Frizura posvećenih ljudi

Eusebije citira aleksandrijskog historika Atrapana (III-II st. se.) koji iznosi da je Mojsije i u starosti bio dugokos, obrastao vlasima ('Evanđelska Priprema', IX, 27, 37). Mojsijeve nazire nalazimo kao dugokose pregaoce i zavetovaoce: »Sve dok traje njegov nazirejski zavjet, neka britva ne prelazi preko njegove glave; dok se ne navrši vrijeme što ga je Jovi zavetovao, neka bude posvećen i pusti kose da mu slobodno rastu na glavi.« ('Brojevi', 6:5, cp. 'Judejske starine', XIX, 6, 1). Oni koji su živeli u Božijoj radosti nosili su i urednu, dugu, sakupljenu kosu ('O sozercateljnom životu', prgi. 50-51; cp.: 'Judejske starine', XIX, 6, 1) koja je činila sklad sa mekom i lepršavom odeždom sa malo rubova napravljenom.

'Stari Zavet' zabranjuje visokom sveštenstvu da ide raščupane kose: »... Sveštenik koji je najveći među svojom braćom, na čiju je glavu bilo izliveno ulje pomazanja i koji je posvećen da nosi svetu odeždu, neka ne ide raščupane kose niti razdire svoju odeždu.« ('Levitska', 21:10, v.: 10:6) I kod starih Izraelaca, i kod hrišćana, i kod mnogobožaca, raščupana i raspuštena kosa bila je znak žalosti: »Ne bi Roma bolna /u žalosti/ raspustila kose.« (Propertije: Elegiae, II, 15) U 'Stradanju Vivije Perpetue' se iznosi za mučenicu Perpetuu koju je u rimskom amfiteatru podivljala krava odbacila na zemlju porebarke: »Tada uze iglu i zavi raspuštenu kosu; jer beše nepristojno da mučenica strada s raspuštenom kosom, da se ne bi učinilo kao da je u žalosti u tom svom slavlju.« (6, 3) - I šišanjem kose pokazivana je svoja ožalošćenost »Čupaj kosu i ostriži se za milom decom svojom! Postani ćelava kao orao lešinar, jer su izgnana daleko od tebe." (‘Mihej’, 1:16) – Ezra svoje nezadovoljstvo pokazuje čupanjem svoje kose: »Na tu vest razderah svoju odeždu i svoj ogrtač, čupao sam kosu i bradu svoju i sedoh utučen.« ('Ezra', 9:3; v.: 'Nehemija', 13:25) - Onog koga je kuga zarazila takođe je svojom odeždom i frizurom trebao da pokaže svoj status: »Onaj koji se bude ogubavio, neka nosi rasparanu odeždu; kosa neka mu je raščupana; gornju usnu neka prekrije i viče: "Nečist! Nečist!"« ('Levitska', 13:45 – Šišanje do glave bilo je i znak sramoćenja: »U dan onaj Gospod će obrijati britvom najmljenom s onu stranu Eufrata - carem asirskim - kosu s glave, dlake s nogu i bradu s obraza.« ('Isaija', 7:20) - Od dugokosog proroka Jeremije Gospod traži da se ošiša, i time pokaže svoju tugu: »Ostriži svoju dugu kosu, baci je.« ('Jeremija', 7:29)

Duga i negovana kosa je bila ures i dika ne samo ženi već i muškarcu; tako se za Davidovog sina Abšaloma iznosi: »A kad bi šišao kosu - a šišao ju je na koncu svake godine, jer mu je bila preteška pa ju je morao šišati - merio bi svoju kosu: bila bi teška dve stotine šekela, po kraljevskoj meri.« ('Samuelova', II, 14:26) – »Na obraze mrke mi pada vrlo obilna kosa i pleći mi pokriva k'o gaj. /.../ Ružno je bez lišća drvo, i konj je ružan, nema li na vratu plavkaste grive; perje ptice pokriva, ovce se vunom diče, a čoveku priliči brada i kuštrave po telu dlake. (Ovidije, 'Metamorfoze', XIII, 844-845.847-850)

U tamilskom spisu 'Tirukural' napominje se da frizura ne znači mnogo ukoliko čovek ne vodi častan život: »Niti obrijana glava, niti je duga uvijena kosa potrebna, ako neko odbaci ponašanje osuđeno od sveta. « (Vs. 280)

Kod indijskih redovnika Samana susrećemo da su ovi brijali svoje glave, dok su brahmani bili dugokosi; u pali antologiji 'Put ispravnosti' (Dhamma-padam) »Čovek ne postaje Samana /samim/ brijanjem glave.« ('Put ispravnosti', vs. 264) – »Brahmanom se ne postaje ni po pletenju /duge/ kose, ni po kastinskom rodu.« (Vs. 393.) Jedna od najtežih kazni za dugokosog brâhmana je bila da mu potpuno ošišaju kosu: »Za brâhmana je, umesto smrtne kazne, predviđeno brijanje glave, ...« ('Manuov Zakonik', VIII, 379) Dugokosi brâhmani – kesini (keśa = 'kosa') su, inače, bili poklonici askete i boga Rudre, koji je i sam predstavljan dugokosim, koji je ispio otrov, koji kad bi se izlio na svet uništio bi ga: »Oganj je od kosmatog /isposnika/; kosmati nosi vodu i svetove, i sve što se u nebu vidi.« (Vg-Veda, X, 136, 1 v.: 136, 6-7) – I pojedini profanisani brahmani brijali su svoje glave; pozniji budistički spis Sutta nipata hoće i samog Budu da predstavi obrijanim isposnikom: »Jednom je Buda boravio u Kosaliju, na obali reke Sundarika. Nedaleko odatle je brahman po imenu Sundarika Bharadvađa obavljao svete obrede i prinosio žrtve bacajući ih u vatru. Kada je brahman završio svoje rituale, ustade on i pogleda oko sebe. "Kome da dam ostatke ove hrane koju sam prinosio bogovima?" upita se on. Onda, nedaleko od sebe, spazi Budu kako sedi pod drvetom, potpuno pokriven svojim ogrtačem. I tako s ponudama u jednom ruci i krčagom sa vodom u drugoj, otide brahman do Bude. Začuvši brahmanove korake, Buda otkri glavu. "Zašto je", pomisli brahman, "ovaj čovek obrijao glavu, on nije nikakav monah!" I htede da se vrati natrag. Ali onda pomisli: "Neki brahmani su isto tako obrijali glave. Bolje da odem do njega i pitam ga iz kojeg je klana".« (III, 4 - prevod: Branislav Kovačević) – U starohinduskom zakoniku Vašištha-dharma-śastra brahmanskom učeniku se dozvoljava ili da nosi svu kosu vezanu u čvor, ili da zadrži uvojak na temenu vezan u čvor a da ostale delove glave obrija (VII, 11).

U pseudoepigrafu 'Pismo Klaudije Prokule upućeno Fulviji Romeliji', pripisanom Pilatovoj ženi, iznosi se za Isusa Nazarena: »... Njegove vlasi padaju na ramena, kao kod žitelja Nazareta.« (1, 25) Pseudo-Pavle traži da muškarci nose samo kratku kosu, što pokazuje da je redaktor Pavlovih poslanica bio čovek koji gotovo uopšte nije poznavao hrišćanski habitus: »Zar vas i sama priroda ne uči da je za čoveka sramota ako ima dugu kosu?« ('Korinćanima', I, 11:14) Ako je glava “sunce” tela, to su duge vlasi “zraci” tog sunca. Judejski učitelji izmišljaju običaj da se kod privremenog nazirejskog zaveta može šišati kosa: »Običaj je judejski, naime, da oni koji su bili bolesni ili ih je inače neka nesreća zadesila, pre nego što prinesu žrtvu, trideset dana provedu u molitvi uzdržavajući se od vina, a kosu na glavi odseku.« ('Rat', II, 15, 1; v.: redaktorski umetak 'Dela', 21:23-26) U 'Životu Apolonija iz Tijane' ukazuje se da je ovom kapadokijskom posvećeniku car Domitijan, da bi ga osramotio, ošišao bradu i dugu kosu, i bacio ga u zatvor (VII, 34). I indijski brahmani, poklonici Sunčane Vatre, koje je Apolonije pohodio, bili su dugokosi podvižnici (III, 15) – Slobodu u oblikovanju frizure i brade zadržalo je istočno monaštvo, dok se na Zapadu od VIII stoleća traži da sveštenstvo siša svoje kose. 'Apostolske Ustanove' daju povoda za takav pristup: »... Ne otpuštaj /duge/ vlasi kose svoje, već je podrezuj i šišaj ...« (I, 4) Trulski sabor od dugokosih i raščupanih pustinjaka-lutalica traži da se srede i udome u monastire, ili da iz gradova, koje su obilazili, budu prognani u pustinje (prav. 42); on samo laicima gorko dopušta do nose dugu kosu (prav. 21). Duhovnik koji je nosio dugu kosu, on ju je dakako trebao uredno održavati i povezivati, u skladu sa dostojanstvom koje je imao pred Bogom.


Ishrana posvećenih ljudi

Odricanje od žestokog pića (hebr.: maške charif), nemešanog vina (cp.: 'Oktavije', 31, 5) i mesa bila je bitna odredba svih solarnih svetiteljskih kultova koji su držali reč svoga Osnivača i Zakonodavca. Gemara traktat 'Bava batra' iznosi: »Otkad je razoren drugi Hram, namnožiše se u Izraelu isposnici /perušim = 'odvojeni'/ koji nisu jeli mesa i nisu pili vina.« (Fol. 60 B)

Božiji redovnički svetitelji su bili strogi privrženici zakonite, biljne ishrane. Učeni Jeronim sveštenstvu preporučuje da se zadovolji samo biljnom hranom (v.: 'Pismo Paulinu' i 'Protiv Jovinijana'). Bogoljubivi redovnici potpuno su odbacivali čisto, vodom nepresečeno vino i žestoka opojna pića, pića koja omamljuju slabo telo. Za posvećenika Danila se tako ukazuje: »Danilo je u srcu odlučio da se neće okaljati kraljevim jelima i vinom s njegova stola, pa zamoli dvorjaničkog starešinu da ga poštedi te se ne okalja.« ('Daniel', 1:8) – Za Novog Iliju – Jovana Krstitelja, Anđeo najavljuje da će »biti velik /u vršenju Zakona/ pred Gospodom, neće piti ni vina ni žestoka pića, ...« ('Luka', 15) – I majci budućeg nazireja Samsona, anđeo Božiji slično ukazuje: »... Da ne piješ ni vina ni žestoka pića, i da ne jedeš ništa nečisto /= mesno/.« ('Suci', 13:4) – I Ignatije Bogonosac, figurativno se izražavajući, potvrđuje da je bilje bila istinska hrana za istinske hrišćane: »Upotrebljavajte samo hrišćansku hranu, i klonite se tuđeg bilja, koje je heresa.« ('Poslanica Magnežanima', 6:1) – Interesantno je zapaziti da Isus Nazaren, iako žedan, čak i na krstu odbija da pije vino pomešano sa smirnom, koje mu nude za olakšanje muka: »I okusivši ne htede da pije.« ('Matej', 27:34) – Božiji posvećenici, nazireji, nikada nisu (pri žrtvovanju) uzimali čisto vino, vino koje nije propisno presečeno, razblaženo, pomešano sa vodom. Neke akvarijanske hrišćanske sekte (enkratiti, ebioniti, markioniti, maniheji, apostolici) su čak i u euharistiji izbegavale da koriste presečeno vino (već su prinos obavljali sa hlebom i vodom), a kamoli tek u svakidašnjoj ishrani (Klement: 'Šarenica', I, 19). Stoji skriptuarna činjenica da je Isus na svadbi u Kani Galilejskom pretvorio vodu u vino. Duhu Sile, koji je kroz Njega i iz Njega delovao, svakako nije bilo nemoguće da napravi neopojno, bezalkoholno vino kao što je slatka šira. – Apostol Pavle ukazuje: »Dobro je ne jesti mesa, i ne piti vina, ...« ('Rimljanima', 12:21) – Apostolski sabor u Jerusalima svojom odredbom o apstinenciji od mesne ishrane i prinošenja žrtvi bogu-stomaku vernima u nedoumici potvrđuje Isusovu zakonsku reč: »Da se uzdržavate od mesa koje je žrtvovano idolima, i od krvi, ...« ('Dela', 15:29) – Minukijev Oktavije izražava zgražavanje nad rimskim uzimanjem za hranu mesa životinja koje su u borbenim arenama jele ljude i pile njihovu krv: »... Mi se bojimo da prolijemo ljudsku krv, kao što se uzdržavamo da krv životinja upotrebljavamo za hranu.« (Pogl. 30) U 'Izloženju vere' (23) Epifanije Kiparski ukazuje da je u njegovo vreme bilo monaha koji su se potpuno uzdržavali od svake vrste mesa, dok su neki jeli meso od kopnenih životinja, i riba, i ptica. Kada je pri jednom susretu Epifanije ponudio ptičjim mesom ostarelog podvižnika Hilariona, ovaj mu je uzvratio, da otkad je postao monah, nije jeo ništa zaklanoga (De vita et verbis Seniorum, 4, 15). Kada su u Skitu (= pustinjskoj isposničkoj naseobini; šiit = 'ravnica' na koptskom), na prazničnu trpezu nekom starom podvižniku izneli čašu vina, on je uzvratio: »Sklonite od mene tu smrt.« (Ibid., 4, 63, v.: 4, 34) – Kada je zlobni Aleksandrijski arhiepiskop Teofil pozvao monahe da mu pomognu u rušenju Serapidovog svetilišta, i gozbeno ih počastio i junećim mesom, oni su mu odgovorili: »Mi smo do sada jeli zelje; ali ako ima mesa, nećemo jesti.« ('Starečnik', Teofil Aleksandrijski, 3) - Sve ovo ukazuje da je monaštvo bliže poapostolskom dobu bilo striktno vegetarijanski orijentisano, a (egipatsko) monaštvo je okupljalo najbolje ljude iz Crkve.

Guibert iz Nogenta za kartuzijance koji su se uglavnom vegetarijanski hranili ukazuje da koriste vino koje »je tako razvodnjeno da nema nikakvu snagu, tek je malo bolje od vode ...«

Isidor, presbiter skitski, ukazivao je na nedostojnost uzdizanja u postu, odnosno da je za monaha gore da se gnevi, gordi i nadima nad drugima nego da jede meso (ibid. 10, 39) - Sozomen za neke sirijske i persijske monahe ukazuje da su svoju hranu snabdevali srpom, odnosno hranili su se gorskim biljem: »Kada bi nastupilo vreme da se okusi hrana, svaki od nih, uzevši srp, otpravio bi se da luta po gori, poput pasućih životinja, da tamo naseče neko bilje, kao da su nekakvo stado na ispaši.« ('Historija Crkve', VI, 33) – I kao Pitagora Hrist Božiji je jasno odbacivao ishranu životinjskim telesima i leševima: »... Pitagora je čak zabranio i ubijanje životinja, a kamoli da je dozvolio da se jede meso životinja, koje poput nas imaju dušu.« (Diogen Laertije, VIII, prg. 13) – I Ovidije prenosi Njegove premudre reči koje ukazuju na zakonitu ishranu: »... Koliki je greh, kad meso se u meso trpa, i kad lakomo telo od proždrtog tela deblja, od smrti živoga bića kad kad živo živuje biće!« ('Metamorfoze', XV, 88-90)

Poglavar indijskih gimnosofista ukazuje Aleksandru Velikom kako se hrane u svojoj zajednici: »Kad ogladnimo, mi prošetamo do razlistalog drveća i jedemo plodove koji sami od sebe rastu i dozrevaju.« (Pseudo-Metodije: ‘Život i dela Aleksandra Makedonskog’, III, 6)

Sokratov učenik Ksenofont (XenophMn, oko 430.-354. g. se.) svome učitelju pripisuje reči: »Zar ne znaš da onom ko najslađe jede treba najmanje mesne hrane, ...« (Memorabilia Socratis, I, 4) – Onaj ko uživa u mesnoj hrani, on je izgubio istančani ukus za ono lepo i istinski korisno.

U Srednjem veku zapadno monaštvo uveliko zapada u duboko zastranjivanje (čemu je razlog i to što su monastire često vodili svetovnjaci postavljeni od vlastele), koje je se ogledalo i u gurmanskim ludovanjima. Kada su povlašćenim klunijevcima siromaški cisterciti počeli prebacivati zbog njihove raskoši, i sam klunijevski opat Petar iz Montboissier-a (nazvan Časni, 1094.-1157. g.) priznao je zastranjivanje pišući 1150. g. monastirskim priorima: »Kada monasi vide da iz kuhinjskoga dimnjaka izlazi dim ili osete miris pečenja ili gulaša, trče kao lunje i lešinari. Ako se neko, potaknut strahom Božijim, želi uzdržati od tih jela, biva ismejan i nazvan licemerom, lažovom i nevaljalcem, kažu čak da se od takva treba čuvati kao od javnoga neprijatelja. Pasulj, jaja, čak i riba, već idu svima na povraćanje. Samo još egipatski umaci uspeju dati okus hrani. Pečena ili pirjana svinjetina, masna junetina, zečevi i kunići, pomno izabrane patke, kokoši i sve vrste četveronožaca i peradi ispunjaju stol tih svetih monaha. Ali i ta su jela već postala uobičajena. Preterana učestalost je urodila nevoljkošću tako da se sada prešlo na retke i kraljevske obesti. Monah nije sit ako nije jeo jaretinu, srnetinu, divlju svinju ili medvedovinu. Moraju se pročešljati šume, trebaju nam lovci. Treba vešto uhvatiti fazana, jarebice ili grlice, da sluga Božji ne umre od gladi.« Veliki klinijski feudi i posedi, koje su obrađivali zavisni seljaci, prestali su premaleni za bankete i pribavljanje životinjske hrane tih raskalašenih "svetih monaha".


Čovek koji ne guši unutarnju žudnju za Božijom dobrotom i Istinom, on će i kao čovek imati osećaj šta je od hrane i pića prihvatljivo za njegovo slabo, fizičko telo; mnogi koji od rođenja nose Svetlost u sebi posedovaće istančanost i telesno-čulno gađenje prema nezakonitoj hrani i piću. Ženi Samarjanki, na Jakovljevom zdencu, Hrist alegorično ukazuje: »... Ko pije od Vode koju ću mu Ja dati - neće ožedneti doveka, nego će Voda koju ću mu Ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život.« ('Jovan', 4:14) – Čovek, i njegova duša ponajprije, uvek će žedneti dok ne pronađu Izvor Života u sebi, dok ne počnu sa njega da piju, dok i sami ne postanu izvor i uvor, odašiljač i prijemnik za Božiju Vodu, Božiju Snagu, don ne postanu drvo života usađeno na Božijoj reci, Božijoj svetlonosnoj Reči.

U priči o siromašnome Lazaru i nemilosrdnome bogatašu, koji je dospeo u ognjeni Pakao, Gospod ukazuje da nam i s One strane samo Njegova Voda donosi ispunjenje i zadovoljenje: »Tada /umrli bogataš/povika: “Oče Avraame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovom plamenu”.« ('Luka', 16:24) – Pakao je stanje gde smo se u unutarnjem strašno duboko udaljili od Božije Vode, Vode Života i Okrepe; i takva duša, i kao čovek, truje i preliva svoje telo nezakonitom hranom i žestokim, opojnim pićima nezdravim napicima.

Duša imanentno žudi za Božijom Svežinom. I satansko koristi to, da umesto istinskog Osveženja ponudi i nametne duši svoj otrov, i svoj porobljivački plamen. I ako žedni čovek nasedne na izazov, upašće i upada u zamku zavisnosti. Pošto se u poroku sve više udaljava od Boga, on je sve Žedniji, i sve više hoće da utoli žeđ onde gde nema kraja zasićenju. Tako se zavedeni čovek prepušta alkoholu, drogi, gurmanstvu, ... Najstrašnije je to kad se u duši probudi žeđ za Svetlošću, da se ona pokuša utoliti niskim čulnim ugođajima.

Čovek koji istinski napreduje ka Bogu zadovoljava se vrlo jednostavno hranom. Od pića njemu je najugodnija zdrava prirodna voda. Za duhovnog čoveka čista voda je najvredniji fizički napitak. Ko uživa u zdravoj fizičkoj vodi, on pokazuje da njegova duša nalazi i duhovnu, Božiju Vodu.


Odvajanje od sveta

Sveti podvižnici, Božiji vojnici i putnici u Dolini suza i gorčine, znajući da u satanskom svetu, svetu blještavila, buke, nereda i neprestanih izazova i uznemiravanja, svetu opoganjenosti ne mogu postići i zadržati željeni duhovni mir, izbegavali bi gradove za (duže) prebivanje u njima, odlazili su da posvećeno žive izvan svetskih naseobina i metropola, u pustinje, gore, šatore, pećine i katakombe, i tu su pripremali put svome Gospodu; oni su, zapravo, bili Imperium in Imperio, Esen Jakov Pravednik, Isusov brat, tako ukazuje u svojoj 'Poslanici' da sljubljivanje sa satanskim svetom udaljava od Boga, Duha Svetlosti: »Prijateljstvo prema svetu jeste neprijateljstvo prema Bogu.« (4:4) – Slično i apostol Jovan naznačuje u svojoj 'Poslanici': »Ne posvećujte ljubav svetu i onome što je na svetu. Ako neko voli svet, nema u njemu ljubavi prema Ocu. Jer sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka.« , v.: 'Prva Jovanova', (I, 2:15-17) Poštujući tako Božije uredbe Eseni su tako izbegavali velike gradove, živeli su uglavnom po monastirima, i po selima (lavrama), i prostorno međusobno razdvojeni ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 16; 'Judejske starine', XVIII, 1, 5), baš kao i visoki hrišćanski podvižnici i isposnici. Antonije Veliki ukazuje: »Prezri sve što je svetsko i odbaci ga od sebe; inače će te svetski talasi udaljiti od Boga.« ('Kratki saveti o duhovnom životu', sent. 36) - Rimski mnogobožac Kekilije kazuje za hrišćane: »To su ljudi koji se sakrivaju, koji beže od sveta, koji su nemi u društvu, a govorljivi u svojim skloništima.« ('Oktavije', pogl. 8) Manji deo svetih pregaoca je, davši sebe u službu prosvetljenja sveta, živeo obazrivo i po gradovima (pogotovo Jerusalimu, gde je bio Sveti hram, i gde su nazirejski služili pri Oltaru; za esene Filon iznosi: »... Oni borave u mnogim mestima Judeje, i u mnogim selima, i grupisani su u velikim društvima sa mnogo članova.« ('Apologija za Jevreje', 11, 2) Flavije iznosi još jedan razlog zašto je poneki esen živeo i u svetovnim gradovima: »U svakom gradu biva jedan od njih zbog došljaka da bi im dao odeždu i opskrbio ih i svakim drugim potrepštinama.« ('Judejski rat', II, 8, 4) Eseni su imali svoju Kapiju i svoj stambeni kvart u jugozapadnom delu Jerusalima (gde je i Isus, u kući Jovana Marka, održao poslednju Večeru). Terapeuti su se pak potpuno odvratili od gradskog života, prebivajući širom Egipta, a ponajprije pored Mareotidsog jezera ('O sozercateljnom životu', prgi. 18-20). Hrišćani koji nisu hteli da okrenu leđa kovitlavom svetu, bili su od njega, jasno, usisani i porobljeni; u Herminom ‘Pastiru’ se tako simboličnim rečnikom osuđuju i razotkrivaju posvećena braća koja se nisu pridružili pravednima već su živeli »zajedno sa mnogobošcima i taj im put postade prijatniji, no od Boga ne odstupiše nego ostadoše u veri, ali dela vere ne činjaše.« (Prg. 75)


Siromaštvo

Sveti Božiji redovnici, posvećeni siromasi (grč.: ptMchoí), ebionti/evjoniti (hebr.: ’evjonim) živeli su u zajednici dobara, i održavali su zavet siromaštva, odricali se od vezivanja za zemaljska dobra; oni su znali da su u Bogu i Bogom bogati. Radije su prezirali bogastvo, nego da se opterećuju njime, time i zemaljskim brigama ('Oktavije', pogl. 36) Za posvećene siromahe zajednica je se gorljivo brinula i sakupljala milodare za njih: »... Da se sećamo siromašnih, što sam se baš i trudio da činim.« ('Galatima', 2:10) – Esen Jakov Pravednik ukazuje vernoj braćo: »Zar ne izabra Bog one koji su pred svetom siromašni da budu bogati u veri i naslednici Kraljevstva koje je obećao onima koji ga ljube?« (2:5) U kumranskom spisu ‘Pravilnik Zajedništva’ (Sereh hajachad) naročito se potencira život siromaha u zajedništvu: »I svi pripravni istini Njegovoj neka prinesu sve svoje znanje i snagu svoju, i imovinu svoju u Zajedništvo Božije.« (1:11-12) – Dobro je poznato da je i u ranome hrišćanstvu negovan kult siromaštva i da su svi oni koji su pristupali Bratstvu na zajedničko upravljanje predavali sva svoja dobra, zajednički priređivali i štitili sebe da budu životno zavisni od sveta: »A u naroda koji je poverovao bilo je jedno srce i jedna duša, i niko nije govorio da je što od njegovog imanja njegovo lično, nego im je sve bilo zajedničko.« ('Dela', 4:32; v.: ‘Dvanaestorica’, 96:11; Lukijan: 'O okončanju Peregrina', 13) – I Flavije ukazuje da pravdoljubivi eseni »imaju zajedničku imovinu, i /nekada/ bogati ne koriste /zajednički/ imetak više od siromašnih.« ('Judejske starine', XVIII, 1, 5) Unetom imovinom kandidata Zajednica je u punom obimu raspolagala tek kad bi ovaj prebrodio sva ispitivanja i udostojio se svetog zajedništva. »Bogastvo se prezire i upravo iznenađuje kod njih zajednica dobara, tako da se među njima niko ne nalazi koji bi posedovao više od drugih. Zakon je da oni koji stupaju u zajednicu moraju njoj predati sve što poseduju, tako da među njima nema ni krajnjeg siromaštva niti prekomernog bogastva, već svi poput braće raspolažu zajedničkim imetkom koji se sastoji od imanja svakog pojedinca.« ('Judejski rat', II, 8, 3) Kao upravnike prihoda od onog što je zemlja donela, poljodelnici eseni su birali ugledne i poverenja dostojne sveštenike. – Filon takođe svedoči da eseni žive u siromaštvu, bez ličnog novca, a ipak se osećaju (duhovno) bogatima; čak su i domove u kojima su živeli doživljavali kao zajedničke, rado u njima ugošćavali pridošlice istomišljenike ('Svaki dobar čovek je slobodan', prgi. 77 i 85-86; 'Apologija za Jevreje', 11, 4-5) – Za helenske redovnike okupljene oko Pitagorinog Imena doksografski historičar Diogen Laertije ukazuje: »... Njegovi učenici su sve što su posedovali stavljali u zajedničku imovinu.« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', VIII, prg. 10; v.: prg. 23) U 'Starinama' Flavije ukazuje da je sledba esena bila »ustrojena po obrascu škole grčkog mudraca Pitagore.« (XV, 10, 4) – 'Dela apostolska' nam donose priču kako je, ušavši u zajednicu dobara sa hrišćanima, čovek po imenu Hananija, sa svojom ženom prodao jedno imanje, pa sa ženinim znanjem zadržao za sebe deo novca od prodaje, a drugi prijavio Bratstvu, i bio od Apostola razotkriven kao lažljivac (5:1-5). U 'Pravilniku zajedništva' se takođe ukazuje na pogubnost dvojedušnosti: »Ako se među njima nađe čovek koji slaže u imovini, i to svesno, neka se izdvoji iz očišćenja dostojanstvenika na godinu dana i neka se kazni četvrtinom hleba svoga.« (6:24-25)


Sloboda i jednakost

Živeći u zajedništvu koje je preferiralo jedinstvo, bratstvo, slobodu i jednakost, ljubav prema bližnjemu, Božiji redovnici su odbacivali i osuđivali ropstvo. Flavije ukazuje da eseni ne drže robove, jer to smatraju nepravdom ('Judejske starine', XVIII, 1, 5). I Filon ukazuje da eseni osuđuju okrutne robovlasnike koji preziru jednakost i nipodaštavaju zakon prirode, po kome se svi ljudi rađaju slobodni ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 79; v.: 'Apologija za Jevreje', 11, 4). Iako je Isus osuđivao socijalno-staleške nepravde, hrišćanstvo koje je u svoje redove imalo mnoge rimske robove, zahvaljujući agitaciji i Pseudo-Pavla ('Korinćanima', I, 21:24, 'Efescima', 5:5-9; 'Timoteju', I, 6:1-2) nije se dovoljno snažno zauzelo za potpuno ukidanje ropstva ('Didahe', 4:9-11; 'Apostolsko predanje', prg. 15; Trulski sabor, prav. 85), i to je jedan od razloga koji je povukao raskole u poapostolskome hrišćanstvu. Isaija Nitrijski zabranjuje da rob prati u podvižništvu svoga preobraćenog gospodara: »Pošto primiš monaški čin, otpusti svoga roba. Ako zaželi da krene za tvojim primerom i stupi u monaštvo, nemoj mu dopustiti da živi sa tobom.« ('Pravila za monahe početnike', sent. 58)

Institucionaliziravši se posvetovljeno hrišćanstvo onemogućilo je robovima i da budu sveštenici, sve dok ne bi dobili oslobođenje od svojih gospodara, čime se i pokazuje ugađanje rimskom zakonodavstvu ('Apostolska pravila', prav. 82; cp.: 'Filemonu', 10-18). Kartaginski sabor od 13. septembra 401. g. za oslobađanje robova u Crkvi traži da takva oslobođenja budu potvrđena od carske vlasti (prav. 93), što ukazuje na nesuverenu poziciju hrišćanskih vlasti, koje su, da su stajale na Hristovom Putu, trebale da zahtevaju oslobađanje svih robova. Profanisano hrišćanstvo je htelo samo da ublaži ropski poredak, ne i da ga potpuno ukine. Ako je trgovina robljem ('Timoteju', I, 1:10) greh pred Božijim Zakonom, to je i držanje robova grešničko izrugivanje Duhu i Zakonu Slobode. Atenski filosof Aristid u svojoj 'Apologiji' (upućenoj imperatoru Hadrijanu) ukazuje da u zatečenom stanju hrišćani uveravaju svoje robove da prihvate Hristovo Ime, a kada oni to učine, nazivaju ih braćom bez razlike (15, 6). Jer u Hrisu, Duhu Slobode i Jednakosti, ne može biti nikakvog tlačiteljskog robovanja. Onaj ko je hteo da živi od svog marljivog rada, što Hrist traži od Svojih sledbenika, taj nipošto nije mogao ropski koristiti tuđi rad za vlastito izdržavanje i sticanje životnih ugodnosti ('Solunjanima', I, 4:11). Za onoga koji je stajao pod Hristovo Ime a držao robove, to je trebala da bude najveća sramota.

Po priči Rimljanina Annija Plokama (Annius Plocamus), koji prenosi Plinije, na Cejlonu, gde je Plokam boravio nekih 6 meseci, niko nije rob (Naturalis historia, VI, 24).


Radna posvećenost

Sveti redovnici su se izdržavali svojim rukama, marljivim radom, odnosno živeli su od poljodelstva, voćarstva, pčelarstva i zanatstva ('Judejske starine, XVIII, 1, 5). Filon iznosi da se nijedan esen nije bavio nezakonitim zanatom (pravljenjem oružja i borbene opreme), gostioničarstvom, trgovinom i pomorstvom ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 78). Basilije Veliku ukazuje da za svoj kler: »U mom se kleru niko ne bavi bavi trgovinom i ne voli da putuje, ali se mnogi bave veštinama koje iziskuju stalno mesto boravka i pomoću njih zarađuju ono što im je za život neophodno.« (Prevod: Mladen Stanković) U istočnjačkom spisu Vašištha-dharma-śastra naznačuje se da se brahmanom ne može nazvati onaj koji ne poznaje 'Vede', »ni onaj koji živi od trgovine, ni glumac, ni onaj kojem šudra zapoveda, ni lopov, ni onaj koji živi od lečenja. Kralj će kazniti selo u kojem brahmani, ne obazirući se na svoje svete dužnosti i ne znajući 'Vede', žive od prošnje; jer ono hrani lopove.« (III, 3-4 – prevod: Rada Iveković) - Za hrišćanina je bilo sramotno da ne bude »obučen ni u kakvom zanatu i uopšte, ničemu korisnom.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VII, 30) Za Isusa znamo da je bio obučen u obradi drveta, kao i apostol Juda Toma, nazvan Blizanac. Apostol Pavle, bio je vešt šatoraš ('Dela', 18:3), i nije želeo, ni kad je pronosio Evanđelje, da bude na teret braći: »... Trudim se, radeći svojim rukama.« ('Korinćanima', 4:12) – Vernima u Solunu, među kojima je bilo i neradnika koji nisu gledali svoje poslove, odvažno poručuje: »... Ako neko neće da radi, neka i ne jede.« (II, 3:10, v.: I, 4:11) Opraštajući se sa crkvenim starešinama u Efesu, znameniti Taršanin posvedočuje: »Sami znate da su ove moje ruke poslužile mojim potrebama i potrebama mojih saradnika.« ('Dela', 20:34) – Božiji Zakon zabranjuje da budemo lenjivci i kradljivci, i traži da svoj hleb pošteno zarađujemo svojim rukama, kako bi mogli i sebe obezbediti i pružiti onima kojima je to potrebno, koji su dostojni pomoći (cp.: 'Efescima', 4:28). Čovek neradnik i onaj koji ne živi u meditativnom preispitivanju neminovno postaje napast i teret za svoju okolinu. – U talmudskom traktatu 'Izreke otaca' rabanu Gamlielu se pripisuju reči: »Ništavan je kraj svakog učenja koje ne prati telesni rad, te povlači za sobom greh.« (2, 2) – No neke druge talmudske izreke govore sa nipodoštavanjem o radu i obrađivanju zemlje: »Rad je veoma štetan i malo donosi.« (Gittin, 680; v.: Jebamoth, 63A) – Negde se i časni i nečasni zanati odbacuju: »Neka čovek ne uči svoga sina /da bude/ eslar, kamilar, vozar, lađar, pastir i trgovac, jer njihov obrt je obrt razbojnički.« ('Mišna' – Qiddušin, fol. 82). Rimski car i prvosveštenik Julijan, nazvan Otpadnik, prema hrišćanskom revnosnom življenju nastoji da uredi i život svoga sveštenstva: »Zašto pomnije ne razmatramo razloge sa kojih se bezbožna vera hrišćana širi, odnosno njihovu dobrotu prema strancima, njihovu brigu o sahranjivanju mrtvih, uzvišenu svetost njihovog života? Odvraćaj svakog žreca od pohađanja pozorišta, od banćenja u krčmama, od nečasnih veština i nepoštenog zanata!«

Onaj ko je poštovao zapovest da se svojim rukama zarađuje svoj hleb, taj je se svakako distancirao od svakog vida ropstva i robovlasničkog korišćenja tuđeg rada. – Za episkopa Zenona Sozomen ukazuje: »U Gazi, na jednovretenom razboju, Zenon je tkao lanenu odeždu i sve do svoje smrti nije prestao da se bavi tim zanimanjem.« ('Historija Crkve', VII, 28) – Episkop Spiridon Trimituntski je se na ostrvu Kipru izdržavao napasajući stado ovaca (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 12) – Kad je se Crkva institucionalizovala, i prestala darove verujućih da plasira prevashodno na uboge i siromašne hrišćane, već prema episkopatu i kleru, ovi su naravno počeli od toga da se izdržavaju a zanemarili su značaj zarađivanja svoga hleba svojim rukama.

U svome spisu De opere monachorum, Avrelije Avgustin razmatra odnos monaha prema radu, i nastoji razrešiti podvojenosti u shvatanju da li molitveno-kontemplativni život isključuje fizički rad. Pa tako smutljivce i neradnike koji su hteli zgrtati tuđim rukama prekoruje: »Kada već neće da rade rukama, neka barem prestanu "raditi" jezikom.«

U budističkom zborniku Anguttara nikaya, traži se od pregaoca uzdržavanje od nezakonite trgovine: »Učenik treba da izbegava pet zanimanja: trgovinu oružjem, trgovinu živim bićima /= životinjama/, trgovinu ljudima, trgovinu žestokim pićima i trgovinu otrovom.« (V, 177) – Istinski budizam zabranjuje i osuđuje svaki vid nezakonitog uzdržavanja za život: »Baviti se izdajstvom, gatati, baviti se prevarom ili zelenaštvom, to je loš način življenja.« (Majjhima nikaya, 116 – prevod: Srbislava Elezović Lazić) Nažalost, pozniji budizam nije shvatio da je pred Zakonom nezakonito i izdržavati se prosjačenjem - obijati pragove svetovnjaka sa prosjačkom zdelicom, pa su samog Budu i njegove redovnike predstavili "prosjacima" obrijane glave i brade, obučene u požutele ogrtače.

Pošast prosjačenja obuzeo je u kasnom Srednjem veku i rimske redovnike. Humanista i nekadašnji avgustinac Erazmo Roterdamski (1466.-1536. g.) svedoči da su rimski monasi njegovog vremena bili duboko omražena među građanstvom zbog mnogo čega: »Pre svega, smatraju da je kruna pobožnosti ako se nisu ni dotakli nauke, pa čak ne znaju ni čitati. Zatim, kada u crkvi magarećim glasovima pevaju svoje psalme, koje pamte po broju ali ih ne razumeju, misle da zadivljuju i ushićuju uši svetaca. Mnogo je među njima takvih koji na veliko prodaju svoju prljavštinu i prosjački štap, drsko prosjače pred vratima hleb kao da ištu dug, dosađuju u svim krčmama, putničkim kolima i lađama, i zaista nanose štetu pravim prosjacima. I tako, ti preljubazni ljudi misle da nam svojom nečistoćom, neznanjem, surovošću i bestidnošću dočaravaju pravi apostolski život, kao što sami vele.« (Stultitiae laus, 54 – prevod: Darinka Nevenić-Grabovac)


Kontemplacija i meditacija na Unutarnjem putu

Poapostolsko monaštvo pokazuje da je među podvižnicima bilo kako onih koji su naglašavali sozercateljni (duhovno-sagledateljni) i život u tišini – tihovanje, hesihazam (grč.: h hsychía; lat.: quies monastica), tako i onih koji su za usavršavanje davali prednost praktičnoj delatnosti: zanatstvu, poljodelstvu, pčelarstvu ... U 'Historiji monahâ u Egiptu' ukazuje se za nitrijske otšelnike: »Jedni druge prevazilaze u vrlinama, i revnosno se nadmeću u podvižništvu, pokazujući svaku vrlinu, i u načinu života jedan drugoga nadmašuju. Jedni od njih bavili su se sozercanjem /theMrían/, a drugi praktičnom delatnošću /praktikn scholoýnto/.« (Pogl. 20)

Na Unutarnjem putu Hristov posvećenik izgrađuje Božije Kraljevstvo u svojoj duši: »Kraljevstvo je Božije u vama.« ('Luka', 17:21). Izgrađeno i skriveno u nutrini, Kraljevstvo Božije potom izrasta prema van, pokazuje se i u spoljašnjem. I na kraju staroga sveta ono će prekriti celu zemlju, jer će na Zemlji živeti samo posvećeni i sveti ljudi, koji su našli i postigli jedinstvo sa Božijim Duhom, koji su savršeno prožeti Duhom Života, koji su prošli Put koji je prošao i Njihov Gospod na Zemlji: rođenje za požrtvovani život, posvećivanje, krštenje, put pobede nad iskušenjima, vaskrsenje iz ponora greha i vaznesenje u unutarnje nebo. Sveti Božiji ljudi imaju tako udela u Hristovom Vaskrsenju, Prvome Vaskrsenju ('Otkrivenje', 20:6). Tako i Gospod, na Posletku, ne dolazi samo sa Svojim Kraljevstvom, već i u Svome Kraljevstvu, sa Svojima – ka Svojima: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, da bude saobrazno Njegovom slavnom telu, - Svojom Silom kojom može sve da pokori Sebi.« ('Filipljanima', 3:20-21)

Na Svetome putu Hristov učenik shvata odakle je i zašto je došao i dospeo na zemlju, u mesnato telo, šta jeste na zemlji, te ko treba biti i gde se treba vratiti. On zna da njegova duša ima ishodište iz Neba, i da se u Nebo treba vratititi ('Otkrivenje', 12:5), izgrađujući Nebo (najfiniju vibraciju) u svojoj duši, i spuštajući Nebo na zemlju, profinjujući i preobražavajući ono zemno; tako involuciju Duha prati uzdizanje materijalnog stvarstva.

Cilj Unutarnjeg puta je da pregalac postane čist i prosvetljen Božiji hram, koji će naseliti Duh Punine, da gleda Božije Lice, da postane Božije oko: da gleda Bogom, sveprisutnom Svetlošću, da sve vidi u Sebi, u unutarnjem, i da sebe, po Bogu, vidi kao beskonačni i nadopunjujući deo Svega: »Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat.« ('Korinćanima', I, 13:12) – »Dragi moji, sad smo deca Božija i još se ne pokaza šta ćemo biti. Znamo da ćemo, kad se On pokaže, biti Njemu slični, jer ćemo Ga gledati onakvog kakav je.« ('Jovan', I, 3:2)

Božiji služitelj zna da se u Nebo ne može sam, svojim ljudskim snagama vratiti u Nebo i svoj Dom. Onoliko koliko se posvećenik zakonitim i požrtvovanim životom udostojava Božije Prisutnosti, koliko zakonito budi božanske snage i naloge u sebi, toliko se i na njega izliva Božija milost i pomoć, toliko on i dobija svoju platu u Bogu i po Bogu. Bez Puta Istinskog Života i bez služenja Bogu i bližnjemu duša se ne može uspeti u Nebo, od Hrista omogućeno spasenje ne može se ostvariti.

U tradicionalnom budističkom konceptu izbavljenja, plemeniti put koji vodi do prestanka patnje (dukkhe) – koja nastaje iz želje za nezakonitim životom (životom bez Boga), predstavlja se osmostruk: ispravno razumevanje, ispravna odluka, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan život, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija; dakle izbavljenje se izvodi iz moralnog življenja i discipline sabranosti, duhovne usredsređenosti.

Čoveka pokreću njegove želje i žudnje, koje se rađaju iz zadovoljstava, ugođaja: u onome u čemu uživa, čovek i tome teži, to i radi; masivne i opsesivne žudnje čoveka vode u ropsku vezanost i duhovnu smrt: »... Sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka.« ('Jovan', I, 2:16-17) Dokle god robuje ljudskim i satanskim željama i ugođajima, čovek je daleko od Boga, Istinskog Života: »... Svako podleže iskušenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami; tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa /duhovnu/ smrt.« ('Jakov', 1:14-15) Duhovna smrt povlači bolest i smrtnu trulež. Na Svetome putu učenik svata da njime treba da vlada želja da se dopadne Bogu, da nije na zemlji da bi služio satanskim ugođajima i mamljenjima, već da bi čistio svoju dušu (od negativnih donesenih i izgrađenih programa) i oduživao svoje duševne dugove, kako bi bližnjima bio koristan a Bogu ugodan služitelj, miljenik. A duša se čisti kad čovek živi u Točku pokore: najpre u prepoznavanju i priznavanju svojih grehova: »Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako priznajemo svoje grehe, On je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti. Ako kažemo da nismo zgrešili, pravimo Ga lažom i Njegove reči nema u nama.« ('Jovan', I, 1:8-10) Zatim u pokajanju i ispravljanju svojih grehova (jer samo priznate i okajane grehove Božiji duh razrešava), u moljenju i praštanju; tako se pročišćena i Duhom prosvetljena duša sjedinjuje sa Bogom, Čistom Svetlošću, dospeva u nepokretno središte Njegovog Točka, izbegava Točak ponovnih rađanja.

Imanentna potreba duše je da živi u blaženstvu i zadovoljstvu. I ko ne ostvaruje istinska zadovoljstva na istinski način, zakonit način, on to čini nezakonitim stimulacijama: preko gurmanluka, izopačene seksualnosti, psihodeličko-narkotičkim sredstvima, ... Njega ego laže na mnogobrojne i bizarne načine kako da ‘postigne’ očekivanu sreću. Ali ni grabenje svetskog bogastva, slave i počasti duši ne donosi istinsku sreću. Najdublja nutrina pati i gladuje za istinskim ugođajima, koje duši ne može da ponudi čovek okrenut vanjštini i svetskome sjaju, čovek čulno vezan za spoljašnje ugođaje. Meditacija, sudbinski udari i bolesti su tu da čoveka opomenu i okrenu prema Unutarnjem Kraljevstvu, da mu pomognu da shvati svoje istinske potrebe. Jer ako čovek ne hrani ono Unutarnje, njegova čulna glad se bezgranično povećava (i on u spoljašnjem pokušava ostvariti ono što može postići samo u unutarnjem); duša, unutarnji čovek neizmerno pati, dok spoljašnji čovek uvek iznova ugođuje satani čulnosti, dok se klanja bogu-trbuhu, bogastvu, izgarajućoj seksualnosti koja neizmerno puno pljačka duhovne snage. Ko Raj “postiže” nezakonitim i izopačenim ugođajima, on time i otvara vrata Pakla, on će otplatiti svaki nezakoniti ugođaj koji Zlu isporučuje duhovno-životne snage.

Da bi čovek našao istinska, zdrava, zakonita zadovoljstva, on mora da obuzda i profini svoj misaoni život i svoja čula, da svoja zadovoljstva premesti što više prema Nutrini, Bogu. Jer, čovek ogrubelih i nezadrživih čula najveći je rob satane čulnosti. Tipičan primer su razvratna seksualnost, nezasiti gurmanluk i jarosna brbljivost. Čovek svoja čula treba da nauči uzdržavanju i da im ponudi stimulativno i perceptivno samo zakonita zadovoljstva. Tako Plutarh ukazuje za miomirisna stimulisanja čula mirisa kod egipatskog sveštenstva, koji su noću i u podne spaljivali smole: »Smatraju da na taj način ozdravljuju vazduh čisteći ga isparavanjima smole koja odbacuju potištenost duše zatvorene u telu, budući da mirisi poseduju moć oživotvorenja i podstiču. Oko podneva, kada je Sunce u punoj snazi, a iz zemlje prodiru teške pare mešajući se sa vazduhom, spaljuju smirnu. Toplina tog mirisa zaista rastvara i raspršuje isparavanja iz močvara i mulja koncetrirajući se u vazduhu. S druge strane lečnici veruju da se protiv zaraznih pošasti može delotvorno boriti paljenjem velikih lomača jer se vazduh čini lajšim (kada spaljuju aromatično drvo, na primer čempres, borovnicu i bor). Priča se da je tokom strašne kuge, koja je uništila Atenu, lečnik Akron stekao stekao veliki ugled naredivši da se zapali vatra uz bolesnike, spasivši tako većinu zaraženih. Aristotel kaže da su mirisna isparavanja cveća i livada jednako korisna za zdravlje koliko i ugodna, a zahvaljujući svojoj blagosti i nežnosti smiruju mozak, prirodno hladan i nepokretan. Egipćani smirni daju ime 'bal' tumačeći taj naziv 'raspršivanjem ludosti', što potvrđuje razloge njene upotrebe.« (Pogl. 79 – prema prevodu Ljiljane Živković) Plutarh dalje pominje smešu zvanu kifi (kýphi) u koju su ulazili 26 sastojaka, a koja je korišćena kao miomiris, te kao pomada i piće.

Svoja fantazijska zadovoljstva čovek će savladati naučeći da se koncetriše na nutrinu, na jezgro duše, da postigne prazninu od ljudskih misli, kako bi Božija Punina ovladala njime. Da bi gradio u bogu i sa Bogom, čovek mora najpre da raščisti ruševine u sebi. Dakle da prepozna negativne ljudske programe, predrasude i zablude kojima robuje. I kad čovek nauči da uživa u tišini i ispražnjenosti, da se uzdigne iznad ljudskih kreatura, u njemu počinje voditeljski da se probiva natčulni glas Božije Punine. Jakob Boehme (1575-1624. g. ne.) na to jasno ukazuje: »... Ako uzmogneš da ćutiš jedan čas bez sveg svog htenja i umovanja, čućeš neizgovorljive reči Božije. /.../ Kada utihneš za umovanje i htenje svog sopstva, u tebi će biti otkriveno večno slušanje, gledanje i govorenje koje čuje i vidi Boga u tebi. Tvoje sopstveno slušanje, htenje i gledanje te sprečava, tako da Boga niti vidiš niti čuješ.« (De vita mentali, I, 1.3 – Prevod: Nebojša Barać)

Ispravna delatnost: ispravna osećanja, ispravne misli, ispravne reči i ispravni postupci, vode čoveka k blaženstvu i svetosti, Bogu, Duhu Spasenja. I kad čoveka prestane da pokreće ono satansko i ljudsko, kad počne da živi u Bogu i po Božijoj volji, jer je Bogom ispunjen (ispunjavajući Njegove zapovesti iz ljubavi prema Istini i Dobru), tada i Bog može živeti u njemu, određivati i voditi njegove misli, reči i postupke, njegova dela: »Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. « ('Galatima', 2:19-20) Tako i čovek prestaje da greši, jer nezgrešivi Bog živi u njemu i kroz njega, tako je u Bogu slobodan od greha: »Svako, ko ostaje u Njemu, ne greši; svako, ko greši, nije Ga video niti poznao. /.../ Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer Njegovo seme ostaje u njemu; i ne može da greši, jer je od Boga rođen.« ('Jovan', I, 3:6.9)

I da bi čovek zakonito živeo, on treba najpre da bude (od onih koji zakonito žive, čija reč nosi snagu) poučen zakonitom životu i da se okrene svome Srcu, gde mu je Bog, Zakon Života najbliži, i gde može nazreti šta Bog želi od njega i sa njim da postigne: »Znajte ovo, draga moja braćo. Svaki čovek neka bude brz čuti, spor govoriti, spor na gnev; jer čovečiji gnev ne stvara pravednost pred Bogom. Zato odbacite svaku nečistotu i ostatak zloće, i s krotošću primite usađenu reč koja je kadra spasti vaše duše. Nego budite izvršioci reči a ne samo slušači - koji sami sebe varaju. Jer ako ko samo sluša reč, a ne izvršava je, taj je sličan čoveku koji posmatra svoje prirodno lice u ogledalu; pogledao se, naime, pa otišao, i odmah je zaboravio kakav je bio. A ko zagleda u savršen Zakon Istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilac dela, taj će biti blažen u svom delu.« ('Jakov', 1:19-25) U čoveku se mora razviti svest o Stvoritelju, o Bogu, Svedržećem i Sveprisutnom Duhu, jer bez vere u Boga nikakav zdrav i postojan moralni život ne može izrasti. Ljudske norme i običaji, koliko god oni bili 'uzvišeni', nikada ne mogu zameniti Božiji moralni zakon. – Ukoliko čovek zakonito i sveto ne živi, ukoliko iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu ne ostvaruje svete Zapovesti, nikakve tehnike meditiranja i upregnuća ga neće privesti Istini i Istinitome. Jer meditacija pre svega stabilizuje i usmerava svest prema Istini i Dobru, a zakonit život istinski proširuje svest i ujedinjuje sa Bogom.

Na putu do Boga, do savršenstva, pregalac mora sa svoje duše, knjige života, skinuti sedam pečata, otvoriti sedam 'oka', razvojnih centara i točkova svesti, koji se u jogi nazivaju ćakre, a koji su slika sedam Nebesa. Kako točkovi svesti ubrzavaju svoju rotaciju i proširuju se, tako se i eterične snage (u jogi znane kao kundalini) razgorevaju. Uz kičmeni stub, u kome je sadržana kičmena moždina, uspinju se eterične ognjene snage, kundalini energija. Kičma i lobanja, kičmena moždina i mozak, muški i ženski gradivni aspekt, temelj su čovekove zemne strukture, temeljni su nosači Evolutivne, Uspinjuće, Zmijske, Muške Snage (koja vodi do 'Lobanje' – Golgote), i Involutivne, Spuštajuće, Ženske, Golublje Snage. Najniži kičmeni energetski centar svesti, točak Vatre koji se nalazi među bokovima, razdelnica je sedmerostrukih eteričnih snaga i duginih snopova koji izbijaju prema glavi i spuštaju se prema stopalima: »Od Njegovih bokova naviše, i od njegovih bokova naniže, /beše/ nešto poput ognja i bljeska na sve strane. Taj bljesak na sve strane bejaše poput duge što se za kišnih dana javlja u oblaku.« ('Ezekiel', 1:27-28) – U 'Otkrivenju' Jovan opisuje Hrista koji je se nalazio između sedam zlatnih svećnjaka: »Njegova glava i njegove vlasi behu bele kao bela vuna, kao sneg, i oči njegove kao plamen vatreni, i noge njegove kao u peći zažareni metal,...« (1:14-15) Vatra duše koja zrači kroz lice i oči pokazuje duhovnu ozarenost i prosvetljenost čoveka. U Besedi na Gori Isus, Oganj Života, ukazuje i opominje da pazimo na Unutarnje Svetlo: »Svetilo tela je oko. Ako je oko tvoje bistro, sve telo tvoje biće svetlo; ako li je oko tvoje rđavo, sve telo tvoje biće mračno. Ako je dakle svetlost, koja je u tebi, tama, kolika će tama biti?« ('Matej', 6:22-23) –

Ako neki čovek ide duhovnim putem, on i razvija i budi u sebi božansku energiju, svetu eteričnu energiju. U čoveku se kundalini pojavljuje i kao reproduktivna energija. Temelj duhovnog napretka je održavanje date energije i njeno ispravno kanalisanje prema očišćenim moždanim ćelijama. Nije li moždana masa očišćena od ego-programa a pokrene se kundalini raznim protivzakonitim tehnikama i meditacijama, kao što se to često radi u okultizmu, psidodeličnim i strasnim ispadima, čovek postaje lak plen avetinjskih demonskih snaga. Svi lažni proroci i vidovnjaci, koji dobijaju razne “glasove” i “slike” kad se nezakonito kundalini pokrene i ispuni neočišćene moždane stanice, plen su demona i duša vezanih za zemlju. Većina njih najčešće je podložna i nekoj teškoj seksualnoj devijaciji, s obzirom da je kundalini i reproduktivna snaga koja se puno zloupotrebljava. - Svaki istinski harizmatik, koji je zakonitim životom pokrenuo i razgoreo svete eterične snage, koji je se uključio u božanski tok isporučivanja i preuzimanja, živi u stanju večnog blaženstva, stanju koje bezakonici samo na trenutak nezakonitim čulnim stimulacijama mogu doživeti. Visoko potencirane energije su za Demona najinteresantnije i najopojnije, i one Mračnome iznad svega znače. Onaj ko zakonitim životom ne budi svete snage, ko se ne uključuje u božanski tok nesebičnog isporučivanja i preuzimanja, on onda u energetskoj izladnelosti pljačka i uzima energije od drugih, on ih vezuje za sebe, i tako i sebe svezuje u Zakonu uzroka i posledice, baca i svezuje u Bezdan. A propadanje u Ambis greha nema dna, kao što ni ljudska žudnja nema dna: »Pijavica ima dve kćeri: "Daj! Daj!" Postoje tri stvari nezasitne i četiri koje ne kažu "Dosta!" : Carstvo smrti, jalova utroba, zemlja nikad gasna vode i vatra koja nikad ne kaže: "Dosta"!« ('Izreke', 30:15-16)

U zakonitom sjedinjenju muškog i ženskog aspekta unutarnje energije, Goluba i Zmije, leži ključ blaženstva i istinskog ispunjenja, koje gasi duhovnu žeđ: »A ko pije od vode koju ću mu Ja dati - neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu Ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život.« ('Jovan', 4:14) Najgore za duševni napredak je da čovek dugovnu žeđ za Istinom i Dobrom pokušava da 'utoli' čulno se razlivajući, opijajući ono spoljašnje i grubo. Na taj način se stvara pakao u duši, i takva otupela duša, po smrti tela, baca se u Tamnicu i Pakao, u plamen svojih nezasitih žudnji: »I kad se /gramzivi bogataš/ mučio u Hadu, podiže svoje oči i vide izdaleka Avraama i Lazara u njegovom Krilu. Tada povika: “Oče Avraame, smiluj se na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovom plamenu.” - A Avraam reče: “Sinko, seti se da si primio svoja dobra u svom životu, a Lazar isto tako nevolje; on se sad ovde teši, a ti se mučiš”.« ('Luka', 16:23-25)

Kada mističari na Unutarnjem putu pokrenu svete snage u sebi, oni ih doživljavaju i manifestaciono nalaze u znaku dinamike četiri Elementa: sveta snaga u njima gori i plamsa od karlice prema glavi i stopalima (cp.: ‘Enoh’, I, 39:7; ‘Ezekiel’, 1:27-28); ona teče poput vode (i taj tok levo i desno od kičme se najbolje oseća); ona pulsira i ‘trese se’ (Zemlja) iz sedam centara svesti, sedam točka duše; i ona duva (Vazduh) unutar i oko tela putnika (a tu duvanje se ponajprije oko čela doživljava). Božiji čovek se tako oseća kao da je istovremeno i u ognju i u ledu, nošen vetrom i učvršćen kao zemlja (cp.: ‘Dela’, 2:2-3; 'Kraljevi', I, 19:11-12).



Habitus i doktrina posvećenika


Svet i zakonit život, kazne i dugovečnost

Posvećeni podvižnici i trapljenici, sveti velikodostojnici (hebr.: rabbim) u fokus svoga života uvek su stavljali Božije Ime, Božiji Zakon. Za nazarene Jovan Damaskin kratko ukazuje da priznaju Isusa za Mesiju i Sina Božijeg, u svemu živeći po Zakonu ('O sto heresa', pogl. 29). Sam Isus naznačuje da je došao da ispuni istinski Božiji Zakon ('Matej', 5:17-19. Flavije ukazuje za zavetovanog esena koje je naglašavalo uzdržavao od krađe i pljačke: »Obavezuje se zatim da će uvek istinu voleti a laži se gnušati, da će mu ruke svagda biti čiste od krađe i duša od nepravednog dobitka, /.../ da će se groziti pljačkanja po putevima, ...« ('Judejski rat', II, 8, 7) Samo ispunjavanjem Božijih Zapovesti duhovni pregalac je se mogao dopasti Presvetome Ocu Nebeskog, mogao je biti ispunjen i vođen Svetlošću Života, mogao je biti nazvan i potvrđen velikim i svetim, filosofom: »... Pravednik neka i dalje čini pravednost, i sveti /hágios/ neka se i dalje osvećuje /hagiosthtM/.« ('Otkrivenje', 22:11; v.: 'Jovan', I, 3:3, 2:29) Revnitelji, posvećenici (grč.: spoydaíoi, spoydaíos = “časni”, “ozbiljni”) su znali da njihov život potiče iz Boga, da je Bog njihov Istinski Život, i da Boga trebaju proslaviti ozbiljnim i časnim življenjem, potvrdivši sebe kao Božiju decu.

Božiji Zakon je i Božije Ime, i svako ko u svoje srce i svoj život prizove to Ime, ko iz srca ostvaruje Zakon Života, biće prosvetljen i spasen. Isus Hrist, Put Istine, koji je, za razliku od Mojsija, Izraelu i voljnom čovečanstvu doneo puninu Božijeg Zakona, naputio ih u Istinski Život, iznosi u Svojoj molitvi Presvetome Ocu: »Objavio sam Tvoje Ime onim ljudima koje si mi dao od sveta.« ('Jovan', 17:6; cp.: 'Otkrivenje', 3:12) – Nešto slično se ukazuje za Učitelja Pravednosti u 'Damašćanskom savezu': »... Objavi im putem Pomazanika Svoga Duh Svoj Sveti, i najavi Istinu, i tačno Ime Svoje, imena njihova, ...« (2:12-13)

Sav Zakon je počivao i počiva na ljubavi: ljubavi prema Bogu, ljubavi prema bližnjem, ljubavi prema zakonitom, kreposnom životu. Apostol i esen Jakov u svojoj 'Poslanici' ljubav prema Bogu i bližnjem naziva kraljevskim zakonom (2:5.8): oni koji ispunjavaju svete zapovesti, kao Božiji kraljevi, u kojima vlada ljubav i koji vladaju ljubavlju, naslediće obećano Kraljevstvo Ljubavi. Filon nas izveštava da su eseni, sveti pregaoci koji su marljivo istraživali i sprovodili etička načela ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 80), imali tri merila za pravedan i bogougodan život: »Ljubav prema Bogu, ljubav prema vrlini i ljubav prema ljudskom rodu.« (Prg. 84) Tu ljubav su široko ostvarivali i pokazivali, svedočeći da onaj koji ima ljubav, zapravo ima sve. Jer voleti Boga, Duha Mudrosti, znači ispunjavati radosno Njegove Zapovesti ('Sirah', 2:15). U kvaziesenskom spisu 'Damašćanski savez' takođe nalazimo potenciran značaj bratske ljubavi: »Neka voli čovek brata svoga kao sebe samoga. /.../ I neka čovek teži dobru brata svoga.« (6:20.21)

Pošto je svetim Božijim ljudima zakonsko zajedništvo u Bogu i Bogom bilo najpretežnije, to su i prestupnike iz svojih redova kažnjavali odvajajući se od njih i odvajajući ih od sebe i svojih kultnih misterija, najčešće na određeno vreme: »... Da se odvojite od svakoga brata koji živi neuredno, /.../ Ako pak ko ne posluša našu reč upućenu ovom poslanicom, naznačite toga i ne mešajte se sa njim, da se posrami.« ('Solunjanima', 3:6.14) Eseni su znali da teškim prestupnicima izreknu i meru potpunog udaljenja iz Bratstva: »Ako neko učini težak greh, isključuju ga iz Reda i tako isključen često umire na najbedniji način. Vezan zavetima i odredbama reda on ne sme da prima nikakve živežne namirnice, nego se mora hraniti /samo/ zeljem, zbog čega mu se telo istroši i na kraju umire od izgladnelosti. Zbog toga su često takvog nesretnika koji je bio u poslednjoj snazi iz sažaljenja primali natrag, jer su smatrali da je patnja koja ga je bila dovela blizu smrti dovoljna kazna za njegove grehe.« (II, 8, 8) – U kumranskom 'Pravilniku zajedništva' iznosi se čitav niz rigoroznih kazneno-popravnih mera za prestupnike, koji su najčešće sankcionisani tako što su izdvajani iz očišćenja dostojanstveničkog kruga i umanjenjem obroka: »Čovek koji raznosi klevete o bližnjem svom neka se izdvoji iz jednu godinu iz očišćenja dostojanstvenika, i neka se kazni; a čovek koji raznosi klevete o velikodostojnima neka se odstrani od njih, i neka se više ne vrati.« (7:15-17)

I nikejsko monaštvo poznaje razne vrste epitimija (grč.: h epitimía = "kazna"). Tako Benedictus de Nursia u umbrijskim Apeninimau svojim 'Pravilima' iznosi: »Epitimija treba da odgovara krivici. Sud o tome donosi abba. Ukoliko neko u nečemu malo pogreši, takvoga lišavaju zajedničke trpeze. koji je toga lišen u crkvi ne može da peva psalam ili antifon, isto kao što ne treba da čita, sve dok ne okonča epitimiju. Takav neka hranu jede sam, nakon što ostala bratija obeduje. Na primer, ako bratija jede u šesti čas /dana/, ovaj neka jede u deveti čas, i tako sve dok ne dobije razrešenje.« (Pogl. 24) Kod težih sagrešenja prestupnik biva odlučen i od molitve sa ostalom bratijom. Bratstvo izbegava da razgovara sa njim. Hranu dobija nasamo (pogl. 25) ukoliko neko iz bratstva stupi u opštenje s kažnjenikom, i on biva kažnjen (pogl. 26). ako ni opomene ni epitimije prestupnika ne dovedu zakonitom i doličnom ophođenju u bratstvu, pribegava se telesnom kažnjavanju. Ako i posle molitve bratstva za njegovo otrežnjenje ovaj ostane tvrdokoran, onda se izbacuje iz bratstva (pogl. 28): »U poslanici sam vam pisao da se ne mešate sa bludnicima, ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili sa gramžljivima i razbojnicima, ili idolopoklonicima, jer biste onda morali otići sa sveta. Napisao sam vam u stvari da se ne mešate sa onim koji se brat zove, a bludnik je, ili gramžljiv, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili razbojnik; sa takvima nemojte ni jesti. Zašto, najzad, da ja sudim onima koji su napolju? Zar vi ne sudite onima koji su unutra? A Bog će suditi onima koji su napolju. Uklonite zloga iz svoje sredine.« ('Korinćanima', I, 5:9-13) – Čovek velikog srca koji shvata svoja sagrešenja, prihvatiće i kaznene mere koje su mu pronicljivo određene. Podvižnik koji je i u epitimiji zahvalan Bogu, dovodi svoju svest do velikog širenja.

Svi poklonici Svetlosti i privrženici zakonitog življenja, ako ih nebi sustigao mač služitelja Tame, postizali su izuzetnu dugovečnost na zemlji: »... Spoznaj i zasadi u svoje srce: Jova je Bog Gore na Nebu i ovde na zemlji – drugoga nema. Drži Njegove Zakone i Njegove Zapovesti koje ti dajem danas da dobro bude tebi i tvojoj deci posle tebe; da dugo poživiš na zemlji koju ti Jova, Bog tvoj, daje zauvek.« ('Ponovljeni Zakon', 4:39-40; v.: 'Pravilnik zajedništva', 4:7) – Kada je rimski prokonsul u Smirni tražio od Polikarpa da se odrekne Hrista i naruži Ga, kako bi ga pustio, sveti stradalnik mu je odvratio: »Njemu služim 86 godina, i ništa nepravo mi ne učini, pa kako na Kralja mojega, Koji me je spasao, mogu pohuliti?!« ('Polikarpovo stradanje', 9:3) – Kada je Simeon Kleopin raspet imao je 120 godina (Eusebije: 'Historija Crkve', III, 32) Nitrijski pregalac Kroniden živeo je preko 110 godina ('Historija monaha u Egiptu', pogl. 21). Znameniti koptski podvižnik Antonije Veliki (čije žitije je napisao njegov učenik Atanasije Veliki) u svojoj isposnici kraj Crvenog Mora upokojio je se 356. g. ne., u 105. godini svoga života. Aleksandar Kapadokijski svedoči da je postao pomoćnik jerusalimskog episkopa Narkisa kada je ovaj imao 116 godina (Jeronim: 'O slavnim muževima', pogl. 62). U svojoj 'Historiji Crkve' za kelesirijske monahe Sozomen iznosi: »... Tim muževima Bog je darovao dugovečnost, želeći da kroz to rasprostrani veru; jer k svojem bogopoštovanju oni su priveli gotovo sve Sirijce i veoma mnoge od Persijanaca i Saracena, tako što su uspesi mnogoboštva kod tih naroda zaustavljeni.« (VI, 34). – Za vitalne esene, Flavije ukazuje: »Po svome držanju i svim drugim spoljašnjim pojavama izgledaju kao dečaci koji se još odgajaju štapom svojih učitelja. /.../ Žive vrlo dugo i mnogi su i sto godina stari, kako mi se čini, zbog jednostavnosti njihovog načina života i poretka.« ('Judejski rat', II, 8, 10; cp.: 'Danilo', 1:15) Stari i umudreni podvižnici bili su i naročito poštovani u svetim redovima ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 87) Na zajedničkim skupovima posvećenika stariji su inače sedeli bliže katedri ('Judejski rat', II, 8, 10; 'Pravilnik zajedništva', 6:8-9; 'Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 81; 'O sozercateljnom životu', prg. 31). – Svaki na vreme neočišćen greh povlači bolest duše i tela, a bolest dalje donosi duhovnu i fizičku smrt, jer ono što je unutarnjem to se pokazuje i u spoljašnjem: »... Učinjeni greh rađa smrt.« ('Jakov', 1:15) Plebsu u Korintu, među koje je bilo dosta onih koji se nisu odrekli grešnog života, apostol Pavle prebacuje i ukazuje: »Zbog toga su mnogi slabi i bolesni među vama, i dosta ih je umrlo.« ('Korinćanima', I, 11:30) Bog je Život, Zdravlje i Harmonija duše i tela. – Ktesija iz Knida u svojoj 'Indiji' ukazuje za Indijce, misleći ponajprije na tamošnje mudrace koji su se odlikovali izvrsnim zdravljem: »Njihov život traje sto dvadeset, sto trideset ili sto četrdeset godina, pa i dve stotine godina kod onih koji najduže žive.« (4, 2) – O dugovečnosti Indijaca kazuje i Plinije Stariji (Naturalis historia, XVII, 2).



Posvećeničke svetkovine

Ispunjavati Božiji Zakon značilo je i poštovati sabat (hebr.: sabbath), dan posvećenog odmora. Starozavetna misao traži striktno održavanje subota, ponajprije sedmičnih: »Subote Moje morate održavati, jer subota je znak između Mene i vas od naraštaja do naraštaja, ...« ('Izlazak', 31:13) – Preko proroka Isaije Gospod opominje na svetost subotnjeg mirovanja: »Zadržiš li nogu da ne pogaziš subotu i u sveti dan ne obavljaš poslove; nazoveš li subotu milinom a časnim dan Jovi posvećen; častiš li ga odustajući od puta, bavljenja poslom i pregovaranja – tad ćeš u Jovi svoju milinu naći, i Ja ću te provesti po zemaljskim visovima, daću ti da uživaš u baštini oca tvog Jakova, jer Jovina su usta govorila.« (58:13-14) – Osvrti talmudskih traktata i midraša takođe ostaje privrženi kultu subote, ukazujući da ona nesme biti postavljena iznad svoje izvorne svrhe: »Subota je predana vama, a ne vi suboti.« (Mekhilta Šemoth, na 'Izlazak', 31:13; Joma, 85B) - 'Damašćanski savez', koji delimično reflektuje esenske ideje, iznosi rigorističko uzimanje subote: »... U dan subotnji neka ni jedan čovek ne govori isprazne i jalove reči; neka ništa ne daje na zajam bližnjemu svom; neka ne prosuđuje o imovini i dobiti; neka ne kazuje ništa o poslu i radu koje treba narednog dana posvršavati; neka subotom čovek ne hoda po polju da svršava poslove; neka ne hoda izvan svoga grada dalje od hiljadu lakata; neka ne jede ni jedan čovek u subotnji dan ništa osim onog što je već spremljeno; i od onog što leži u polju, da ne jede.« (10:17-23 i dalje) - Flavije svedoči za esene: »Više od ostalih Judejaca paze da ne rade na sabat, ...« ('Judejski rat', II, 8, 9) – I Filon ukazuje da su eseni sedmi dan držali za posebno svet; tada su odlazili u svoje zbornice, zauzimali redove po starosnim odličjima, čitali i tumačili sveto štivo, podučavali se svetosti, milosrđu, čestitosti, ... ('Svaki dobar čovek je slobodan', prgi. 81-83) – Terapeuti, egipatski prahrišćani, takođe su strogo održavali subotnji dan »I oni, gledajući na sedmi dan kao na dan savršene svetosti i najpotpunije svečanosti, smatraju ga danom koji ima posebnu čast, i toga dana, pošto se postaraju o svojoj duši na odgovarajući način, takođe brinu o svojim telima, dajući im, kao što to čine svojoj stoci, potpuni odmor od stalnih poslova.« (’O sozercateljnom životu’, prg. 36; v.: 30 i 32) – Terapeuti su svečano obeležavali i svaki pedeseti dan, koji je padao u nedelju (prg. 65); nedelja, u svojoj početnoj fazi, među posvećenicima je uvek bila saborni i liturgijski dan: posle subotnjog mirovanja, u subotu uveče, na početku nedelje, rani hrišćani su se saborno, uz žrtvenik sastajali. – Egipatske podvižnike takođe nalazimo kao poštovaoce subote: subotom su mirovali u svojim pećinama, šatorima i kelijama, da bi uveče liturgijski zajedničarili: »Jedino se u subotu i nedelju /ujutro/ sakupljaju u crkvama /en sabbátM kaí kyriak en taís ekklsíais/ i viđaju jedan drugoga.« ('Historija monahâ u Egiptu', pogl. 20) – Isus ukoruje čoveka koji je nepotrebno radio u subotu: »Čoveče, ako znaš, – ne kršiš Zakon u Duhu, ali ako ne znaš, – ti si proklet i prekršitelj Zakona si.« (41:7; 'Luka', 6:4 – Codex D) – Svetkovanje sabata se potvrđuje kao uslov za ulazak u Kraljevstvo Mira: »... Ukoliko ne držite subotu kao sabat, Oca nećete videti.« ('Evanđelje po Tomi', vs. 27) – Hrist naznačuje da će sabat važiti i posle njega, u vremenu stradanja Jerusalima: »... Molite da bežanje vaše ne bude u zimu, niti na sabat; jer će tada biti velika nevolja, kakve ne bi od početka sveta do sada, niti će ikad biti.« ('Matej', 24:20-21)

Kasnije hrišćanstvo, koje je se posle judejskih ratova protiv Rima htelo distancirati od ocrnjenog i buntovnog judaizma, velikim delom je subotnju posvećenost odmoru prenelo na solarnu nedelju, dan svetog okupljanja Božijih svetlonoša.

Iz 'Evanđelja po Luki' saznajemo da je Isus Hrist, Nepobedivo Sunce, začet u šesti jevrejski mesec: »A u šesti mesec posla Bog anđela Gabriela u galilejski grad po imenu Nazaret devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josipa iz Davidovog doma.« (1:26-27) Posle objave Arhanđela Gabriela, Isus biva začet; Gospod je, dakle, začet negde o prolećnu ravnodnevicu u šesti mesec: hebrejski adar. Rođen je, normalno, posle devet meseci: negde o zimsku kratkodnevicu. Petar, pri Isusovom Preobraženju na Gori, pita Ovoga da li hoće da Mu, zajedno s Mojsijem i Ilijom, koji su im se ukazali, sagradi senicu, šator – tabernakl ('Matej', 17:4). O praznik Senicâ (hebr.: sukoth) Jevreji su podizali senice, šatore ('Nehemija', 8:15-17; 'Levitska', 23:39-43); Senice su obeležavali i kao Praznik okončanja berbe na preokretu godine ('Izlazak', 34:22). – Dakle, Isus je se preobrazio o praznik Senica (koji se obeležavao od 15. do 21. tišrija), praznik koji je se mogao dosta dobro poklopiti sa jesenjom ravnodnevicom, kada je se, po jevrejskom građanskom kalendaru, završavala godina. Na jednu od pedesetnica (svetkovina pedesetog dana), kada je i bio kršten od strane Jovana Preteče, u letnjem desetom mesecu, Gospod je se i Vazneo. Sledbenici Basilida koji su praznovali i dan Hristovog Krštenja, pogrešno su smatrali da je se to desilo u mesecu Tubi, u januaru (Klement Aleksandrijski: 'Šarenica', I, 21).

Svojim Rođenjem na Zemlji raspetoj na četiri strane sveta, Svojim Vaskrsenjem (Prolazom, Pashom), Vaznesenjem (i Krštenjem) i Preobraženjem, svetim događajima koji su se odvili o početke četiri godišnja doba, Hrist, Sunce Sveta koje je raspeto na Zemlji, dao je velike Dane znakova, (spomen-dane) i potvrdio je četiri velike i drevne solarne godišnje svetkovine, svetkovine od izuzetnog značaja, svetkovine koje su godinu delile na krst, na četiri doba (hebr.: moadim), razdoblja 4 Elementa.

Palestinska klima, inače, uglavnom poznaje dva godišnja doba: leto i zimu. Četiri svete komemorativne svetkovine judejsko predanje je vezalo za poljodelničke poslove. I talmudski judaizam poznaje četiri početka godine: »Četiri su dana koji se nazivaju Glava godine /= Nova godina/. To je najpre prvi dan nisana, Nova godina za kraljeve i svetkovine. U prvi dan elula je Nova godina za desetak na stoku /'Levitska', 27:32/; no rabi Elazar i rabi Šimon kažu: „U prvi dan tišrija“. U tišriju je Nova godina za obične godine /cp.: 'Ponovljeni Zakon', 11:12/, za subotnje /šemitne/ godine i jubilarne godine, za sadnju i povrće; u prvi dan ševata je Nova godina za berbu drveća, po rečima Šamajeve škole, a Hilelova škola kaže: „U njegov petnaesti dan“.« ('Mišna', R’oš Haššanah, 1, 1)



Trpljenje svetih

Trpljenje (grč.: hypomon) je duboko motivisana vernost svetome cilju, nepokolebljiva postojanost u borbi do toga cilja, strpljivo i smireno podnošenje svih životnih zapreka u predavanju celoga sebe Bogu. Ništa što nam se ne dešava u životu nije puka slučajnost, i sve treba zahvalno prihvatati, ili kao Božiju volju (blagoizvoljenje) ili kao Božije dopuštenje. Gospod ukazuje: »Spašćete svoje duše svojom trpeljivošću / hypomon/.« ('Luka', 21:19) – Autor 'Poslanice Hebrejima' opominje verne: »... S trpljenjem /hypomons/ trčimo trku koja nam predstoji, gledajući na Isusa, začetnika i usavršitelja vere, ...« (12:1-2)

U 'Otkrivenju po Jovanu' svetima i za svete Životom Utešitelj ukazuje: »Ko u ropstvo vodi i sam će u ropstvo otići; ko bude mačem ubijao, mora i sam od mača da pogine. Ovde je trpljenje i vera svetih.« (13:10, v.: 2:10) – Onaj ko ima pouzdanje u Boga i Božiju Pravednost, on zna da nijedno nasilje neće i ne može večno trajati, on zna da pustošenje okorelih bezbožnika Gospod dopušta kako bi se u bezakonju oni što više svezali, što više onemoćali, postali bezopasni za sveti život. I čovek koji živi u Bogu, znaće mnogo toga da pretrpi i svojim stradanjem da proslavi Boga i Njegovu Moć. I čovek koji strada, ne zbog svoga bezakonja, već ispitivački i da bi se osvedočio kao život u Bogu, da bi proslavio Boga, uistinu je blažena duša. U 'Apostolskim Ustanovama' se tako iznosi: »Ako je neko osuđen u Ime Gospoda Boga, on je sveti mučenik /mártys hágios/, brat Gospodnji /adelphós toý Kyríoy/, sin Višnjega /hyós toý Hypsístoy/.« (V, 1) Ko istinski sledi Hrista i želi sa Hristom da vaskrsne, on mora uzeti udela u svom Njegovom Življenju, time i u Stradanju.

Zbog svog uzornog zakonitog života, duhovnih darova i poznavanja Božanstva eseni su, kao i Jovan Krstitelj ('Matej', 21:26) u narodu bili veoma poštovani ('Starine', XV, 9, 5), ali i progonjeni od strane Sinagoge i rimske vlasti. Flavije izveštava: »... Ostaju hladni i pri najgorim nedaćama, bolove nadvladavaju snagom duha, a slavnu smrt pretpostavljaju najdužem životu. Ova njihova vrlina naročito pokazala u ratu protiv Rimljana. Na mučilišta su stavljani, udovi im rastrzani, paljeni, lomljeni, s najstrašnijim mučilačkim spravama mučeni da bi ih prisilili na huljenje Zakonodavca, ili da jedu zabranjeno jelo, ali bez uspeha. Nijednu reč molbe ne izustiše svojim mučiteljima niti pustiše suzu. Smejući se, rugali su se svojim krvnicima i radosno ispuštali dušu ubeđeni da će nju ponovo dobiti.« ('Judejski rat', II, 8, 10) Svoje tajne nisu odavali neposvećenima, ni pod pretnjom teških muka (II, 8, 7). Svoje najžešće gonjenje eseni su podneli pod grešnim seleukidskim izdankom, Antiohom IV Epifanom: »On /- Mali rog/ će huliti na Svevišnjega, zatirati svete Svevišnjega; pomišljaće da promijeni svetkovine i Zakon, i sveti će biti predani u njegove ruke na jedno vreme, i dva vremena i polovinu vremena.« (‘Danilo’, 7:25) U Minukijevom ‘Oktaviju’ Kekilije prebacuje požrtvovanom hrišćanskom rodu: »Oni preziru mučenja koja su pred njihovim očima, /.../ Oni se ne plaše smrti, već se boje da umru posle smrti.« (Pogl. 8; v. 37, init.) Sinagoga i gvozdena rimska Zver krvnički su gonili i zatirali i rane hrišćane. Kada su Pavle i Barnaba u Ikoniumu objavili Hristovo Ime, tamošnji Judejci su se silno uznemirili: »... Judejci, koji ih ne poslušaše, podbuniše i ogorčiše duše mnogobožaca protiv braće.« (’Dela’, 14:2; v.: 6:12.52) – Judejci, koji su rimsku vlast okrenuli protiv Hrista (3:17; 4:10.27; ‘Jovan’, 18:35; 19:11), istu pakost sprovodili su i protiv Njegovih poklonika. U ‘Stradanju Polikarpa Smirnskog’ ukazuje se na judejsku pakosnost kod spaljivanja znamenitog Episkopa Azije: »... Masa je odmah sakupila drva i granje iz radionica i banja; a naročito se Judejci, kao što im je običaj, usrdno potrudiše u toj stvari.« (13:1) – Sveti podvižnici su znali da u stradanjima nisu ostavljeni od svoga Boga, kako su to tumačili mnogobošci, već da su im ona u službi spasenja duše i proslavljivanja Boga, ukolko bi ih podneli sa trpljenjem, razumevanjem i zahvalnošću. Flavije ukazuje da su eseni su »slavnu smrt /= stradanje koje proslavlja Boga/ pretpostavljali najdužem životu.« ('Judejski rat', II, 8, 10) - Rimski mnogobožac Kekilije prebacuje stradalničkom hrišćanstvu: »Veliki deo vas, i to oni najbolji, kako kažete, trpi siromaštvo, stradava od hladnoće i gladi, opterećen je teškim poslovima, i sve, eto, Bog dopušta ili tobože ne primećuje.« ('Oktavije', pogl. 12)


Zavetovanje i zaklinjanje

Mučenik Stefan pred Bogom optužuje judejsko sveštenstvo, zarobljeno u ljudske običaje i lažna predanja, da je izneverilo istinski Božiji Zakon dat im preko Mojsija: »... Vi koji ste primili Zakon na zapovest Anđela – niste ga održali.« ('Dela', 7:53) Ko ne održava Božije Zapovesti, on jasno, time, i krši svoj zavet i Savez sklopljen sa Višnjim Bogom, jer stožer Saveza je zakoniti život. Čuvajući Savez (hebr.: berith) sa Bogom, zavetovani blagočestivi čuvari, kojima je Božija reč bila Zakon, udaljavali su se od svake zakletve (hebr.: ševua, neder, nom./. Flavije svedoči za esene: »Dana reč /im/ vredi više od zakletve, koju uopšte ne čine, jer je smatraju gorom od krivokletstva. Vele: kome se ne veruje i bez prizivanja Boga, taj je već već unapred osuđen.« ('Judejski rat', II, 8, 6) Čovek kroz koga je tekla Božija reč i koji je Bio Božija reč, instrument Svetla, nije morao i nije trebao da se zaklinjuće poziva na Boga. Ko laže i ko je sklon laganju, on se i olako zaklinje (cp.: 'Matej', 26:72), i njegova reč ne nosi i ne prenosi Slagu. Ljude od reči obavezuje promišljen sveti zavet dat pri sklapanju saveza sa Bogom, a ne sentimentalne, hirovite i nepromišljene zakletve, koje se u afektu osvete i mržnje začas gaze. Izvor koji živi da bi točio blagoslove, on ne može da kune i on se ne zaklinje sa teškom kletvom (hebr.: ala).

Božiji ugodnici su znali da prave razliku između zavetovanja i zaklinjanja. – U svojoj 'Poslanici' apostol Jakov ukazuje vernoj braći: »... Ne kunite /m omnýete mte/ se ni Nebom ni zemljom, ni drugom kakvom kletvom.« (5:12) – Na osnovu ovog ukaza, u takozvanom 'Evanđelju po Mateju' Isusu se pripisuju slične reči: »... Čuli ste da je rečeno starima: "Ne kuni se krivo, a ispuni Gospodu zakletve svoje". A Ja vam kažem: ne kunite se nikako; ni Nebom, jer je Presto Božiji; ni zemljom, jer je podnožje nogama Njegovim; niti Jerusalimom, jer je grad velikoga kralja; ne zaklinji se ni glavom svojom, jer ne možeš ni jednu vlas učiniti belom ili crnom.« (5:33-35) – U 'Drugoj kanonskoj poslanici' koju je Basilije Veliki, episkop Kajsareje u Kapadokiji uputio ikonijskom episkopu Amfilohiju, ukazuje se i određuje se: »Zakletva je zabranjena, a naročito podleže osudi ona kojom se želi nekome drugom naneti zlo.« (Prav. 29) U vreme progona hrišćana u Tebaidi i celom Egiptu, od Basilida, rimskog vojnika u Aleksandriji, koji je od razjarene mase zaštitio hrišćanku Potamienu, drugovi su zatražili da se zakune: »On je izjavio, da njemu uopšte nije dozvoljeno da se zaklinje; on je /postao/ hrišćanin i otvoreno to ispoveda.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 5, 5) - Benedictus Nursinus (oko 480.-543. g.), začetnik benediktanskog reda, u svojim 'Pravilima' (Regula) za monahe ukazuje i nalaže: »... Nemoj se zaklinjati, i ustima i srcem svagda govori istinu, ...« - 'Tora' inače zabranjuje samo olako zaklinjanje: »... Kad neko nepromišljeno izusti zakletvu na dobro ili zlo - na što se već čovek nepromišljeno zaklinje - i toga ne bude svestan, onda, kad sazna, biva odgovoran /= kriv za reči zaklinjanja/.« ('Levitska', 5:4)

Savez koji je Gospod sklopio sa Izraelom preko Mojsija, svete atlete su obnavljale preko svojih presvetih Majstora, Hristosa; 'Damašćanski spis' govori o Novom Savezu koji je Učitelj Pravednosti sklopio sa esenima u Damasku: » ... Govorahu /drznici/ gnusobe o zakonima pravde i prezirahu Savez i Sporazum koji su sklopili u zemlji Damaska, a to je Novi Savez.« (20:11-12) – U starom hrišćanstvom monaštvu kršteni kateheta je postojao član zajedništva tek kad bi položio zavet vernosti Bogu pred bratstvom. Poznati persijanski monah i episkop Jakov Afraat, koji je živeo u vreme progona hrišćanskog življa od strane Sasanidskog cara Sapora II (310.-373. g. ne), crkvene podvižnike naziva 'sinovima Zaveta' (B’nai Q’uama).


Odevanje svetlonosnih ljudi

U davnini, kod mnogobožačkih sveštenika, koji su prinosili životinjske žrtve, nalazimo i odevanje u životinjske kože. Odevanje u životinjske kože i kacige, bilo da se radi o odeždi od lava, vuka, ribe, ... bila je uobičajna pojava kod osoba koje su se želele istaći ili koje su bile u istaknutim službama. U 'Odiseji' se tako peva:

»Odmah o rame obesi dolon luk savijeni,
potom na sebe navuče sivu kožu kurjačju,
na glavu metnu kacigu od lasice.«
(X, 333-335)
I u 'Ilijadi' se osvrće na borbeno odevanje trojanskog uhode dolona:

»... Kožu od velikog žutoga lava
štono mu stiže do nogu navuče i prihvati koplje.«

(X, 177-178, v.: 256-259 i 333-336)

I Gilgameš se odeva u lavlje krzno. – Longov helenski erotički roman 'Dafnid i Hloja', opisuje i kako je govedar Dorkon smislio varku da prerušen prestraši i ugrabi lepu Hloju dok je vodila stada na pojilišta: »Uzme kožu od golemog kurjaka, koga je nekoliko dana pre toga rogovima ubio bik braneći svoje krdo, i navuče je na svoje telo, tako da ga je pokrila od glave do nogu. Prednje kurjačije noge navuče na ruke, zadnje preko bedara i goleni sve do peta, a čeljusti kurjačije pokriju mu glavu kao kaciga naoružanom borcu.« (I, 20)
Potom nalazimo da su se velikaši antike odevali u skerletne i purpurne haljine, za čije bojenje su mnoge životinjice morale platiti svojim životom. Za slavoljubivog atenskog uglednika Alkibijada, enciklopedista Plutarh ukazuje: »... Pokazivao je neobičnu raspusnost u načinu života i svakojaku samosionost u piću i svom ljubavničkom življenju i, štaviše u ženskom gizdanju skerletnim haljinama što ih je sa sobom vukao preko trga.« ('Alkibijad', 16) – I pronicljivi stoički mislilac Seneka ukazuje da odevno kićenje skerletom počiva na izopačenoj dokazivačkoj pobudi, želji da se sakrije duhovno siromaštvo i unutarnja pustoš: »Ko je ikad navukao na sebi haljinu od skerleta zato da je nikome ne bi pokazao? Ko je ikada u zlatnom posuđu služio jelo kad je uživao sam? /.../ Niko svoju raskoš ne prikazuje samome sebi, niti to čini sa malim brojem osoba ili samo pred onima u koje ima poverenja, već čitavu gomilu svojih mana prostiru i uznose pred publiku koja ga posmatra. /.../ Ambicija, raskoš i razuzdanost traže publiku.« ('Pisma prijatelju Lukiliju', 94, 70-71) – Kada je persijski vladar Kambis preko uhoda iz Ihtiofaza iz Elefantine poslao darove etiopskom kralju, pored ostalog i purpurno obojeno odelo, pronicljivi Etiopljanin im je uzvratio da su varalice i da im obojeno odelo nije ništa bolje od njih (Herodot, III, 22).

Kao privrženici zakonitog života koji je održavao red, Božije atlete su se nazivali i sinovi Svetlosti: »... Niste u Tami, da vas /Božiji/ Dan kao lupež zatekne, jer ste svi vi sinovi Svetlosti i sinovi Dana.« ('Solunjanima', I, 5:4-5; v.: 'Jovan', 12:36; 'Petar', I, 2:9; 'Efescima', 5:8) – »... Bog Izraelov i Anđeo Istine Njegove pomoć su za sve sinove Svetla.« ('Pravilnik Zajedništva', 3:24-25) Sinovi i kćeri Svetlosti odevali su se u sjajnu, belu odeždu, koja je odražavala stanje njihove duhovne probuđenosti i njihova visoka strpemljenja. Božijim svetlonošama, pregaocima koji su bili Božije svetlonoše, svetlost svetu ('Matej', 5.14), sledbenici Sunca Sveta ('Jovan', 1:9, 3:19, 8:12), koji su bili u istom kolu sa Božijim anđelima, priličilo je da nose samo svetlu, sjajnu odeždu, pogotovo kad su u molitvi, kontemplaciji i obedovanju. Takvu solarnu odeždu susrećemo i kod esena ('Judejski rat', II, 8, 3), i kod terapeuta ('O sozercateljnom životu', prgi. 51.66) i kod nazarena, i kod poapostolskih monaha.

Od Svojih služitelja i poklonika Gospod traži da se najpre odenu u haljine Svetosti, da njihova odežda (grč.: to shma; cp.: Xenophon: Cyropaedia, V, 1, 5) budu haljine Pravednosti i Čistote, a tek potom i bele lanene haljine, koje simbolišu i predstavljaju svetost življenja: »Sveštenici tvoji neka se obuku u Pravednost, pobožnici tvoji neka radosno kliču!« ('Psalmi', 132:9. v.: 132:16) – »Neka se obuku u Spasenje sveštenici Tvoji, o Bože ...« ('Letopisi', II, 6:41) – »Pravednošću se ja kao haljinom odenuh, nepristranost bi mi plaštom i povezom /za glavu/.« ('Jov', 29:14; v.: 40:10) – »Odenu me haljinom Spasenja, zaogrnu plaštem Pravednosti, ...« ('Isaija', 61:10; v.: 52:1; 59:17; 'Baruh', 5:1-3) – U bele haljine Spasenja odevaju se oni koji su pravedničkim životom svoje duhovne haljine oprali i očistili u Jagnjetovoj Krvi, u Snazi Otkupljenja, koji su uzeli pobedničkog udela u Hristovom Stradanju i Hristovom (Prvom) Vaskrsu: »Ako težiš Pravednosti, naći ćeš je, i obući ćeš je kao svečanu odoru.« ('Sirah', 27:8) – Ko hoda u Istini, ko izvršava Zapovesti Života, ko čini svetla dela, on i biva prosvetljen Svetim Sjajem, on se i odeva u bele duhovne haljine: »Koji se boje Gospoda, dolaze do Pravednosti, i njihova dobra dela sjaju kao svetlost.« (32:16; v.: 'Efescima', 5:25-27; 'Kološanima', 3:9-10.12-14; 'Rimljanima', 13:11-14) Onaj ko se opaše Istinom i Pravednošću, ko ispuni Hristov Zakon, on će i moći uzjahati Hristovog Belca i uzeti udela u pobedničkom pohodu Svetog i Istinitog Svedoka: »I vojske Nebeske iđahu za Njim na konjima belim, obučene u lan beli i čisti.« ('Otkrivenje', 19:14; v.: 3:4.18; 6:11) – Za Jagnjetovu Nevestu, za one koji su u vremenu Posletka podvižničkim životom postali jedno sa Hristovim Duhom, koji su savršeno prožeti i ispunjeni Svetlom Istine, u 'Otkrivenju po Jovanu' se ukazuje: »I dano joj bi da se obuče u lan čisti i svetli, jer lan označava pravednost svetih.« (19:8)

Prvosveštenik Aaron, po predanju Mojsijev brat, u Svetilište iza zavese ulazio je u čisto lanenoj odeždi: »Neka se obuče u posvećenu košulju od lana; na svoje telo neka navuče gaće od lana; neka se opaše lanenim pasom, a na glavu stavi mitru od lana. To je posvećeno ruho koje ima obući pošto se okupa u vodi.« ('Levitska', 16:4) U starini hebrejski lan je bio jako kvalitetan, odnosno omogućavao je dobijanje platna visoke finoće (Pausanije: 'Opis Helade', V, 5). U hramskom činodejstviju izraelski sveštenici su nosili posebno raskošni odevni detalj, takozvani ’efod. U 'Knjizi Izlaska' (39:1-29) navedena su osnovna kompoziciona obeležja efoda i pratećih detalja, koja ukazuju na to da je jednostavnost odevanja potisnuta pompeznošću i blještavilom koje je trebalo da opčini ograničena čula naroda. Hagiografi ukazuju da su efod nosili i leviti, drugorazredni sveštenici ('Samuel', I, 2:18), te kralj David (II, 6:14), sudac Gideon ('Suci', 8:27), kumirski sveštenici (17:5). Žene, devojke i udovice u Hramu su služile tkajući i krpeći liturgijsko ruho i zastore, koje su najčešće bile od lana ('Izlazak', 35:25-29; 'Estera', 1:6; 'Dvanaestorica', 2:2)

Jevrejski historik Josip Flavije opisuje odeždu koju je u njegovo vreme nosio prvosveštenik kada je ulazio u Hram: »Kada je on služio, morao se opasati ubrusom oko bedara da potpuno pokrije sramne delove; zatim je oblačio donju odeždu od platna, pa preko toga gornju odeždu boje plavog hijacinta, koja je dopirala do članaka i pokrivala celo telo, a na njoj su bile i rese. Na resama su visili zlatni praporci i granati, naizmenično, označavajući gromove – praporci, a munje – granati. Pojas koji na grudima učvršćivao gornju odeždu bio je pet redova tkan od zlata, purpura, skerleta, visona i hijacinta, dakle od istih materija od kojih su /.../ bile izatkane i zavese Hrama. Imao je od istih materijala i odeždu prekoramenicu, no kod nje je više preovlađivalo zlato. Ona je imala, kako joj i naziv kazuje, oblik oklopa, a spojena je bila dvema zlatnim kopčama, a u njih su bili upasovani vrlo lepi i veliki sardoniksi, i na njima ispisana imena plemena naroda. /.../ Glavu je pokrivala tijara /heb.: migbah) od visona, izvezena hijacintom, a oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac ispisan svetim slovima, ...« ('Judejski rat', V, 5, 5; v. 'Judejske starine', III, 7) Za judejske dugokose posvećenike bilo je neprilično da glava posvećene osobe ne bude pokrivena rupcem, koji je bio, za kosu i glavu odlična zaštita i od sunca; tako se sa zgražavanjem kaže za babilonske sveštenike: »U njihovim hramovima sveštenici sede poderanih haljina, obrijane glave i brade, ne pokrivajući glave.« ('Jeremijina poslanica', 30) – Kod starih Jevreja ustalilo je se pravilo da oženjen čovek svoju glavu omotava rupcem ('Talmud', 'Kidušin', fol. 29/b).

U 'Evanđelju po Luci' Isusu se pripisuju reči: »... Koji hoće da ti uzme ogrtač /himátion/, podaj mu i haljinu /chitMna/.« (6:29) Dakle, ovde se govori o donjoj i gornjoj plahti; u svojim 'Karakterima' (thikoí charaktres) Teofrast sa Lesbosa (oko 370.-287. g. se.) ukazuje za prljavca: »Na trg izlazi u debeloj donjoj haljini i tankom zamazanom ogrtaču.« (29, 7) – Odeždu starih Izraelaca (a i drugih drevnih naroda oko Mediterana) činili su prevashodno haljina (tunika), ogrtač (plašt, gunoda) i pojas. Imućniji ljudi nosili su i kabanicu (hebr.: meil), koja je sezala od ramena do kolena ('Samuel', I, 2:19, 18:4). Odežda im je bila izrađivana kako od tkanine i prediva, tako i od koža životinja: »Očistite svu odeždu, sve mešine, sve od kostreti napravljeno ...« ('Brojevi', 31:20, v.: 'Levitska', 15:17). Zastupljenost boja na odeždi išla je u svim raspoloživim tonovima: od bele lanene do crne kostretne; odevanje je zavisilo od prilike (svečanost, pokora, ....), od staleškog položaja, i normalno od duhovne probuđenosti. Šarena tunika (hebr.: kitonet; grč.: chitMn) je bila posebno na ceni (cp.: 'Postanak', 37:3.23) Za svetkovine Izraelci su običavali da nose sjajne haljine (cp.: 'Kraljevi', II, 5:5). Ljudi koje je Božija Svetlost i Radost više ispunjavala dakako su svetliju odeždu nosili u svim prilikama: »U svako doba nosi haljine bele ...« ('Propovednik', 9:8) Postojala je i zabrana nošenja odežde disparatne finoće: »Ne oblači se u tkaninu otkanu od vune i lana zajedno.« ('Ponovljeni Zakon', 22:11) Ni Egipćani, koji su nosili lanene košulje zvane kalasíris, a preko njih vunene ogrtače, nisu sa vunenom odeždom stupali u hram niti su u vunenu odeždu sahranjivali svoje posvećenike (Herodot, II, 81). I Pitagora je tražio da se u hram ulazi samo u svetlim i čistim lanenim haljinama. I u proročište je često trebalo pristupiti samo u bele haljine.

Za pripasavanje tunike uz telo upotrebljavao je se pojas, najčešće od iste tkanine kao i haljina. Za pojasom je se mogao nositi bodež ('Suci', 3:16), pisarski pribor ('Ezekiel', 9:2.4), kesa sa novcem: »Ne pribavljajte zlata, ni srebra, ni bakra u svoje pojaseve.« ('Matej', 10:9) Pojas je mogao biti umetnički izvezen i okićen, pogotovo kod žena (v.: 'Jeremija', 2:32; 'Isaija', 3:20). Žene su nosile pokrove (veo) za glavu i lice: »Nato ona uze koprenu te se pokri.« ('Postanak', 24:65; v.: 'Pesma', 4:1) Muškarci su rubcem pokrivali glavu: »David se uspinjao na Maslinsku goru, sve plačući, pokrivene glave i bos, i sav narod koji ga je pratio iđaše pokrivene glave i plačući« ('Samuel', II, 15:30)

Gemara traktat 'Bava batra' donosi jedan dijalog koji pokušava da reguliše mere pristojne odežde kod učiteljâ: »Rabi Johanan upita rabi Banau: 'Koliko treba da je haljina učena čoveka'? – 'Tolika da se ispod nje ne vidi njegovo telo'. – Koliki treba da je ogrtač učena čoveka'? – Toliki da se haljina vidi tek za dlan'.« (Fol. 57 B)

Imućniji ljudi i kraljevi odevali su se u purpurne, skerletne haljine. Kada su rimski vojnici hteli da ismeju Isusa kao odbačenog judejskog kralja oni su mu ogrnuli kraljevski purpurni plašt ('Marko', 15:17); kod 'Mateja' precizirana je obojenost platna: crveni plašt: »... Chlamýda kokkínn periéthkan aytM.« (27:28). U priči o bogatašu i ubogome Lazaru kaže se: »... Beše neki bogat čovek koji se oblačio u grimiz /porphýran/ i skupoceno platno /vison – býsson/ ...« ('Luka', 16:19) – U plenu koji je dobio sudac Gideon kaže se da je bilo i »skerletnih haljina koje su nosili miđanski kraljevi.« ('Suci', 8:26). Za jonski kraljevski rod osnovan u Efesu Strabon iznosi: »... Još se i sada potomci toga roda nazivaju kraljevi i imaju neke počasti. Prvo mesto kod javnih igara i skerletno ruho kao znamenje kraljevskog roda, ...« ('Geografija', XIV, 3) – Za jevrejskog prvosveštenika i vođu Simona na bronzanim pločicama koje su stajale izložene u predvorju Svetilišta, na njegove počasti ukazivao je sledeći natpis: »... Da se oblači u grimiz /porphýran, lat.: purpura/ i nosi zlatni nakit.« ('Makabejci', I, 14:43; v.: 4:23, 8:14, 10:20.62.65, 11:58) – I paganski kumiri, idoli-bogovi, često su odevani u skerletne haljine: »Po grimizu i crvenilu što na njima trune prepoznaćete da to nisu bogovi.« ('Jeremijina poslanica', 71; v.: 'Kraljevi', II, 23:7) – »Feničani, slavni brodari« ('Odiseja', XV, 415) i veliki trgovci, potomci Nojinog sina Kanaana ('Postanak', 9:25), graditelji Bibla, Tira i Sidona, crvenu boju (grč.: phoiníkios = 'jarko-crveno'), koja se koristila za bojenje tkanina, dobivali su iz žlezdi purpurnih školjki koje su kuvali na vatri. Trgovački posredujući između Grčke, Egipta i Babilona, uz robu ('Ezekiel', 27:7.23-25), prenosili su i istočnjačke običaje i svetkovine.

Tunika, koja je u početku bila bez rukava i dosezala do kolena, kasnije je pravljena i nošena s rukavima, te je i kod muškaraca dosezala do tla. Ogrtač je se mogao na različite načine prebaciti preko ramena i oviti oko tela, jer mu je to dužina dozvoljavala (do 3 metra). Pričvršćen pomoću kopče preko jednog ramena, omogućavao je da drugo rame i obe ruke budu slobodne. Lanena odežda je inače mogla da se učvršćuje uz telo i bez kopče (Herodot, V, 87). Muškarac se bez ogrtača nije smeo pojaviti na ulici, u javnosti. Pojaviti se samo u tunici bilo je ponižavajuće i sramotno, gotovo kao kad čovek obnažen hoda ('Samuel', II, 6:14.20; 'Isaija', 20:2; 'Jovan', 21:7). Siromasima ogrtač je služio i kao noćno pokrivalo ('Izlazak', 22:25-26; 'Ponovljeni Zakon', 24:12-13). 'Talmud' zabranjuje da dvojica neženja spavaju pod istim ogrtačem (Mišna – 'Kidušin', fol. 82) Izraz 'raširiti rub ogrtača na ženu' označavao je da muškarac seksualno prihvata i uzima svoju ženu, upoznaje je sa svojom posteljom ('Postanak', 39:12; 'Ruta', 3:9; 'Ezekiel', 16:8). Jevreji koji su hteli da se predstave u javnosti kao jako pobožni na uglovima ogrtača nosili su priveske (cicit) od belih niti ('Brojevi', 15:38-39; 'Ponovljeni Zakon', 22:12). Neki judejski rabini s nipodaštavanjem i ironijom govore o nošenju bele lanene odežde ('Gemara' – 'Hulin', fol. 84 B); ipak u babilonskom 'Talmudu' se tvrdi da je Mojsije tokom sedmodnevnog pravljenja svetog pustinjskog Šatora na sebi nosio belu odeždu. Onima koji su se prepustili mračnome životu, da ne bi licemerski ismejavali Gospoda Svetlosti izdajući se za Njegove služitelje, rabi Elea Hazaken savetuje da im je bolje da nose crninu: »Ako čovek vidi da su /zli/ nagoni ovladali njime, neka ode u mesto gde ga ne poznaju, neka se obuče u crno i ogrne u crno, pa neka čini što mu je srcu volja, ali neka ne oskvrnjuje javno Ime Neba.« (Gemara – 'Hagiga', 16 A) – Judejski kodifikaciono-hrestomatijski spomenik 'Kicur Šulhan Aruh' traži da se i mala deca poučavaju da pokrivaju glavu, kao znak toga da Jevreji nad sobom priznaju postojanu vlast Svevišnjeg (pogl. 3, 6).


Grci i Rimljani su inače uglavnom hodali bez rubca, pokrova za glavu, a nekad su ogrtač koristili kao pokrov. Kod Petronija čitamo: »Pokrio je glavu plaštom – praeligemus vestibus caput ('Satirikon', 102; v.: 17 i 20) Rimsko sveštenstvo je već naglašeno koristilo pokrov, odnosno zadržalo je dobar običaj koji je nekada dao Hristos Numa. – U svojim 'Pitanjima Rimljanima' Plutarh iznosi: »Zašto u vreme tmine žene nose bele odežde i beli rubac na glavu.« (Pitanje 26) Od Plutarha saznajemo da su se bele odore nosili i persijski magijci, poklonici Svete Vatre.

Svrha čovekovog odevanja je da pokrije njegovu nagost, da ga zaštiti od hladnoće, vreline i vetra, da utvrdi njegovo duhovno dostojanstvo i pristojnost. Često na osnovu odežde prepoznajemo nečije zanimanje; i istinski hrišćanin, pripadnik novog naroda, prepoznatljiv je po svome odevanju. Jer i odelo čini čoveka i svedoči o njegovoj duhovnoj izgrađenosti. Božiji pomazanici i posvećenici oduvek su se odevali u duge, bele, lanene haljine, koje su stajale u skladu s njihovom dugom, padajućom kosom. Diogen Laertije ukazuje za dugokosog Hrista Pitagoru: »Nosio je belu, dugačku haljinu, čistu.« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', VIII, 19; v.: VIII, 33) – Dugokosi pitagorejac Apolonije iz Tijane u Kapadokiji, apstinent od mesa i vina, odeva se samo u lanenu odeždu (Filostrat: 'Život Apolonija iz Tijane', I, 8) Za svoju sjajnu lanenu odeždu Apolonije ukazuje da je »čista i sveta jer ni od jednog ubijenog stvorenja nije načinjena.« (IV, 40) Svetim Božijim ljudima, koji su se uzdržavali od ubijanja životinja i jedenja mesa, priličilo je samo da nose odeždu, čije dobijanje nijedna životinja nije platila svojim životom; svete ljude zemlja i hrani i odeva (VIII, 5). Slična lanenoj bila je i odežda od konoplje (Herodot, IV, 74)

Za odeždu Isidinih sveštenika Plutarh iznosi: »... Lanenu odeždu nose zato što plava boja cveta lana nalikuje boji neba koje okružuje svet. /.../ Što se tiče lana, radi se o biljci koja raste na besmrtnoj zemlji, daje jestiv plod, nudi nam jednostavnu i čistu odeždu, lagodnu i prigodnu za sva godišnja doba.« (De Iside et Osiride, 4) – Slično rezonuje u Apulej iz Madaure opisujući jednu Isidinu svečanost: »U bogosluženju veliki sveštenici i glavari bili su odučeni u odore koje su ih, napravljene od beloga platna, obavijale i pripijale se uz njih, i dopirale im do nogu.« ('Zlatni magarac', XI, 10; v.: Ovidije: 'Metamorfoze', I, 746-747; Pausanija: 'Opis Helade', II, 35; Svetonije: 'Život rimskih careva', Otho, 12) – Rimski elegičar Tibullus peva o žetvenoj svečanosti: »Bogovi vole čistotu; dođite u čistom ruhu i čistim rukama grabite vodu sa izvora.« (II, 1) U starini, i oni koji nisu bili sveštenici nekog solarnog kulta, nosili su bele haljine. Plutarh pominje otmene Sirakužane, koji su svakako pod uticajem pitagorinske misli, znali da nose belu odeždu ('Dion', 28) i molili su se Suncu prema istoku (27). – Odrasli rimski građani u javnosti su nosili belu togu, široku gornju haljinu od jednog komada vunene tkanine, koja je do stopala padala. Visoki činovnici su nosili togu pretekstu, belu haljinu s grimiznim rubom. I Egipćani su preferilali belu lanenu odeždu: »Nose lanena i to uvek čista i oprana odela, na koja obraćaju veliku pažnju.« (Herodot, II, 37) Topla klima je egipatskim sveštenicima omogućavala da nose samo jednu lanenu haljinu. I Isusa pred raspinjanje vidimo odevenog u belu lanenu haljinu; kako je bila izjedno izatkana (bez ruba), da je ne bi paranjem uništili, rimski vojnici su bacili kocku kome će pripasti ('Jovan', 19:23-24). Kada je se Isus pred judejskim sinedrionom (Velikim Većem) pojavio u beloj odeždi i s sakupljenom dugom kosom ('Matej', 26:59), to je već bio proceduralni prestup prema judejskom zakonodavstvu: »Svako, ma ko on bio, koji pristupa da mu izrekne sud Sinedrion, pristupa ponizno, kao neko ko je u strahu od sebe, koji se trudi da izazove sažaljenje kod nas, s razbarušanom kosom, u crnoj odeždi žalosti ...« (Josip Flafije: 'Judejske starine', XIV, 9, 4)

U odevanju lan je korišćen iz više razloga. Pojedine vrste lana, kao karpasijski, pokazivali su i znatnu otpornost na oganj (Pausanija: 'Opis Helade', I, 26)

U 'Stradanju Vivije Perpetue, Felikitate i drugih' (202. g. ne.) ukazuje se da kako hrišćanski mučenici nisu pristali da ih za pogubljenje obuku i osramote u rimske odežde: »Kada ih dovedoše do kapije /amfiteatra/, htedoše ih primorati da obuku haljine, i to muškarci haljine Saturninovih sveštenika, a ženske odelo služiteljki Kererinih. Ali se oni junački i do kraja protiviše.« (6, 1) - Sredinom drugog stoleća u 'Poslanici Diognetu' se ukazuje: »... Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem /ésthesi – himatíois/.« (5:1).

Onaj koji se odeva u bele duhovne haljine, koji skida sa sebe staroga, grešnoga čoveka, on se treba i kao čovek odevati u svetle haljine: »... Imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa Mnom u belim haljinama, jer su dostojni. Koji pobeđuje obući će se tako u bele haljine i neću izbrisati njegovo ime iz Knjige Života, te ću priznati njegovo ime pred svojim Ocem i pred Njegovim anđelima.« ('Otkrivenje', 3:4-5) – Prorok Zaharija vidi kao prvosveštenik Jošua biva odeven u bele, sjajne duhovne haljine: »Evo, skidam s tebe tvoju krivicu i odevam te u dragocenu haljinu. /.../ Stavite mu čist povez oko glave.« ('Zaharija', 3:4.5) – Ostavljajući iza sebe grešan, mračan život, i preporučujući se Gospodu čistim i svetlim životom, možemo s punim pravom da se obučemo, i duhovno i fizički, u bele pravedničke haljine. U alegorično postavljenom kvaziesenskom esenskom 'Pravilniku bojevanja' ukazuje se da Aronovi sveštenici trebaju biti odeveni u »odeždu od bela prediva, lanene košulje i lanene gaće, opasani pojasom lanenim ...« (7:9) – U apokaliptički nabijenoj 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' ukazuje se za pobednike nad ovim svetom u vremenu Posletka, za svete kraljeve-sveštenike: »Ustanite i stojte, i gledajte, koliki je broj zapečaćenih na Gozbi Gospodnjoj, koji, napustivši senke ovoga veka, dobiše od Gospoda svetlu odoru. Primi broj tvoj, Sione, i zaključaj tvoje, obučene u belu odeždu, koji ispuniše Zakon Gospodnji.« (2:38-40) – U Herminom 'Pastiru' za one koji su procvetali u pravedničkom životu i koji ulaze u Božiju Kulu kaže se: »... Istu odeždu svi imahu, belu poput snega, ...« (Prg. 68; v. 2 i 23) – U traktatu 'Zašto Božija kazna sporo stiže' Plutarh ukazuje da duša postaje sjajno bela tek kad joj se izbrišu svi poroci i sve slabosti: »... Na onom svetu Dole, pri promenama koje duša trpi od strasti i koje sama prouzrokuje u telu, porok se ispoljava bojama, a ovde /u Onostranom/ očišćenje i kazna imaju za krajni cilj da se sve to izbriše i da duša postane sasvim jednobojna i sjajna.« (Pogl. 26 – prevod: Svetlana Loma)

Sam Svevišnji i Njegov Istiniti Sin uzor su kako se trebaju odevati bića koja su Njihova izravna slika i prilika, anđeli, duše i ljudi. Pogledajmo kako prorok Danilo vidi Nebeskog Oca: »Odežda Mu bela poput snega; /duge/ vlasi na glavi kao čista vuna.« ('Danilo', 7:9) – Slično i prorok Enoh vidi Svevišnjeg u Njegovoj Prestonoj Palati: »... Njegova odežda sijaše sjajnije od Sunca i beše belja od snega.« ('Enoh', I, 14:20)

I Sina Božijeg Danilo vidi odevenog u sjajne bele odore: »Čovek odeven u lanene haljine, oko pasa Mu pojas od zlata ofirskoga, telo Mu poput hrisolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput medi uglađene, ... « ('Danilo',10:5-6, v.: 12:6-7) – Na Patmosu apostol Jovan Svetog i Istinitog Svedoka vidi »obučena u dugu haljinu i opasana zlatnim pasom po prsima. Njegova glava s kosom beše bela poput bele vune, poput snega; Njegove su oči bile kao ognjeni plamen; Njegove su noge sličile medi kad se užari u peći.« ('Otkrivenje', 1:13-14)

I kao čovek Sin Božiji bio je odeven u sjajne bele haljine; za Njegovo Preobraženje na Gori ukazuje se: »... Zasija lice Njegovo kao sunce, a haljine Njegove postaše bele kao svetlost.« ('Matej', 17:2)

Anđeli Božiji se svagda pojavljuju u sunčanim odorama. Za anđela koji je odvalio kamen sa Isusove grobnice kaže se: »... Lik mu je bio kao munja, a odežda njegova bela kao sneg.« (' Matej', 28:3) – Po 'Markovom evanđelju' Marija Magdalena verne žene u Isusovoj grobnici najpre vide 'mladića /= anđela/ obučena u dugu belu haljinu ...« (16:5) – Po 'Jovanovom evanđelju' Marija Magdalena u Grobnici opaža »dva anđela kako sede u belim haljinama tamo gde je ležalo Isusovo telo, ...« (20:12) – Isusovo Vaznesenje popratilo je i znamenje pojave »dva čoveka /= anđela/ u belim haljinama ...« ('Dela', 1:10)

Mlada Kartaginjanka Perpetua u zatvoru sniva san (koji predskazuje njenu mučeničku smrt), u kome vidi veliki vrt, a u sredini čoveka bele kose obučenog u (beloj) odeždi pastira, a oko njega vidi mnoštvo obučeno u bele odore ('Stradanje Perpetue i Felikitate', 1, 3; v.: 3, 2; 4, 2)

Isusovi sveti učenici su takođe bili odeveni u belu lanene odeždu: belu haljinu, beli ogrtač, beli pojas i beli pokrov za glavu. To se potvrđuje i u gnostičkim spisima: 'Jeuovoj knjizi' (pogl. 47 i 48) i 'Pistis Sofiji': »... Uskliknuo je Isus, okrenuvši se k četiri ugla sveta sa Svojim učenicima, koji su svi bili odeveni u lanenu odeždu, i kazao je: "IAO. IAO. IAO".« (Pogl. 136 – Za prvog episkopa Crkve u Jerusalimu, Jakova Pravednika historik Hegesip ukazuje: »Nosio je najobičniju, lanenu odeždu.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', II, 23) – Opisujući dugokose (rane) hrišćane u okolini Aleksandrije Filon Aleksandrijski naznačuje da su nosili bele tunike i bele ogrtače ('O kontemplativnom životu', prgi. 51 i 66). – U 'Apostolskim ustanovama' se jasno nalaže da prvosveštenik-episkop Crkve pri oltarskoj službi posvećenja odojčeta treba biti odeven u svetlu odeždu (VIII, 12, 4).

Iz novozavetnih tekstova lako sagledavamo da su rani hrišćani obavezno nosili pojas (grč.: h zMn). Opasavanjem je se telo bolje ugrevalo a i onemogućavalo je se time da haljine smetaju komociji hoda. Kada Božiji anđeo pristupa Petru svezanom i bačenom u tamnicu, da bi ga oslobodio, on mu nalaže: »Opaši se i obuj svoje sandale. /.../ Ogrni svoj plašt /peribaloý to himátion soy/ i hajde sa mnom.« ('Dela', 12:8) Kada je Pavle polazio u Jerusalim, jedan prorok iz Judeje – Agav, opazivši ga u Kajsareji, koristeći Pavlov pojas najavljuje mu šta će mu se desiti: »... Priđe nam, uze Pavlov pojas, sveza svoje noge i ruke, pa reče: 'Ovo veli Duh Sveti: čoveka, čiji je ovo pojas, Judejci će u Jerusalimu svezati i predati u ruke mnogobožaca.« (21:11) – Zbog svoje pozicije tokom krštavanja pokajničkog naroda u Jordanu, Jovan Krstitelj nije nosio uobičajnu odeždu za svete Božije ljude – bele lanene haljine, već za vodu teže podatnu haljinu od kamilje dlake.

Rani hrišćani nisu samo za svoje odevanje koristili lan, već im je on služio i za sahranjivanje, obavijanje pokojnika, kao i za prekrivanje žrtvenika (cp.: 'Pastir', prg. 9).

U 'Prvoj poslanici Korinćanima' Pseudo-Pavle stavlja vidljiv narativno-propovednički umetak u Pavlovo izlaganje o Gospodnjoj večeri (v.: 10:33 – 11:17), ustavši protiv vekovnog običaja da sveto sveštenstvo nosi duže kose i pokrove, marame za glave, tvrdeći da ti detalji striktno važe samo za verne žene: »Svaki čovek, koji se moli Bogu ili prorokuje pokrivene glave, sramoti svoju glavu. A svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti svoju glavu, jer je jedno isto sa ošišanom./.../ Čovek pak ne treba da pokriva glave zato što je on slika i slava Božija; a žena je čovekova slava. Jer nije čovek postao od žene, nego žena od čoveka. I nije čovek stvoren radi žene, nego žena radi čoveka. Zato žena treba da ima znak muževljeve vlasti na glavi /tj. pokrov/ – zbog anđela.« (11:4-5.7-10) Takav pristup razvija i Tertulijan u spisima De cultu feminarum (II, 7) i De oratione (21-22) Hipolitovo 'Apostolsko predanje' određuje da ženin pokrov za glavu bude veći nego kod muškarca: »Sve žene pokrivaju svoju glavu jednom maramom, ne samo jednim parčetom od lana, jer to nije pokrivalo.« (Prg. 18) Među egipatskim monasima zahtevano je da i zavetovani muškarci nose veći rubac: »Neki od naših otaca kazivali su, da je jednom došao neki brat, noseći mali rubac, u crkvu, koja je u Kelijama, ka abbi Isaku. A starac ga je proterao, govoreći: 'Ovo mesto pripada monasima; ti si pak svetovnjak, i ne možeš boraviti na tome mestu'.« (Paterikón, 26). – U starome Izraelu žene su redovno nosile pokrivalo za glavu, pogotovo pred muškarcem ('Postanak', 24:65).

Tertulijan kudi žene koje glavu prekrivaju rupcem od fine tkanine. Klement Aleksandrijski u 'Vaspitaču' ukazuje da se i žene i muškarci trebaju zadovoljiti nošenjem jednostavne bele odežde (III, 10-11). I u Persiji, gde je bilo jako uporište prahrišćana Magijaca, sveti i čestiti ljudi obavezno su nosili pokrov za glavu. Tako se u 'Trećoj Ezrinoj knjizi' iznosi da će onaj koji caru Dariju mudrački odgovori šta je najsilnije od svega, pored ostalog dobiti da na glavi »nosi povez od tankog platna /grč.: kíbarin byssínn, lat.: cidarim byssinam/.« (3:6) – U mazdeizmu, pri posvećenju vernih koji su sledili Hrista Zaratustru, pružana im je vrpca, koja je podsećala na vezu duše i tela, i bela haljina, koja je trebala da podseća na čist život, koji vodi i vraća dušu u Svetlost nakon kidanja duševne niti (cp.: Plutarh: 'Pompej', 24).

Pripadnici sekte “čistih” (Mandke), u čije redove je ušao i Persijanac Mani, osnivač gnostičkog dualizma, zvali su se “Odeveni u belo” (Hale Hevari).

U ranom hrišćanstvu prosvećeni vernik (candidatus) je od krštenja trebao da nosi lanenu belu odeždu (alba vestis, vestis candida). Kiril Aleksanrijski pokušava da relativizuje taj sveti običaj, pa ukazuje: »Nakon što se /krštenjem/ zbaci staro ruho i obuče u duhovne, bele haljine, valja zasvagda ostati obučen u belo. Nema sumnje, ne mislimo da treba svagda da budeš obučen u belu odeždu, nego da ti valja biti odeven u ono što je istinski belo, svetlo i duhovno.« ('Mistagoška kateheza', IV, 8) Ambrosije Mediolanski ukazuje za novokrštene: »... Primio si bele haljine kao znak da si skinuo odeždu greha i obukao čisti veo nevinosti, o kome Prorok govori: 'Okropi me isopom i očistiću se; operi me i biću belji od snega'. /'Psalmi', 51:9/ Onaj, naime, koji se krsti postaje i po Zakonu i po Evanđelju: po Zakonu jer je Mojsije grančicom isopa škropio /ljude/ krvlju jagnjetovom /'Izlazak', 12:22/, a po evanđelju jer je Hristova odežda bila bela kao sneg, u vreme kad je otkrio slavu svog Vaskrsenja /'Matej', 17:2/. Belji od snega je onaj kome je greh oprošten. Stoga Gospod preko Isaije govori: 'Ako gresi vaši budu /crveni/ kao skerlet, ubeliću ih kao sneg'. /'Isaija', 1:1/.« (De Mysteriis, 34) – Naravno, kad je se bavio zanatskom obradom i poljodelničkim poslovima (u kojima se odežda lako prlja), posvećeni hrišćanin nije bio dužan da nosi čiste bele haljine. No Hristov kandidat je bio dužan da redovno pere i održava čistim svoju odeždu. Tako se u helenskom zborniku 'Sekstovih izreka' (kraj II stoleća) ukazuje: »Kao odeždu duše čuvaj nezagađenim svoje telo, /dato/ od Boga, slično tome kao što i hiton svoj držiš čistim poput odežde tela /a)spiżlwto/n sou to sw˝ma th/rei w¨j eĂnduma th=j yuxh=j para qeou=, w¨j kaiě ton xitw˝na/ sou threiÍj a)spiżlwton eĂnduma oĂnta th=j sarko/j./.« (Sent. 449)

U 'Propovedi o krštenju' Gregorija Bogoslova, ovaj citira siromaha koji se pravda što ne može da primi čin krštenja, jer on iziskuje previše troškova: »Gde mi je svetla odežda u kojoj treba da se krstim?« U starini, o praznik Pashe i praznik Pedesetnice najčešće su se dešavala krštenja kateheta odevenih u belo, stoga je i Pedesetnica dobila naziv "bela nedelja". Sa krštenjem hrišćanin je bio dužan da svagda u duhovno svečanim prilikama bude odeven u bele haljine.

Drevno odevanje Božijih posvećenika i sveštenika, (pra)hrišćansko odevanje, donekle se pokazuje i susreće i kod poapostolskog monaštva. Kopt Pahomije (rođen oko 292. g. ne. u Gornjoj Tebaidi), ustanovio je podvižnička pravila i pouke, koja su dopunili njegovi naslednici Orosije i Teodor, a koje (194 njih) imamo sačuvane i prevedene kod latinskog bogoslova Jeronima (PL, XXIII). Bazu datih, delom i nakaradna i pogubna pravila, navodno je Božiji anđeo dao Pahomiju. U svome 'Lavsaiku', Paladije piše u vezi monaškog odevanja koje je tražio Pahomijev 'anđeo': »Noću /dok spavaju sedeći/ neka na sebi imaju lanene hitone /lebitMnas linoýs/ i pojas. Svaki od njih neka ima beli ogrtač /= melot/ od koze. Bez njega ne treba ni da jedu, ni da spavaju. Subotom i nedeljom svetom pričešću neka pristupaju samo sa rubcem, razdrešivši pojas i skinuvši melot sa sebe.« (32, 3) Rupci za glavu su bili bez podveza, onako kako su ih i deca u monastiru nosila, a na njima je počeo da se vezom stavlja znak krsta purpurne boje, čime je počelo nepotrebno i sujetno ukrašavanje jednostavne i lepe monaške odežde. Takođe hitonima (zvanim colobia) su do lakata skraćeni rukavi (Sozomen: 'Historija Crkve', III, 14) Neki monasi su čak u odevanju izbacivali lanenu odeždu; tako je nitrijski podvižnik Isidor od lana na sebi nosio samo pokrov za glavu ('Lavsaik', 1, 2)

Upravitelj nad Tabenesiotskim monastirima (umro 380. g. ne.), Orosije, u svojim 'Poukama o ustrojstvu monaštva', drži se Pahomijevih uputstava o odevanju: »Ne zaboravljajmo da su nam dovoljna dva levitona, ogrtač, platneni pojas, sandale, melot i štap.«

Po Jeronimovom prevodu takozvanih Pahomijevih pravila, jasno je da su u Tabenesiotskim monastirima podvižnici kao odeždu koristili leviton ('košulju'), pojas, naramnik, pokrov za glavu, melot (h mlMt), ogrtač, sandale i štap (81. tačka). Laneni ogrtač, koji je pokrivao leđa, kopčao je se ispod vrata. Melot je takođe bio beo i od kozje kože. Melot koji nije smeo da bude načinjen od ovčije kože) je uistinu bio nepotreban podražavajući odevni detalj (cp.: 'Jevrejima', 11:37). Bez rubca i melota niko nije smeo ući na crkveno sabranje ili trpezariju, i uopšte bez njih nije smeo biti u monastiru (91. tačka). U sandalama (koje su korišćene samo za rad i za izlazak u polje) nije smelo da se dolazi na crkveno sabranje i trpezariju, kao i da se bez ogrtača hoda po monastiru i polju (101. tačka). Monasi nisu smeli da nose vunenu odeždu, već samo laneno platno, i zimi i leti.

Savremenik Makarija Velikog, nitrijski pregalac Isaija Otšelnik (umro 370. g. ne), ustaje protiv prakse nekih podvižnika da skraćuju svoje haljine: »Neka tvoja odežda pokriva tvoje noge /= stopala/ i neka tvoja kolena budu tesno pripojena jedno uz drugo.« ('Slova', 3, 6)

Bogoslov, retor i monah Basilije Veliki (rođen 328./9 u Kajsareji Kapadokijskoj), koji je ustrojio mnoge monastire i dao niz podvižničkih pravila, ukazuje da monah treba težiti jednostavnom odevanju: »Mi n5 tr5b0 d0 z0 s5b5 ž5lim> b>lju odeždu ili >buću. N0pr>tiv, tr5b0 d0 bir0m> n0Xpr>stiXu, k0k> bism> i u t>m5 p>k0z0li smir5n>umlj5, t5 k0k> n5 bism> isp>ljili n0kl>n>st pr5m0 r0sk>ši, s0m>ljublju i n5br0t>ljublju. 5r, >n0X k> z0ht5v0 prv5nstv> >tp0d0 >d ljub0vi i smir5n>umlj0.« ('Podvižnički ustavi', pogl. 30 – prevod: N5b>Xš0 K>v0č5vić) I u svojim 'Opširnim pravilima' Basilije Veliki govori o odeždi koja priliči revnosnom hrišćaninu: »N0š0 r5č X5 v5ć p>k0z0l0 d0 su n0m n5>ph>dni smir5n>umlj5, pr>st>t0, st0r0nj5 > n5zn0tn>sti i skr>mn>sti izd0t0k0, k0k> t5l5sn5 p>tr5b5 n5 bi pr5dst0vlj0l5 p>v>d z0 r0s5X0n>st. T>m cilju tr5b0 d0 X5 usm5r5n0 i r5č > odeždi. 5r, 0k> tr5b0 d0 s5 trudim> d0 >d svih bud5m> p>sl5dnji, X0sn> X5 d0 i u odevanju tr5b0 d0 sm> n0 p>sl5dnj5m m5stu. Sl0v>ljubivi ljudi l>v5 sl0vu odeždom u k>X5 s5 >bl0č5, n0st>X5ći d0 ih gl5d0Xu i d0 im s5 div5 zb>g skup>c5n>sti h0ljin0. Ist> t0k> X5 >čigl5dn> d0 >n0X k> X5 iz smir5nj0 sv>X živ>t p>st0vi> n0 p>sl5dnji st5p5n tr5b0 i u odeždi m5đu svim0 d0 z0uzm5 p>sl5dnj5 m5st>. /.../ Cilj up>tr5b5 /odežde/ p>k0z0> n0m X5 Ap>st>l X5dn>m r5čXu: 'K0d im0m> hr0nu i >d5ću, budim> z0d>v>ljni' /'Timoteju', I, 6:8/. Mi tr5b0 d0 s5 >gr0nič0v0m> p>kriv0nj5m, 0 n5 d0 up0dn5m> u z0br0nj5n> ukr0š0v0nj5 š0r5nil>m i ul5pš0v0nj5, k>X5 iz nj5g0 pr>izil0zi.« (Odgovor 22 – prevod: Nebojša Kovačević) U popisu svojih epitimija Basilije ukazuje da ukoliko monah bez naglavnika bude činio neko delo na bilo kom mestu, bude bez blagoslova (PG, tom. XXXI, col. 1305).

Monah Nil Sinajski u svome traktatu De Monastica exercitatione ukazuje za podvižnika koji su odbacili profani život, da su se odrekli raskošnih haljina (endymátMn malakMn), te su se odevali samo u jednostavnu odeždu (lit kaí aperiérgM stol) (pogl. 4).

U znamenitom otačniku 'Život (otaca) egipatskih monaha', za podvižnika Pater-Mutija kaže se da je prvi koji je poneo monašku odeždu, koja je se potom ustalila (pogl. 10). Opisuje se i kako je ovaj asketa odenuo jednog mladića koji je došao sa istinskom željom da mu postane učenik: »On ga odmah odenu u leviton, i zavi mu glavu rubcem, i poče da ga rukovodi u podvižništvu, stavivši mu melot na pleća i zapregnuvši mu bedra ubrusom.« u 'Judejskom ratu' Josip Flavije izveštava da su se eseni, koji su takođe svagda (osim kod poljodeličnog rada) nosili belu odeždu (II, 8, 3) za umivanje pre podnevnog obeda zaprezali: »Pošto rade do petoga časa /dana/, sabiraju se na određeno mesto, pripašu platneni ubrus oko sebe i peru se u hladnoj vodi.« (II, 8, 5) – Za podvižnika Apolosa, koji je obitavao u Tebaidi, u okolini Hermopola, kaže se da mu je se odežda 'sastojala od lebitona /lebitMn/, koji neki nazivaju kolobion /kolóbion/, i malenog rupca /léntion/ na glavi. I ta odežda njegova u pustinji ne oveštavaše.« (Historia Monachorum in Aegypto, pogl. 8)

Jovan Kasijan, opisujući monastirski poredak koji je video u Egiptu i Palestini ukazuje za monaško odevanje: »Neka i haljina monaha bude takva da pokriva telo i ne pokazuje nagost, a takođe da odstrani neprijatnu hladnoću. Ona ne treba da bude izvor sujetnosti, po rečima Apostola koji kaže: "A kad imamo hranu i odeždu, budimo ovim zadovoljni."« /'Timoteju', I, 6:8/ Apostol ovde upotrebljava izraz koji označava i prikrivanje, i po svemu sudeći on želi da nam napomene da odežda treba da bude pre svega takva da od čoveka ne zahteva previše briga, a takođe i takva da monaha razlikuje od svetovnjaka.« ('Monastirske ustanove', I, 2) Kasijan prenosi i ukazuje da su monasi njegovog vremena nosili na sebi lanenu haljinu, takozvani kolobós, čiji rukavi su dosezali samo do lakata; nosili su, naravno, i pojas; zatim tkaninu zvanu anabol(n), naramnik, povez koji je se, po obe strane, spuštao niz vrat, obuhvatajući i stežući pleća; vrat i pleća su pokrivali platnom koje su zvali mafort, a koje im je zamenjivalo dugački i široki plašt; nosili su i melot načinjen od kozije kože (što ukazuje već na nepotrebno usložnjavanje i degradaciju u odevnoj duhovnoj kulturi) i štap u ruci. Inače, od davnine su duhovnjaci, koji su i bili putnici, nosili sa sobom i štap. Tako prorok Elisej, sa nazarenske gore Karmel, nalaže svom učeniku Gehaziju: »Opaši se, uzmi u ruku moj štap, pa idi!« ('Kraljevi', II, 29) Monasi su na glavi nosili laneni rubac, koji je se spuštao niz vrat i pleća, i koji je kasnije prešao u kukulj (kapuljaču, naglavnik, homaforij). Kada je bila velika hladnoća ili vrelina, na nogama su podvižnici nosili sandale. Kasijan ukazuje da monasima, čiji je život pratio, nije dozvoljeno da u duhovnoj odeždi izlaze iz monastira, već samo u svetovnoj (IV, 6) – Monašku odeždu slično skiciraju i Sozomen (V stoleće) u svojoj 'Historiji Crkve' (III, 14) i Dorotej iz Gaze (prva polovina VI stoleća) u svome spisu, monaškom upustvu Didaskalía psychMpheleís diáphoroi.

Egipatski podvižnik Antonije Veliki (rođen 251, g. ne. a živeo potom 105 godina), koji je oko 305. g. organizovao zajednicu pustinjskih monaha kao lavru (naselje u vidu sela), u svom monaškom 'Ustavu' naznačuje duhovnim pregaocima: »Dan i noć budi u svom rubcu, i u haljini, i u svoX odeždi svoXoX kao okovan i zatvoren.« (Prav. 47)

Evargije Pontijski (rođen oko 345. g. ne.), iz maloazijskog grada Ibora, na početku svojih 'Poglavlja o delatnom životu, upućena Anatoliju', pokušava da dâ i simbolično-mističnu dimenziju monaškoj odeždi; pa tako kaže da je rubac za glavu simbol blagodati Spasitelja i Boga koji osenjuje um monaha i svojim pokrovom od remetilaca štiti njegovo mladenaštvo u Hristu; obnaženost ruku ukazuje na nelicemernost života; analab (paraman) koji krstoliko obavija pleća monaha simboliše njihovu veru u Hrista; pojas koji obavija bedra ukazuje na udaljavanje od svake nečistote; melot nose kao znamenje da uzimaju udela u Hristovom Stradanju, dok im je štap obavezujuće simbolizovao utvrđenost u Hristu.

U 'Pismu Nepotijanu' Jeronim klericima nalalaže i savetuje da ne nose ni tamnu odeždu ni (previše) svetlu, ni otmenu ni neurednu (jer prva ukazuje na sklonost ka uživanju a druga na sujetnost). On pohvaljuje nošenje lanene odežde, koja nije plaćena suviše skupo.

Savremenik Makarija Velikog, Isaija Otšelnik (umro oko 370. g.), koji je se podvizavao nedaleko od Aleksandrije, zapoveda podvižnicima: »Ne poželi ništa što vidiš kod svoga brata: ni odeždu, ni pojas, ni rubac, ...« ('Besede', 3, 8)

Benedikt (Benedictus, oko 480.-549. g. ne.) iz Nursije, koji je na nepristupačnoj gori Casinus podigao znameniti monastir, na latinskom jeziku sastavio je pravila (Regula), koja su postala merodavna za zapadno monaštvo. U svojim 'Pravilima' Benedikt ukazuje da odežda i obuća bratije treba biti prilagođena mestu i klimi podneblja gde monasi obitavaju. U Benediktovom monastiru svakom monahu je davano po dve tunika (polukaftana) i dva rubca za glavu (zimski je bio od vune), naramnik za rad i obuća, pri čemu se nije mnogo obraćala pažnja na boju i kvalitet odežde (Pogl. 55). Vremenom je, na žalost, prevladala nedolična crna odežda, dok su benediktanci cisterciti uzeli da nose beli (kremasti) ogrtač od vune.

U 'Lavsaiku' Paladije izveštava za izvesnog putujućeg podvižnika, rodom iz Egipta, po imenu Serapion (nazvan Sindonit), pa kaže da on na sebi nije nosio usložnjenu monašku odeždu, već samo laneni sindMn (37, 1).

Mnogi mistični i pseudomističnični kultovi tražili su i traže od svojih sledbenika svetlo odevanje; kod jednih je takvo odevanje trebalo da istakne unutarnju prosvetljenost a kod drugih da zavodnički pokrije Tminu koja je ovladala njima, jer i Đavo se predstavlja kao 'anđeo Svetla'. Magijske veštine izložene u ‘Solomonovom ključu’ od majstora ceremonije traže da posle pranja tela u posvećenoj vodi »obuče odeždu od belog i čistog lanenog platna.« (I, 3)

U Rimskoj crkvi belu odeždu su zadržali redovnici karmelićani (koji su senka nazarenskog reda sa gore Karmel), a nosili su je u početku, pod uticaje neomanihejaca katara, i srebroljubivi i borbeni redovnici templari (ustanovljeni 1118. g.), koji su doveli do nastanka masonske pseudomistične i subverzivne religije. Na Istoku belu odeždu (swetambara ) su zadržali sannyasin-i, redovnici u đainizmu.

Rani hrišćani su u prvim stolećima izbegavali odevanje kako u crninu tako i u skerletnu raskoš i blještavilo ('Oktavije', 31, 6). Sokrat prenosi odgovor novatijanskog konstantinopolskog episkopa Sisinija (koji je se odevao u bele odežde), nekome koji mu je prebacio zašto ne nosi crnu odeždu: »'Najpre kaži ti gde je napisano da episkop treba nositi crninu'? I kako pitalac nije znao kako da odgovori na takvo suprostavljajuće pitanje, on je nastavio: 'Ti nisi u stanju da dokažeš da sveštenome licu pripada odevanje u crnu odeždu; na mojoj strani je i Solomon, koji kaže: Tvoje haljine neka budu bele, i Spasitelj, koji je se po svedočenju Evanđeljâ, ne samo i sam pokazao u beloj odeždi, već je takođe i Mojsija i Iliju /pri Preobraženju/ pokazao Apostolima u belim haljinama'.« ('Historija Crkve', VI, 22) Iz ovoga vidimo da se u crkvu tokom IV. stoleća, počev od redova najvišeg sveštenstva, počinje uvlačiti neprilično odevanje u crne haljine. Izgubivši i prognavši svetlonosnog Duha, paganizirana Crkva je sve više usvajala paganske i svetovne obrasce u odevanju: očigledno je bilo potonuće u crne i skerletne haljine, te u raskoš. Eunapije iz Sarda (oko 345.-420. g. ne.), čiji spisateljski ton je neprijateljski nabijen prema hrišćanima, u svome 'Životopisu sofista' (Bíoi sophistMv), predstavljajući hrišćane kao sujeverne i borbene poštovaoce grobnica i sabirače kostiju, naziva ih i »prestupnicima u crnim odeždama.« (VI, 11, 12) Od odevanja u bele odore, bez da im je se neko suprostavio, paganskim pogledom zarobljeni vodeći ljudi Crkve su uvukli i nametnuli sveštenstvu i monaštvu odevanje u dijaboličko, melanholično i pagansko crnilo. Tako Konstantinopolski sabor (692. g. ne.) osuđuje praksu da se žene koje pristupaju monastirskom životu najpre odevaju u šarene haljine (koje ih podsećaju na svetovni život) a tek potom u crne (prav. 45). Kod starih Izraelaca crni kostret, obično napravljen od kozje dlake, bila je odežda žalosti i kajanja: »Gospod, Jova nad Vojskama, pozivaše vas u dan onaj da plačete i tugujete, da obrijete glave i pripašete kostret.« ('Isaija', 22:12; v. 'Judejski rat', I, 25, 4; IV, 4, 3) – I na drugim podnebljima starina crna boja odežde ukazivala je na mrtvilo, setu i žalost. Državnik Polibije u svojim 'Historijama' ukazuje da ožalošćeni poklonici Featonovog kulta »nose crnu odeždu.« (II, 16; v.: Plutarh: 'Zašto Božija kazna sporo stiže', 12) Pausanija u 'Opisu Helade' iznosi da korintski doseljenici nisu održali ustaljena žrtvovanja Medejinim sinovima: »... Njihova deca nisu njima u čast sekla kosu niti su nosila crne haljine.« (II, 3) Duhovno gledano, monah odeven u crne odore ne pokazuje time da radosno teži Suncu Pravednosti, već da žali za svetom greha, koji je prividno napustio. Za hrišćanina koji je živeo u Hristovoj Radosti, koji je živeo po Radosnoj Vesti, koji je radosno očekivao Slavni Hristov dolazak i ulazak u Radost svoga Gospodara, bilo je potpuno nedostojno i neprilično odevanje u odeždu mrtvila i žalosti. Za njega je bilo nedostojno i da nosi isprljanu, izrazito ishabanu i poderanu odeždu, iako pojedini podvižnici pokušavaju to da opravdaju; tako u 'Izrekama otaca' isposnik Pambo iznosi: »Monah treba da nosi odeždu koju niko ne bi uzeo ako bi je neko izbacio iz kuće ili kelije, i koja bi tako na zemlji stajala i po nekoliko dana ...« (6, 11, v.: 6, 10)

Ako je i monaštvo počela da hvata pošast ukršavanja svojih odora, ništa nije čudno što je ta manija među sveštenstvom uzela i ranije dubokog maha. U raskošno ukršane i ikonama obeležene bogomolje 'priličilo' je da oltaru služe raskošno i blještavo odenuti sveštenici. Pravilo 16. Sedmog Vaseljenskog sabora mlako pokušava da iskoreni praksu raskošnog odevanja, a u nošenju belih haljina vidi nepotrebno i sujetno ukrašavanje: »Bilo kakva raskoš i telesno ukrašavanje strano je svešteničkom redu. Zbog toga moraju ispraviti episkopi ili klerici koji se ukrašavaju svetlim i sjajnim odeždama, treba da se popravljaju. Ukoliko ostanu uporni /u toj navici/, neka budu podvrgnuti epitimiji. /.../ Oni koji se zateknu da ismevaju one koji nose jednostavnu i skromnu odeždu, neka se ispravljaju epitimijom. Pa i od najdrevnijih vremena, svaki je svešteni muž bio zadovoljan neraskošnom i jednostavnom odeždom, ...« – U 'Izrekama svetih staraca' (Paterikón) pripoveda se kako je se podvižnik Isak suprostavio monasima koji nose skupocenu odeždu: »Naši oci i aba Pambo nosili su poderane odežde, u traljama, i odežde od palme, vi pak sada nosite skupocene odežde. Odlazite sa toga mesta, vi ste ga upropastili.« (27) Hristov podvižnik ne treba da se odeva ni u raskošne, skupocene haljine, ni u poderane, jer i tako sramoti Gospoda i svoje duhovno dostojanstvo.

Simeon Solunski (umro 1429. g. ne.), pisac brojnih dogmatskih i liturgijskih traktata, ukazuje da episkop za oltarsku službu nosio sedam odevnih detalja, koji predstavljaju Hristovo utelovljenje: »Stihar /bele ili crvene boje/, epitrahel, pojas, narukvice, nadbedrenik, felon (grč.: ho phainóls; lat.: paenula) ili sakos /sákkos/ ili mnogokrsna /haljina/, i najposle, homofor /istkan od vune/.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 79) Simeon govori i o episkopskom ogrtaču (enkolpionu) i štapu, koja po njemu simbolički predstavlja snagu duha i dužnost nadledničkog utvrđivanja pastve (pogl. 80). Zapravo za sve nepotrebne i teatralne odevne detalje episkopâ, presbiterâ i đakonâ Simeon Solunski nalazi neko 'mistično' značenje. Pa tako za pojas iznosi: »Pojas označava služenje Spasitelja našeg Isusa Hrista; osim te tajne, pojas simboliše i snagu Božanske Sile koja ukrepljuje sveštenoslužitelje dok ispunjavaju svoju službu.« ('Knjiga o hramu', pogl. 24) U sakralnim tekstovima susrećemo niz naznaka koje ukazuju šta sve može simbolizovati opasavanje: »On će Pravednošću opasati bedra, a Vernošću bokove.« ('Isaija', 11:5; v.: 'Pravilnik blagoslova', 5:16) – »Stojte, dakle, opasavši svoja bedra Istinom.« ('Efescima', 6:14; v.: 'Petar', I, 1:13) – »Kao što pojas prianja uz bedra čovekova, tako sam hteo da sav dom Izraelov i sav dom Judin prianja uza Me, ...« ('Jeremija', 13:11; v.: 1:17) – »Bokove svoje opaši kao junak, ...« ('Jov', 38:3; 'Makabejci', I, 3:58; 'Psalmi', 93:1)


Higijena svetlonosnih ljudi

Odevanje u bele haljine tražilo je i visoki higijenski tretman tela, česta kupanja i umivanja. Flavije ukazuje da su se eseni, i muškarci i žene, u hladnoj vodi prali pre ručka i odevanja bele odežde: »Žene se peru u košulji a muškarci sa pregačom.« (‘Judejski rat’, II, 8, 13; v.: II, 8, 5) – I Flavijev pustinjski učitelj iz mladosti, Banus (Bannoys) predavao je se danonoćmo, osvećenja radi, čestim umivanjima tela hladnom vodom (Vita, 2) – Od monaha koji su pristupali svetim tajinstvima (tajnim dejstvima), tebaidski starešina Dioskor je tražio da se ne predaju ni najmanjoj telesnoj nečistoti (‘Historija monaha u Egiptu’, pogl. 20). Autor ‘Historije’ opisuje kako je dočekan od strane nitrijskih kontemplativaca: »... Videći da iz daleka idemo kroz pustinju, izađoše nam u susret sa vodom, drugi nam noge opraše, treći nam odeždu očistiše, ...« (Pogl. 21)

Duhovni čovek, dakle, često svoje telo izlaže vodi: kupanje, tuširanje, umivanje, ... To opušta njegove mišiće i živce. Za vitalan ten to pogotovo koristi, ostaviti da se nanesena voda sama isuši sa našeg lica, bez da se briše ubrusom. I svoj češalj za kosu čovek duha će redovno prati pod tekućom vodom.

Sve stvari oko sebe koje može oprati tekućom vodom i prebrisati vodom, posvećen čovek treba češće da tretira tako. Jer tekuća voda skida mnoge negativne vibracije koje se lepe za stvari oko nas, za odeždu, a to će se neminovno desiti u kovitlavom javnom životu. Negativna vibracija može podstaći čoveka na grešno ponašanje i dovodi ga u nelagodnost. Čak više, nije poželjno ni tokom spavanja svoju dnevnu odeždu držati u blizini ležaja. – I stari Judejci su se držali običaja, koji je imao i zakonsko pokriće, da često sebe i svoje posuđe tretiraju vodom: »... Fariseji i svi Judejci ne jedu dok ne operu šakom ruke, držeći predanje starih, i kad dođu s trga, ne jedu dok se ne operu, i ima još mnogo čega što su primili da drže, pranja čaša, krčaga i bakarnog posuđa, ... ('Marko', 7:3-4)


Držanje posvećenikâ

Čovek koji je hteo biti ognjeni Božiji stub, trebao je da ima i otmeno i dostojanstveno držanje i hodanje, te plemenite geste (v.: Ambosije Milanski: De officiis ministrorum). Već samo držanje i gestikuliranje čoveka pronicljivom oku pokazuje stupanj njegove prosvetljenosti odnosno duhovne opterećenosti. Božiji čovek će dostojanstveno uspravno hodati: sa ispravljenom kičmom, zategnutim ramenima, ubačenim kukovima; tako će i njegovi vitalni organi biti bolje snabdevene krvlju, i naravno zdraviji. Ujutro, kad ima najviše energije čovek spontano uživa u protezanju i ispravljanju tela. Pogled bogutežećeg čoveka se neće samo lepiti za zemlju gde često treperi često niska, zmijolika vibracija, već će češće dosezati u nebesko plavetnilo i kosmičku daljinu i visinu gde treperi čista energija. On svoju glavu i bradu neće podupirati rukama, jer će duhovna energija moćno strujati niz i uz njegovu kičmu, od temena glave do stopala: »Od bedara gore i od bedara dole videh kao oganj i svetlost oko njega.« ('Ezekiel', 1:27) Duhovan čovek se nepotrebno ne oslanja na predmete oko sebe, i ne preuzima svakojaku vibraciju koja se lepi za te predmete. On nepotrebno ne koristi ni štap, osim kao ispomoć za teža putovanja. Kada sedi čovek Duha ne ukršta nepotrebno noge, i ne ometa energetski tok unutar i oko tela. Kad spava, posvećeni čovek takođe se ne savija u klupko, već zadržava pravost kičme, skeletnog i energetskog stuba tela. On se uspavljuje i budi sa mišlju na Boga i Božiji Zakon. Kad hoda, a nije izrazito hladno, čovek Duha svoje ruke neće zaglavljivati u džepove, već će skladno njihati njima pored trupa i presecati magnetičnu auru, i time dodavati energiju telu.




Moljenje posvećenih ljudi i borba protiv idolopoklonstva

Apostol Pavle naglašava važnost goruće molitve uspokojenog srca: »Hoću, dakle, da se ljudi mole Bogu na svakom mestu podižući svete ruke bez gneva i premišljanja.« ('Timoteju', I, 2:8) Filon ukazuje da su se terapeuti, okrenuti licem prema istoku, sa visoko podignutim rukama, molili Suncu Života (De vita cont., 89). Molili su se predano »dvaput svakodnevno, ujutro i uveče,...« (Ibid., 27) U 'Oktaviju' se ukazuje da molit5lX sa podignutim rukama ka Nebu predstavlja obraz krsta (pogl. 29). Slično potvrđuju i 'Ode Solomonove' (42:1-2). Kao solarni posvećenički kult, kao poklonici Svete Nebeske Vatre, poljodelnici eseni su joj se ponajprije jutrom, o izlazak Sunca, molili (‘Judejski rat’, II, 8, 5). – Rimski senator i guverner Vitinije u Maloj Aziji – Caius Plinius Caecilius Secundus (62.-115. g.) u svojim pismima imperatoru Trajanu ukazuje za nedeljna jutarnja okupljanja hrišćana: »... Imali su običaj da se određenoga dana pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao Boga, ... « (X, 96, 6-7; cp.: 'Psalmi', 5:4) German, patrijarh Konstantinopolski (715-730. g. ne.) u svome spisu ‘Crkvene historije i mistično sozercanje’ ukazuje: »Pred0to /n0m/ je od svetih 0postol0, k0o i ost0lo, d0 se molimo /okrenuti/ prem0 istoku. Ovo je r0zumljivo zbog Sunc0 Pr0vednosti – Hrist0 Bog0 n0šeg0, koji se poj0vio n0 zemlji s0 istočnih kr0jev0 gde se rađa čuvstveno sunce, k0ko Prorok govori: "Istok mu je ime", /'Zaharija', 6:12/ i opet: "Sva zemlja neka se pokloni" /'Psalmi', 66:4/, Gospodu 'Koji je useo na Nebo nebesko na istoku', /'Psalmi', 68:33/ i: 'Poklonićemo se na mestu gde stajahu noge Njegove', (132:7) i opet: "St0će noge Gospodnje n0 goru M0slinsku ... sa istoka". /'Zaharija', 14:4/ Ovo k0zuju Proroci, iz n0de d0 će n0s opet primiti vrt u Edemu n0 Istoku, i k0o što im0, d0kle, biti s0 istok0 Svetlo j0vljenje drugog Dol0sk0 Hrist0 i Bog0 n0šeg0.« (Pogl. 11) – I Basilije Veliki uči da moleći na istoku »time tražimo drevnu otadžbinu, Raj, koji je Bog načinio upravo na Istoku, u Edemu.« (Prav. 91 – 'Poslanica Amfilohiju') – Svi ognjeni poklonici Sunca Pravednosti Ovome su mogli da se mole samo sa licem okrenutim prema istoku, odakle se i jutrom rađa vidljivo sunce, materijalna slika Svevišnjeg Sunca i Ognja (cp.: Tertulijan: 'Apologija', 16, 9-11). U II stoleću molitveni položaj sa visoko podignutim rukama (u obliku slova Y koje simboliše jedinstvo Muškog i Ženskog Principa) je teško modifikovan: ruke su spuštene na nivo glave i vrata, što ukazuje i na početak duhovnog slabljenja i mlitavenja hrišćanstva.


Svoju predanost i pokornost Bogu posvećenici su pokazivali moleći se i na kolenima; u poapostolskom hrišćanstvu smatralo je se da se na kolenima ne treba moliti u nedeljni dan, dan Sunca, koje simboliše Uzdignutost.

Kada bi imali živo prikazanje Gospoda pred sobom i moćno prisustvo Njegovog Duha Punine, blagočestivi ljudi su onda pred Višnjim padali ničice, sa licem prema zemlji, pokazujući time da nisu dostojni i snažni da gledaju Njegovo lice: »Avram pade ničice dok mu Bog govoraše ...« ('Postanak', 17:3) – »Narod je bio uveren, i pošto čuše da je Jova pohodio Izraelce i pogledao na njihove jade, popadaše ničice i pokloniše se.« ('Izlazak', 4:31) - »I kad Ga videh, padoh k nogama Njegovim kao mrtav.« ('Otkrivenje', 1:17)


Askeza i post

Sveti molitelji bili su i veliki podvižnici, duhovne atlete, askete (grč.: h ásksis = 'vežbanje', 'podvig') koje su podvižničko-kontemplativnim životom razgorevali Sveti Oganj i Zalog u sebi, umirali svetu i grehu, i oživljavali Bogu, koji je potom počinjao kroz njih da živi. U tom domenu oni su bili i veliki isposnici, koji su, žudeći za svetim ugođajima, vadeći satanine žalce i gaseći telesne strasti (i preokrećući ih ka Večnome Počelu) svoje fizičko telo održavali sa minimumom hrane. Filon ukazuje za terapeute, koji su uzimali samo jedan obrok dnevno, i to uveče, da je među njima bilo i takvih podvižnika koji nisu uzimali hrane i po tri dana, pa i po šest dana, videvši da se njihova požrtvovanost Duhom nagrađuje i počašćuje mudrošću (prg. 35): »... Ne jedu ništa što je skupo, već običan hleb i začin od soli, kome oni bolje stojeći od njih tome povremeno dodaju začin sa isopom; a njihovo piće je izvorska voda; jer oni se protive osećanjima koje je priroda učinila gospodarima ljudske rase, naime, gladi i žeđi, ne dajući im povoda da se njima poigravaju, i prihvatajući samo one korisne stvari bez kojih je nemoguće opstati. I tako jedu samo toliko da ne budu gladni, i piju tek da ne budu žedni, izbegavajući bilo kakvu zasićenost, kao neprijatelja i zaverenika protiv duha i tela.« ('O sagledateljnom životu', prg. 37) -Takvu, i još veću asketsku revnost, nalazimo i kod hrišćanskih monaha u Egiptu koji su živeli u kasnijim stolećima. Za podvižnika Iliju, koji je decenijama živeo u pustinji blizu Antinoje, glavnog grada Tebaide, ukazuje se u 'Historiji egipatskih monaha': »U starosti je jeo po parče hleba na dan, i to uveče, i po tri masline, a u mladosti je jeo samo jedanput nedeljno. (pogl. 7) – Isaija Otšelnik sledi terapeutski put u ishrani: »Jedi jednom na dan, ali ne do sitosti.« ('Pravila za monahe početnike', sent. 56) – U mudrosno dikaktičkim 'Sekstovim izrekama' ukazuje se: »Bolje je umreti od gladi, nego pomračiti dušu zbog neobuzdanosti trbuha.« (Sent. 345, v.: ,110-111, 268-270) – U 'Poslanici Diognetu' upućenoj sredinom II stoleća nekom rimskom ugledniku koj je se interesovao za hrišćansko viđenje stvari pravi se jedno poučno poređenje u službi požrtvovane prehrane: »Duša mučena glađu /kakoyrgoymén/ i žeđu, postaje bolja; i hrišćani mučeni /kolazómenoi/, postaju svakodnevno sve brojniji.« (6:9) - Jedna čulna slabost podstiče drugu čulnu nezasitost; još hedonista i sladokusac Petronije Arbiter primećuje da gurmanska strast povlači seksualnu razobručenost: »... Poznato vam je kakvo se drugo iskušenje obara na pun stomak.« ('Satirikon', 'Eumolp', 112) – Izlažući listu pogubnih poroka Nil Sinajski na prvo mesto stavlja proždrljivost (grč.: h gastrimargía), a potom stavlja blud (h porneía): »Proždrljivosti je najsrodnije sladostrasno uzbuđenje. I sama priroda, želeći da pokaže njihovu srodnost, odredila je mesto za polne organe ispod trbuha, označavajući ovom blizinom njihovu tesnu međusobnu vezu. Jer ako oslabi ova strast /odnosno blud/, ona slabi zbog malaksalosti trbuha, koji se nalazi iznad njenih organa, a ako ojača i počne besniti, to joj se odozgo /od trbuha/ daje snaga. No proždrljivost nije samo hraniteljka i i odgojiteljka ove strasti. Proždrljivost ubija u čoveku svako dobro, jer čim ona ovlada i dostigne vrhunac svoje moći, odmah propadaju i nestaju dobra svojstva kao uzdržljivost, devstvenost, hrabrost, trpljenje i ostale vrline.« ('O monaškom vežbanju', pogl. 58)

Askeza u posvećeničkom življenju je podrazumevala i ovladavanje svojim jezikom, jer ko može da kontroliše svoj jezik, svoj govor, ovladao je celim svojim telom: »Ako ko u reči ne greši, to je savršen čovek, kadar zauzdati i sve telo.« ('Jakov', 3:2) – A svoj jezik zauzdaće onaj ko je ovladao svojim mislima, koji je uronio u svoju nutrinu, u Boga: »Ludacima je srce u ustima, a mudracima su usta u Srcu.« ('Sirah', 11:26) Lud govori sve što mu padne na um, a iz mudraca koji živi u Bogu, Bog, Srce, govori. Reči ljudi potonulih u bezakonje ne nose nikakvu istinsku duhovnu snagu, jer ne izviru iz ostvarenja Zakona, i zato i ničije srce ne mogu istinski pokrenuti ka Bogu. Prazan čovek govori samome sebi i sluša samoga sebe. On drugoga uvek prekida u reči, jer je usmeren samo na sebe, izdvojenog od Boga. Samo čovek koji živi sveto, može i treba govoriti o Svetome: »Dok se ne očistiš od nečasnih dela, ne govori o Bogu.« ('Sekstove izreke', sent. 356) – Prazan govor samo rasipa životne i duhovne snage. I zato podvižnik mora naučiti da ćuti, da bi naučio da govori (sa Snagom, iz Boga, Duha Tišine). Ko ne nauči da ćuti u nutrini, on nikada u sebi neće čuti tihi Božiji glas. Ljudski ego traži stalno da govori i govori, i za njega je tišina strahota.

Kaže se da je Pitagora od svojih učenika tražio da ćute pet godina. To kazivanje je svakako preterivanje, ali uzgred svedoči o jednoj disciplinarnoj vrlini. U Mišna traktatu Aboth Šimonu sinu Gamlielu se pripisuju reči: »Celi sam život rastao u okruženju mudrih, i ne nađoh ništa korisnije /čoveku od/ tela i krvi, kao što je uzdržavanje u rečima; i najvažnije je, ne razmišljanja, već postupci, i preterivanje u rečima navlači greh.« (1, 17) – Isu svoje učenike poučava da čak ni u molitvi ne upotrebljavaju mnoge reči, misleći da će tako pre biti uslišeni od strane Boga ('Matej', 6:7).

Valerius Maximus (prva polovina I st. ne.) u delu koje je posvetio caru Tiberiju ('Znamenita dela i izreke') pominje askete »koji čitav život provode nagi, čas jačajući svoje telo u hladnom ledu Kavkaza, čas izlažući ga plamenu bez jauka.« (Facta et dicta memorabilia, III, 3, ext. 6). I eklektičar Kikeron u 'Razgovorima u Tuskulumu' (Tusculanae disputationes, V, 77) sličnu informaciju daje.


Dobijanje duhovnih darova

Apostol Pavle ukazuje na pregršt duhovno-služiteljskih darova koje je na verne izabranike izlio Ognjeni Duh: »Jednome se, naime, Duhom daje reč mudrosti, a drugome – po istom Duhu – reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar isceljivanja u jednom Duhu, i drugome da čini čuda, i drugome proroštva, i drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači jezike. A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.« ('Korinćanima', I, 12:8-11) Među esenima su takođe ponikli mnogi harismatici i vidovnjaci (Flavije: 'Judejski rat', II, 8, 12); oni su imali duhovne darove kao i jerusalimski hrišćani. Prozorljivi Manaem je na primer Herodu, dok je on bio još dete, najavio da će jednom biti kraljem Judejaca, i da će dugo godina vladati ('Judejske starine', XV, 10, 5). Vidoviti esen Simon protumačio je simbolično nabijen san kralju Arhelaju, naznačujući mu da će vladati devet godina; i uistinu, Arhelaj, kralj Judeje, Samarije i Idumeje vladao je od smrti svoga oca Heroda (4. g. se.) do 6. g. ne., kada je od Imperatora opozvan i prognan u Vienu, grad u Galiji (II, 7, 3).


Proučavanje astrologije i prirodnih nauka

Uz Božiji Zakon i etička načela ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 80) poklonici Božijeg kulta proučavali su i fiziku, i logiku, i matematiku sa geometrijom, i astronomiju/astrologiju, ... U svojim 'Znamenitim muževima' Jeronim Stridonski svedoči da je Anatolije Aleksandrijski, episkop Laodikeje u Siriji, bio izuzetan poznavalac aritmetike i geometrije, te da je napisao deset knjiga o osnovama aritmetike (pogl. 73) Dobri poznavaoci geometrije i aritmetike bili su i Origen i Didim Slepi (Teodoret: 'Historija Crkve', I, 29) .... – Flavije ukazuje da su Eseni proučavali i drevne knjige o lekovitom bilju i kristaloterapiji: »Iz tih spisa nastoje da spoznaju korene za lečenje bolesti, kao i odlike /dragog/ kamenja.« ('Judejski rat', II, 8, 6) Iz kumranskih svitaka naziremo da su judejski posvećenici bili i zvezdočatci (v.: 4Q 186, 4Q 561 i 4Q Mess ar), baš kao i Haldejci i Magijci. U svome traktatu 'O Mojsijevom životu' (pogl. 5) Filon Aleksandrijski govori o Mojsiju kao o Haldejcu - poznavaocu zvezda, koji je u Egiptu izučio aritmetiku i geometriju, te muzičku harmoniju. Atrapian iz Aleksandrije je zabeležio predanje da je Mojsije navodno bio učitelj Orfeja, zapisao je i to da je Avraham obučavao egipatskog faraona astrologiji (Eusebije: 'Evanđelska priprema', IX, 18, 1). Po Pseudo-Eupolemu patrijarh Enoh je prvi otkrio astrološka znanja, a tu nauku je i Avraham razjasnio egipatskim sveštenicima u Heliopolu (ibid., IX, 17, 8). Anonimni autor iz 379 g. ne. u svome spisu 'Svetle, strasne, štetne i korisne zvezde' tvrdi da je Hristos Hermes pisao o izlasku Sirijusa u svom delu 'O uticaju koji zvezde proizvode u svetu'. Astrološki aforizmi Hermesa Trismegista su inače sadržani u mnogim srednjovekovnim manuskriptima; neke od tih aforizama sabrao je u XIII stoleću Stephanus de Messina. Mnogi hrišćanski bogoslovi su bili proučavaoci naučnih disciplina. Origen u svome spisu 'O počelima' raspravlja i o prirodi nebeskih tela (I, 7, 1-5).

U svojoj neupućenosti i svome sirovom buntu, te gledajući samo negativne strane tadašnje astrologije koju su povezivali sa primitivnom magijom (Tertulijan: 'O idolopoklonstvu', 9), mnogi bogoslovi otuđujuće Crkve su odbacili astrologiju kao vrsnu duhovnu nauku, videli je samo kao delo palih duhova (Tatijan: 'Protiv Helenâ', 9). Tertulijan iznosi: »Neću reći da je smeštanje imena lažnih bogova na nebo, pripisivanje njima nekakve svemoći i odvraćanje ljudi i od toga da Bogu uznose molitve, kao i navođenje istih da veruju kako im je sudbina neizmenljivo određena zvezdama – isto što i klanjanje lažnim bogovima. Tvrdim, međutim, da je u tom slučaju astrologija slična palim anđelima, koji su od boga otpali i obmanjuju ljudski rod. /.../ Ako je magija lažljiva, a astrologija podvrsta magije, to zajedno s njom i podleže osudi.« Ne postoji apsolutno neizmenljiva sudbina, jer takav pogled negira i postojanje Boga i čovekovu slobodu pred bogom. Sudbina je ono što smo sebi dosudili u prethodnom toku života i i ranijim utelovljenja. Ukoliko se blagovremeno spoznajemo i kajemo, mnogo toga negativnog i opterećujućeg od sudbinskog tereta možemo skinuti sa svojih pluća. Neke sudbinske udare pak moramo nositi do kraja života, na primer gubitak ruke ili noge. - Tatijan nepronicljivo piše: » Oni /= demoni/ su pokazavši ljudima raspored zvezdâ /.../ uveli sudbinu, koja je tuđa pravednosti, jer to da li je, recimo, neko sudija ili optuženi , po njima, zavisi od sudbine. /.../Demoni su izmislili sudbinu. Kao osnova za to poslužilo im je smeštanje životinja na nebo /= nazivanje sazvežđa po životinjama/. Jer, astrolozi su nebeskim počastima udostojili životinje s kojima su ljudi živeli nakon pada s nebesa: gmizavce, vodozemce, četvoronožne, koje žive po planinama, da bi /ljudi/ smatrali da i one prebivaju na nebesima, i da je život na zemlji, stran razumu, saglasan s razumom. Na taj način, ako je neko gnevljiv ili trpeljiv, uzdržljiv ili neuzdržljiv, bogat ili siromah, takav biva po odredbi onih koji upravljaju rođenjem; jer, raspored Zodijaka, delo je bogova.«

Jovan Damaskin ukazuje za zvezdočatstvo, pozivajući se prevashodno na helensku astrološku disciplinu: »Grci, opet, vele da to izlaženje, zalaženje i uzajamno ukrštanje putanjâ zvezda, Sunca i Meseca, upravlja svim onim što se tiče našega života; time se, naime, zanima zvezdoslovlje. Mi, međutim, tvrdimo da od njih bivaju predznaci kiše i vedrine, hladnoće i toplote, vlažnosti i suše, te vetrova i njima sličnih pojava, ali nikako i predznaci naših dela. Jer mi, budući da smo stvoreni od strane Stvoritelja kao slobodni, gospodari smo svojih dela. Jer ako sve što činimo, to činimo zbog određenog kretanja planeta, onda to činimo po nužnosti; a ono što biva po nužnosti niti je vrlina niti zloba. A ako, opet, ne steknemo ni vrlinu ni zlobu, onda nismo dostojni ni hvale i venca slave kao ni prekora ili pakla; i tada će se činiti da je Bog nepravedan, jer jednima daje dobro a drugima muku. Nego, ukoliko je sve vođeno i ponaša se po nužnosti, onda nije potrebno da Bog upravlja tvorevinom niti da promišlja o njoj. Suvišan je tada i naš razum, jer ako nismo gospodari nikakvih svojih dela, onda je izlično da razmišljamo. A razum nam je, svakako, podaren da bismo razmišljali, odatle je i svako razumno biće samovlasno.« (Philosophika Kephalaia, 21) – Zvezdočatstvo ne ukida slobodu razumnih bića, jer zvezde ne određuju našu sudbinu, već samo beleže i zrače našu sudbinsku sliku. Sve osim Boga je izmenljivo, pa i sudbina. Kao što Božija Sila zračeći preko naše duše određuje i daje odgovarajući oblik zametku (odgovarajuće njegovom duhovnom nasleđu i genetskom naslednom materijalu), tako i Božija Sila zračeći preko zvezda određuje naš život.

Mnogi bogoslovi profanisane Crkve neće da vide i neće da priznaju da prvi koji su posetili novorođenog Isusa bili su zapravo istočni magijci, koji su važili kao vrsni zvezdočatci; da je zvezdočatstvo samo po sebi “zabluda”, Gospod ne bi persijske magijce vodio do Betlehema.

Italijanski filosof i dominikanski redovnik Tomaso Kampanela (1568.-1639. g.), u svome utopijskom spisu 'Grad Sunca' (1623. g.) iznosi astrološko viđenje stvari izmišljenih Solaraca, koje je zapravo njegovo mišljenje: »Oni ne mogu verovati da prvosveštenik premudrih hrišćana zabranjuje astrologiju, sem onima koji je zloupotrebljavaju radi pretskazivanja dejstva koja zavise od slobodne volje i natprirodnih događaja; jer zvezde služe za natprirodne pojave samo kao znamenja, za prirodne – kao opšti uzroci, a za voljne činove – samo kao povodi, pobude i motivi. Jer nas izlazak Sunca ne primorava da ustajemo s postelje, već nas poziva i pruža pogodnosti za to, kao što je i noć nepogoda za ustajanje a pogoda za spavanje. Kada oni, dakle, dejstvuju na slobodnu volju posredno i slučajno, dejstvujući na telo i na svojstveno telu osećanje koje je u vezi s telesnim organom, onda se duh podstiče tim osećanjem na ljubav ili mržnju, na bes i na druge stvari. ali on tada može još da se saglasi ili da se usprotivi strastima koje su izazvane u njemu. Na taj način herese, ratovi i glad, koji se pretskazuju zvezdama, javljaju se većinom zbog toga što ljudi uglavnom dopuštaju da njima upravljaju čulna osećanja, a ne razum, zbog čega se javljaju postupci protivni razumu.« (Prevod: Darinka Grabovac)

Alhemičar i lutalica Bombast fon Hoenhajm, poznat kao Paracelzus (1493.-1541. g.), pisac opskurnih okultnih kniga, u svome delu De podagiricis, smatra da astrološko znanje ima nebesko poreklo: »Ko poznaje anđele – poznaje zvezde /astra/, ko poznaje zvezde i zna horoskop, taj poznaje ceo svet, on zna da spoji ljude i anđele.«


Sakramenti posvećenih ljudi, žrtve i krštenje

Ako pogledamo predanja i kultove naroda sa različitih podneblja možemo videti da svi oni u nekom obliku poznaju euharistiju, žrtvu-pričesnicu od hleba i presečenog vina, te čistu žrtvu-paljenicu, kađenje tamjanom. To je još jedan pokazatelj da je Gospod u različitim Svojim inkarnacijama, različitim narodima, davao iste sakramente, ista tajinstva. Svi su u nekim vidovima čuli za zajedničke večere ljubavi (agape), za prinošenje hleba i pomešanog vina, za miomirisni prinos kada: »... Od istoka do zapada veliko je Ime Moje među narodima, i na svakom mestu prinosi se kâd i žrtva čista Imenu Mojemu, jer veliko je Ime Moje među narodima - govori Jova nad Vojskama.« ('Malahija', 1:11) - Naravno, i nečista, krvna žrtva (koju su Judejci preuzeli od mnogobožaca) prinosila je se širom sveta, jer i satanski duh je slao u meso svoje glasnike i neprestano zavodio ljudsko mnoštvo.

Gospod je svagda pozivao da se blagodarno jede i žrtvuje od Njegovog preobraženog Mesa i Njegove preobražene Krvi, koje sakramentalno najbolje oličavaju (beskvasni) hleb i presečeno vino. Međutim ta sveta tajinstva koja predstavljaju i potvrđuju jedinstvo sa Hristom, Duhom Života, satansko je izvrtalo, pokrivalo, pretvaralo ih u nakaradne dijaboličke obrede. Želeći da ismeje Hrista, lažni Svetlonoša je pojedine ljudi navodio na krajnje izopačenje svetih sakramenata, koji su i jemstva spasenja. Umesto da im pomešano vino bude simbol Duha Života kojim dušu trebaju hraniti, a hleb simbol Puta Dobrote koga trebaju jesti pravedničkim životom, ljudi potonuli u greh su upadali čak i u kanibalizam kojim su se sjedinjavali sa Paklom i Demonom. Tako se u tibetanskoj 'Priči o Vrtu lotosa' iznosi: »Ljudi nalaze zadovoljstvo u pirovima na kojima se hrane krvlju i mesom.« - Među Tibetancima je sarko-kanibalizam, jedenje mesa umrlih, bio dosta prisutan. Tako se u biografiji čudotvorca Ralope iznosi i ova sekvenca: »Stigoše tako na groblje. Na groblju je bilo puno žena. Sedele su u krug, a majka /jednog deteta koje je to potajno pratilo/ sede u sredinu na sanduk koji joj je služio kao presto. Gostile su se lešom jednog mladog čoveka.« - Privrženici tantra sekti, kao i nekada davno ratoborni Skiti, koristili su ljudske lobanje kao pehar, a 'sveti napitak', 'Božiju krv' im je često predstavljao neko žestoko pića, ali za posebne prilike i mešavina različitih vrsta mesa (uključujući i ljudsko), mokraća, izmet, znoj i sperma. A taj miks nečistih izlučevina kojim su se pričešćivali kod Tibetanaca je se zvao nagčeng (videti spis 'Delovi biografije Cong Kape').

Svi sveti ljudi, koji su pripadali Božijem Žrtveniku, održavali su (subotom uveče) zajedničke večere od plodova zemlje, imali su gozbe ljubavi. U 'Poslanici Diognetu' se ukazuje za hrišćane: »Postavljaju zajedničku /koinn/ trpezu, ali ne i /zajedničku/ postelju /koítn/.« (5:7) – Za raspojasane bezbožnike koji su se uvukli za Hristovu trpezu apostol Juda u svojoj Poslanici ukazuje svetima: »Ti ljudi su ljage na vašim agapama, koji se bez zazora sa vama časte, napasajući sami sebe.« (12) – Eseni su imali svečane zajedničke večere, koje su obavezno bile praćene blagosiljanjem plodova na trpezi; u kumranskom ‘Poretku zajedništva’ se iznosi: »I kada se postavi sto s jelom i s vinom /tiroš, slatki mošt/ za piće, neka sveštenik /kohen/ pruži prvi ruku da bi blagoslovio na početku hleb ili vino.« (6:4-5) – Nešto slično se ukazuje i u rukopisu Sereh haeda: »[...Neka ne pruži] niko ruku svoju prvi da načne hleb i [vino] pre sveštenika, jer [će on] blagosloviti načinjanje hleba i vina [pružiće] ruku ka hlebu na početku, ...« (2:18-20) Naravno, zajedničkom obedu svetih Božijih otkupljenika mogli su da prisustvuju samo kršteni, posvećeni podvižnici, sa čistom odeždom i čistim telom (cp.: 4Q 274, frag. 1, col. 2).

Esenskim obedima, koje je odlikovala sveta tišina, nije mogao da prisustvuje nijedan pripadnik druge sledbe ili profano lice; novak je obedu zajedništva mogao da pistupi tek dve godine nakon krštenja ('Judejski rat', II, 8, 7). Upravo takav stav prema obedu zajedništva, po svedočenju poapostolskog spisa 'Učenje Dvanaestorice Apostola' susrećemo u hrišćanstvu: »A od vaše euharistije neka niko ne jede niti pije, osim krštenih u Ime Gospodnje; jer o tome je i rekao Gospod: "Ne dajite svetinje psima".« (9:5) – I Justin Filosof ukazuje da euharistiji i Gospodnjoj večeri hrišćana nije mogao da prisustvuje niko ko nije primio pranje oproštenja i nanovorođenja, koji ne veruje u Hristovu istinu i koji ne živi onako kako je Hrist naučavao: »Ovo jestivo mi zovemo euharistijom /= blagodarenjem/ i nikom drugom nije dozvoljeno da proba od nje do onome koji veruje u istinu našeg učenja i koji se očistio umivanjem za očišćenje grehova i obnovu i živi onako kako je Hrist zapovedio.« ('Prva apologija', 66).

Kako i čime su se hranili, tako i time su i sveti ljudi mogli da prave svoj žrtveni prinos Bogu. Svi sveti redovnici odbacujući mesnu ishranu, odbacivali su i krvne prinose, odnosno držali su kult čistog, beskrvnog prinosa, od plodova zemlje i miomirisnih smola; oni su bili čist Božiji žrtvenik. Flavije ukazuje da eseni, kada šalju darove u Hram (cp.: 'Marko', 1:44), ne prinose žrtvu, jer znaju da krvne žrtve ne čiste dušu ('Judejske starine', XVIII, 1, 5), već je samo upropašćavaju i blate. Eseni su znali, kao i Božiji proroci, da je Gospodu od krvnih žrtvi puno milije da Mu prinosimo čiste i plemenite misli ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 75) – Za velikog Pitagoru Leartije ukazuje: »Zabranjivao je da se bogovima prinose krvne žrtve. Poštovanje treba da se ukazuje samo na onom žrtveniku na kome nema krvi.« (VII, prg. 22) Progonjeni rani hrišćani su radije stradalnički i mučenički davali svoje živote nego da bogovima svojih rimskih progonitelja prinesu krvnu žrtvu i da od nje jedu. U 'Poslanici Diognetu' autor mnogoboškom ugledniku ukazuje za pogubnost idolopokloničkih krvnih prinosa i gozbi: »Oni koji smatraju da treba da Mu prinose žrtve krvlju, i dimom od mesa, i svespaljenicama, i da Ga takvim počastima proslavljaju, izgleda mi da se ni po čemu ne razlikuju od onih koji isto uvažavanje ukazuju gluvim /idolima/ ...« (3:5) – Naravno, gluvim i slepim idolima nisu trebali prinosi od mesa i krvi, niti ljudsko klanjanje i slavljenje, već demonima koji su stajali iza njih i ljudskoj pohoti. Prinoseći krvnu žrtvu i jedući od nje, čovek tako postaje i sam duhovno mrtav i nepokretan kao idol, uspostavlja pogubno zajedničarstvo, preko idolopokloničke trpeze, sa demonima (cp.: 'Korinćanima', I, 10:18-20). Razjareni neznabošci i Judejci iz Smirne, tražeći od rimske maloazijske vlasti Polikarpovo spaljivanje, uzvikivali su za njega da je uništitelj njihovih bogova »koji mnoge uči da ne prinose žrtve niti da se /idolima/ klanjaju.« ('Stradanje Polikarpa Smirnskog', 12:3) – Svetom Božijem čoveku je bilo zabranjeno i da prodaje svoju životinju neznabošcu, koju bi ovaj hteo da žrtvuje: »Neka ne prodaje ni jedan čovek goveče ili živinu, čistu, tuđincima da ga oni ne bi prinosili na žrtvu.« ('Damašćanski savez', 12:8-9)



U svetim redovima i kultovima kandidati su nakon ispitivanja uvođeni kroz sakrament vodenog kupanja, krštenja, vodenog pogruženja (hebr.: tebilah - ÔÜŮŃŘ). Po 'Tori' nečist i grešan čovek je trebao da se očisti škropljenjem vodom ('Brojevi', 19:11-22). Oni koji su iz mnogoboštva (proseliti) prelazili u judaizam takođe su morali da se podvrgnu sakramentu vodenog oblivanja ('Mišna' – Pesachim, 8, 8; 'Babilonski talmud', Jevamoth, 46b; ‘Avodah Zarah, 57a). Flavije ukazuje da su eseni, koji su se pre svakog obeda prali, neofite krštavali nakon jedne godine ispitivanja: »... Čisti se vodom osvećenja, ali /još/ ne sudeluje pri zajedničkom obedu.« (II, 8, 7; v.: 'Pravilnik zajedništva', 6:18; 'Liturgija Krštenja' / 4Q414, frag. 2, col. 2) Po kumranskom 'Pravilniku zajedništva' za poročnog čoveka se iznosi: »... Neće ga umiti voda očišćenja, i neće ga oprati ni mora ni reke, i neće ga sprati ni sva voda za kupanje.« (3:4-5) Prestupnici Božijih reči nisu smeli da »ulaze u vodu da ne bi doticali svete ljude pri očišćenju.« (5:13; v.: 15:14) Tek kada se odrekne grešnog života, koji ga razdvaja od Svetlosti, čovek će moći skinuti duhovni »kal u vodi očišćenja«, biti posvećen u čistoj vodi (3:9; cp.: 'Judejske starine', XVIII, 5, 2). Takvo predano vodeno krštenje popratiće i blagodatno krštenje Ognjenim Duhom: »I obliće ga Duhom Istine kao vodom očišćenja od svih gnusoba laži i kaljanja.« (4:21) – Krštavajući u vodama Jordana, Jovan Preteča je krštene pozivao da se najpre pokaju i priznaju svoje grehe ('Matej', 3:2.6.8.11). Po Pitagorinim rečima, sačuvanim kod Laertijea, »Očišćenje se postiže pokajanjem i kupkom, zatim time da se čuvamo svakojakih kaljanja, da se uzdržavamo od mesa uginulih životinja, ...« (VIII, prg. 33)

Stari Jevreji su bili dužni da pre ulaska u bogomolju podvrgnu sebe očišćenju: »... Svaki koji dolazi u dom klanjanja neka ne dolazi nečist ...« ('Damašćanski savez', 11:21-22) I kod starih Rimljana i Grka je bio običaj, da se ljudi, pre nego što će ući u koji ugledni hram, čiste pranjem i oblivanjem: »Oboje zahvate vode te njome obliju glavu i odeždu na sebi, a onda se zapute k hramu boginje svete, ...« (Ovidije: 'Metamorfoze', I, 371-373) – Među Egipćanima je vladao običaj da niko posle polnog opštenja sa ženom ne može stupiti u hram a da se pre toga ne opere (Herodot, II, 64).


Verovanje u predodređenost, Proviđenje i Sudbinu

Sveti Božiji služitelji nalazili su sebe kao Božije izabranike (hebr.: behirim), kao predodređene u Božijem Planu da uzmu ključnu ulogu u Poduhvatu Spasenja. Apostol Pavle ukazuje: »... Znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji Ga vole, koji su po Njegovoj odluci pozvani. Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio da budu saobrazni liku Njegovoga Sina, da On bude prvenac među mnogom braćom. Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao, a koje je opravdao, te je i proslavio. /.../ Ko će podići tužbu protiv izabranika Božijih?« ('Rimljanima', 8:28-30.33; v.: 'Titu', 1:1) Bog na Zemlji, za svoje proroke, videoce, služitelje, podiže one ljude koji su se kao duše, u Nebu, obavezale da će služiti Svetlu, koje u sebi nose nalog Spasenja, koje su se zakonitim životom pripremili za svetu službu, i kao takvi mogli i lakše da čuju i prihvate Reč koja vaskrsava i spasava: »... Poverovaše svi koji su bili određeni za večni život.« ('Dela', 13:48). Vernima u rasejanju apostol Petar ukazuje: »... Vi ste izabrani rod, kraljevsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela Onoga koji vas je iz Tame prizvao u Svoju čudesnu Svetlost;« ('Petar', I, 2:9) – I eseni, koji su sebe videli kao Božije izabranike ('Poredak zajedništva', 8:6), donekle slično farisejima, verovali su u Sudbinu i Proviđenje, bez čije volje i dopuštenja se ništa ne bi moglo dogoditi: »Sledba esena uči da se u svemu pokazuje snaga Predodređenja, i da se sve postignuto ljudima, ne može desiti bez i pored toga Predodređenja.« ('Starine', XIII, 5, 9; v.: XVIII, 1, 3; 'Judejski rat', II, 8, 14) Božiji izabranici su nalazili sebe kao posvećenike Proviđenja: »... Neka se prosvetle neporočni jer je njih, za Savez večiti, odabrao Bog, i njihova je sva slava i čast čovekova.« ('Poredak zajedništva', 4:22-23) – A u 'Zahvalnicama' se ukazuje za moć Proviđenja: »Sve je zapisano pred Tobom pisaljkom sećanja za sva vremena večita.« (1:23-24, v.: 9:29-31; 15:14-15.17.22)

Po Zakonu uzroka i učinka svaki čovek drži svoje življenje, sliku svog života u svojim rukama, te je uobličava saglasno programima koji vladaju u njemu, saglasno svome mišljenju, govorenju i postupanju, odnosno saglasno svojim delima (cp.: 'Sirah', 15:14-17). I kako čovek prema svojoj volji uobličava svoje življenje, tako mu se to i vraća, tako mu i setva izniče, tako i žanje. Ako je Bog Tvorac i Roditelj čovekove duše, ako je on u najdublju nutrinu tog duhovnog tela uneo Svoje programe, odredio (odredio u smislu uredio, naznačio) kako duša i čovek treba da žive, to ne znači da On određuje i ponašanje čoveka koji je se udaljio od Neba: »Od Jove su koraci čovečiji, i kako da čovek razumije svoj put?« ('Izreke', 20:24) - Bog može da vodi samo onog čoveka koji živi po Njegovim programima, po Njegovim odredbama, po Njegovim zapovestima (Zakonima života); i čovek pritisnut sudbinskim bremenom ne može ga skinuti bez pokorničkog i zakonitog življenja: »Znam, Jova, da put čoveka nije u njegovoj vlasti, da čovek koji hoda ne može upravljati korake svoje!« ('Jeremija', 10:23) Čovek koji je povezan sa Bogom u svojoj duši, on doživljava da Bog određuje njegova dela, njegov život, jer je svesno sebe podredio i predao Najvišoj Volji, Onoj od koje prima impulse za svoje misli, reči i postupke. I takav čovek prestaje da greši, jer njegov život postaje Bog, Duh Života: »Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer Njegovo seme ostaje u njemu; i ne može da greši, jer je od Boga rođen.« ('Jovan', I, 3:9) Čovek sebe podređuje Istinitome i predodređuje u Duhu Istine za blaženstvo, za ulazak u Radost Nebeskog Gospodara, samo vernošću Zakonu, zakonitim, svetlim delima, delima koja ishode iz ljubavi prema Istini i Dobru. Ako ni jedan vrabac ne pada na zemlju bez Božijeg dopuštenja ('Matej', 10:29), to i u svemu što nam se događa treba nalaziti ili Božije dopuštenje ili Božije izvojenje, blagovoljenje: »Sve sto ti se događa primaj kao dobro, znajući da bez Boga ništa ne biva.« (Didach, 3:10)

Verovanje u reinkarnaciju i vaskrsenje duše

Pošto su Božije svetlonoše delovale na svim podnebljima, negde više (kao u Izraelu), drugde manje, to i među mnoge narode, plemena, rodove i jezike susrećemo učenje o transmigraciji duše, reinkarnaciji (reincarnate), makar i u tragovima. Negde je ono i dosta izvitopereno postavljeno, izvrnuto, kao u hinduizmu i u starom Egiptu, gde je se zamišljavalo da se ljudske duše mogu seliti i u životinjska tela. Tako helenski historik Herodot u V stoleću stare ere u svojoj ‘Historiji’ ukazuje na reinkorporacionae poglede starih Egipćana: »Egipćani su prvi izrekli i to da je duša čovečija besmrtna, i kad telo umire, ulazi u drugu životinju, koja se tada rađa, a kad obiđe sve životinje suvozemske i morske i krilate, ulazi opet u čovečije telo koje se tada rađa; tako obilazi tri hiljade godina. To su gdekoji Heleni učili, jedni pre, drugi docnije, kao da je njihovo.« (II, 123) U hermetičkom traktatu 'Ključ' jasno se pak ukazuje da ljudska duša može biti primljena samo od ljudskog tela: »Niti jedno drugo telo ne može udomiti ljudsku dušu. Nije zakonodavno ni da ljudska duša uđe u telo beslovesnog bića. Božiji Zakon štiti ljudsku dušu od takvog nasilja.« (19) Platon inspirisan učenjem znamenitog Pitagore (čije puke su uveliko uticale i na oblikovanje dosta jake stoičke etike) na mnogim mestima u svoji filosofskim dijalozima i traktatima govori o reinkarnaciji, te ukazuje da su mnoga učenja ustvari podsećanja, obnavljanja starih znanja. Tako naprimer. u 'Menonu' iznosi sledeće: »Kako je duša, dakle, besmrtna i često postojala i gledala i ono što je ovde na zemlji i ono što je u Hadu, ukratko: gledala sve stvari, nema ničega što bi joj bilo nepoznato. Stoga nije nikakvo čudo što se ona i što se tiče vrline i drugih stvari može da seti onoga što je i ranije znala.« (86 c; videti i: 'Fedar': 249 c) – Takav pogled usvaja i Kikeron: »Veliki dokaz da ljudi znaju mnoge stvari još pre rođenja jeste činjenica da već dečaci, dok uče teške veštine, tako brzo shvataju bezbrojne pojmove, da nam izgleda kao da ih tada ne čuju prvi put nego se prisećaju i dozivaju ih u pamćenje.« ('O starosti', pogl. 21- prevod: Branko Gavela)

Mnoge hrišćanske sekte prvih stoleća jasno su naglašavale svoju veru u reinkarnaciju i u vaskrsenje duše. Tako crkveni bogoslov Epifanije Kiparski u 'Panarionu' govori za markioniste, sledbenike Markiona (II stoleće), gnostika iz Sinope u Pontu (Mala Azija), sina tamošnjeg episkopa: »Markion je takođe priznao /.../ ne vaskrsenje tela već duša – i priznaje spasenje duša a ne tela. Slično ovome, on utvrđuje pretvaranje duša i preseljavanje iz jednih tela u druga tela.« (Haer. 42. 4) – I karpokratijanci, koji su u telu videli tamnicu za dušu, priznavali su njena otplaćivačka preseljenja iz jednog tela u drugo (ibid., haer. 27, 5) – Obrazovani egipatski asketa Hijeraks (Hierakas) i njegovi sledbenici priznavali su samo duhovno vaskrsenje, odnosno nisu verovali u podizanje fizičkog tela (haer. 67, 1-2).

Epifanije, obrađujući podrobno i manihejce (haer. 66) u svojoj klasifikaciji raznih 'odstupničkih i 'krivoverničkih' sekti i škola, prenosi njihovo reinkorporaciono verovanje koje nosi tragove istine: »... Ko ubije pticu, biće ptica. Ko ubije mi¬ša, on će biti miš. A ko je opet bogat u ovom svetu i ode iz svog tela, nužno mu je da se preseli u telo siromaha, i ići će da prosi, i posle toga preći će u večnu muku.«

Heresiolog Irinej Lugdunumski odbacuje reinkarnacioni tok, zato što se (običan) čovek se seća svojih ranijih života (Adversus haereses, II, 33). Mnogo toga čovek se ne seća iz svoga života, no odsustvo jasnog sećanja ne znači da se to nije ni zbilo. Čovek ne vidi ni Nebo, Kraljevstvo Duha, pa ne znači da Nebo 'ne postoji'. Kad se duša utelovljuje, ona pred prethodnim utelovljenjima, postavlja zastor; tako lakše i odvažnije može hodati kroz novi zemaljski život. Kad se duša i čovek prosvetle, onda Duh čoveku može otvoriti vrata Neba, i prikazati mu ranije silaske u meso.

Točak rađanja i umiranja čini točak života, koji su orfici zvali i ‘krug’ (ho kýklos) rađanja a pitagorejci i ‘krug neminovnosti’ – kýklos anágks (Diogen Laertije, VIII, 14). Kada kroz kružni tok čišćenja duše dospemo do nepomičnog centra Točka, Središta, Boga, mi izlazimo iz reinkarnacionog toka izazvanog teretom grešnih zaduženja. To su i izražavali prikazi ognjenog kukastog krsta (koji se okreće na desno) na starim hrišćanskim nadgrobnim spomenicima. Isusov brat, esen Jakov pominje točak rađanja ukazujući da oganj greha koji sipa nezauzdan jezik može da nas baci u pakao, u plamen gorkih sudbinskih nevolja tokom više utelovljenja i rastelovljenja, tokom više Eona: »Tako se i jezik nalazi među našim udima, prljajući sve telo i paleći točak rađanja – tňn trohňn ts genéseMs, i zapaljujući se od Pakla/Gehene.« (3:6) – Točak rađanja potvrđuje i Isus ukazujući da se bojimo onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu ('Matej', 10:29); dakle da se bojimo grešenja koje nas vezuje za krug rađanja i koje nas baca u Pakao i s ove strane i s one strane, i dok smo u telu i kad smo izvan tela. I pokajana duša može vaskrsnuti i u Ovostranom, i (nešto teže) u Onostranom, kad otplati svoje grehe do poslednje pare: »Nećeš izići odande dok ne platiš poslednje pare.« ('Matej', 5:26)

Vaskrsenjem Nebo, Punina, ispunjava dušu, i pročišćena i prosvetljena duša sjedinjuje se sa Nebom, beskonačjem. Znameniti latinski filosof Kikeron govori o poreklu duše: »Duša je data iz onih večnih ognjeva koje zvezdama i suncima nazivate.« (Skipionov san, pogl. 3 – prg. 7) – Stari narodi su smatrali da svaka duša odlazi nekoj zvezdi po smrti tela, odnosno da svaka duša ima svoju zvezdu. Istinsko poreklo duše je Iskon-Sunce koje drži ceo Univerzum, Ognjeni Duh Života. Kikeron još prenosi Sokratovo mišljenje o duši: »... Nije kao većina drugih ljudi govorio sad jedno sad drugo, nego uvek isto: da su ljudske duše božanske prirode i da im je kad napuste telo, otvoren put u nebo, i to svakom dobrom i poštenom čoveku.« ('Lelije ili razgovor o prijateljstvu', cap. IV)
Gospod u Besedi na Gori ukazuje za gramzive bogataše da će svagda ostati uz Božija Stopala, vezani za svet ispaštanja: »Teško vama bogatima, jer vi ste u ovom životu primili svoju utehu! Teško vama koji ste sad zasićeni, jer ćete gladovati! Teško vama koji se smejete sada, jer ćete tugovati i plakati!« ('Luka', 6:24-26) – Za drske hulitelje koji obesno greše protiv Duha Istine Sveti Jedan ukazuje da će do kraja, do poslednje pare, u Tamnici morati da odužuju svoje dugove protiv Ognjenog Božijeg Jezika ('Luka', 12:10) – Svojim vernim služiteljima Gospod najavljuje da će ih opet, u drugom životu, pozvati i probuditi za Put Svetlosti: »Uistinu vam kažem da ćete vi, koji koji držite Moje sledbeništvo, u Preporodu, kada će Sin Čovečiji sesti na Presto Slave Svoje, i sami sesti na dvanaest prestola i suditi na dvanaest plemena Izraelovih« ('Matej', 19:28; v.: 'Otkrivenje', 20:4) – Svoje Apostole Gospod vidi utelovljene i u vremenu Posletka, kada će ih njegova trubeća reč opet podignuti da ispune svoj nalog, svoju nebesku obavezu: »A ovo je volja Onoga koji Me posla: od svih koji su Mi dati da nijednog od njih ne izgubim, nego da ih podignem opet u poslednji Dan. Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina, i veruje u Njega, ima život večni, te da ga Ja vaskrsnem u Poslednji Dan.« ('Jovan', 6:39-40, v.: 6:44) A u Posletku će vaskrsnuti na zemlji oni koji su se rodili od mesa i Duha. – I apostol Pavle je svestan da Božiji Plan i Poduhvat Spasenja traži bar još jedno utelovljenje izabranika: »Ako smo se samo u ovom životu uzdali u Hrista, jadniji smo od svih ljudi.« ('Korinćanima', I, 15:19) – Kada govorimo o točku rađanja treba jasno praviti razliku između anđeoskih utelovljenja po Božijoj predodređenosti (utelovljenja svetlonosnih duša), od utelovljenja opterećenih duša u Zakonu setve i žetve, duša koje u materiji najbrže mogu odužiti svoje dugove. U 'Knjizi Mudrosti' da se pročitati sledeće svedočanstvo: »Jer sam bio dobar, ušao sam u telo bez ljage.« (8:20) – Dok se zasenjene duše utelovljuju da bi otplaćivale svoje grehove 'teške poput zemlje', ili da bi služile satani čulnosti, državi smrti, Božiji anđeli silaze u meso, u uporište Tame, da bi svedočili za Put Istine i Izbavljenja, da bi donosili svetlu reč Spasenja.

Božije svetlonoše su znale da slabo telo postoji samo po duši (i Duhu koji prebiva u njoj), koja je došla i dolazila iz Neba, iz Božijeg Krila: »Ona se, naime, ne može videti ni dok je još u telu; nevidljivo dolazi i niko je opet ne vidi kada odlazi, pa premda ima samo jednu, nepromenljivu prirodu, ona je uzrok promena koje se dešavaju u telu. Jer ono sa čim se poveže duša to onda živi i uspeva, od čega se ona odvoji, to vene i umire – tolika je u njoj besmrtnost.« ('Judejski rat', VI, 8, 7) Sveti Božiji ljudi su sebe videli kao Božije putnike na Zemlji, Božije vojnike, koji trebaju iz Otadžbine doneti Svetlo i pomoći vibraciono uzdizanje zemne prirode. Jasno su verovali u postojanje duše pre začeća i rođenja tela, i posle smrti fizičkog, zemnog tela. Flavije ukazuje za esene izložene rimskoj torturi: »... Radosno su spuštali dušu ubeđeni da će nju ponovo dobiti.« ('Judejski rat', II, 8, 10) Održavali su učenje o pravednom Božijem Sudu, i o vraćanju u Nebo očišćenih duša, koje su srasle sa slikom Stradanja, Vaskrsenja i Vaznesenja svoga Otkupitelja: »... Veruju da će se tela razgraditi i da im tvar ne ostaje, ali da duša večno živi, pa da se ona, proistekla iz najfinijeg Etera, samo prirodnim čudom svlači dole i zatvara u telo kao u zatvor. Ali čim se /očišćena/ duša reši okova mesa, kao oslobođena od dugogodišnjeg ropstva, uspinje se u blaženoj radosti u Visinu. /.../ Time oni hoće da utvrde besmrtnost duše, a zatim i da podstaknu na revnost i odvrate od poroka, uzimajući da će dobri postati još boljima s obzirom s da se nadaju na nagradu posle smrti, a da će zli iz straha odustajati od svojih nastojanja, jer moraju računati sa tim da će ipak biti kažnjeni na onom svetu, ako za života i ostanu sakrivena njihova zlodela.« (II, 8, 11; v.: VI, 8, 7) – I sam Isus ukazuje da će tvrdokorne poročne duše biti udaljene od Božije Vatre koja je i svežina Radosti, da će biti bačene u ognjenu Tamu koja je i hladnoća Bezdana: »... Biće izbačeni u krajnju Tamu; onde će biti plač i škrgut zuba.« ('Matej', 8:12)

Dok duša, duhovno telo vaskrsava, fizičko telo može se samo preobraziti. Upravo zanemarivanje i odbacivanje reinkarnacione doktrine u poapostolskome hrišćanstvu koje je počelo da poprima neke sadukejske poglede, i kao rezultat nerazumevanja Hristovog Vaskrsenja, dovelo je do toga da se pojavi izopačeno učenje i o vaskrsenju istrulelih fizičkih tela iz grobova, što se još u nekim starozavetnim verzima negira ('Samuel', II, 14:14; 'Jov', 7:9; 14:12). Po ovom pitanju platoničar Kels je s pravom prebacivao institucionalizirajućim hrišćanima da uče o telesnom vaskrsnuću (koje zasenjuje potrebu za istinskom spiritualnom realizovanošću) zato što ne preferiraju istinski ono večno i nevidljivo (cp.: 'Korinćanima', II, 4:18): »Nije li to veoma glupo da vi čeznete za telom i da se nadate da će to telo vaskrsnuti kao da za nas nema ničega boljeg i vrednijeg od tog tela, a zatim ga predajete kazni kao nevažno. No s ljudima koji su takvog uverenja i toliko pristaju uz telesno nije vredno o tome razgovarati, ...« (Citirano kod Origena: Contra Celsum, VIII, 49; v.: V, 14) – Ako demoni, zli dusi, neće vaskrsnuti u fizičkom telu da bi primili svoj Sud, zašto bi to trebale da urade ljudske duše, koje već u sebi nose zapis o svim svojim dobrim i lošim delima? U 'Poslanici Korinćanima' i sam apostol Pavle delom govori u prilog vaskrsnuća duhovnog tela: »Ali neko će reći: kako mrtvi vaskrsavaju? i u kakvom će telu doći? Nerazboriti čoveče, to što ti seješ ne oživljava – ako ne umre. I što seješ, ne seješ telo biljke koje treba da bude, nego golo zrno bilo pšenično ili od nečeg drugog. A Bog mu daje telo kakvo je hteo, i svakom semenu njegovo telo. Nije svaka plot ista plot, nego druga je ljudska, i druga je plot skotska, i druga je plot ptičija, i druga je riblja. Ima i nebeskih tela, i zemaljskih tela, ali je drugi sjaj nebeskih tela, a drugi zemaljskih. Drugi je sjaj sunca, i drugi je sjaj meseca, i drugi je sjaj zvezda; jer se zvezda razlikuje od zvezde po sjaju. Tako je i sa vaskrsenjem mrtvih. Seje se u raspadljivosti, vaskrsava u neraspadljivosti. Seje se bez časti, vaskrsava u slavi. Seje se u slabosti vaskrsava u sili. Seje se prirodno telo, vaskrsava duhovno telo. Kad postoji prirodno telo, postoji i duhovno« (I, 15:35-44, v.: II, 4:16) – Kroz vaskrsenje čovek ne dobija nešto što uopšte nije postojalo (ranije), već stiče, obnavlja nešto što je već imao a to je palo u duhovni bezdan, izgubilo bogolikost, vezalo se za zemaljski prah ('Danilo', 12:2; 'Psalmi', 22:30); Bogu je smislenije i svrsishodnije da obnovi nešto što je već postojalo, nego da stvara nešto novo. Duša, dakle, duhovno telo koje je stvoreno kao Božija slika i prilika, vaskrsava i reinkarnira se. Ako duša zamenjuje mesnata tela poput kakvih haljina ('Jov', 10:10-11), besmisleno je verovati u podizanje tih "haljina" iz praha i groba. Hrišćanski bogoslovi, koji su zdušno branili vaskrsenje tela, u svome nerazumevanju, proturili su tako jednu strašnu i duboku, možemo reći i pogubnu zabludu (cp.: Minukije Feliks: 'Oktavije', pogl. 11, fin.). U svojoj 'Apologiji' Justin Mučenik iznosi svoju i preovladajuću veru u vaskrsenje umrlog tela: »... Mi se nadamo da ćemo opet dobiti umrle i u zemlju pretvorena tela naša, tvrdeći da kod Boga nema ništa nemoguće.« (I, 17 fin., v.: I, 18; Pseudo Justin: 'O vaskrsenju', pogl. 2 i 10) Kod Boga, dakako, ništa nije nemoguće ('Matej', 19:26), ali u okviru Božijeg Zakona, jer Bog je Zakon Života, i Bog ne može biti iznad Sebe. A Božiji Zakon kaže da se tela umrlih, kod kojih je se prekinula duhovna nit koja ih povezuje sa dušom (cp.: 'Propovednik', 12:6), više ne mogu i ne trebaju podizati. – Vera u vaskrsenje tela dovela je do toga da su neki hrišćani postali poklonici grobova mučenika i njihovih posmrtnih ostataka, te su odbijali da leš pokojnika predaju vatri, kao da se on i bez vatre ne bi raspao i preobrazio u prah. Rimski mnogobožac Kekilije Natalis prebacuje hrišćanima svoga vremena: »... Oni se gnušaju lomače za spaljivanje mrtvih i osuđuju takav običaj pogrebenja.« ('Oktavije', pogl. 11)

Da Bog vaskrsava fizička tela, onda bi u vremenu Posletka umrle starce trebao da vaskrsne sa njihovim oronulim telima, ubijene u pobačajima sa njihovim nerazvijenim telima, rođene bogalje sa njihovim obogaljenim telima, sijamske blizance sa njihovim sraslim telima, ... Tela mnogih su pojedena od strane divljih životinja, tela mnogih su pretvorena u prah i elemente zemlje, koji su se preko lanca ishrane ugradili u druge organizme. Milijarde i milijarde ljudi je živelo na ovoj Planeti. I Gospod ne treba da sakuplja nepregledne ostatke beskrajnog mnoštva ljudi, da bi ostvario Vaskrsenje, kad ima pred sobom dušu stvorenu za besmrtnost, za večni život. I tu dušu, to duhovno telo, ako je se očistilo od greha i probudilo iz sna ovoga sveta, Gospod će vaskrsnuti i proslaviti.

Reinkarnaciju odbacuje onaj ko ne poznaje optimalno dobro Božiji Plan Spasenja i determinizam koji vlada u svetu. Reinkarnaciju odbacuje onaj ko neće iznutra da se menja i da se oblači u Hrista, ko je ostao stari čovek, stari Adam. Odbacivanje reinkarnacije je čin u službi nepravde i Laži, ljudski pristup koji postavlja prepreku Božijem Svetlu. Hrist ukazuje: »Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a pravednik neka i dalje čini pravdu, i sveti neka se i dalje osvećuje.« ('Otkrivenje', 22: 11) – A to znači, dok čovek ne prihvati Hrista i kružni tok čišćenja duše, on će u svim inkarnacijama ostati ono što jeste, i on će se uvek inkarnirati, dok još to bude bilo moguće. Kada Božije Kraljevstvo bude moćno podignuto na Zemlji, inkarnacija za opterećene i neočišćene duše biće i onemogućena. Jer Svetlo će biti a Zemlju, a svetlo privlači samo svetlo, svetle duše.

Već u 'Starom Zavetu' susreće se pogrešno zapisan Zakon uzroka i posledice (iz koga ishodi zakon reinkorporacije): »Ko drugome izbije oko, biće mu oko izbiveno.«. Tu je zakon interpretiran kao poziv na osvetu: »Oko za oko, zub za zub.« Gospod pak kaže: »Svi koji se maše za mač – od mača će stradati« (‘Matej’, 26:52), te: »Ko u ropstvo vodi, i sam će u ropstvo otići.« ('Otkrivenje', 13:10) Božiji mač je Zakon setve i žetve: kad se Mač izvuče iz korica, to kazuje da je negativni, neokajani uzrok sazreo, i da nastupa vreme žetve i otplaćivanja. I Jovan Krstitelj, koji je delovao kao novi Ilija (‘Matej’, 17:12), nešto slično kazuje: »Već i sekira leži kod korena drveća.« (‘Luka’, 1:9)

Čovek koji ne živi u samospoznaji i pokajništvu, ko obesno greši, neminovno mora kroz nevolju, bol i patnju, kroz "tamnicu" da iznese i otplati sav svoj duševni dug, svu svoju karmu. Gospod u Besedi na Gori slikovito kaže: »Izbaviti se nećeš odande dok ne platiš i poslednju paru.« (‘Matej’, 5:6) Ko greši protiv Duha Svetog, za njega nema oproštenja, jer on je svesno i obesno grešio, i on svoj greh može samo kroz patnju da oduži, kroz nošenje svoga bremena. Koji iznova razapinju Hrista, koji greše protiv Duha Svetoga, svoje srce zatvaraju za pokajanje, svoju dušu predaju Mraku, tako da ih ni Gospod ne može zaštititi od gorkih ispaštanja. – Pojedinci iz jevrejskog naroda, gledajuci Isusova čudesa, mislili su da je On reinkarnacija proroka Ilije ili Jeremije ('Matej', 16:14 ). Isus je pak za sebe svedočio, što su i Apostoli potvrđivali, da On jeste utelovljenje Logosa, Jedinorodnog Sina Božijeg, Suvladara Neba.

Za slepog čoveka koji će biti isceljen, učenici Isusa pitaju: »Ko je sagrešio, on, ili roditelji njegovi pa se slep rodio?« (‘Jovan’, 9:2) – Zapazimo da učenici Isusu za slepca koga će isceliti nisu rekli: »Učitelju, kako su njegovi roditelji zgrešili te se slep rodio?«, već: »Ko je zgrešio: on ili njegovi roditelji ...?« – Zašto su to pitali? Zato što ih je Isus učio reinkarnacionim tokovima, a s druge strane bili su i pod presijom predajno-nakaradnog učenja da deca nasleđuju grehe roditelja. No proročki Duh je uvek ukazivao da zubi neće trnuti potomcima i deci onih koji su jeli 'kiselo grožđe', koji su činili grehe, već će svako sam za svoje grehe, pred Bogom, u zakonu uzroka i posledice, odgovarati i ispaštati.
Zasto tobožnji hrišćanin odbacuje reinkarnaciju?!

Iako je Zakon setve i zetve, Zakon uzroka i posledice, koji definiše reinkarnacioni tok duše u Dolini suza, zapisan i u Bibliji, mnogi koji su sebe smatrali hrišćanima odbacivali ga. Zakon setve i žetve se bez ustezanja gura na stanu i obesmišljava. To radi onaj ko hoće da ostane slep, ko neće da prizna neku tešku krivicu koju vuče za sobom. Jer kad bi priznao reinkarnaciju trebao bi potom da se pita i šta nosi sa sobom, koji neočišćeni teret iz prethodnih inkarnacija. Trebalo bi potom i mnoge, bili oni u telu ili rastelovljeni, da zamoli za oproštaj, a crkveni hrišćanin želi da živi pod orelom 'bezgrešnosti'.

Čovek koji sebe ne priznaje reinkarnaciju, i koji sebe pred Duhom ne ispituje i ne usavršava, kada nastupe velike nevolje i velika iskušenja lako će upasti u najveću hulu protiv Boga optužujući Ga gorko zašto je na njega 'bezgrešnika' poslao takve nevolje ili dopustio da 'odnegde' padnu! (Naravno, čovek može da strada ne samo zbog svojih ljudskih grehova već i kao pravednik, za Božiju slavu, – što je već bio slučaj sa mnogim Božijim prorocima.) Crkveni hrišćanin koji ne uzima duhovno-realizacionog udela u Hristovom, Prvom Vaskrsnuću ('Otkrivenje', 20:5-6), koji ne shvata dušu kao duhovno telo dato sa Neba, želi samo telesno vaskrsenje; ako bi priznao reinkarnaciju, morao bi da shvati da postoji samo vaskrsenje duše, a telo može samo da se preobražava. Ali ko želi da zadrži greh koji je činio u telu, želi i da zadrži telo. I on, koji nije vaskrsnuo iz groba greha i sebičnosti, zamišlja neko telesno vaskrsenje. Telo se preobražava a duša, duhovno telo, vaskrsava, budi se iz sna ovoga sveta. Vaskrsava nešto što je bilo nosilac bogolikosti a potom izgubilo taj sjaj; vaskrsava, dakle, nebesko telo. To i apostol Pavle potvrđuje: »... Vaskrsava duhovno telo.« (‘Korinćanima’, I, 15:44) Duhovno telo je duša; svako telo ima svoj oblik, pa i duša. – Hristovo fizičko (preobražavajuće) ustajanje iz groba je simbol našeg duhovnog ustajanja; i Hristovo fizičko raspinjanje na krstu je simbol našeg duhovnog raspinjanja starog čoveka. Vaskrsla duša dovešće i do preobraženja fizičkog omotača. Arhanđeo Mihael ukazuje Danilu za poslednje vreme ispaštanja Izraela pod Antiohovom tiranijom, za početak ere Riba: »Tada će se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemljinu; jedni za večni život, drugi za sramotu, za večnu gadost.« ('Danilo', 12:2) U vremenu Posletka biće moćno podignute i pokrenute kako duše koje teže Svetlu tako i Antihristovi poklonici i privrženici. 'Didahe' ukazuje vernima na važnost pobedničkog istrajavanja u vremenu Posletka: »... Neće vam koristiti sve vreme vere vaše ako se u poslednje vreme ne pokažete savršeni.« (16:2) – Hrist materijalnim telom nije ušao u Nebo, već Mu je po smrti tela materijalno telo bilo dematerijalizovano, a duša je se Učenicima prikazala sa dematerijalizirajućim telom.

Vaskrsnuti ponajprije znači probuditi se iz vezanosti za privid i zemaljsku ograničenost. Vaskrsava onaj koji čuje Božiji glas koji poziva na zakoniti život, onaj koji primi i prihvati taj poziv u svoj život, čuje ga i posluša, koji ga ostvari: Isus ukazuje: »A ovo je volja Onoga koji Me je poslao: da ne izgubim ništa od onoga što mi je dao, nego da to vaskrsnem u poslednji Dan. Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina – i veruje u Njega – ima život večni, te da ga Ja vaskrsnem u poslednji Dan.« ( 'Jovan’, 6:39-40) – »Zaista, zaista, kažem vam da ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi slušati glas Sina Božija, i koji ga čuju - živeće.« (5:29) Duše svagda vaskrsavaju, međutim vaskrsavanje u poslednji Dan, u vreme posletka je najznačajnije i najslavnije, jer oni koji tada vaskrsnu, pokazaće da su pobedili i ona najveća iskušenja, te da su dostojni da preobraženi i zapečaćeni Duhom u nasledstvo dobiju novu, preobraženu, 'vaskrslu' Zemlju, i da im se potpuno otvore vrata Neba. Ako bi vaskrsli fizičkim telom kako bi mogli sa njime da uđemo u Nebesko Kraljevstvo, u Kraljevstvo Duha?

U traktatu Perí anastáseMs ('O vaskrenju'), fragmentarno sačuvanom, koji se pripisuje Justinu Filosofu, iznose se mnogi argumenti protivnika vaskrsenja fizičkog tela, te se pokušavaju pobiti: »... Od onih koji odbacuju vaskrsenje tela jedni drže da je to nemoguće, drugi tvrde da je za Boga nedostojno vaskrsenje ploti, ništavne i prezrene, treći nalaze da plot uopšte nema obećanja. Pre svega, čini mi se da protiv onih koji smatraju da je Bogu nemoguće da vaskrsne plot valja istaći kao očigledno ono što sami vide: da se na rečima nazivaju vernima, a da su na delu neverni i čak gori od nevernika. Jer svi narodi koji poštuju idole veruju da je njima sve mogućno, kao što i pesnik Homer govori: "... Bogovi sve mogu i lako ... " /'Odiseja', X, 306/.« (Prg. 5 – prevod: Ksenija Končarević) – Bogu, Zakonu Života, je sve moguće, sve što je zakonito. A podizanje truležnog materijalnog tela, koje je prešlo u prah i pepeo, ne stoji u Božijem Zakonu i Redu. Autor dela 'O vaskrsenju' pokušava uveriti čitaoce da će prilikom vaskrsenja telo biti obnovljeno u celosti, pa i sa polnim organima i matericom. Ako Isus ukazuje da će vaskrsli u Novome Svetu biti poput anđela, da se neće ženiti i udavati, neće rađati decu ('Luka', 20:34-36), onda je besmisleno i nesvrsishodno da imaju polno-reproduktivne organe. Ako bi Bog nečije telo vaskrsao u istom obliku kakav je ovaj imao za vreme zemnog života (prg. 2), onda bi On podržavao nešto nesavršeno, jer svako zemaljsko telo se pokazuje kao nesavršeno u mnogo čemu, pogotovo danas kad su geni opterećeni mnogim negativnim uticajima. Zar bi Bog i nekadašnje bogalje kao bogalje, dakle u istom obličju, trebao da vaskrsne?! A ako vaskrsava nekog u obličje koje nije imao, onda to i nije podizanje nekadašnjeg tela, "vaskrsavanje". Duša, u svom neopterećenom vidu je savršeno bogoliko telo, i duša treba da vaskrsne u svom bogolikom i slavnom telu.

Materijalno telo je nedostojno nebeskog življenja. Materijalno telo može biti samo slavno preobraženo (da postane slično anđeoskom duhu), a duša, nebesko telo, vaskrsava: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista, Koji će preobraziti naše poniženo telo, - da bude saobrazno Njegovom slavnom telu, - Svojom Silom kojom može sve da pokori Sebi.« ('Filipljanima', 3:20-21) – Materijalno, zemno telo, nikada nije bilo u Nebu, Kraljevstvu čistog Duha, pa u Nebo ne može ni dospeti, uzdići se takvo kakvo jeste.

Negirajući reinkarnaciju vodeći ljudi crkvene institucije se poprilično duševno opterećuju pred Bogom. Kad bi verujući narod upućivali u Zakon setve i žetve, time i u reinkarnaciju, mnogi vernici bi lakše i Bogu zahvalnije podnosili svoj teret, svoje sudbinsko breme, i izbegavali bi da stvaraju nove negativne uzroke, jer bi očiglednije znali: na svaki neokajan i neočišćen uzrok dolazi gorka posledica.

Crkveni hrišćanin ne razmišlja logično, jer nema ni Hristov um, Logosov um. Ako je Bog stvorio Kraljevstvo Duha stvorio je i (finu) materiju. Ako imamo duh i materiju, Nebo i Zemlju, onda imamo i duhovno i fizičko telo. Fizičko telo dolazi iz zemaljskog praha, duhovno telo dolazi sa Neba. Ako duša jedom dođe u odeždu od mesa, zašto tokom mnogih Eona ne bi mogla opet doći, zašto ne bi, ako mora i treba, i hiljadu doživela reinkorporaciju?! Okamenjena i pritisnuta predrasudama svest ne može logično i dijalektički da razmišlja. I ona hoće i Boga da ograniči kao što je i sama ograničena. Ona ne vidi da je i duša samog Isusa došla sa Neba, da je bila u njemu tokom njegovog života, i da je se slavno vratila u Nebo. Jer sve što je u Nebu stvoreno, stvoreno je za večni život. – Crkveni mislioci toliko su otišli u antropološko-eshatološkom zastranjivanju, da su učili i uče da Bog dušu stvara tek sa rađanjem tela. Tako Jovan Damaskin Origenovo učenje o pretpostojanju duša ('Počela', I, 6) naziva ludošću ('Tačno izloženje pravoslavne vere', pogl. 79). Da je tako, onda bi i duša, sa umiranjem tela, i sama umrla; ne bi je čekao ni zagrobni, onostrani život ni onostrani sud i ispaštanje. No duša postoji i pre začeća čoveka, i tokom začeća ona svojim zračenjem učestvuje u oblikovanju embriona i fetusa: tako se duševne sene, duševna opterećenja, pokazuju i na nastajućeg čoveka, na sklop njegovih gena. Sirijski episkop Nemesije Emeski (IV st.), u svome antropološkom traktatu 'O čovekovoj prirodi' (De natura hominis) odbacuje reinkarnaciju, ali i mišljenje da se duša stvara za vreme začeća ili rođenja čoveka, odnosno priznaje njeno pretpostojanje (pogl. 2).

Crkveni hrišćanin, vernik vezan za spoljašni kult, puno govori o Božijoj milosti, a ne priznaje reinkarnaciju koja je veliko polje milosti, jer omogućava duši da puno toga za kratko vreme otplati, prenese na telo. U onostranom, rastelovljena duša greh može da preda Bogu na razrešenje samo kroz duboko pokajanje, ali ne može da ga prenese telu i da pokuša ispraviti mnogo negativnog učinjenog. No crkveni hrišćanin ne priznaje ni onostrano pokajanje (v.: ‘Druga Klementova poslanica Korinćanima’, 8:1-3), iako je Hrist sišao u Had, da bi dušama doneo Evanđelje, čiji je centralni stožer poživ na pokajanje, na preumljenje: »... I mrtvima je objavljeno Evanđelje, da na ljudski način budu osuđeni u pogledu tela /= zbog onoga što su učinili na Zemlji/, a da /kad otplate grehe/ duhom po Bogu žive.« ('Prva Petrova', 4:6; v.: 3:18-20)

Telesni hrišćanin ne negira samo točak novih rađanja, točak života o kome govori apostol Jakov, već negira i točak čišćenja duše, kružni tok čišćenja duše: sebespoznaju, kajanje, praštanje, molenje za oproštaj, ispravljanje greha, ... Treba znati da se mnoge duše inkarniraju po struji Božije milosti da bi na zemlji ispravile svoje ranije grehove.

Onaj ko ne priznaje Zakon setve i žetve na kome se bazira reinkarnacioni tok, te ne preispituje sebe u svetlu zakonitog i požrtvovanog života, taj ne može ni slaviti ni voleti Boga onda kada se pojave bolesti, nevolje, sudbinski udari, jer on veruje da ga pogađa nešto što nije zaslužio, što nije dobro za spas njegove duše i njenog jačanja, što je izraz nečijeg hira. Sataninoj sili je u interesu da sakrije učenje o reinkarnaciji (ili da ga banalizuje: na primer podmetanjima da se čovekova duša može roditi kao životinja!), kako bi ljudi bližnje i Boga mogli da optužuju za svoja “nepravedna” stradanja i ispaštanja, kako bi živeli u huli na Nebo. – U kojoj zabludi se nalaze oni koji misle da duša živi samo jednom na zemlji, i u tom vremenskom okviru čak može i da zasluži i “večno prokletstvo”! Kako beskonačna kazna može da dođe kao plata za konačan greh?!

Zašto je rano hrišćanstvo imalo prodornost u helenističkom svetu? Pored ostalog i zato što je priznavalo i poznavalo i uvažavalo i Zakon setve i žetve, time i transmigraciju duše, zato što je u svetlu Istine mnogo toga tumačilo i izlagalo, zato što je Zakon Istine prizivalo u svoj život.

Ne treba biti ništa čudno što teologija i doktrina otuđene Crkve odbacuje i samu pomisao na brojna Hristova utelovljenja, jer ona ne priznaje ni reinkarnaciju ljudskih duša, čak više, kao što smo videli, ne priznaje ni prednatalno potojanje ljudske duše. No jasno je, ako duša postoji posle smrti tela, postoji i pre začeća. I ako se ona jednom može uteloviti, zašto ne bi i mnogo puta? Učenje nekih bogoslova, poput Origena, da duša dolazi iz Neba, odnosno da postoji i pre začeća tela, profanisana Crkva je strogo anatemisala, a njegove spise koji afirmativno govore o reinkarnaciji eliminisala. Tako je Origenovo bogoslovlje (koje po ovoj liniji izvire iz Platonovog i Pitagorinog) osuđeno kao "heresa" na Petom Vaseljenskom saboru (553. godine), po inicijativi zlokobnog i obrazovanog cara Justinijana, koji je "prvosveštenički" sagledao njegovo učenje i zatim uputio poslanicu Meni, patrijarhu Konstantinopola. U toj poslanici izloženo je i deset anatematizama. Zaključni stav glasi: »Anatema i Origenu, prozvanome Adamant, koji je izložio to nečasno i prestupno učenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na neki način radi na tome da se one ponove...« (cp.: Origen: Commentarii in Romanos, V, 1) – U prvom kanonu Šestog Vaseljenskog sabora, ponavlja se odluka osude sa Petog Sabora: »Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog učitelja, i Origena, i Didima /Slepog/, i Evagrija, koji su obnovili grčke basne, i prelazak i ponovno rađanje tela i duše, učenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih /.../ saborno smo predali prokletstvu i odbacili.« – Takvim stavom tobožnje i paganizirano hrišćanstvo je se doktrinalno spustilo mnogo niže od spoznajnog nivoa koji je figurisao u helenskoj i rimskoj filosofskoj misli, čije su mnoge škole poznavale i priznavale preegzistenciju duše i njenu selidbu. – Kada je neoplatonik Sinesije izabran za episkopa u Ptolemaidi (Pentapol – Egipat), dugo nije hteo da se odrekne svojih zdravijih filosofskih pogleda koji su odbacivali večnost zagrobnih muka i vaskrsenje tela, koji su priznavali preegzistenciju duša. Ako duša nadživljava smrt fizičkog tela, jasno je da se ona ne stvara zajedno sa telom koje će se roditi; pri prvom udahu novorođenčeta duša se samo potpuno ukotvljuje u telo koje je Duh oblikovao preko njenog zračenja.

Antikna filosofska misao je je često telo videla kao grob za dušu, smatrajući da je po rastelovljenju duša slobodna za uspinjanje u Nebo. I tu je često činjen veliki prevod, jer Nebo je otvoreno samo za prosvetljene duše, koje su se uzdigle u nebesku vibraciju, a zasenjene duše posle smrti tela ostaju u Podnebesima ili se iznova utelovljuju, da bi na zemlji očistile svoje grehe i postale istinski slobodne i spremne za Kraljevstvo čistog Suha. Drevni filosofi su često imali dosta dobru predstavu o duši, duhovnom telu. U svojim čuvenim silogizmima o besmrtnosti duše idealista Platon iznosi da se duša sama po sebi kreće, da je ona sama početak svog kretanja, da kao takva nije rođena i da je besmrtna (animus immortalis est). Hrišćanska antrolopogija (ponajprije kod Justina Filosofa) ispravila je Platonov krucijalni previd, potvrđujući besmrtnost duše. Naime, duša se sama po sebi ne kreće, ne postoji, već po Bogu, Većnom Pokretaču i Večnom Kretanju (v.: Tatijan: Oratio ad Graecos, 13), koji je jezgro duše, ono što u indijskom duhovnom blagu zovu atman.

Takozvana gnostička misao dušu vidi kao duh otpao od Boga. Monaški pisac Evagrije Pontijski (rođen oko 345. g.), koji je se dosta služio delima znamenitog Origena, iznosi da su pali duhovi duše ljudske: »Duša je um koji je nemarom otpao od jedinstva.« ('Glave gnostičke', III, 28) – Sve duše su ili sišle iz Neba da bi Bogu služile na Zemlji, ili su otpale iz Neba, odnosno izgubile Nebo dok su nemarno stražarile i bdile nad Zemljom i čovečanstvom.


Asimetrični etički dualizam

Sveti redovnici ovaj svet i ovo vreme videli su i doživljavali su kao veliko bojno poprište između Svetla i Tame, Dobra i Zla (cp.: 'Efescima', 6:11-17). Poglavara Tame eseni su nazivali prevashodno Belijar (hebr.: Belijaal; grec.: Beliar). U 'Drugoj Poslanici Korinćanima' apostol Pavle ponavlja i razlaže braći Isusov ukaz da ne mogu istovremeno zajedničarski i služiteljski ugađati i Svetlu i Tami: »Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima Pravednost sa Bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima Svetlost sa Tamom? U čemu se Hristos slaže sa Belijarom?« (6:14-15) U 'Zaveštanju Dvanaest Patrijarha' (gde postoje brojna pozivanja na esenske 'Enohove knjige'), delu koje odiše esenskim uticajem (a koje je pretrpelo poapostolsku redakciju), Krvnik ljudski se ponajprije susreće pod imenom Belijar: »U Belijara pak, svako delo je podeljeno, i nema u njemu jedinstvenosti.« ('Benjaminovo zaveštanje', 6:7, v.: 3:3-4.8, 6:1, 7:1-2). U ‘Damašćanskom savezu’, gde se pominju »tri mreže Belijalove« (4:15), stoji pozivanje na ‘Levijevo zaveštanje’ (14:5.8, 19:1). I ‘Isaijino vaznesenje’ Poglavara Tame poznaje prevashodno pod imenom Belijar (1:8-9, 2:4, 3:11.13, 4:2.14.16.18, 5:1.15 i drugde).

Božije mladice su znale da ako čovek ne ide uskim putem, ne može ni na mala vrata ući u Život ('Matej', 7:13-14), odnosno da hodanje bez Boga, idenje širokim putem, na kome se popušta svih pogubnim izazovima i iskušenjima, vodi u Ponor Propasti. Na početku 'Učenja Dvanaestorice Apostola' ukazuje se da čovek može hoditi samo putem istine ili putem poročnosti: »Postoje dva puta: jedan Života, a drugi Smrti, i velika je razlika izmedu ta dva puta.« (1:1; v.: 'Ponovljeni Zakon', 11:26-28) U kumranskom fragmentu ‘Dva puta’ (4Q 473), ukazuje se da će bezakonici biti prokleti i prognani iz svojih šatora, dok će čuvari Zapovesti naći Blaženstvo: »[Postoje] d[va] puta: jedan Dobra [i jedan Zla. Ako hodate putem Dobra], On će blagosloviti vas« – Bog je čoveku dao slobodnu volju, slobodu izbora da odluči da li će se prikloniti vođstvu Svetla ili zavođenju Tame, odnosno ko će vladati njime i živeti kroz njega: »On načini čoveka da vlada svetom, i dade mu dva duha, da hodi po njima do njemu predodređenog časa pohođenja. To su, eto, duhovi istine i /duhovi/ poroka. Sa vrela Svetla poreklo je istine, a s izvora Tame poreklo poroka.« ('Pravilnik zajedništva', 3:17.19) – Pogrešno shvatanje zakona kauzalnosti, ovostranog dualizma i Pada koji je urušio Božiji poredak u Stvaranju, dovelo je vremenog u nekim sektama do ukorenjavanja zablude da postoje dva Boga (Bog Dobra i Bog Zla), ili da u Bogu postoji Zlo, te da Svevišnji Bog nije tvorac Sveta, već neki niži Demijurg. Eshatologija i soterologija Božijih posvećenika znala je da će jednom Zemlja Božijim Mačem biti očišćena od Belijalovog semena, od grešnika i greha, i da se vode poroka i poročnika više neće razlivati i uzdizati: »... Pohitaće Mač Božiji u doba Suda, i svi će se sinovi istine Njegove dići da pokore Zlotvora, i nikoga od sinova krivice više neće biti.« ('Zahvalnice', 6:29-30; cp: 'Otkrivenje', 19:15.21, 21:1)

Do početka vremena Odmaranja, budnom čoveku predstoji neprestana borba sa duhovima Tame. A Tamu koja vlada svetom vrli čovek može pobediti, i dobiti svoj zasluženi venac, počinjući od sebe, prepoznavanjem i čišćenjem vlastitih grehova, dakle živeći u točku pokore: moljenju, kajanju, praštanju, ispravljanju grehova, čišćenju negativne, svezane energije.


Pokloništvo Ognjenoj Svetlosti

U svim blagočestivim redovima (a ponajprije među persijskim Magijcima, cp.: 'Makabejci', II, 1:19-36), od strane svih svetlonoša, Bog je obožavan kao Sveti Oganj, Oganj koji sažiže grešno i uzdiže čisto: »... Bog je naš Oganj koji proždire.« ('Jevrejima', 12:29; 'Ponovljeni Zakon', 4:24) Na Horebu je se Mojsiju Gospod ukazao »u rasplamsaloj vatri iz jednog grma.« ('Izlazak', 3:2). Izlazeći narod Gospod je pratio u obliku Ognjenog Oblaka i Ognjenog Stuba: »Na dan kad je podignuto Prebivalište Oblak prekri Prebivalište, Šator Svedočanstva. Od večeri do jutra stajao je u obliku ognja nad Prebivalištem. Tako ga je Oblak neprestano zaklanjao, a noću bejaše poput ognja.« ('Brojevi', 9:15-16) – U 'Evanđelju po Luki' Isusu se pripisuju reči: »Došao sam da bacim Vatru na zemlju, i kako bih hteo da je već zapaljena.« (12:49) – U 'Evanđelju po Tomi' Sa Isusom se povezuje izreka: »Ko je blizu Mene, taj je blizu Vatri.« (Frg. 82) – Svetlost Života, Sedmerostruki Ognjeni Duh ('Otkrivenje', 4:5) čini »služitelje Svoje plamenom ognjenim.« ('Psalmi', 104:4) Kada zakonitim, kontemplativno-delatničkim životom duhovni pregalac u sebi razvije sedam Svetih Snaga, on se i doživljava i nalazi kao Božije sunce koje osvetljava svet, kao ognjeni stub koji drži svet (cp.: 'Ezekiel', 1:27-28). Božiji posvećenici i razgoreni molitelji su tako na Zemlji bili čuvari Svete Vatre, sinovi i kćeri Sunca Pravednosti, Božije baklje koje su pronosile Svetlost i Toplinu, i palili za zakonit život mnoga voljna srca, naklonjena Svetlosti i Životu.

Kult Ognja najuočljivije susrećemo kod Persijanaca, među Magijcima; tako Herodot ukazuje za Persijance: »Persijanci Vatru smatraju za božanstvo. /.../ Smatraju za prirodno da bog /kroz spaljivanje/ pojede ljudski leš, ...« ('Historija', III, 16) – U 'Gemara' traktatu 'Bava batra' susrećemo priču o nekom persijskom magu koji je smatrao da zemlja ne treba 'jesti' (razlagati) leševe, jer se time prlja, već samo vatra (eventualno i ptice) to treba da čini: »Bejaše neki mag /aram.: amaguša/ koji je otkopavao mrtve. Kad je došao do grobnice rav Tovija, sina Matnina, ovaj ga uhvati za bradu. Nato dođe Abaje i reče: “Molim te, pusti ga”.« (Fol. 58 A) - U 'Arapskome Evanđelju' (sirijska verzija) susrećemo narativnu epizodu gde tri careva sina, po savetu persijskih poštovaoca Vatre i zvezda, odnose darove novorođenom Isusu, a Marija im poklanja jednu dečiju pelenu, koji ovu, došavši kući, izlažu vatri, ali je vatra ne guta, svedočeći tako o čudesnosti božanskog deteta.

Heraklit (Herakleitos, oko 500. g. se.) rodom iz maloazijskog Efesa, formulisao je (kao i Hipas Mataponćanin) da je Vatra osnovni ishodišno-pokretački element Sveta. Simplikije u svom komentaru Aristotelovog spisa O nebu’ prenosi: »... Heraklit govori da se svet čas vatrom uništava, čas od vatre iznova nastaje nakon nekih vremenskih perioda, u kojima se, veli ona s merom pali i s merom gasi’. Tako su kasnije mislili i stoici.« (94, 4) – I Plinije Stariji u Vatri vidi kao generativni element: »... S velikim divljenjem primećujem da je vatra ona sila kojom se gotovo sve izvodi. Vatri dajemo pesak, i od njega se dobiva staklo, srebro, minija, različite vrste olova, boje i lekovi. Vatrom se kamenje rastapa, vatrom se dobiva i ukroćuje gvožđe, vatrom se izgrađuje zlato, vatrom se sprema kamenje kojim se grade kuće. /.../ Vatra je neizmeran i neumitan deo prirode, i ne zna se da li ona više uništava ili stvara.« (Naturalis historia, XXXVI, 68) – Elemenat Vatra, u vidu zvezdane plazme, najrasprostranjeniji je Element u materijalnom Universumu.

Među rimskim sveštenicima i devstvenicama vestalkama obučenim u bele haljine, negovan je kult svete vatre, koji je tražio da u hramu neprestano gori oganj. Ukoliko bi se desilo gašenje vatre usled nepažnje, odgovornoj vestalki bi sledilo bičevanje (cp.: Propertie: Elegiae, IV, 11).

Među Indijcima kult Vatre je vezivan za boga Agnija (lat.: ignis = vatra), žrtrvenog posrednika između Neba i čovečanstva. U spisu Vašištha-dharma-śastra iznosi se: »Učitelj neka služi učitelja do smrti. ako učitelj umre, neka služi sveti oganj. Jer kaže se u 'Vedama': "Oganj je tvoj učitelj".« (VII, 4-6 – prevod: Rada Iveković)


Muzička egzaltacija

Starorimski poeta Titus Lucretius Carus (oko 98.-54. g. se.), autor znamenite knjige 'O prirodi stvari' (De rerum natura), peva o poreklu muzike: »Jasni poj ptica oponašahu ranije mnogo ljudi no što zvuk pesama nežnih, sluhu slast, počeše izvijati. I prvo su zefiri šumorili kroz šuplje stablo trske, seljanina učili duvati kroz šuplju trubeljiku; i malo po malo tužaljke slatke su naučili iz frule što je pevač prosipa prstima veštim, što odjekuje kroz neprohodne šume, dubrave, kroz uvale hladovite pastira samotnih, i tišine dah božanski. Njihov duh je ovo čaralo milinom po obedu; sve to je tada drago.« (V, 1377-1389)

Poklonici i nosioci Svetlosti, težeći i živeći u Božijoj Harmoniji, opijeni Duhom Mudrosti, svagda su duhovnim pesmama i himnama, hvalili i slavili Višnjeg Duha, Život Univerzuma ('Efescima', 5:18-19; 'Kološanima', 3:16; 'Sirah', 32:5-6), onako kako Presvetome zahvalnički svagda svira i peva cela Tvorevina, počev od najmanjih atoma do nepreglednih Nebeskih Sfera. Harmonična muzika najbolje prodire u čovekovu nutrinu i duboko oplemenjuje njegovu dušu, stimulativno je dovodi u božanski Red, unosi u nju plemenitost i otmenost. Filon ukazuje za muzički deo bogosluženja prahrišćana Egipta, terapeutâ: »Ustaju svi zajedno i tu, kraj trpeze, dele se na dva hora: muški i ženski. Za načalnike i horovođe izabrani su najbolji pevači. Tako oni pevaju himne koje su sastavljene Bogu u čast, himne različitih razmera i napeva, a sve u jedan glas /u antifonskoj harmoniji/. Pevanje ponekad prate pokreti i igra. ('O sozercateljnom životu, prg. 10) Opijeni vinom Ljubavi, horovi bi se potom sastavili, i u pevanju glasovi žena bi odgovarali na glasove muškaraca (prg. 11). Horsko antifono pevanje je se zadržalo i u poapostolskom hrišćanstvu. Sokrat Sholastik pogrešno smatra da običaj antifonog pevanja potiče tek od Ignatija Antiohijskog: »... Ignatije koji se družio sa Apostolima, u jednom viđenju je spazio anđele koji su svečano pevali pesmu u hvalu Svetog Trojstva, i to sa dve suprotne strane, pa je takav način pevanja uveo u antiohijsku crkvu.« ('Historija Crkve', VI, 8)


Alegorijski pristup svetim Pisanijama

U ‘Besedi na Gori’ Isus Hrist ukazuje i na značaj zapisane Božije zakonske reči: »Ne mislite da sam došao da razrešim ‘Zakon’ i ‘Proroke’; nisam došao da razrešim nego da ispunim. Jer zaista vam kažem, dok ne prođe /staro/ nebo i zemlja, neće ni jedno jota ili jedna crtica od Zakona nestati, dok se sve ne zbude.« ('Matej', 5:17-18) – I Isus svagda citira iz izvornog i istinskog kataloga svetih knjiga, ne iz ljudskih dovitljivih i prepredenjačkih redakcija, koje su unakazile Božiju reč. Judejski pisari i redaktori drevnih hagiografija i letopisa, više su vodili računa o interesima idolopoklonickog kulta, nego o Božijem Zakonu koji su izvrtali i falsifikovali, vršeći silne literalne promulgacije, interpolacije i dometanja. Preko proroka Jeremije Gospod ukazuje za one koji su kult krvnih prinosa Njemu pripisali: »Kako možete tvrditi: "Mi smo mudri, u nas je Zakon Jovin." Uistinu, u laž ga je pretvorila lažljiva pisaljka pisara.« (8:8, v.: 2:8)

Eseni su posebnu pažnju posvećivali proučavanju i tumačenju drevnih proročko-vizionarskih i mudrosnih spisa ('Judejski rat', II, 8, 12), i čuvajući knjige Reda u tajnosti (II, 8, 7), ne bacajući bisere pred 'svinje' ('Matej', 7:6). Rimski mnogobožac Kekilije zamera unutarnjim hrišćanima, koji svoj kult nisu izlagali omamljenom svetu, da nastoje sakriti i učiniti nepoznatim za druge ono što poštuju ('Oktavije', pogl. 10). U svoja kućna svetilišta terapeuti su unosili samo sveto štivo, zahvaljujući kome su umnožavali svoju veru (O sozercateljnom životu, prg. 25). Duhovno se podvižavajući, od jutra do večeri čitali su i tumačili reč mudrih predaka, koje su nosile mnoge skrivene pouke (prg. 28). Sveti redovnici imali su svoj naročiti katalog sakralnih knjiga, koje su se razlikovale od kataloga Sinagoge i profanisane Crkve. Damaskin za drevne posvećenike zvane nassariei prenosi i sledeće: »Uče da knjige 'Petoknižja' nisu Mojsijevi spisi, i tvrde da osim njih postoje druge – Taj de th=j pentateu/xou grafaj ou)k eiĺnai Mwse/wj dogmatiżzousin, aĂllaj de par' au)taj diabebaiou=ntai.« ('O sto heresa', pogl. 19) – Jasno je da su istinski Božji posvećenici, prahrišćani, posedovali autentični Mojsijev 'Zakon', koji je, pored ostalog, govorio i protiv prinošenja krvnih žrtvi bogu-stomaku (čime obiluje 'Petoknižje', koje u očima duhovnog čoveka ostavlja utisak užasavajućeg mesarskog udžbenika), odnosno u prilog prirodne, beskrvne ishrane. Klement Rimski, koji je citirao mnoge stihove iz autentičnog hrišćanskog sakralnog kataloga, ukazuje vernoj braći: »Udubite se u sveštena Pisanija, ona istinita, ona što su od Duha Svetoga. Znate da ništa nepravedno ili izvitopereno u njima nije napisano.« ('Korinćanima', I, 45:2) – Filon za terapeute ukazuje da poseduju mnoge alegorijski razložene zapise svetih drevnih muževa i modele za blagočestiv život ('O sozercateljnom životu', par. 29). Eseni svoj dnevni posvećeni život provodili u predanom i osmišljenom fizičkom radu (praksi – grč.: h práxis), dok su deo noći odvajali za proučavanje svetog štiva: »... Mnoštvo neka probde u zajedništvu trećinu svake noći tokom godine radi čitanja Knjige /Zakona/, i izricanja presude.« ('Poredak zajedništva', 6:7) Terapeuti su pak dan koristili ponajprije za duhovni rad, duhovno kontemplativno, sagledateljno podvižništvo (teoriju – grč.: h theMría). Čitajući sveta Pisanija i rasuđujući o mudrosti predaka, oni su božanske reči alegorijski (od grč.: áll = 'drugačije' i agoreýM = 'govoriti') tumačili, odnosno tražili su u njima skriveno i numinosno značenje (par. 28; cp.: 'Korinćanima', I, 3:6; II, 3:14). Alegoristima terapeutima je čitav zakon (h nomothesía) predstavljao nešto nalik na živo biće: telo je bilo ono što je izloženo kroz poredak reči, dok je dušu predstavljala nevidljiva misao tajanstveno skrivena pod rečima (prg. 78).

Mnoge eksegete u poapostolskom hrišćanstvu su takođe naglašeno imali tipološki alegorijski pristup shvatanju i razlaganju Reči; nabrojimo neke od njih: Pseudo-Barnaba, Ariston Pelski, Meliton Sardijski, Metodije Olimpijski, Origen (koji je bio veliki poštovalac alegoriste Filona Aleksandrijskog), Didim Slepi, Kiril Aleksandrijski, Atanasije Veliki, Pseudo-Dionisije Areopagit, ...


Odricanje od nasilja

Kao što je blaženije davati nego primati ('Dela', 20:35), tako je pred Bogom pravednije i čestitije trpeti nasilje nego ga zadavati i svetiti se. Ljudi koji su nosili i širili Božiji mir, bili su i protivnici svakog nasilja. Eseni su odbijali da prave bilo kakvo ratničko oružje: strele, koplja, mačeve, šlemove, pancire, štitove, ... ('Svaki dobar čovek je slobodan', prg. 78). Isus od Svojih sledbenika traži čak i da se mole za svoje gonitelje ('Matej', 5:44, cp.: 'Timoteju', I, 1:13). Vojničko-ratnička služba je bila nespojiva sa doktrinom nenasilja, i rani hrišćani, koji su Nebo videli kao svoju istinsku Otadžbinu ('Jevrejima', 11:13-14), odbijali su da vojnički služe imperijalnim zemaljskim vlastima. U Hipolitovom 'Apostolskom predanju' delom nalazimo taj mirotvorački pogled: »Vojnik potčinjen vlasti neka ne ubija čoveka. Ako za to dobije zapovest neka je ne izvrši, i neka dâ zakletvu /za to/; ukoliko /to/ ne htedne, neka bude odbijen. Koji ima vlast mača, ili je upravitelj grada, koji nosi purpur, ili neka prestane, ili neka se odbije. Katehumen ili vernik koji hoće da bude vojnik, neka budu odbijeni, jer oni preziru Boga.« (Prg. 16) Pošto niko nije mogao da služi dva gospodara, to je bilo nespojivo da neko bude i sveštenik i vojnik koji služi rimskoj vlasti; takav sveštenik je morao da bude svrgnut ('Apostolska pravila', prav. 83). Ipak, u II stoleću, poneki neupućeni hrišćani počinju da budu rimski vojnici (cp.: Tertulijan: Ad Scapulam, cap. 4); hrišćansko sveštenstvo kasnije biva oslobođeno obaveza da učestvuje u ratovima Imperije (cp.: 'Kanonska poslanica Basilija Velikog horoepiskopima', prav. 88).


Odbacivanje lova i poštovanje životinjskog sveta

Podvižnici koji su se uzdržavali od uzimanja mesa i krvnih žrtvi, činili su to i iz ljubavi prema Božijim stvorenjima iz životinjskog sveta. Oni životinje nisu videli kao svoju hranu i lovinu, već kao svoju malu braću i Božiju decu. U vreme potopa Božiji posvećenik Noje u svojoj lađi spasava mnoge životinje ('Postanak', 6-8). Objašnjavajući pred carem Domitijanom zašto nosi lanenu odeždu, nazaren Apolonije ukazuje: »... Ja ne nanosim zlo nedužnim životinjama.« ('Život Apolonija iz Tijane', VIII, 5) Pre toga, u Babilonu Apolonije odbija da se pokloni carevom kipu i odbija da učestvuje u carskom lovu (I, 37; v.: 'Apostolsko predanje', prg. 16). – 'Historija egipatskih monaha' kazuje se silnu ljubav prema plemenitim životinjama koju je gajio obrazovan iscelitelj Teon, koji je živeo u pustinji nedaleko od Aleksandrije: »Pričaju da je noću izlazio iz svoje kelije, i pojio vodom divlje zveri koje su se sticale k njemu. Oko njegove kelije mogli su se videti tragovi bivola, divljih magaraca i gazela, i u njima je on uživao.« (Pogl. 6) – U spisu Narratio Exechielis monachi de vita magistri sui Pauli, nalazimo kako egipatski podvižnik i episkop Oksirinha – Apf iz Pemdje (IV st.), prozvan Antilopa, opisuje svoje prijateljovanje sa divljim životinjama: »Moja hrana i hrana ovih antilopa je ista, odnosno ovo bilje i trava što raste na polju. /.../ Kada je zima ja spavam među antilopama, i one me greju toplim dahom koji izlazi iz njihovih usta. a kada je leto, one se okupe zajedno i prave mi senku da mi vrućina ne dosađuje.« (Prevod: Aleksandar Đakovac; v.: Evagrije Sholastik: 'Historija Crkve', I, 21) – Jovan Mosh (umro 619. g. ne.) pripoveda za dobrodušnost podvižnika Gerasima, koji je živeo kraj Jordana: »Hodajući po šumovitim bregovima pored Jordana, on se sretne sa lavom. Lav je strašno rikao od bola u nozi. Bio se ubo na oštar trn, radi čega mu je noga otekla i zagnojila se. Videći starca lav mu priđe i pokaže mu nogu gnojnu i modru, cvileći molio je za pomoć. Starac, videći da je lavu potrebna pomoć, sedne, uzme mu nogu, izvadi trn, očisti ranu, iscedi gnoj, a zatim mu opere i zavije nogu. A lav, dobivši pomoć od starca, više ga nikad nije ostavljao. Od tada ga starac poče hraniti, dajući mu hleb i svež bob.« (LeimMn, pogl. 107; v.: 18 – prevod: Marijan Knežević)

Kiril Jerusalimski ukazuje da je lov opsesija onima koji su zarobljenici i poklonici vlastitog nezasitog trbuha: »... Ne ugledaj se ni na one koji u lovu jure za divljim zverima da bi ugodili svom nesrećnom trbuhu. Da bi hranom pružili uživanje trbuhu, oni ponekad i sami završe kao hrana u trbuhu neukrotivih, zaista, zverova. Ili da po pravdi jasno kažem, oni žrtvuju svoj život svome bogu trbuhu i bacaju se u duhovnu provaliju. Beži i od konjskih trka sa njihovim ludačkim prizorima koji truju dušu.« ('Kateheze', I, 6 – prevod: Irinej Bulović)


Još se u staroegipatskoj ‘Knjizi mrtvih’ - Papyrus-u Reinisch-u, umrli opravdava pred Osiridom: »Ja nisam terao stoku sa pašnjaka. Ja nisam lovio Božije ptice. Ja nisam lovio ribu u ribnjacima.« (Tabla III, pogl. 125) Staroegipatsko sveštenstvo je uglavnom imalo dosta obzirno ophođenje prema životinjskom svetu, gde je ono nekad prelazilo i u idolatriju.


Hijerarhija i pokoravanje duhovnim vlastima

Život u Božijem Poretku tražio je da u svetim redovima sveštenstvo, duhovno-služiteljske vlasti budu hijerarhijski postavljene. To je izraženo kroz hijerarhiju iz tri osnovna čina, tri časnička, dostojanstvenička (grč.: áksios; lat.: dugnus = 'dostojan') ranga: kroz ustanovu episkopa, presbitera i đakona (koji je ekvivalent levitskom svešteniku). Na početku 'Poslanice Filipljanima' Pavle Taršanin sa Timotejem pozdravlja Hristove svete služitelje u Filipima, zajedno »s episkopima i đakonima.« (1:1) Teokratsko saborno upravljanje u ranoj Eklesiji predstavljalo je kako vlast jednoga (nadglednika, episkopa, anđela – monokratija), tako i vlast visoko posvećene i odgovorne nekolicine (starešinâ, presbiterijuma – oligarhija) i vlast krštenog naroda, u Hristovo Ime okupljenog i posvećenog laosa (demokratija). Kod esena, čiji sveštenici su se nazivali Cadokovi, Aaronovi i Levijevi sinovi, časnik (episkop) koji je bio na čelu posvećenog mnoštva zvao je se umnik i mevaqqer. – Oni koji su uzrasli u Puninu Zakona i Upravljanja, u bratstvu su uzimani kao veliki u Bogu, dok oni koji su bili na putu uzrastanja, uzimani su kao mali Božiji služitelji: »Neka slušaju svi, čovek bližnjega svoga, mali velikoga, ...« ('Poredak zajedništva', 5:23; v.: 6:2; 'Otkrivenje', 11:18, 19:5)

Svoje naznačene i načalstvujuće upravljače-služitelje, sveti redovnici su birali, određivali glasanjem, podizanjem ruke; potom bi oni bili od strane harismatičnog klerika (iz iste ili druge opštine poniklog) hirotonisani, kroz.sveti čin polaganja ruku bili uvedeni u sveštenstvo. Flavije iznosi za esenske upraljače nad mnoštvom i imetkom: »Glasanjem se biraju upravljači zajedničkog imetka i dužnost je svaga da se primi vršenja službi.« ('Judejski rat', II, 8, 3) – I u ranoj Crkvi verujući narod je sam birao (i skidao, razvlašćivao) svoje upravljače, koje su nekad Apostoli hirotonisali, uz potpunu saglasnost lokalne crkve. (Institucionalizovana crkva je kasnije onemogućila da pomesni episkop bude rukopoložen od matičnih pomesnih starešina, već je zahtevala da to učine dva ili tri episkopa druge pomesne crkve, odnosno moć hirotonisanja dala je samo episkopu.) Svaki sveštenik je bio naznačen, upravljački određen za tačno određenu crkvenu opštinu i verničku skupinu. Timoteju, nadledniku crkve u Efesu, koga su presbiteri rukopoložili ('Timotej', I, 4:14; cp.: 5:19), apostol Pavle nalaže da brzo (bez valjanog ispitivanja podobnosti sveštenog kandidata) ni na koga ne polaže svoje ruke (I, 5:22). Klement Rimski u svojoj 'Poslanici Rimljanima' ukazuje na služiteljsku odgovornost dostojanstveničkih, jerejskih činova: »... Arhijereju /archiereí = episkopu/ su date posebne liturgijske službe, i sveštenicima /iereýsin = presbiterima, / je naznačeno posebno mesto, i levitima /levítais = đakonima/ su naložena posebna služenja /diakoníai/, ...« (I, 40:5)

Svoje duhovne vlasti – svoga nadglednika, starešine i đakone (levite), eseni, izuzetno su uvažavali, znajući da su oni nosioci Božije Sile. Posvećeni esen je se zavetovao pred Bogom i zajednicom »da će svakome biti veran a naročito /duhovnim/ vlastima, jer niko nema vlasti ako ne od Boga. Mora se zavetovati da se nikada neće isticati svojom vlašću ako bude trebalo jednom da zapoveda, ni odeždom ni bilo kojim drugim ukrasom neće se izdvajati od svojih podređenih.« ('Judejski rat', II, 8, 7) To je upravo ono što se ističe u 'Poslanici Rimljanima': »Svaki čovek /zajednice/ da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti – protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti.« (13:1-3) – A za revnosne crkvene starešine apostol Pavle naznačuje: »Presbiterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast.« ('Timoteju', I, 5:17) Oni koji su imali vlast u Redu nalazili su veličinu u tome da budu bogougodni služitelji bližnjima. Slušajući vlasti koje žive u Bogu, čovek sluša samog Hrista koji je glava svih vlasti ('Kološanima', 2:10). I u ‘Poslanici Jevrejima’ naglašava se važnost duhovne poslušnosti za održavanje reda u Bratstvu: »Budite poslušni svojim starešinama i pokoravajte se, jer oni bdiju nad vašim dušama kao oni koji će za to odgovarati; da oni to čine s radošću a ne uzdišući, jer vam ovo ne bi bilo od koristi.« (13:17) – I visoki posvećenik Ignatije Bogonosac, znameniti antiohijski episkop, u svojim poslanicama svagda ističe važnost poštovanja duhovne vlasti: »... Treba na svaki način proslavljati Isusa Hrista, Koji je vas proslavio, da biste, usklađeni u jednoj poslušnosti, povinujući se episkopu i presbiterima, u svemu bili osvećeni.« ('Poslanica Efescima', 2:2) – Flavije ukazuje za odgovorni esenski odnos prema svom sveštenstvu: »Bez izričitog naređenja svojih starešina eseni ne čine ništa.« ('Judejski rat', II, 8, 6)


Bračnost i devstvenost

Isus naznačuje da među Njegovim udivljenicima ima i neoženjenih »koji su sami sebe uškopili radi Kraljevstva Nebeskog.« ('Matej', 19:12) Odnosno, Sveti Jedan kaže da postoje sveti sledbenici koji su izabrali bezbračni život da bi tako manje bili ometani od sveta, i mogli bolje služiti Bogu ('Korinćanima', I, 7:27-40). Neoženjenom apostolu Pavlu se pripisuju reči koje daju prednost bezbračnom životu: »A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja.« (7:8) Umudreni Oktavije u istoimenom Minukijevom spisu odgovara na rimske optužbe da su hrišćani rodoskrnavljenici i polni razvratnici: »Mi smo rado u bračnim vezama, no samo sa jednom ženom, radi toga, kako bi imali decu, i zbog toga imamo samo jednu ženu ili pak nemamo ni jednu. /.../ Veoma mnogo nas odlikuju se svagdašnjom devstvenošću svoga neoskrnavljenog tela, i time se ne preuznose. Na kraju, mi smo toliko daleko od rodoskrnavljenja da se neki uzdržavaju čak i od zakonskog združivanja.« (Pogl. 31) – Među svetim redovnicima bilo je kako onih koji su živeli devstvenički tako i onih koji su u uzornom braku služili Bogu. Dok su egipatski terapeuti živeli u zajednici sa ženama, eseni su se uglavnom distancirali od bračnog života; no, Flavije ukazuje, verovatno misleći na nazarene, da nisu svi eseni živeli monaški bezbračno: »Sem ove pak, postoji još i druga grana esena, koji se potpuno slažu sa ostalima po načinu života, običajima i postupcima, samo se razlikuju po gledanju na brak, jer smatraju da oni koji se uzdržavaju od braka ne ostvaruju najvažniji životni zadatak, stvaranje potomstva, tim više što bi celo čovečanstvo u najkraćem vremenu izumrlo kad bi svi mislili kao oni. Ali i ovi ispituju neveste tri ciklusa, pa kada posle trikratnog čišćenja vide da su sposobne za rađanje dece, stupaju sa njima u brak. Za vreme trudnoće uzdržavaju se od polnog opštenja kao pokazatelj da se nisu oženili iz sladostrašća već radi dece.« (II, 8, 13) – 'Damašćanski savez' jasno dopušta mogućnost da pripadnici Reda mogu imati žene: »... Ako stanuju u taborima, prema pravilima zemlje ... i uzmu žene ... i rode decu, neka se ophode prema Zakonu i prema odredbama.« (7:6a-7) – A u ‘Pravilniku zajednice Izraela u potonje dane’ ukazuje se da muškarac treba ući u brak tek o dvadesetogu godinu života: »I neka se ne [približi] ženi da bi je upoznao s muškom posteljom, nego tek kad mu se navrši dvadeset godina, kad spozna [dobro] i zlo.« (1:9-11) U svojoj 'Poslanici monahujućima' Serapion Tmuetski pustinjskim egipatskim podvižnicima ukazuje na neke prednosti bezbračnog života, razotkriva lažne radosti života u svetu koje su protkane brojnim brigama: »Za onoga koji živi u gradu ženidba predstavlja početak /mnogih/ nevolja i nužno povlači sa sobom /mnoštvo/ troškova. /Njega, potom, počinju da ophrvavaju mnoge brige:/ Da li mu je supruga trudna; Kako će se poroditi? /A kad se porodi, on se brine da li se/ dete rodilo zdravo? Muž se /zatim/ brine da ženu opskrbi /svim/ onim što je drago njenom srcu. Ako je žena rodila kćer muče ga brige oko miraza za njenu udaju. Ako je, pak, žena rodila sina, lice muževljevo se nakratko obasja radošću. Pa, ipak, desi se da se dečak uskoro razboli: o kakve li nesreće za oca, koji pada sa nogu, lekare pozivajući i mnoge novce dajući da bi spasao sina. On se, duboko ožalošćen, sastaje sa prijateljima svojim, govoreći im: "Molite se, jer je sin moj /teško/ bolestan! Ako mu se nešto desi, presvisnuću!" Prijatelji se /naravno/ trude da podrže /nesrećnoga oca/. Ali. gle, Bog, po /velikoj/ milosti Svojoj daruje čedu život i ono ozdravljuje; zatim odrasta, razvija se i postaje dečak. On ide kod raznih učitelja, koji mu, u skladu sa njegovim uzrastom, daju /odgovarajuće/ svetovno obrazovanje. Konačno, on postaje mladić, spreman da stupi u brak. I opet je otac sav u brigama, ali sada zbog ženidbe /sinovljeve/. No, kada je sve već bilo spremno za svadbu, smrt iznenada odnosi mladića. Odjednom se /sav/ užas nemilosrdno sručuje na oca. Sa vapajima i ridanjem on sahranjuje svoga sina, /van sebe/ korača oko groba, jeca, bijući se rukama svojim po glavi, tumara tamo-amo /do iznemoglosti/ i bijući se u lice, sve vreme ponavlja: "Avaj meni, avaj meni!" Skrhan strašnom nesrećom, on postaje žrtva neizlečive bolesti i ubrzo, sasvim propao, /počinje da/ priziva smrt.« (Pogl. 6 – prevod: Matej Arsenijević)


Odgoj dece

Pošto je većina esena živela bezbračno, svoje redove su popunjavali, kako Plinije ukazuje, primanjem revnosnih pridošlica, te odgajanjem dece koja bi im bila posvećena. Tako je na primer posle smrti sveštenika Zaharije od Elizabete mali Jovan predan esenskom bratstvu. Pisac kumranskih 'Zahvalničkih himni' ukazuje za sebe: »... Moj otac me ne znade, a majka me je Tebi prepustila.« (9:35) Flavije ukazuje za esene: »Neznatno uvažavaju brak, već naprotiv uzimaju tuđu decu dok su još u nežnom dobu i pogodni za odgoj, drže ih kao svoje, te ih poučavaju svojim običajima.« ('Judejski rat, II, 8, 2) – Hana, majka nazira Samuela, ovog još kao dete odnosi i posvećuje u esensko svetilište u Šilo ('Samuel', I, 1:24), kojim je najpre upravljao jedan od četiri Aaronova sinova. – I u hrišćanskom monaštvu deca verujućih ljudi vaspitavana su i školovana su pri monastirima. Podvižnik Jovan Tebaidski, koji je poput terapeuta uzimao hranu samo nakon sunčevog zalaska, ukazuje jednom činovniku za dete koje mu je se upravo rodilo u njegovom domu: »Vaspitavaj ga brižljivo do sedme godine, a onda ga uputi monasima u pustinju.« (Život egipatskih monaha', pogl. 1) – Basilije Veliki izlaže metodologiju vaspitavanja i obrazovanja dece u monastirima: »Njih tr5b0 n0v>diti d0 up>tr5blj0v0Xu r5či iz 'Sv5t>g Pisanija', i um5st> b0Xki prič0ti im > čud5snim d5lim0, ur0zumljuXući ih izr5k0m0 iz 'Prič0'. T0k>đ5, tr5b0 n0gr0điv0ti >n5 k>Xi n0uč5 n0p0m5t r5či i stv0ri /iz 'Pisanija'/, k0k> bi d5c0 s0 priX0tn>šću i l0k>ć>m, 0 n5 s0 >g>rč5nj5m i sp>tic0nj5m, p>stiz0l0 sv>X cilj. Pri pr0viln>m ruk>v>đ5nju, k>d njih ć5 s5 brz> p>X0viti p0žljiv>st um0 i n0vik0 n0 n5r0s5X0n>st. St>g0 n0st>X0t5lji tr5b0 r5d>vn> d0 ispituXu n0 č5mu im s5 z0ust0vlj0Xu misli i k>Xi X5 pr5dm5t njih>v>g r0zmišlj0nj0. 5r, pr>st>dušn>st uzr0st0, >tv>r5n>st i n5sp>s>bn>st z0 l0ž l0k> >tkriv0 duš5vn5 t0Xn5. sim t>g0, d5t5 ć5, d0 g0 č5st> n5 bi z0tic0li s0 n5k>m n5d>zv>lj5n>m mišlju, izb5g0v0ti rđ0v0 r0zmišlj0nj0. n ć5 s5 st0ln> uzdrž0v0ti >d rđ0v>g, b>X5ći s5 sr0m>t5 iz>blič5nj0.« ('Opširna monaška pravila', prav.15 – prevod: N5b>Xš0 K>v0č5vić) – Nikefor Ispovednik određuje: »Monahu je dopušteno da se može ukloniti iz monastira /.../ ako deca laika uče u monastiru.« (Prav. 17) – Apostol Pavle, ugledajući se na Hrista koji je pozivao decu Sebi ('Marko', 10:14), zapoveda da se deca »odgajaju u Gospodnjoj nauci i opomeni.« ('Efescima', 6:14; cp.: 'Timoteju', II, 3:15)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se