Frizura posvećenih ljudi

Eusebije citira aleksandrijskog historika Atrapana (III-II st. se.) koji iznosi da je Mojsije i u starosti bio dugokos, obrastao vlasima ('Evanđelska Priprema', IX, 27, 37). Mojsijeve nazire nalazimo kao dugokose pregaoce i zavetovaoce: »Sve dok traje njegov nazirejski zavjet, neka britva ne prelazi preko njegove glave; dok se ne navrši vrijeme što ga je Jovi zavetovao, neka bude posvećen i pusti kose da mu slobodno rastu na glavi.« ('Brojevi', 6:5, cp. 'Judejske starine', XIX, 6, 1). Oni koji su živeli u Božijoj radosti nosili su i urednu, dugu, sakupljenu kosu ('O sozercateljnom životu', prgi. 50-51; cp.: 'Judejske starine', XIX, 6, 1) koja je činila sklad sa mekom i lepršavom odeždom sa malo rubova napravljenom.

'Stari Zavet' zabranjuje visokom sveštenstvu da ide raščupane kose: »... Sveštenik koji je najveći među svojom braćom, na čiju je glavu bilo izliveno ulje pomazanja i koji je posvećen da nosi svetu odeždu, neka ne ide raščupane kose niti razdire svoju odeždu.« ('Levitska', 21:10, v.: 10:6) I kod starih Izraelaca, i kod hrišćana, i kod mnogobožaca, raščupana i raspuštena kosa bila je znak žalosti: »Ne bi Roma bolna /u žalosti/ raspustila kose.« (Propertije: Elegiae, II, 15) U 'Stradanju Vivije Perpetue' se iznosi za mučenicu Perpetuu koju je u rimskom amfiteatru podivljala krava odbacila na zemlju porebarke: »Tada uze iglu i zavi raspuštenu kosu; jer beše nepristojno da mučenica strada s raspuštenom kosom, da se ne bi učinilo kao da je u žalosti u tom svom slavlju.« (6, 3) - I šišanjem kose pokazivana je svoja ožalošćenost »Čupaj kosu i ostriži se za milom decom svojom! Postani ćelava kao orao lešinar, jer su izgnana daleko od tebe." (‘Mihej’, 1:16) – Ezra svoje nezadovoljstvo pokazuje čupanjem svoje kose: »Na tu vest razderah svoju odeždu i svoj ogrtač, čupao sam kosu i bradu svoju i sedoh utučen.« ('Ezra', 9:3; v.: 'Nehemija', 13:25) - Onog koga je kuga zarazila takođe je svojom odeždom i frizurom trebao da pokaže svoj status: »Onaj koji se bude ogubavio, neka nosi rasparanu odeždu; kosa neka mu je raščupana; gornju usnu neka prekrije i viče: "Nečist! Nečist!"« ('Levitska', 13:45 – Šišanje do glave bilo je i znak sramoćenja: »U dan onaj Gospod će obrijati britvom najmljenom s onu stranu Eufrata - carem asirskim - kosu s glave, dlake s nogu i bradu s obraza.« ('Isaija', 7:20) - Od dugokosog proroka Jeremije Gospod traži da se ošiša, i time pokaže svoju tugu: »Ostriži svoju dugu kosu, baci je.« ('Jeremija', 7:29)

Duga i negovana kosa je bila ures i dika ne samo ženi već i muškarcu; tako se za Davidovog sina Abšaloma iznosi: »A kad bi šišao kosu - a šišao ju je na koncu svake godine, jer mu je bila preteška pa ju je morao šišati - merio bi svoju kosu: bila bi teška dve stotine šekela, po kraljevskoj meri.« ('Samuelova', II, 14:26) – »Na obraze mrke mi pada vrlo obilna kosa i pleći mi pokriva k'o gaj. /.../ Ružno je bez lišća drvo, i konj je ružan, nema li na vratu plavkaste grive; perje ptice pokriva, ovce se vunom diče, a čoveku priliči brada i kuštrave po telu dlake. (Ovidije, 'Metamorfoze', XIII, 844-845.847-850)

U tamilskom spisu 'Tirukural' napominje se da frizura ne znači mnogo ukoliko čovek ne vodi častan život: »Niti obrijana glava, niti je duga uvijena kosa potrebna, ako neko odbaci ponašanje osuđeno od sveta. « (Vs. 280)

Kod indijskih redovnika Samana susrećemo da su ovi brijali svoje glave, dok su brahmani bili dugokosi; u pali antologiji 'Put ispravnosti' (Dhamma-padam) »Čovek ne postaje Samana /samim/ brijanjem glave.« ('Put ispravnosti', vs. 264) – »Brahmanom se ne postaje ni po pletenju /duge/ kose, ni po kastinskom rodu.« (Vs. 393.) Jedna od najtežih kazni za dugokosog brâhmana je bila da mu potpuno ošišaju kosu: »Za brâhmana je, umesto smrtne kazne, predviđeno brijanje glave, ...« ('Manuov Zakonik', VIII, 379) Dugokosi brâhmani – kesini (keśa = 'kosa') su, inače, bili poklonici askete i boga Rudre, koji je i sam predstavljan dugokosim, koji je ispio otrov, koji kad bi se izlio na svet uništio bi ga: »Oganj je od kosmatog /isposnika/; kosmati nosi vodu i svetove, i sve što se u nebu vidi.« (Vg-Veda, X, 136, 1 v.: 136, 6-7) – I pojedini profanisani brahmani brijali su svoje glave; pozniji budistički spis Sutta nipata hoće i samog Budu da predstavi obrijanim isposnikom: »Jednom je Buda boravio u Kosaliju, na obali reke Sundarika. Nedaleko odatle je brahman po imenu Sundarika Bharadvađa obavljao svete obrede i prinosio žrtve bacajući ih u vatru. Kada je brahman završio svoje rituale, ustade on i pogleda oko sebe. "Kome da dam ostatke ove hrane koju sam prinosio bogovima?" upita se on. Onda, nedaleko od sebe, spazi Budu kako sedi pod drvetom, potpuno pokriven svojim ogrtačem. I tako s ponudama u jednom ruci i krčagom sa vodom u drugoj, otide brahman do Bude. Začuvši brahmanove korake, Buda otkri glavu. "Zašto je", pomisli brahman, "ovaj čovek obrijao glavu, on nije nikakav monah!" I htede da se vrati natrag. Ali onda pomisli: "Neki brahmani su isto tako obrijali glave. Bolje da odem do njega i pitam ga iz kojeg je klana".« (III, 4 - prevod: Branislav Kovačević) – U starohinduskom zakoniku Vašištha-dharma-śastra brahmanskom učeniku se dozvoljava ili da nosi svu kosu vezanu u čvor, ili da zadrži uvojak na temenu vezan u čvor a da ostale delove glave obrija (VII, 11).

U pseudoepigrafu 'Pismo Klaudije Prokule upućeno Fulviji Romeliji', pripisanom Pilatovoj ženi, iznosi se za Isusa Nazarena: »... Njegove vlasi padaju na ramena, kao kod žitelja Nazareta.« (1, 25) Pseudo-Pavle traži da muškarci nose samo kratku kosu, što pokazuje da je redaktor Pavlovih poslanica bio čovek koji gotovo uopšte nije poznavao hrišćanski habitus: »Zar vas i sama priroda ne uči da je za čoveka sramota ako ima dugu kosu?« ('Korinćanima', I, 11:14) Ako je glava “sunce” tela, to su duge vlasi “zraci” tog sunca. Judejski učitelji izmišljaju običaj da se kod privremenog nazirejskog zaveta može šišati kosa: »Običaj je judejski, naime, da oni koji su bili bolesni ili ih je inače neka nesreća zadesila, pre nego što prinesu žrtvu, trideset dana provedu u molitvi uzdržavajući se od vina, a kosu na glavi odseku.« ('Rat', II, 15, 1; v.: redaktorski umetak 'Dela', 21:23-26) U 'Životu Apolonija iz Tijane' ukazuje se da je ovom kapadokijskom posvećeniku car Domitijan, da bi ga osramotio, ošišao bradu i dugu kosu, i bacio ga u zatvor (VII, 34). I indijski brahmani, poklonici Sunčane Vatre, koje je Apolonije pohodio, bili su dugokosi podvižnici (III, 15) – Slobodu u oblikovanju frizure i brade zadržalo je istočno monaštvo, dok se na Zapadu od VIII stoleća traži da sveštenstvo siša svoje kose. 'Apostolske Ustanove' daju povoda za takav pristup: »... Ne otpuštaj /duge/ vlasi kose svoje, već je podrezuj i šišaj ...« (I, 4) Trulski sabor od dugokosih i raščupanih pustinjaka-lutalica traži da se srede i udome u monastire, ili da iz gradova, koje su obilazili, budu prognani u pustinje (prav. 42); on samo laicima gorko dopušta do nose dugu kosu (prav. 21). Duhovnik koji je nosio dugu kosu, on ju je dakako trebao uredno održavati i povezivati, u skladu sa dostojanstvom koje je imao pred Bogom.


Ishrana posvećenih ljudi

Odricanje od žestokog pića (hebr.: maške charif), nemešanog vina (cp.: 'Oktavije', 31, 5) i mesa bila je bitna odredba svih solarnih svetiteljskih kultova koji su držali reč svoga Osnivača i Zakonodavca. Gemara traktat 'Bava batra' iznosi: »Otkad je razoren drugi Hram, namnožiše se u Izraelu isposnici /perušim = 'odvojeni'/ koji nisu jeli mesa i nisu pili vina.« (Fol. 60 B)

Božiji redovnički svetitelji su bili strogi privrženici zakonite, biljne ishrane. Učeni Jeronim sveštenstvu preporučuje da se zadovolji samo biljnom hranom (v.: 'Pismo Paulinu' i 'Protiv Jovinijana'). Bogoljubivi redovnici potpuno su odbacivali čisto, vodom nepresečeno vino i žestoka opojna pića, pića koja omamljuju slabo telo. Za posvećenika Danila se tako ukazuje: »Danilo je u srcu odlučio da se neće okaljati kraljevim jelima i vinom s njegova stola, pa zamoli dvorjaničkog starešinu da ga poštedi te se ne okalja.« ('Daniel', 1:8) – Za Novog Iliju – Jovana Krstitelja, Anđeo najavljuje da će »biti velik /u vršenju Zakona/ pred Gospodom, neće piti ni vina ni žestoka pića, ...« ('Luka', 15) – I majci budućeg nazireja Samsona, anđeo Božiji slično ukazuje: »... Da ne piješ ni vina ni žestoka pića, i da ne jedeš ništa nečisto /= mesno/.« ('Suci', 13:4) – I Ignatije Bogonosac, figurativno se izražavajući, potvrđuje da je bilje bila istinska hrana za istinske hrišćane: »Upotrebljavajte samo hrišćansku hranu, i klonite se tuđeg bilja, koje je heresa.« ('Poslanica Magnežanima', 6:1) – Interesantno je zapaziti da Isus Nazaren, iako žedan, čak i na krstu odbija da pije vino pomešano sa smirnom, koje mu nude za olakšanje muka: »I okusivši ne htede da pije.« ('Matej', 27:34) – Božiji posvećenici, nazireji, nikada nisu (pri žrtvovanju) uzimali čisto vino, vino koje nije propisno presečeno, razblaženo, pomešano sa vodom. Neke akvarijanske hrišćanske sekte (enkratiti, ebioniti, markioniti, maniheji, apostolici) su čak i u euharistiji izbegavale da koriste presečeno vino (već su prinos obavljali sa hlebom i vodom), a kamoli tek u svakidašnjoj ishrani (Klement: 'Šarenica', I, 19). Stoji skriptuarna činjenica da je Isus na svadbi u Kani Galilejskom pretvorio vodu u vino. Duhu Sile, koji je kroz Njega i iz Njega delovao, svakako nije bilo nemoguće da napravi neopojno, bezalkoholno vino kao što je slatka šira. – Apostol Pavle ukazuje: »Dobro je ne jesti mesa, i ne piti vina, ...« ('Rimljanima', 12:21) – Apostolski sabor u Jerusalima svojom odredbom o apstinenciji od mesne ishrane i prinošenja žrtvi bogu-stomaku vernima u nedoumici potvrđuje Isusovu zakonsku reč: »Da se uzdržavate od mesa koje je žrtvovano idolima, i od krvi, ...« ('Dela', 15:29) – Minukijev Oktavije izražava zgražavanje nad rimskim uzimanjem za hranu mesa životinja koje su u borbenim arenama jele ljude i pile njihovu krv: »... Mi se bojimo da prolijemo ljudsku krv, kao što se uzdržavamo da krv životinja upotrebljavamo za hranu.« (Pogl. 30) U 'Izloženju vere' (23) Epifanije Kiparski ukazuje da je u njegovo vreme bilo monaha koji su se potpuno uzdržavali od svake vrste mesa, dok su neki jeli meso od kopnenih životinja, i riba, i ptica. Kada je pri jednom susretu Epifanije ponudio ptičjim mesom ostarelog podvižnika Hilariona, ovaj mu je uzvratio, da otkad je postao monah, nije jeo ništa zaklanoga (De vita et verbis Seniorum, 4, 15). Kada su u Skitu (= pustinjskoj isposničkoj naseobini; šiit = 'ravnica' na koptskom), na prazničnu trpezu nekom starom podvižniku izneli čašu vina, on je uzvratio: »Sklonite od mene tu smrt.« (Ibid., 4, 63, v.: 4, 34) – Kada je zlobni Aleksandrijski arhiepiskop Teofil pozvao monahe da mu pomognu u rušenju Serapidovog svetilišta, i gozbeno ih počastio i junećim mesom, oni su mu odgovorili: »Mi smo do sada jeli zelje; ali ako ima mesa, nećemo jesti.« ('Starečnik', Teofil Aleksandrijski, 3) - Sve ovo ukazuje da je monaštvo bliže poapostolskom dobu bilo striktno vegetarijanski orijentisano, a (egipatsko) monaštvo je okupljalo najbolje ljude iz Crkve.

Guibert iz Nogenta za kartuzijance koji su se uglavnom vegetarijanski hranili ukazuje da koriste vino koje »je tako razvodnjeno da nema nikakvu snagu, tek je malo bolje od vode ...«

Isidor, presbiter skitski, ukazivao je na nedostojnost uzdizanja u postu, odnosno da je za monaha gore da se gnevi, gordi i nadima nad drugima nego da jede meso (ibid. 10, 39) - Sozomen za neke sirijske i persijske monahe ukazuje da su svoju hranu snabdevali srpom, odnosno hranili su se gorskim biljem: »Kada bi nastupilo vreme da se okusi hrana, svaki od nih, uzevši srp, otpravio bi se da luta po gori, poput pasućih životinja, da tamo naseče neko bilje, kao da su nekakvo stado na ispaši.« ('Historija Crkve', VI, 33) – I kao Pitagora Hrist Božiji je jasno odbacivao ishranu životinjskim telesima i leševima: »... Pitagora je čak zabranio i ubijanje životinja, a kamoli da je dozvolio da se jede meso životinja, koje poput nas imaju dušu.« (Diogen Laertije, VIII, prg. 13) – I Ovidije prenosi Njegove premudre reči koje ukazuju na zakonitu ishranu: »... Koliki je greh, kad meso se u meso trpa, i kad lakomo telo od proždrtog tela deblja, od smrti živoga bića kad kad živo živuje biće!« ('Metamorfoze', XV, 88-90)

Poglavar indijskih gimnosofista ukazuje Aleksandru Velikom kako se hrane u svojoj zajednici: »Kad ogladnimo, mi prošetamo do razlistalog drveća i jedemo plodove koji sami od sebe rastu i dozrevaju.« (Pseudo-Metodije: ‘Život i dela Aleksandra Makedonskog’, III, 6)

Sokratov učenik Ksenofont (XenophMn, oko 430.-354. g. se.) svome učitelju pripisuje reči: »Zar ne znaš da onom ko najslađe jede treba najmanje mesne hrane, ...« (Memorabilia Socratis, I, 4) – Onaj ko uživa u mesnoj hrani, on je izgubio istančani ukus za ono lepo i istinski korisno.

U Srednjem veku zapadno monaštvo uveliko zapada u duboko zastranjivanje (čemu je razlog i to što su monastire često vodili svetovnjaci postavljeni od vlastele), koje je se ogledalo i u gurmanskim ludovanjima. Kada su povlašćenim klunijevcima siromaški cisterciti počeli prebacivati zbog njihove raskoši, i sam klunijevski opat Petar iz Montboissier-a (nazvan Časni, 1094.-1157. g.) priznao je zastranjivanje pišući 1150. g. monastirskim priorima: »Kada monasi vide da iz kuhinjskoga dimnjaka izlazi dim ili osete miris pečenja ili gulaša, trče kao lunje i lešinari. Ako se neko, potaknut strahom Božijim, želi uzdržati od tih jela, biva ismejan i nazvan licemerom, lažovom i nevaljalcem, kažu čak da se od takva treba čuvati kao od javnoga neprijatelja. Pasulj, jaja, čak i riba, već idu svima na povraćanje. Samo još egipatski umaci uspeju dati okus hrani. Pečena ili pirjana svinjetina, masna junetina, zečevi i kunići, pomno izabrane patke, kokoši i sve vrste četveronožaca i peradi ispunjaju stol tih svetih monaha. Ali i ta su jela već postala uobičajena. Preterana učestalost je urodila nevoljkošću tako da se sada prešlo na retke i kraljevske obesti. Monah nije sit ako nije jeo jaretinu, srnetinu, divlju svinju ili medvedovinu. Moraju se pročešljati šume, trebaju nam lovci. Treba vešto uhvatiti fazana, jarebice ili grlice, da sluga Božji ne umre od gladi.« Veliki klinijski feudi i posedi, koje su obrađivali zavisni seljaci, prestali su premaleni za bankete i pribavljanje životinjske hrane tih raskalašenih "svetih monaha".


Čovek koji ne guši unutarnju žudnju za Božijom dobrotom i Istinom, on će i kao čovek imati osećaj šta je od hrane i pića prihvatljivo za njegovo slabo, fizičko telo; mnogi koji od rođenja nose Svetlost u sebi posedovaće istančanost i telesno-čulno gađenje prema nezakonitoj hrani i piću. Ženi Samarjanki, na Jakovljevom zdencu, Hrist alegorično ukazuje: »... Ko pije od Vode koju ću mu Ja dati - neće ožedneti doveka, nego će Voda koju ću mu Ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život.« ('Jovan', 4:14) – Čovek, i njegova duša ponajprije, uvek će žedneti dok ne pronađu Izvor Života u sebi, dok ne počnu sa njega da piju, dok i sami ne postanu izvor i uvor, odašiljač i prijemnik za Božiju Vodu, Božiju Snagu, don ne postanu drvo života usađeno na Božijoj reci, Božijoj svetlonosnoj Reči.

U priči o siromašnome Lazaru i nemilosrdnome bogatašu, koji je dospeo u ognjeni Pakao, Gospod ukazuje da nam i s One strane samo Njegova Voda donosi ispunjenje i zadovoljenje: »Tada /umrli bogataš/povika: “Oče Avraame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovom plamenu”.« ('Luka', 16:24) – Pakao je stanje gde smo se u unutarnjem strašno duboko udaljili od Božije Vode, Vode Života i Okrepe; i takva duša, i kao čovek, truje i preliva svoje telo nezakonitom hranom i žestokim, opojnim pićima nezdravim napicima.

Duša imanentno žudi za Božijom Svežinom. I satansko koristi to, da umesto istinskog Osveženja ponudi i nametne duši svoj otrov, i svoj porobljivački plamen. I ako žedni čovek nasedne na izazov, upašće i upada u zamku zavisnosti. Pošto se u poroku sve više udaljava od Boga, on je sve Žedniji, i sve više hoće da utoli žeđ onde gde nema kraja zasićenju. Tako se zavedeni čovek prepušta alkoholu, drogi, gurmanstvu, ... Najstrašnije je to kad se u duši probudi žeđ za Svetlošću, da se ona pokuša utoliti niskim čulnim ugođajima.

Čovek koji istinski napreduje ka Bogu zadovoljava se vrlo jednostavno hranom. Od pića njemu je najugodnija zdrava prirodna voda. Za duhovnog čoveka čista voda je najvredniji fizički napitak. Ko uživa u zdravoj fizičkoj vodi, on pokazuje da njegova duša nalazi i duhovnu, Božiju Vodu.


Odvajanje od sveta

Sveti podvižnici, Božiji vojnici i putnici u Dolini suza i gorčine, znajući da u satanskom svetu, svetu blještavila, buke, nereda i neprestanih izazova i uznemiravanja, svetu opoganjenosti ne mogu postići i zadržati željeni duhovni mir, izbegavali bi gradove za (duže) prebivanje u njima, odlazili su da posvećeno žive izvan svetskih naseobina i metropola, u pustinje, gore, šatore, pećine i katakombe, i tu su pripremali put svome Gospodu; oni su, zapravo, bili Imperium in Imperio, Esen Jakov Pravednik, Isusov brat, tako ukazuje u svojoj 'Poslanici' da sljubljivanje sa satanskim svetom udaljava od Boga, Duha Svetlosti: »Prijateljstvo prema svetu jeste neprijateljstvo prema Bogu.« (4:4) – Slično i apostol Jovan naznačuje u svojoj 'Poslanici': »Ne posvećujte ljubav svetu i onome što je na svetu. Ako neko voli svet, nema u njemu ljubavi prema Ocu. Jer sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka.« , v.: 'Prva Jovanova', (I, 2:15-17) Poštujući tako Božije uredbe Eseni su tako izbegavali velike gradove, živeli su uglavnom po monastirima, i po selima (lavrama), i prostorno međusobno razdvojeni ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 16; 'Judejske starine', XVIII, 1, 5), baš kao i visoki hrišćanski podvižnici i isposnici. Antonije Veliki ukazuje: »Prezri sve što je svetsko i odbaci ga od sebe; inače će te svetski talasi udaljiti od Boga.« ('Kratki saveti o duhovnom životu', sent. 36) - Rimski mnogobožac Kekilije kazuje za hrišćane: »To su ljudi koji se sakrivaju, koji beže od sveta, koji su nemi u društvu, a govorljivi u svojim skloništima.« ('Oktavije', pogl. 8) Manji deo svetih pregaoca je, davši sebe u službu prosvetljenja sveta, živeo obazrivo i po gradovima (pogotovo Jerusalimu, gde je bio Sveti hram, i gde su nazirejski služili pri Oltaru; za esene Filon iznosi: »... Oni borave u mnogim mestima Judeje, i u mnogim selima, i grupisani su u velikim društvima sa mnogo članova.« ('Apologija za Jevreje', 11, 2) Flavije iznosi još jedan razlog zašto je poneki esen živeo i u svetovnim gradovima: »U svakom gradu biva jedan od njih zbog došljaka da bi im dao odeždu i opskrbio ih i svakim drugim potrepštinama.« ('Judejski rat', II, 8, 4) Eseni su imali svoju Kapiju i svoj stambeni kvart u jugozapadnom delu Jerusalima (gde je i Isus, u kući Jovana Marka, održao poslednju Večeru). Terapeuti su se pak potpuno odvratili od gradskog života, prebivajući širom Egipta, a ponajprije pored Mareotidsog jezera ('O sozercateljnom životu', prgi. 18-20). Hrišćani koji nisu hteli da okrenu leđa kovitlavom svetu, bili su od njega, jasno, usisani i porobljeni; u Herminom ‘Pastiru’ se tako simboličnim rečnikom osuđuju i razotkrivaju posvećena braća koja se nisu pridružili pravednima već su živeli »zajedno sa mnogobošcima i taj im put postade prijatniji, no od Boga ne odstupiše nego ostadoše u veri, ali dela vere ne činjaše.« (Prg. 75)


Siromaštvo

Sveti Božiji redovnici, posvećeni siromasi (grč.: ptMchoí), ebionti/evjoniti (hebr.: ’evjonim) živeli su u zajednici dobara, i održavali su zavet siromaštva, odricali se od vezivanja za zemaljska dobra; oni su znali da su u Bogu i Bogom bogati. Radije su prezirali bogastvo, nego da se opterećuju njime, time i zemaljskim brigama ('Oktavije', pogl. 36) Za posvećene siromahe zajednica je se gorljivo brinula i sakupljala milodare za njih: »... Da se sećamo siromašnih, što sam se baš i trudio da činim.« ('Galatima', 2:10) – Esen Jakov Pravednik ukazuje vernoj braćo: »Zar ne izabra Bog one koji su pred svetom siromašni da budu bogati u veri i naslednici Kraljevstva koje je obećao onima koji ga ljube?« (2:5) U kumranskom spisu ‘Pravilnik Zajedništva’ (Sereh hajachad) naročito se potencira život siromaha u zajedništvu: »I svi pripravni istini Njegovoj neka prinesu sve svoje znanje i snagu svoju, i imovinu svoju u Zajedništvo Božije.« (1:11-12) – Dobro je poznato da je i u ranome hrišćanstvu negovan kult siromaštva i da su svi oni koji su pristupali Bratstvu na zajedničko upravljanje predavali sva svoja dobra, zajednički priređivali i štitili sebe da budu životno zavisni od sveta: »A u naroda koji je poverovao bilo je jedno srce i jedna duša, i niko nije govorio da je što od njegovog imanja njegovo lično, nego im je sve bilo zajedničko.« ('Dela', 4:32; v.: ‘Dvanaestorica’, 96:11; Lukijan: 'O okončanju Peregrina', 13) – I Flavije ukazuje da pravdoljubivi eseni »imaju zajedničku imovinu, i /nekada/ bogati ne koriste /zajednički/ imetak više od siromašnih.« ('Judejske starine', XVIII, 1, 5) Unetom imovinom kandidata Zajednica je u punom obimu raspolagala tek kad bi ovaj prebrodio sva ispitivanja i udostojio se svetog zajedništva. »Bogastvo se prezire i upravo iznenađuje kod njih zajednica dobara, tako da se među njima niko ne nalazi koji bi posedovao više od drugih. Zakon je da oni koji stupaju u zajednicu moraju njoj predati sve što poseduju, tako da među njima nema ni krajnjeg siromaštva niti prekomernog bogastva, već svi poput braće raspolažu zajedničkim imetkom koji se sastoji od imanja svakog pojedinca.« ('Judejski rat', II, 8, 3) Kao upravnike prihoda od onog što je zemlja donela, poljodelnici eseni su birali ugledne i poverenja dostojne sveštenike. – Filon takođe svedoči da eseni žive u siromaštvu, bez ličnog novca, a ipak se osećaju (duhovno) bogatima; čak su i domove u kojima su živeli doživljavali kao zajedničke, rado u njima ugošćavali pridošlice istomišljenike ('Svaki dobar čovek je slobodan', prgi. 77 i 85-86; 'Apologija za Jevreje', 11, 4-5) – Za helenske redovnike okupljene oko Pitagorinog Imena doksografski historičar Diogen Laertije ukazuje: »... Njegovi učenici su sve što su posedovali stavljali u zajedničku imovinu.« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', VIII, prg. 10; v.: prg. 23) U 'Starinama' Flavije ukazuje da je sledba esena bila »ustrojena po obrascu škole grčkog mudraca Pitagore.« (XV, 10, 4) – 'Dela apostolska' nam donose priču kako je, ušavši u zajednicu dobara sa hrišćanima, čovek po imenu Hananija, sa svojom ženom prodao jedno imanje, pa sa ženinim znanjem zadržao za sebe deo novca od prodaje, a drugi prijavio Bratstvu, i bio od Apostola razotkriven kao lažljivac (5:1-5). U 'Pravilniku zajedništva' se takođe ukazuje na pogubnost dvojedušnosti: »Ako se među njima nađe čovek koji slaže u imovini, i to svesno, neka se izdvoji iz očišćenja dostojanstvenika na godinu dana i neka se kazni četvrtinom hleba svoga.« (6:24-25)


Sloboda i jednakost

Živeći u zajedništvu koje je preferiralo jedinstvo, bratstvo, slobodu i jednakost, ljubav prema bližnjemu, Božiji redovnici su odbacivali i osuđivali ropstvo. Flavije ukazuje da eseni ne drže robove, jer to smatraju nepravdom ('Judejske starine', XVIII, 1, 5). I Filon ukazuje da eseni osuđuju okrutne robovlasnike koji preziru jednakost i nipodaštavaju zakon prirode, po kome se svi ljudi rađaju slobodni ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 79; v.: 'Apologija za Jevreje', 11, 4). Iako je Isus osuđivao socijalno-staleške nepravde, hrišćanstvo koje je u svoje redove imalo mnoge rimske robove, zahvaljujući agitaciji i Pseudo-Pavla ('Korinćanima', I, 21:24, 'Efescima', 5:5-9; 'Timoteju', I, 6:1-2) nije se dovoljno snažno zauzelo za potpuno ukidanje ropstva ('Didahe', 4:9-11; 'Apostolsko predanje', prg. 15; Trulski sabor, prav. 85), i to je jedan od razloga koji je povukao raskole u poapostolskome hrišćanstvu. Isaija Nitrijski zabranjuje da rob prati u podvižništvu svoga preobraćenog gospodara: »Pošto primiš monaški čin, otpusti svoga roba. Ako zaželi da krene za tvojim primerom i stupi u monaštvo, nemoj mu dopustiti da živi sa tobom.« ('Pravila za monahe početnike', sent. 58)

Institucionaliziravši se posvetovljeno hrišćanstvo onemogućilo je robovima i da budu sveštenici, sve dok ne bi dobili oslobođenje od svojih gospodara, čime se i pokazuje ugađanje rimskom zakonodavstvu ('Apostolska pravila', prav. 82; cp.: 'Filemonu', 10-18). Kartaginski sabor od 13. septembra 401. g. za oslobađanje robova u Crkvi traži da takva oslobođenja budu potvrđena od carske vlasti (prav. 93), što ukazuje na nesuverenu poziciju hrišćanskih vlasti, koje su, da su stajale na Hristovom Putu, trebale da zahtevaju oslobađanje svih robova. Profanisano hrišćanstvo je htelo samo da ublaži ropski poredak, ne i da ga potpuno ukine. Ako je trgovina robljem ('Timoteju', I, 1:10) greh pred Božijim Zakonom, to je i držanje robova grešničko izrugivanje Duhu i Zakonu Slobode. Atenski filosof Aristid u svojoj 'Apologiji' (upućenoj imperatoru Hadrijanu) ukazuje da u zatečenom stanju hrišćani uveravaju svoje robove da prihvate Hristovo Ime, a kada oni to učine, nazivaju ih braćom bez razlike (15, 6). Jer u Hrisu, Duhu Slobode i Jednakosti, ne može biti nikakvog tlačiteljskog robovanja. Onaj ko je hteo da živi od svog marljivog rada, što Hrist traži od Svojih sledbenika, taj nipošto nije mogao ropski koristiti tuđi rad za vlastito izdržavanje i sticanje životnih ugodnosti ('Solunjanima', I, 4:11). Za onoga koji je stajao pod Hristovo Ime a držao robove, to je trebala da bude najveća sramota.

Po priči Rimljanina Annija Plokama (Annius Plocamus), koji prenosi Plinije, na Cejlonu, gde je Plokam boravio nekih 6 meseci, niko nije rob (Naturalis historia, VI, 24).


Radna posvećenost

Sveti redovnici su se izdržavali svojim rukama, marljivim radom, odnosno živeli su od poljodelstva, voćarstva, pčelarstva i zanatstva ('Judejske starine, XVIII, 1, 5). Filon iznosi da se nijedan esen nije bavio nezakonitim zanatom (pravljenjem oružja i borbene opreme), gostioničarstvom, trgovinom i pomorstvom ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 78). Basilije Veliku ukazuje da za svoj kler: »U mom se kleru niko ne bavi bavi trgovinom i ne voli da putuje, ali se mnogi bave veštinama koje iziskuju stalno mesto boravka i pomoću njih zarađuju ono što im je za život neophodno.« (Prevod: Mladen Stanković) U istočnjačkom spisu Vašištha-dharma-śastra naznačuje se da se brahmanom ne može nazvati onaj koji ne poznaje 'Vede', »ni onaj koji živi od trgovine, ni glumac, ni onaj kojem šudra zapoveda, ni lopov, ni onaj koji živi od lečenja. Kralj će kazniti selo u kojem brahmani, ne obazirući se na svoje svete dužnosti i ne znajući 'Vede', žive od prošnje; jer ono hrani lopove.« (III, 3-4 – prevod: Rada Iveković) - Za hrišćanina je bilo sramotno da ne bude »obučen ni u kakvom zanatu i uopšte, ničemu korisnom.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VII, 30) Za Isusa znamo da je bio obučen u obradi drveta, kao i apostol Juda Toma, nazvan Blizanac. Apostol Pavle, bio je vešt šatoraš ('Dela', 18:3), i nije želeo, ni kad je pronosio Evanđelje, da bude na teret braći: »... Trudim se, radeći svojim rukama.« ('Korinćanima', 4:12) – Vernima u Solunu, među kojima je bilo i neradnika koji nisu gledali svoje poslove, odvažno poručuje: »... Ako neko neće da radi, neka i ne jede.« (II, 3:10, v.: I, 4:11) Opraštajući se sa crkvenim starešinama u Efesu, znameniti Taršanin posvedočuje: »Sami znate da su ove moje ruke poslužile mojim potrebama i potrebama mojih saradnika.« ('Dela', 20:34) – Božiji Zakon zabranjuje da budemo lenjivci i kradljivci, i traži da svoj hleb pošteno zarađujemo svojim rukama, kako bi mogli i sebe obezbediti i pružiti onima kojima je to potrebno, koji su dostojni pomoći (cp.: 'Efescima', 4:28). Čovek neradnik i onaj koji ne živi u meditativnom preispitivanju neminovno postaje napast i teret za svoju okolinu. – U talmudskom traktatu 'Izreke otaca' rabanu Gamlielu se pripisuju reči: »Ništavan je kraj svakog učenja koje ne prati telesni rad, te povlači za sobom greh.« (2, 2) – No neke druge talmudske izreke govore sa nipodoštavanjem o radu i obrađivanju zemlje: »Rad je veoma štetan i malo donosi.« (Gittin, 680; v.: Jebamoth, 63A) – Negde se i časni i nečasni zanati odbacuju: »Neka čovek ne uči svoga sina /da bude/ eslar, kamilar, vozar, lađar, pastir i trgovac, jer njihov obrt je obrt razbojnički.« ('Mišna' – Qiddušin, fol. 82). Rimski car i prvosveštenik Julijan, nazvan Otpadnik, prema hrišćanskom revnosnom življenju nastoji da uredi i život svoga sveštenstva: »Zašto pomnije ne razmatramo razloge sa kojih se bezbožna vera hrišćana širi, odnosno njihovu dobrotu prema strancima, njihovu brigu o sahranjivanju mrtvih, uzvišenu svetost njihovog života? Odvraćaj svakog žreca od pohađanja pozorišta, od banćenja u krčmama, od nečasnih veština i nepoštenog zanata!«

Onaj ko je poštovao zapovest da se svojim rukama zarađuje svoj hleb, taj je se svakako distancirao od svakog vida ropstva i robovlasničkog korišćenja tuđeg rada. – Za episkopa Zenona Sozomen ukazuje: »U Gazi, na jednovretenom razboju, Zenon je tkao lanenu odeždu i sve do svoje smrti nije prestao da se bavi tim zanimanjem.« ('Historija Crkve', VII, 28) – Episkop Spiridon Trimituntski je se na ostrvu Kipru izdržavao napasajući stado ovaca (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 12) – Kad je se Crkva institucionalizovala, i prestala darove verujućih da plasira prevashodno na uboge i siromašne hrišćane, već prema episkopatu i kleru, ovi su naravno počeli od toga da se izdržavaju a zanemarili su značaj zarađivanja svoga hleba svojim rukama.

U svome spisu De opere monachorum, Avrelije Avgustin razmatra odnos monaha prema radu, i nastoji razrešiti podvojenosti u shvatanju da li molitveno-kontemplativni život isključuje fizički rad. Pa tako smutljivce i neradnike koji su hteli zgrtati tuđim rukama prekoruje: »Kada već neće da rade rukama, neka barem prestanu "raditi" jezikom.«

U budističkom zborniku Anguttara nikaya, traži se od pregaoca uzdržavanje od nezakonite trgovine: »Učenik treba da izbegava pet zanimanja: trgovinu oružjem, trgovinu živim bićima /= životinjama/, trgovinu ljudima, trgovinu žestokim pićima i trgovinu otrovom.« (V, 177) – Istinski budizam zabranjuje i osuđuje svaki vid nezakonitog uzdržavanja za život: »Baviti se izdajstvom, gatati, baviti se prevarom ili zelenaštvom, to je loš način življenja.« (Majjhima nikaya, 116 – prevod: Srbislava Elezović Lazić) Nažalost, pozniji budizam nije shvatio da je pred Zakonom nezakonito i izdržavati se prosjačenjem - obijati pragove svetovnjaka sa prosjačkom zdelicom, pa su samog Budu i njegove redovnike predstavili "prosjacima" obrijane glave i brade, obučene u požutele ogrtače.

Pošast prosjačenja obuzeo je u kasnom Srednjem veku i rimske redovnike. Humanista i nekadašnji avgustinac Erazmo Roterdamski (1466.-1536. g.) svedoči da su rimski monasi njegovog vremena bili duboko omražena među građanstvom zbog mnogo čega: »Pre svega, smatraju da je kruna pobožnosti ako se nisu ni dotakli nauke, pa čak ne znaju ni čitati. Zatim, kada u crkvi magarećim glasovima pevaju svoje psalme, koje pamte po broju ali ih ne razumeju, misle da zadivljuju i ushićuju uši svetaca. Mnogo je među njima takvih koji na veliko prodaju svoju prljavštinu i prosjački štap, drsko prosjače pred vratima hleb kao da ištu dug, dosađuju u svim krčmama, putničkim kolima i lađama, i zaista nanose štetu pravim prosjacima. I tako, ti preljubazni ljudi misle da nam svojom nečistoćom, neznanjem, surovošću i bestidnošću dočaravaju pravi apostolski život, kao što sami vele.« (Stultitiae laus, 54 – prevod: Darinka Nevenić-Grabovac)


Kontemplacija i meditacija na Unutarnjem putu

Poapostolsko monaštvo pokazuje da je među podvižnicima bilo kako onih koji su naglašavali sozercateljni (duhovno-sagledateljni) i život u tišini – tihovanje, hesihazam (grč.: h hsychía; lat.: quies monastica), tako i onih koji su za usavršavanje davali prednost praktičnoj delatnosti: zanatstvu, poljodelstvu, pčelarstvu ... U 'Historiji monahâ u Egiptu' ukazuje se za nitrijske otšelnike: »Jedni druge prevazilaze u vrlinama, i revnosno se nadmeću u podvižništvu, pokazujući svaku vrlinu, i u načinu života jedan drugoga nadmašuju. Jedni od njih bavili su se sozercanjem /theMrían/, a drugi praktičnom delatnošću /praktikn scholoýnto/.« (Pogl. 20)

Na Unutarnjem putu Hristov posvećenik izgrađuje Božije Kraljevstvo u svojoj duši: »Kraljevstvo je Božije u vama.« ('Luka', 17:21). Izgrađeno i skriveno u nutrini, Kraljevstvo Božije potom izrasta prema van, pokazuje se i u spoljašnjem. I na kraju staroga sveta ono će prekriti celu zemlju, jer će na Zemlji živeti samo posvećeni i sveti ljudi, koji su našli i postigli jedinstvo sa Božijim Duhom, koji su savršeno prožeti Duhom Života, koji su prošli Put koji je prošao i Njihov Gospod na Zemlji: rođenje za požrtvovani život, posvećivanje, krštenje, put pobede nad iskušenjima, vaskrsenje iz ponora greha i vaznesenje u unutarnje nebo. Sveti Božiji ljudi imaju tako udela u Hristovom Vaskrsenju, Prvome Vaskrsenju ('Otkrivenje', 20:6). Tako i Gospod, na Posletku, ne dolazi samo sa Svojim Kraljevstvom, već i u Svome Kraljevstvu, sa Svojima – ka Svojima: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, da bude saobrazno Njegovom slavnom telu, - Svojom Silom kojom može sve da pokori Sebi.« ('Filipljanima', 3:20-21)

Na Svetome putu Hristov učenik shvata odakle je i zašto je došao i dospeo na zemlju, u mesnato telo, šta jeste na zemlji, te ko treba biti i gde se treba vratiti. On zna da njegova duša ima ishodište iz Neba, i da se u Nebo treba vratititi ('Otkrivenje', 12:5), izgrađujući Nebo (najfiniju vibraciju) u svojoj duši, i spuštajući Nebo na zemlju, profinjujući i preobražavajući ono zemno; tako involuciju Duha prati uzdizanje materijalnog stvarstva.

Cilj Unutarnjeg puta je da pregalac postane čist i prosvetljen Božiji hram, koji će naseliti Duh Punine, da gleda Božije Lice, da postane Božije oko: da gleda Bogom, sveprisutnom Svetlošću, da sve vidi u Sebi, u unutarnjem, i da sebe, po Bogu, vidi kao beskonačni i nadopunjujući deo Svega: »Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat.« ('Korinćanima', I, 13:12) – »Dragi moji, sad smo deca Božija i još se ne pokaza šta ćemo biti. Znamo da ćemo, kad se On pokaže, biti Njemu slični, jer ćemo Ga gledati onakvog kakav je.« ('Jovan', I, 3:2)

Božiji služitelj zna da se u Nebo ne može sam, svojim ljudskim snagama vratiti u Nebo i svoj Dom. Onoliko koliko se posvećenik zakonitim i požrtvovanim životom udostojava Božije Prisutnosti, koliko zakonito budi božanske snage i naloge u sebi, toliko se i na njega izliva Božija milost i pomoć, toliko on i dobija svoju platu u Bogu i po Bogu. Bez Puta Istinskog Života i bez služenja Bogu i bližnjemu duša se ne može uspeti u Nebo, od Hrista omogućeno spasenje ne može se ostvariti.

U tradicionalnom budističkom konceptu izbavljenja, plemeniti put koji vodi do prestanka patnje (dukkhe) – koja nastaje iz želje za nezakonitim životom (životom bez Boga), predstavlja se osmostruk: ispravno razumevanje, ispravna odluka, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan život, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija; dakle izbavljenje se izvodi iz moralnog življenja i discipline sabranosti, duhovne usredsređenosti.

Čoveka pokreću njegove želje i žudnje, koje se rađaju iz zadovoljstava, ugođaja: u onome u čemu uživa, čovek i tome teži, to i radi; masivne i opsesivne žudnje čoveka vode u ropsku vezanost i duhovnu smrt: »... Sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka.« ('Jovan', I, 2:16-17) Dokle god robuje ljudskim i satanskim željama i ugođajima, čovek je daleko od Boga, Istinskog Života: »... Svako podleže iskušenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami; tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa /duhovnu/ smrt.« ('Jakov', 1:14-15) Duhovna smrt povlači bolest i smrtnu trulež. Na Svetome putu učenik svata da njime treba da vlada želja da se dopadne Bogu, da nije na zemlji da bi služio satanskim ugođajima i mamljenjima, već da bi čistio svoju dušu (od negativnih donesenih i izgrađenih programa) i oduživao svoje duševne dugove, kako bi bližnjima bio koristan a Bogu ugodan služitelj, miljenik. A duša se čisti kad čovek živi u Točku pokore: najpre u prepoznavanju i priznavanju svojih grehova: »Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako priznajemo svoje grehe, On je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti. Ako kažemo da nismo zgrešili, pravimo Ga lažom i Njegove reči nema u nama.« ('Jovan', I, 1:8-10) Zatim u pokajanju i ispravljanju svojih grehova (jer samo priznate i okajane grehove Božiji duh razrešava), u moljenju i praštanju; tako se pročišćena i Duhom prosvetljena duša sjedinjuje sa Bogom, Čistom Svetlošću, dospeva u nepokretno središte Njegovog Točka, izbegava Točak ponovnih rađanja.

Imanentna potreba duše je da živi u blaženstvu i zadovoljstvu. I ko ne ostvaruje istinska zadovoljstva na istinski način, zakonit način, on to čini nezakonitim stimulacijama: preko gurmanluka, izopačene seksualnosti, psihodeličko-narkotičkim sredstvima, ... Njega ego laže na mnogobrojne i bizarne načine kako da ‘postigne’ očekivanu sreću. Ali ni grabenje svetskog bogastva, slave i počasti duši ne donosi istinsku sreću. Najdublja nutrina pati i gladuje za istinskim ugođajima, koje duši ne može da ponudi čovek okrenut vanjštini i svetskome sjaju, čovek čulno vezan za spoljašnje ugođaje. Meditacija, sudbinski udari i bolesti su tu da čoveka opomenu i okrenu prema Unutarnjem Kraljevstvu, da mu pomognu da shvati svoje istinske potrebe. Jer ako čovek ne hrani ono Unutarnje, njegova čulna glad se bezgranično povećava (i on u spoljašnjem pokušava ostvariti ono što može postići samo u unutarnjem); duša, unutarnji čovek neizmerno pati, dok spoljašnji čovek uvek iznova ugođuje satani čulnosti, dok se klanja bogu-trbuhu, bogastvu, izgarajućoj seksualnosti koja neizmerno puno pljačka duhovne snage. Ko Raj “postiže” nezakonitim i izopačenim ugođajima, on time i otvara vrata Pakla, on će otplatiti svaki nezakoniti ugođaj koji Zlu isporučuje duhovno-životne snage.

Da bi čovek našao istinska, zdrava, zakonita zadovoljstva, on mora da obuzda i profini svoj misaoni život i svoja čula, da svoja zadovoljstva premesti što više prema Nutrini, Bogu. Jer, čovek ogrubelih i nezadrživih čula najveći je rob satane čulnosti. Tipičan primer su razvratna seksualnost, nezasiti gurmanluk i jarosna brbljivost. Čovek svoja čula treba da nauči uzdržavanju i da im ponudi stimulativno i perceptivno samo zakonita zadovoljstva. Tako Plutarh ukazuje za miomirisna stimulisanja čula mirisa kod egipatskog sveštenstva, koji su noću i u podne spaljivali smole: »Smatraju da na taj način ozdravljuju vazduh čisteći ga isparavanjima smole koja odbacuju potištenost duše zatvorene u telu, budući da mirisi poseduju moć oživotvorenja i podstiču. Oko podneva, kada je Sunce u punoj snazi, a iz zemlje prodiru teške pare mešajući se sa vazduhom, spaljuju smirnu. Toplina tog mirisa zaista rastvara i raspršuje isparavanja iz močvara i mulja koncetrirajući se u vazduhu. S druge strane lečnici veruju da se protiv zaraznih pošasti može delotvorno boriti paljenjem velikih lomača jer se vazduh čini lajšim (kada spaljuju aromatično drvo, na primer čempres, borovnicu i bor). Priča se da je tokom strašne kuge, koja je uništila Atenu, lečnik Akron stekao stekao veliki ugled naredivši da se zapali vatra uz bolesnike, spasivši tako većinu zaraženih. Aristotel kaže da su mirisna isparavanja cveća i livada jednako korisna za zdravlje koliko i ugodna, a zahvaljujući svojoj blagosti i nežnosti smiruju mozak, prirodno hladan i nepokretan. Egipćani smirni daju ime 'bal' tumačeći taj naziv 'raspršivanjem ludosti', što potvrđuje razloge njene upotrebe.« (Pogl. 79 – prema prevodu Ljiljane Živković) Plutarh dalje pominje smešu zvanu kifi (kýphi) u koju su ulazili 26 sastojaka, a koja je korišćena kao miomiris, te kao pomada i piće.

Svoja fantazijska zadovoljstva čovek će savladati naučeći da se koncetriše na nutrinu, na jezgro duše, da postigne prazninu od ljudskih misli, kako bi Božija Punina ovladala njime. Da bi gradio u bogu i sa Bogom, čovek mora najpre da raščisti ruševine u sebi. Dakle da prepozna negativne ljudske programe, predrasude i zablude kojima robuje. I kad čovek nauči da uživa u tišini i ispražnjenosti, da se uzdigne iznad ljudskih kreatura, u njemu počinje voditeljski da se probiva natčulni glas Božije Punine. Jakob Boehme (1575-1624. g. ne.) na to jasno ukazuje: »... Ako uzmogneš da ćutiš jedan čas bez sveg svog htenja i umovanja, čućeš neizgovorljive reči Božije. /.../ Kada utihneš za umovanje i htenje svog sopstva, u tebi će biti otkriveno večno slušanje, gledanje i govorenje koje čuje i vidi Boga u tebi. Tvoje sopstveno slušanje, htenje i gledanje te sprečava, tako da Boga niti vidiš niti čuješ.« (De vita mentali, I, 1.3 – Prevod: Nebojša Barać)

Ispravna delatnost: ispravna osećanja, ispravne misli, ispravne reči i ispravni postupci, vode čoveka k blaženstvu i svetosti, Bogu, Duhu Spasenja. I kad čoveka prestane da pokreće ono satansko i ljudsko, kad počne da živi u Bogu i po Božijoj volji, jer je Bogom ispunjen (ispunjavajući Njegove zapovesti iz ljubavi prema Istini i Dobru), tada i Bog može živeti u njemu, određivati i voditi njegove misli, reči i postupke, njegova dela: »Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. « ('Galatima', 2:19-20) Tako i čovek prestaje da greši, jer nezgrešivi Bog živi u njemu i kroz njega, tako je u Bogu slobodan od greha: »Svako, ko ostaje u Njemu, ne greši; svako, ko greši, nije Ga video niti poznao. /.../ Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer Njegovo seme ostaje u njemu; i ne može da greši, jer je od Boga rođen.« ('Jovan', I, 3:6.9)

I da bi čovek zakonito živeo, on treba najpre da bude (od onih koji zakonito žive, čija reč nosi snagu) poučen zakonitom životu i da se okrene svome Srcu, gde mu je Bog, Zakon Života najbliži, i gde može nazreti šta Bog želi od njega i sa njim da postigne: »Znajte ovo, draga moja braćo. Svaki čovek neka bude brz čuti, spor govoriti, spor na gnev; jer čovečiji gnev ne stvara pravednost pred Bogom. Zato odbacite svaku nečistotu i ostatak zloće, i s krotošću primite usađenu reč koja je kadra spasti vaše duše. Nego budite izvršioci reči a ne samo slušači - koji sami sebe varaju. Jer ako ko samo sluša reč, a ne izvršava je, taj je sličan čoveku koji posmatra svoje prirodno lice u ogledalu; pogledao se, naime, pa otišao, i odmah je zaboravio kakav je bio. A ko zagleda u savršen Zakon Istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilac dela, taj će biti blažen u svom delu.« ('Jakov', 1:19-25) U čoveku se mora razviti svest o Stvoritelju, o Bogu, Svedržećem i Sveprisutnom Duhu, jer bez vere u Boga nikakav zdrav i postojan moralni život ne može izrasti. Ljudske norme i običaji, koliko god oni bili 'uzvišeni', nikada ne mogu zameniti Božiji moralni zakon. – Ukoliko čovek zakonito i sveto ne živi, ukoliko iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu ne ostvaruje svete Zapovesti, nikakve tehnike meditiranja i upregnuća ga neće privesti Istini i Istinitome. Jer meditacija pre svega stabilizuje i usmerava svest prema Istini i Dobru, a zakonit život istinski proširuje svest i ujedinjuje sa Bogom.

Na putu do Boga, do savršenstva, pregalac mora sa svoje duše, knjige života, skinuti sedam pečata, otvoriti sedam 'oka', razvojnih centara i točkova svesti, koji se u jogi nazivaju ćakre, a koji su slika sedam Nebesa. Kako točkovi svesti ubrzavaju svoju rotaciju i proširuju se, tako se i eterične snage (u jogi znane kao kundalini) razgorevaju. Uz kičmeni stub, u kome je sadržana kičmena moždina, uspinju se eterične ognjene snage, kundalini energija. Kičma i lobanja, kičmena moždina i mozak, muški i ženski gradivni aspekt, temelj su čovekove zemne strukture, temeljni su nosači Evolutivne, Uspinjuće, Zmijske, Muške Snage (koja vodi do 'Lobanje' – Golgote), i Involutivne, Spuštajuće, Ženske, Golublje Snage. Najniži kičmeni energetski centar svesti, točak Vatre koji se nalazi među bokovima, razdelnica je sedmerostrukih eteričnih snaga i duginih snopova koji izbijaju prema glavi i spuštaju se prema stopalima: »Od Njegovih bokova naviše, i od njegovih bokova naniže, /beše/ nešto poput ognja i bljeska na sve strane. Taj bljesak na sve strane bejaše poput duge što se za kišnih dana javlja u oblaku.« ('Ezekiel', 1:27-28) – U 'Otkrivenju' Jovan opisuje Hrista koji je se nalazio između sedam zlatnih svećnjaka: »Njegova glava i njegove vlasi behu bele kao bela vuna, kao sneg, i oči njegove kao plamen vatreni, i noge njegove kao u peći zažareni metal,...« (1:14-15) Vatra duše koja zrači kroz lice i oči pokazuje duhovnu ozarenost i prosvetljenost čoveka. U Besedi na Gori Isus, Oganj Života, ukazuje i opominje da pazimo na Unutarnje Svetlo: »Svetilo tela je oko. Ako je oko tvoje bistro, sve telo tvoje biće svetlo; ako li je oko tvoje rđavo, sve telo tvoje biće mračno. Ako je dakle svetlost, koja je u tebi, tama, kolika će tama biti?« ('Matej', 6:22-23) –

Ako neki čovek ide duhovnim putem, on i razvija i budi u sebi božansku energiju, svetu eteričnu energiju. U čoveku se kundalini pojavljuje i kao reproduktivna energija. Temelj duhovnog napretka je održavanje date energije i njeno ispravno kanalisanje prema očišćenim moždanim ćelijama. Nije li moždana masa očišćena od ego-programa a pokrene se kundalini raznim protivzakonitim tehnikama i meditacijama, kao što se to često radi u okultizmu, psidodeličnim i strasnim ispadima, čovek postaje lak plen avetinjskih demonskih snaga. Svi lažni proroci i vidovnjaci, koji dobijaju razne “glasove” i “slike” kad se nezakonito kundalini pokrene i ispuni neočišćene moždane stanice, plen su demona i duša vezanih za zemlju. Većina njih najčešće je podložna i nekoj teškoj seksualnoj devijaciji, s obzirom da je kundalini i reproduktivna snaga koja se puno zloupotrebljava. - Svaki istinski harizmatik, koji je zakonitim životom pokrenuo i razgoreo svete eterične snage, koji je se uključio u božanski tok isporučivanja i preuzimanja, živi u stanju večnog blaženstva, stanju koje bezakonici samo na trenutak nezakonitim čulnim stimulacijama mogu doživeti. Visoko potencirane energije su za Demona najinteresantnije i najopojnije, i one Mračnome iznad svega znače. Onaj ko zakonitim životom ne budi svete snage, ko se ne uključuje u božanski tok nesebičnog isporučivanja i preuzimanja, on onda u energetskoj izladnelosti pljačka i uzima energije od drugih, on ih vezuje za sebe, i tako i sebe svezuje u Zakonu uzroka i posledice, baca i svezuje u Bezdan. A propadanje u Ambis greha nema dna, kao što ni ljudska žudnja nema dna: »Pijavica ima dve kćeri: "Daj! Daj!" Postoje tri stvari nezasitne i četiri koje ne kažu "Dosta!" : Carstvo smrti, jalova utroba, zemlja nikad gasna vode i vatra koja nikad ne kaže: "Dosta"!« ('Izreke', 30:15-16)

U zakonitom sjedinjenju muškog i ženskog aspekta unutarnje energije, Goluba i Zmije, leži ključ blaženstva i istinskog ispunjenja, koje gasi duhovnu žeđ: »A ko pije od vode koju ću mu Ja dati - neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu Ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život.« ('Jovan', 4:14) Najgore za duševni napredak je da čovek dugovnu žeđ za Istinom i Dobrom pokušava da 'utoli' čulno se razlivajući, opijajući ono spoljašnje i grubo. Na taj način se stvara pakao u duši, i takva otupela duša, po smrti tela, baca se u Tamnicu i Pakao, u plamen svojih nezasitih žudnji: »I kad se /gramzivi bogataš/ mučio u Hadu, podiže svoje oči i vide izdaleka Avraama i Lazara u njegovom Krilu. Tada povika: “Oče Avraame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovom plamenu.” - A Avraam reče: “Sinko, seti se da si primio svoja dobra u svom životu, a Lazar isto tako nevolje; on se sad ovde teši, a ti se mučiš”.« ('Luka', 16:23-25)

Kada mističari na Unutarnjem putu pokrenu svete snage u sebi, oni ih doživljavaju i manifestaciono nalaze u znaku dinamike četiri Elementa: sveta snaga u njima gori i plamsa od karlice prema glavi i stopalima (cp.: ‘Enoh’, I, 39:7; ‘Ezekiel’, 1:27-28); ona teče poput vode (i taj tok levo i desno od kičme se najbolje oseća); ona pulsira i ‘trese se’ (Zemlja) iz sedam centara svesti, sedam točka duše; i ona duva (Vazduh) unutar i oko tela putnika (a tu duvanje se ponajprije oko čela doživljava). Božiji čovek se tako oseća kao da je istovremeno i u ognju i u ledu, nošen vetrom i učvršćen kao zemlja (cp.: ‘Dela’, 2:2-3; 'Kraljevi', I, 19:11-12).

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se