog (bahajci, ahmedije i kadijani).


Masonerija i judejstvo

U spekulativnu škotsko-englesku masoneriju Judejci su vrlo rano uneli mnogo toga svoga (predaja, simbolizam, ritualizam, stupnjevi), dali joj svoj žig. Ništa neobično, jer je i tobožnji hrišćanin, otuđen od mistično-kontemplativnog života, a željan zagonetnosti, žudeo za judejskom hermetikom i Kabalom. Vremenom, i članovi loža koji nisu bili Judejci, privili su se uz skute judaizma. Samim Judejcima masonski internacionalizam i pozivanje na jednakost i toleranciju su dobro došli da se oslobode getoizacije i ostvare vlast i nad (tobožnjim) hrišćaninom. Nemačka masonerija je duže vreme odbijala u svoje redove da prima Judejce, držeći se izvornog načela iz kamenorezačkih cehova da samo hrišćani mogu biti članovi loža. No pod pritiskom engleske (a engleska Velika Loža je važila kao matica čitavog slobodnog zidarstva) i francuske masonerije, stvari su se promenile, te su se i nemački masoni morali držati novih "uzvišenih" principa masonerije koji su propovedali jednakost i bratstvo svih ljudi. Pod Hitlerovom diktaturom sve "humanitarne" nemačke lože su ukinute i zabranjene. – Inače, treba znati da je prvi Judejac iz znamenite porodice Rotšild – Nathan Mayer Rothschild, još 1802. g. primljen u londonsku Lodge of Emulation; vremenom je ta oligarhijska porodica pustila jako korenje ne samo u Engleskoj, već i u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Americi ... Po svome osnivaču, baronu Ferdinandu Rotšildu u Wadesedon-u u Engleskoj prozvana je Ferdinand Rothschild Lodge Nr. 2420.


Kako jedan rabin objašnjava jevrejsko liderstvo
u babilonskom Nju Ejdž Pokretu

Poznato je da su bahajci (koji imaju sedište u Izraelu) i teosofi (koji su imali svoju ispostavu u Jerusalimu), nastali iz spiritističkog pokreta, prvi frenetično promovisali nebulozne ideje i projekte o Svetskom Halifatu i New Age kotlu i brlogu, parodijsko-babilonskom pokretu koji imitira Hristovo Novo Doba, pokretu koji teži stvaranju 'univerzalne', mutljag - religije, sinkretizmom svih postojećih nereformisanih verskih struja. Nešto kao kad se prave pomije za svinje: uzmeš ponešto od svake religije i svakog kulta, i to seviraš kao 'istinu od Boga datu', da bi pridobio sve narode i sve vere. Kada je šezdesetih godina buknulo hipi-ludovanje, New Age Pokret je počeo da uzima maha; istočni učitelji su počeli misionarski da preplavljuju Zapad, i da manipulišu sa duhovno neutemeljenim i radoznalim hrišćaninom. Tom New Age bujanju izdašno su se priključili Judejci, i brzo zauzeli vodeća mesta u mnogim granama te parodijsko-zanesenjačke manipulativne utrke koja za cilj ima podizanje nove Babilonske Kule ... S druge strane, mnogi jevrejski filosofi zaronili su duboko u sadukejsko bezbožništvo, i propagiraju materijalizam, ateizam i sekularizam, koristeći pritom i zastranjivanja institucionalizovane i omlitavene Crkve.

Dana 22. i 23. februara 1975. god. u San Francisku održan je jedan promotivni ekumensko-novodopski skup istočnih gurua i rabina, ponekog sufija i 'hrišćanskog' propovednika. I svi oni, umesto o ljubavi mudrosti, koju nisu imali, u prvi plan svojih izlaganja su stavljali na metode i tehnike sticanja raznovrsnih moći.

U jutro drugog dana te 'konferencije bogova' pušten je magnetofonski snimak objašnjenja koje je judejski rabbi Šlomo Karlbah dao o tome zašto danas tolike mlade Jevreje privlače orijentalni gurui i pokreti. Šlomo je 'objasnio' da postoji jevrejska tradicija po kojoj rabini koji vide mrtvo telo doživljavaju takvu srdžbu da im je tada zabranjen pristup u sinagogu, da njihova jarost ne bi okaljala zbornicu. Jevreji su posle Rata bili tako potreseni srdžbom nad pogromom i opštim razaranjem da su im bili poslani učitelji sa Istoka, slobodni od te srdžbe, da bi im se duh pročistio.

Jedino je zaboravio da kaže da se ovde radi o mladim Jevrejima rođenim uglavnom posle Drugog svetskog rata. Iz ovoga se vidi: Judejac je spreman pre da prihvati istočnu doktrinu (ovim se ne kaže da u njoj nema dela istine: ima je), nego Hristovu evanđeosku reč.

U popodnevnoj sednici od devetoro učesnika samo dvojica nisu bili jevrejskog porekla.

Jevrejsko napuštaje izvorne mojsijevske religioznosti, nazirejstva (koje su preferirali i održavali redovničke prahrišćanske sledbe nazarena, esena i terapeuta) učinjeno je mnogo pre pojave Isusa Nazarena, tako da i ovo današnje versko zastranjivanje Jevreja nije nikakvo čudo. Rabinski, talmudski judaizam nema gotovo nikakve veze sa Mojsijevim nazirejskim kultom, izvornim judaizmom. Ipak, današnji judejci (Jevreji i Hazari), svoju religiju bogoismevajuće nazivaju »Mojsijeva i Izraelova vera« (Dath Moše ve-Jisrael – ÜĐčéŮŐ ÔéŢ Óę). Jevrejski rabini, koji su nastali iz farisejske sekte, svoja tumačenja 'Tore' i 'Prorokâ' uzdigli su iznad samih bazičnih sakralnih spisa. Znameniti farisejski filosof Majmonid (XII stoleće), autor 'Vodiča zabludelih', tražio je da se udavi prorok koji bi učio nešto u suprotnosti sa rabinskim Usmenim zakonom, odnosno nije dozvoljavao da se od prorokâ uči, već samo od rabina. U rabinskom judaizmu nije delovao ni jedan Božiji prorok, jer Izrael više nije bio izabrani Božiji narod. I oni koji danas, kada Bog u svakom narodu, i jeziku treba da podigne Svoje služitelje, u Izraelcima vide “izabrani Božiji narod”, stoje u velikoj i strašnoj zabludi.

Ne samo da je 'nadnacionalni' kapital Jevreja i Hazara udarni nosilac, kontrolor i sponzor Pokreta za Novo Doba, već je i inspirator i tvorac mnogih subverzivnih, parodijskih i utopističkih ideologija: revolucionarnog komunizma (koji je stvorio rabinski unuk Karl Marks), socijalizma, staljinizma, nihilističkog sekularizma, ... zakona koji idu u prilog hedonističkim izopačenicima najgore vrste (homoseksualci), ... Ogluvelim hrišćanima manipulantski nastrojeni Jevreji i Hazari uveliko prepariraju njihove omekšale i snishodljive mozgove, vode ih kao marvu na klanje. Zna se da su političke i idejne vođe Prve (1864.-1876. g.) i Druge internacionale (1889.-1914. g.), poznatih međunarodnih komunističko-radničkih udruženja, uglavnom bili Jevreji. Poznato je da mnogi Judejci nose masku starorimskog boga Janusa, boga sa dva lica: za spoljašnji svet su internacionalisti i kosmopolite, a za unutrašnji, nacionalisti i cionisti (subverzivni nacionalisti i šovinisti).


Protokoli i jevrejstvo

Jevrejskom umu se tendeciozno pripisuje i subverzivni spis 'Protokoli cionističkih mudraca', koji je navodno produkt Prvog cionističkog kongresa (Bene Berith) u Bazelu 1897. g. Što se tiče famoznih 'Protokola ...' , može se reći da se tu radi o autorskom podmetanju, falsifikatu koji ima duboku manipulativno-konspirativnu pozadinu. Sa velikom sigurnošću može se nazreti da je 'Protokole', koji su se 1905. g. pojavili na ruskom jeziku, sastavila i plasirala ruska carska tajna policija – 'Ohran', koja je tim aktom ‘pokrila’ i ‘opravdala’ nekadašnje i buduće represije nad Judejcima Rusije. ‘Protokoli’ su, zapravo, falsifikat i plagijat satire francuskog pisca i advokata Morisa Žoliea (Maurice Joly) iz 1865. g. (a objavljenog u Belgiji) koji je hteo izvrgnuti ruglu politička nastojanja Napoleona III: Dialogue au Enfers entre Machiavel et Montesquieu, ou la politique de Machiavel au XIX sičcle, par un Contemporain (‘Suvremenik o dijalogu u paklu između Makijavelija i Monteskjea, ili Makijavelijeva politika u devetnaestom stoleću’, Bruxelles, 1865. g.).

Nacrti ‘Protokola’ o (cionističkoj) planetarnoj državi ležu na rudu još starijim subverzivno-utopističkim iluminatskim projekcijama. Iluminatskoj hidri je u interesu da zaoštri odnos Jevreja i “Goja”, da Jevreje dovede u paniku, da se prinude da se u potpunosti okrenu iluminatskim “rešenjima”, rešenjima koja vode instaliranju jedne svetske države i jedne vlade Planetarna država bi naravno “rešila”, sva nacionalna pitanja, time i jevrejsko pitanje. Lažni iluminati oduvek igraju na judejsku kartu jer znaju moć Jevreja, te značaj njihove raštrkanosti širom sveta. Ko bi najpre želeo da živi u jednoj državi ako ne onaj koji je u sve zemlje rasejan i svugde vidi opasnost za sebe. No, da li će takva sloboda’ za Jevreje značiti i getoizaciju ‘goja’, ostalih naroda?!

Kada govorimo o Jevrejinu-manipulantu treba reći da je to pre svega Jevrejin-bogataš, Jevrejin-velikaš, Jevrejin-bankar, ... Jevrejin-mališa i siromah je već slepa, zavedena i ulovljena riba koja samo sledi i prihvata ono što joj veliki i moćni kažu i nalože. Kao i kod svih drugih naroda što je slučaj ...

Da li su 'Protokoli cionskih mudraca' autorski istiniti ili ne, činjenica je ipak da neko (posle Hitlera) po njima deluje, nastupa, operacionalizuje ih danas, gradi Novi satanski poredak ...

Pogledajmo Protokol broj 5 koji ukazuje na težnju da se formira svetska vlada: "...Sve to tako će zamoriti Goje /ne-Judejce/, da ćemo ih prinuditi da nam ponude međunarodnu vlast koja moći po svom raspoloženju bez ikakvog lomljenja usisati u sebe sve države sveta i obrazovati nad-vladu. Namesto savremenih upravljača mi ćemo postaviti gnusobu koja će se zvati Nevladina Administracija. Ruke njegove biće opružene na sve strane, kao klješta, kod takve kolosalne organizacije, da ona ne može a da ne pokori sve narode."

A u Protokolu broj 3 govori se o subverzivnom stvaranju Sjedinjenih Svetskih Država: "Ostaje još jedan mali prostor /za osvajanje/, i ceo naš put gotov je već da sastavi svoj krug simbolične zmije kojom mi predstavljamo naš narod. Kad se taj krug sastavi, sve evropske države biće zatvorene i stegnute kao snažnom presom ..." - Dalje govori se o potrebi stvaranja ekonomskog haosa da bi iz njega bio instaliran 'novi' poredak sa lažnim spasiteljima: judeoameričkim bankarima i mešetarima. Ako nekoga zmijski obruč sada čvrsto drži to je Amerika, dok Evropa donekle pokazuje izvestan otpor ...

Zmija koja obavija zemlju, krug oko ravnokrakog krsta ... Simbol je star. Predstavlja i ortografski žig Stare Zmije, Satane. To je zapravo deveto slovo iz starog hebrejskog alefbeta: slovo Tet - 'zmija' - •, ... U nešto modifikovanom obliku susreće se kod nacističke svastike i kod glifa za NATO pakt.


Kome je Sadam Husein više smetao:
Americi ili jevrejskoj državi, Izraelu?!

Neposlušne narode i lokalne diktatore (koji su smetnja uspostavljaju planetarne diktature) arhitekte starog Novog Svetskog Poretka 'urazumljuju' na različite načine: pretnjama, sankcijama, izolacijama, bombama (vojnim intervencijama). Takve intervencije su pogotovo izglednije ako su u političko-bezbedonosnom interesu Izraela. Tako je Judeo-Amerika napala i okupirala i Irak (kojim je diktatorski vladao Sadam Husein), navodno suprostavljajući se pretnji 'oružja za masovno uništavanje' koje je tobože imao i razvijao Irak.

Američke obaveštajne službe osumnjičile su islamsku republiku Iran da je 'naveo' SAD da napadne Sadama i Irak, kako bi se otarasili svog neprijatelja Huseina i pripremili teren za Irak u kome bi vladali šiiti. Navodno je Amerikancima Iran preko lidera iračkog Nacionalnog kongresa Ahmeda Čalabija (koji je u vreme Sadamovog režima bio u egzilu kao šiitski opozicionar), prenosio pogrešne podatke, pa pored ostalih i one o navodnom iračkom oružju za masovno uništenje.

A to oružje je Judeo-Americi bilo povod za vojnu intervenciju u Iraku. Ako je Irak nekome gorko smetao to nije bio Iran (bez obzira na sva zla koja im je naneo), već Izrael i mondijalističke arhitekte Novog satanskog poretka. Onima koji grade svetsku, planetarnu tiranidu, jasno je da smetaju lokalni tirani i despoti, kakav je bio i Husein. Tako da se iza cele priče američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg o potrebi eliminacije 'oružja za masovno uništenje' krije mondijalistički, cionistički i masonski projekt da sa 'dobrim izgovorom' skinu još jednu prepreku za ostvarenje svog dijaboličkog sna.

Tako da se iza isforsiranih priča o iranskom i Čalabijevom faktoru, krije zapravo još jedno cionističko i mondijalističko podmetanje javnosti.

I ta sramna instanca se nije libila ni mentalno poremećenog Sadama Huseina da pogubi vešanjem.


Judejinov upliv na medije Judeo-Amerike

Nije neka mudrost videti i shvatiti da su gotovo sve velike medijske kuće u Judeo-Americi podređene i privijene uz skute Judejina-manipulanta, Masona-zanesenjaka, Iluminata-podlaca i Protestanta-licemera. Kada treba stvoriti uslove za narodnu podršku neokolonijalističkim i strahouterivačkim vojnim intervencija, svi veliki američki mediji orkestrirano duvaju u isti rog, zapenušano i neumorno ... I tačno se vidi da svi rade po jednog diktatu, mondijalističko-suprematorskom projektu. Začuđujući je broj uticajnih američkih medija koji za vlasnike imaju cioniste, odnosno pod cionističkom upravom su: CNN, NBC, ABC, CBS, UPN, The Wall Street Journal, The New York Times, The Washington Post, The New York Daily News, Newsweek, Time Magazine, People Magazine, US News, ...
S druge strane, ne može se reći da u novinama koje još nisu pod direktnom Judejinovom kontrolom, nema sposobnih i objektivnih novinara. Ima u "demokratskoj" Americi dosta avangardnih novinara i publicista (poput Judejca Noama Čomskog), ali problem je u tome što nemaju kome govoriti i za koga pisati. Jednostavno narod Amerike je svekoliko izmanipulisan i zaglupljen, počev od poplave hedonističkih izazova pa do genetski modifikovane hrane. Zrnca istine se stalno pokrivaju pregrštima i planinama raznih banalnih i lažnih informacijama, tako da auditorijum nezna šta da izabere, gde da traži, gde da sluša i koga da sluša ... Tek poneka katastrofa, požar ili uragan, ako nekog malo prodrmaju iz 'zanosnih snova' ...

Ipak, centralni problem nije u tome što je mešetarski Judejac, istočni "Guru" ili masonski "Majstor" jak, već u tome što je takozvani hrišćanin slab ... Da mi danas (2009. g.) na sceni i bojnom polju imamo u zavidnoj kvoti istinsko hrišćanstvo i istinske i čestite ljude, lavove koji bi gromko govorili narodu, ne bi cionistička, masonska, iluminatska, rotarijanska, novodopska, sektaška i spiritistička laž mogla da profitira i uzima maha ... No tobožnji hrišćanin i njegove crkvene institucionalne ogluvele i kukavičke vođe čvrsto su priljubljene uz mondijalističke, cionističke i nihilističke, antihristovske skute.


Ponovno razapinjanje Hrista

Pravedni Simeon u Jerusalimskom Hramu za malenog Isusa Mariji proročki ukazuje: »Vidi, Ovaj je određen da obori i podigne mnoge u Izraelu i za znak kome će se protiviti, ... « ('Luka', 2:34) U svome životu mi možemo biti samo za Hrista i protiv Hrista. I ono što učinimo svome bližnjemu, koji ljubi Hrista, učinili smo i samom Hristu. Tako je sve bogoborstvo ili bogomborstvo. A najsramniju borbu protiv Hrista-Boga vode oni koji su poznali Božiju reč pa je pogazili svojom nemarnošću i umišljenom neobavezanošću: "... Nemogućno je one koji su jednom posvećeni i koji su okusili Nebeski dar postavši učesnici Duha Svetoga, koji su okusili dobru reč Božiju i sile budućeg sveta, pa ipak otpali, opet obnoviti za pokajanje, pošto oni ponovo sebi raspinju i sramote Sina Božijeg." ('Jevrejima', 6:4-6)

Kao što je nekad Isus probadan, tako se i danas to radi: "Evo, ide sa Oblacima i gledaće Ga svako oko, i oni koji Ga probodoše, ..." ('Otkrivenje', 1:7) Kao što je nekad vikano i traženo da se raspne Pravednik nad pravednicima, tako se to i danas čini.

Pripadnici judejskog naroda se stolećima prozivaju za Hristovo Raspeće. No oni stalno ukazuju da je Hrista rimska vlast razapela. No ključno je pitanje: ko je Rimskoj namesničkoj vlasti isporučio Pravednika, ko Ga je oklevetao, ko je se protiv Njega i Njegovih služitelja tako zadrto i mučki borio u prvim stolećima? Nije li mnogo veća krivica na onome ko je tražio razapinjanje Pravednika od krivice onoga koji je pod pritiskom nahuškane i pakosne rulje popustio?

Ko razapinje i propada Hrista danas? Razapinje ga i propada ga svako onaj ko poznaje Božiju reč, Zapovesti Života, a opet je gazi i proliva iznova Hristovu krv, boreći se protiv bližnjih i protiv Gospodnjih služitelja. Nije li to pre svega Judejac koji nije savladao zemaljsku školu života i lažni hrišćanin koji Hristovo ime nosi samo na usnama?!

Zašto se Judejci uvek iznova uzbuđuju kada se potegne pitanje krivca za Isusovu izdaju i pogubljenje? Ne ukazuje li to na nečistu savest, ne ukazuje li da taj strah dolazi od onih koji i danas razapinju i progone Hrista. Borba protiv palestinskog naroda je najbolja ilustracija za to.

U Jerusalimu, dana 25. jula 1931., iz politikantskih pobuda, obavljena je sudska revizija “Isusovog slučaja”. Ovaj, pomalo lakrdijaški judejski sud, posle pretresa predmeta, doneo je odluku da je Isus nevin, i da se oslobađa optužbe. A šta je sa osudom jevrejskog naroda koji je tražio krv Isusa Hrista, koji je više voleo da o Pashu pre bude oslobođen jedan razbojnik (Barabas) nego osvedočeni Pravednik, Koji je se ponajprije za njih žrtvovao: »Svojima je došao, i njegovi Ga ne primiše.« ('Jovan', 1:10)


Ko je (sve) kriv za Isusovo stradanje?!

Hrist Božiji, Koji je iz ljubavi prema čoveku sišao u telo, Koji je se utelovio da bi čoveku pokazao i dao Put Spasenja, doživeo je da kao pravednik bude osudjen i ubijen.

Ko je sve i u kojoj meri kriv za Njegovu smrt i Njegovo stradanje, za groznu i užasnu smrt koju je pretrpeo na krstu:

Koju krivicu nosi Pontije Pilat koji Ga je ponudio za amnestiju umesto razbojnika Barabe, i time Ga proglasio krivim, koji je oprao ruke po jevrejskom običaju da bi pred judejskom masom pokazao simbolično da navodno ‘nije krv’, da nema udela u krvi Bogočoveka Isusa Hrista? – Očigledno je da je se Pilat pokazao kao slabić, koji je se bojao za svoju vlast, koji je strepeo da ga Judejci (opet) ne prijave kod Imperatora kao nedoličnog upravitelja, i zato je popustio nahuškanoj judejskoj masi koja je odbila Isusovu amnestiju i neumoljivo tražila Njegovu smrt. Poapostolsko hrišćanstvo nije u Pilatu videlo većeg krivca, čak negde ga je uzdiglo za 'sveca' i glorifikovalo, o čemu svedoči apokrifna književnost. Pilat je nesvesno, želeći nekako da zaštiti Isusa, upao u vlastitu retoričku i jurisdikcionu zamku. On je npr. čak dao da i Isusa strahovito išibaju (zbog čega je On i kasnije relativno brzo umro na krstu), računajući da će Mu se narod potom smilovati, ... No prevario je se.

Koju krivicu nosi razjareni jevrejski narod koji je neumoljivo tražio Njegovo raspinjanje i kliktao ‘Krv Njegova na nas i našu decu’, koji je dao lažne svedoke protiv Njega!?

Koja krivica počiva na judejskim prvosveštenicima koji su nahuškali narod na Isusa i želeli da se otarase opasnog protivnika proglašavajući Ga prevratnikom, bundžijom i samozvanim judejskim kraljem?! – Judejsku masu su izmanipulisali sveštenici i pravobranioci, uglednici, a njih opet mračne snage, ... Pakleno nadahnuće je išlo od vrha, a ne direktno na narod ... Da su sveštenici prihvatili Hrista, i narod bi bio otvoreniji za promenu. A šta je narod uradio: najpre je frenetično klicao Isusu dok je na magarcu ulazio u Jerusalim, a kad je bio nauškan, na tog istog Isusa je vikao neumoljivo 'Raspni ga'.

Kolika je krivica pravobranioca i tobožnjih pismoznalaca koji su rigidno branili redigovani mojsijevski Zakon koji je tražio smrt za ‘otpadnika’ i ‘lažnog proroka’?

Koja krivica počiva na blagajniku Judi Iskariotskom koji je izdao Isusa za 30 srebrnika (koje njegova ‘briga’ za sirotinju nije podelila njima), a kad je shvatio šta je uradio obesio je se?! Da li on simboliše zatajenje celog judejskog naroda? - Sam Isus s jedne strane kaže da 'mora otići', mora žrtveno stradati, ali da veliki greh pada na onog ko uzima dželatskog i instrumentalnog udela u Njegovom stradanju: »Sin Čovečiji ide, doduše, kao što je napisano za Njega; ali teško onom čoveku koji posreduje u izdajstvu Sina Čovečijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovek.« (‘Marko’, 14:21) - Tako filološki i teološki gledano ovaj verz nam kaže da Juda Iskariotski nije bio glavni vinovnik u Njegovoj izdaji i predaji, već oni koji su ga unajmili i koji su ga iskoristili: judejski prvosveštenici i starešine Hrama; Isus Pilatu ukazuje: »Ne bi ti imao nikakve vlasti nada Mnom, da ti nije dano Odozgo; zato je veći greh na onome koji me je predao tebi.« (‘Jovan’, 19:11)

Otac Nebeski je dopustio da Isus kao Pravednik umre da bi nam preko Njega dao simbol života koji vodi u Nebo, da bi nam pokazao Put: samo preko krsta, preko požrtvovanosti i raspinjanja starog čoveka duša čoveka nalazi Put u Život i sam Život.

Da bi videli udeo krivice raznih strana u Isusovom Stradanju nije loše da pogledamo koji interes su te strane imale da Ga eliminišu; inače ono što je urađeno sa Isusom je kruna onoga što je u Izraelu rađeno mnogim Božijim prorocima i glasnicima. Razapet je iz više pobuda:

- Razapet je iz mržnje fariseja, sadukeja i prvosveštenika Hrama, jer ih je razotkrivao pred narodom kao lažljivce, kao falsifikatora istinskog Božijeg Zakona, jer je osuđivao njihovo sitničavo razradjivanje Tore i izmišljanje novih odredbi, jer je govorio protiv njihovog izopačenog i lažljivog, paganiziranog žrtvenog kulta, jer je pridobijao sve više sledbenika, jer je za njega čak i Jovan Krstitelj, koga su svi u narodu uvažavali, svedočio kao o Božijem Poslaniku i velikom Svetitelju..

- Iz straha nekih prvosveštenike (poput Kajafe) za vlastiti ugled i poziciju, jer oni su u Isusu videli lažnog proroka, mogućeg buntovnika, koji će izazvati oružanu pobunu, i time isprovocirati vojnu Rimsku akciju i odmazdu, a njima je bilo stalo da održe dobre i kooperativne odnose sa Rimom.

- Iz osvete licemernog naroda što On, Isus Nazaren, nije ispunio njihova supremaciono-mesijanska očekivanja, što se nije postavio kao revolucionarni mesija, kao kralj koji bi ih oslobodio rimske vlasti i uz to načinio ih i gospodarima sveta: »... Isus, saznavši da nameravaju da dodju i da ga odvuku, da bi Ga proglasili kraljem, povuče se opet samosam u goru.« (‘Jovan’, 6:15). – Isus je uistinu rođen da bude kralj Izraela, ali ne starog paganiziranog Izraela, već novog Izraela, vladar ljudi iz svih naroda koji slede zapovesti Živog Boga. Licemeri i bundžije iz judejskog naroda kasnije pred Pilatom zlobno optužuju Isusa da diže pobunu protiv rimskog Kajsara: »On buni narod učeći po svoj Judeji – počevši od Galileje.« (‘Luka’, 23:5)

Juda Iskariotski, jedan od retkih Judejaca među Isusovom galilejskim učenicima, izdao je Isusa dakako najpre kao srebroljubac: radi novca, 30 srebrenika. Ne treba zaboraviti da je on držao kesu Bratstva, tj. bio blagajnik. No, on je s druge strane računao da će se Isus Galilejac osloboditi i ovoga puta, kao što je i ranije izmicao poterama i klopkama. I zato mu nije, u početku, izgledalo strašno njegovo izdajstvo. Možda je računao da će se Isus naći kao kralj nekakvog restauriranog Izraela, osnovati kraljevstvo kome bi i on našao neko 'dostojanstveničko' mesto.


Kada će se otrezniti Judeo-Amerika?!

Po jednom istraživanju (ADL) javnog mnenja, objavljenom decembra 2003. g. u Judeo-Americi, skoro polovina Amerikanaca veruje da je bliskoistočna jevrejska država, Izrael, ozbiljna pretnja svetskom miru. Začudo, anketu je vodila jedna jevrejska zajednica. Tačnije, istraživanje je pokazalo da nekih 43 odsto žitelja Judeo-Amerike veruje da je Izrael pretnja svetskom miru. No ipak Izrael se kao problem stavlja tek iza sedam drugih zemalja. I ovi rezultati, ako su reprezentativni, još uvek ulivaju neku nadu, kažu da svi Amerikanci još uvek nisu potpuno izmanipulisani cionističkim lažima i podmetanjima.

Što se tiče žitelja Evropske Unije, istraživanja pokazuju da oni kao glavni remetilački faktor vide pogromašku državu zvanu Izrael.

Interesantno je zapaziti da i jedan od lidera New Age Pokreta, britanski Jevrejin Bendžamin Krim, kritikuje aktuelnu izraelsku vladu. Tako on iznosi, pored ostalog, i ovo: "...Automatska podrška Izraelu u bilo kojoj situaciji, naročito američka, arapski svet dovodi u frustraciju i očajanje. U takvom očajanju dolazi se do toga da se ekstremne mere, čak i samodestrukcija samoubilačkim bombaškim napadima, čine jedinim načinom da se odgovori.

"On /Arijel Šaron/ je 'težak' čovek i fanatik."
"Gospodin Šaron se svojski trudi da oslika Jasera Arafata kao podstrekača svih terorističkih aktivnosti palestinskih grupa. On zna da to nije slučaj, ali stvarno pokušava da ga unizi i marginalizuje. Njega vidi kao slabog i nesposobnog, bez autoriteta i stoga ne kao potencijalnog sagovornika. Gospodin Šaron je izraelski fanatik, koji 'stvarne' Palestince vidi kao terorističke grupe koje ubijaju Izraelce zato što žele njihovu zemlju."

Bendžamin Krim je svestan da za inauguraciju 'Doba Mira' mora na Bliskom Istoku da se stvori nekakav mir, makar i prividan, a za to je nužno uspostavljanje i priznavanje Palestinske države, te suzbijanje roga izraelskog militarizma.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se