Od aramejskog Protoevanđelja do grčkog Tetraevanđelja

(Izvadak iz knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici – Svedočanstvo istine ili obmana? brat Vasa – Aurora Aurea)

Kao što je Bog jedan, kao što je Hrist Božiji jedan, kao što je Hristovo Evanđelje jedno, tako se nameće zaključak da od Boga inspirisana i data hagiografija o Hristu Božijem može biti samo jedna. Međutim, danas imamo više desetina evanđelskih tekstova o Isusovom životu, Njegovim izrekama i besedama. Neposredno ili posredno ishodište svih tih kanonskih i apokrifnih sastava je svakako ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’, jedan kapitalan i podroban izveštaj o Isusovoj nauci i životu, nastao verovatno još pre 40 g. ne. U stručnim bibličko-eksegetskim krugovima ovaj (za njih hipotetični) pratekst, ovo Protoevanđelje, označeno je slovom »Q« (od nemačke reči Quelle = 'izvor'). Q-evanđelje je od Primusa, Sekundusa, Tercijara i Kvartusa obilato kopistički i eklektičarski korišćeno, uz mnogobrojne redaktorske dodatke i bitna izostavljanja. – Još se filosof Benedikt (Baruh) Spinoza u svom 'Teološko-političkom traktatu' (objavljenom 1670. g.) pronicljivo pita, ko može istinski poverovati da je Bog hteo četiri puta da priča o Hristovom životu, i to da ljudima objavi pismeno (pogl. 12)?
Do redakcija i konjektura 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' dolazili su i vodeći crkveni mislioci, ne uzimajući ozbiljno te izveštaje i ne osvrćući se dublje šta stoji u njegovoj bazi. Tako Origen u svom tumačenju prvog verza tzv. 'Evanđelja po Luki' ukazuje za postojanje 'Evanđelja po Egipćanima' i 'Evanđelja po Dvanaestorici': »To me/ntoi e)pigegramme/non kata Aiąguptiżouj eu)agge/lion kaiě to e)pigegramme/non tw˝n DwŻdeka eu)agge/lion oi¸ sra/yantej e)pexeiżrhsan, ...« ('Homilija na Luku', 1, 4-5) I Ambrosije, u svom osvrtu na drugi verz prvog poglavlja kod Tercijara slično iznosi za 'krivovernike': »Imaju i druge /sastave/ nazvane evanđeljima, jer kažu njih su napisala Dvanaestorica.«
Iako su se, i pored progona, pojedini Hristovi učenici (iz redova Sedamdesetdvojice) dugo održali u zemaljskom životu, to redaktorima i falsifikatorima nije predstavljalo pretnju i prepreku da izmisle četiri (kasnije kanonizirana) evanđelska teksta. U jedinom sačuvanom pasusu Kodratove 'Apologije' (125. g.), ukazuje se na živu prisutnost nekih Hristovih učenika: »Ne samo dok je Spasitelj bio prisutan, nego i kada je otišao /sa zemlje/ bili su duže vremena, tako da neki od njih dostigoše i do naših vremena.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', IV, 3, 1-2) – Jedan od ključnih faktora koji je stvorio plodno tlo za falsifikatorsko-intervenističke uplive u 'Protoevanđelje' svakako je bio sedmogodišnji jevrejski rat sa Rimom, koji su, pokrenuti satanskim duhom započeli i razgoreli okoreli jevrejski nacionalisti, zeloti i bodežari, koje i sam Flavije, delimično učesnik tih dešavanja osuđuje u svom 'Judejskom ratu'. Ratni požari su oduvek bili pogubni za literalnu baštinu. U 'Prvoj knjizi o Makabejcima' izveštava se na primer za Epifanovo pustošiteljstvo: »... U koga nađoše knjige 'Zakona', razderaše ih i baciše u vatru.« (1:56) Satanska sila je tako i u Prvom jevrejskom ustanku htela da preko ratnog požara i meteže zatre svaku istinsku Hristovu reč i istinsku reč o Hristu Spasitelju. Stoga su i u jevrejsko-rimskom ratu mnogi prepisi 'Protoevanđelja' uništeni. Jasno je da hrišćani nisu hteli uzeti učešća u jevrejskom ustanku protiv Rima, pored ostalog zato što su i od Sinagoge bili uveliko proganjani (cp.: Tertulijan: Scorpiace, 10), i samo deo njih je dočekao opsadu, dok je se većina njih 66. godine odselila i sklonila se iz Judeje preko Jordana, u grad Pella, i Pereju; neki su, svakako, bili i proterani zbog svog antirevolucionarnog stava. Posle razaranja Jerusalima, tek manje skupine hrišćana su se vratile. Tako su na tom podneblju razni falsifikatori mogli 'komotno' da haraju i proturaju svoje sumnjive litralne produkte. Inače, predstojatelji Crkve u Jerusalimu koje su živele posle razaranja Jerusalima nosile su i dalje ime episkopa tog grada, bez obzira što su živeli u Peli, jer im je pastva bila ponajpre iz Jerusalima.
'Apostolske ustanove' ukazuju da su veliki falsifikatori svetih reči u tom kovitlavom vremenu bili samarijski ombanjivač Simon Gatar i njegovi sledbenici; oni su uveliko uspeli da proture iskrivljenu Hristovu reč i podstaknu bujanje pseudognostičkih spekulacija: »... Nama je poznato da su Simon i Kleobije, i njihovi sledbenici, sačinivši otrovne knjige pod imenom Hrista i Njegovih učenika, posvuda su ih nosili da obmanju vas koji volete Hrista i nas, njegove služitelje /Oiădamen ga/r, oŔti oi¸ periě Siżmwna kaiě Kleo/bion iąwŻdh sunta/cantej bibliża e)p' o)no/mati Xristou= kaiě tw˝n maqhtw˝n au)tou= perife/rousin eiąj a)pa/thn u(mw˝n tw˝n pefilhko/twn Xriston kaiě h(ma=j touj au)tou= dou/louj/.« (VI, 16).
Evanđelja koja stoje pod imenom Mateja, Marka i Luke verovatno su nastala pre rušenja Jerusalima, a tek u toku i posle Rata su doživela svoje redakcije; izveštaj koji stoji pod imenom Luke izgleda da je još u toku samog jevrejsko-rimskog rata doživeo prve ozbiljne redaktorske zahvate, jer pravi jasne aluzije na vojni sukob sa Rimom (19:43-44, 21:24). Na osnovu čega se to da zaključiti? – U svima njima mešaju se znaci Slavnog Hristovog Dolaska i proročki ukazi o rušenju Hrama i Grada. U Q-Evanđelju to su dva opisa, dve epizode. Tzv. sinoptičari su bili ubeđenja da rušenje Svetoga Grada i Svetoga Hrama neminovno mora da znači i kraj sveta, odnosno da ga prati Hristov Slavni Dolazak. I zato su oni narativno spojili to. Da su Evanđelja pisana posle Rata, posle 70. godine, oni bi svakako znali da razdvoje ta dva događaja, ... No, oni su živeli u ubeđenju da Hristov Dolazak predstoji neposredno, da će ga njihova generacija doživeti, pa su Isusu u tom konteksu pripisivali izmišljene reči, poput: »Imaju neki među vama što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Kraljevstvo Božije da dođe u Sili.« (‘Marko’, 9:1) Te: »Zaista vam kažem: nećete svršiti sa gradovima Izraelskim dok ne dođe Sin Čovečiji.(‘Matej’, 10:23)
Ako se pogledaju mnogi raniji sačuvani poapostolski spisi nastali u Crkvi, kao što su 'Ignatijeve Poslanice', 'Učenje dvanaestorice Apostola', 'Prva Klementova poslanica', 'Druga Klementova poslanica', Hermin 'Pastir', 'Polikarpova poslanica Filipljanima', 'Poslanica Diognetu', 'Barnabina poslanica', spisi Justina Mučenika,  vidi se da oni navode mnoštvo evanđeoskih i izvanevanđeoskih verza, ali nigde eksplicitno ne govore o 'Matejevom', 'Markovom', 'Lukinom' ili 'Jovanovom evanđelju'. U Crkvi su tada, posle rušenja Hrama i Jerusalima, uz autentični evanđeoski tekst  kapitalno 'Evanđelje' po svetoj Dvanaestorici', kružile i brojne prerade ovog svetog teksta i brojni izvodi iz njega. To priznaje i na to ukazuje i Pseudo-Luka, koji je i sam napravio jedan takav izvod za nekog uglednika Teofila, po Jeronimu u Ahaji i Beotiji (‘Tumačenje na Mateja’, uvod), izvod koji je kasnije pretrpeo nove redakcije: »Pošto su mnogi preuzeli da opišu događaje koji su se ispunili među nama,  onako kako nam predadoše oni /= Apostoli/ koji su od početka bili očevici i služitelji reči,  naumih i ja  pošto sam sve tačno ispitao od početka  da ti napišem po redu, ugledni Teofile, da uvidiš istinitost onoga u čemu si poučen.« ('Luka', 1:1-4)
Prvi koji pominje novozavetna Evanđelja, kasnije kanonizirana, je apostolski učenik, Papije, episkop u Hierapolu u Frigiji (Mala Azija). Tako historik Eusebije u svojoj 'Crkvenoj historiji' prenosi Papijeve reči koje je ovaj čuo od Presbitera Jovana, reči izložene u njegovom izgubljenom spisu 'Objašnjenja reči Gospodnjih': »'I ovo je Presbiter govorio: Marko je bio zapisivač /grč.: hermneyts/ Petrov; koliko je zapamtio tačno je zapisao, no ne po redu, ono što je Hrist ili rekao ili učinio. Jer nije /lično/ čuo Gospoda, niti je išao za Njim, a kasnije je, kao što rekoh, /išao/ za Petrom, koji je prema okolnostima govorio učenja, a ne kao da je izlagao sistem Gospodnjih reči, tako da Marko ništa nije pogrešio što je tako delimično zapisao kako je zapamtio. Jer samo je o jednome promišljao: da ništa od onoga što je čuo ne izostavi ili da nešto slaže u tome.  Ovo dakle kazuje Papije o Marku. A o Mateju ovo kaže: »Matej pak jevrejskim jezikom napisao je reči /Gospodnje/, a izložio ih je kako je mogao svaki /od Apostola/.'  A upotrebljava on /Papije/ svedočanstvo od prethodne /= Prve/ Poslanice Jovanove i od Petrove takođe. Izložio je pak i drugo kazivanje o ženi optuženoj Gospodu za mnoge grehe, koje sadrži 'Evanđelje po Jevrejima’.« (III, 39)  Vidimo da navodno Papije tvrdi da je Matej samo zapisao ono što su izlagala Dvanaestorica, odnosno ono što im je Duh davao da govore. 'Evanđelje po Mateju' u svom izvornom, neprekrojenom obliku, napisano na aramejskom jeziku, je zapravo 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici', koje se u blažoj modifikaciji pojavljuje i pod nazivom 'Evanđelje po Jevrejima', takođe dosta korišćeno u poapostolskoj Crkvi.  'Evanđelje po Marku', koje je verovatno u Rimu, pre rušenja Jerusalima nastalo, pominje se i u 'Antimarkionskom prilogu' (oko 160.-180. godine), te kod heresiologa Irineja Lionskog (kraj II stoleća) i Origena. I –'Klement Aleksandrijski' u svom 'Pismu Teodoru', čija autentičnost je problematična, govori o nastanku 'Evanđelja po Marku': »... On /– Marko/ je za vreme Petrovog boravka u Rimu napisao /prikaz/ Gospodnjih dela, međutim, nije pomenuo sva dela, niti je nagovestio /ona/ tajna, već je izabrao samo ona koje je smatrao najkorisnijim za povećanje vere onih koji su bili poučavani. Ali kad je Petar umro kao mučenik, Marko je došao u Aleksandriju, noseći sa sobom i svoje i Petrove zabeleške, iz kojih je u svoju pomenutu knjigu prebacio ono što je odgovaralo napredovanju prema znanju. /Stoga/ je on sastavio duhovnije Evanđelje za potrebe onih onih koji su se usavršavali ...« – Ako je neko ‘trebao’ da napiše Evanđelje o Hristu, to je trebao biti najpre sam Petar, a ne Jovan Marko koji nije bio u redovima dvanaestorice Apostola. Takozvano Markovo evanđelje uistinu sadrži dosta latinskih izraza (speculator – 6:27, praetorium – 15:16, centurio, 15:39, ...), što sve svedoči da se radi o autoru koji je delovao na tlu Rima, a ne o Jovanu Marku, koji je bio prvi i dugogodišnji episkop egipatske Aleksandrije. No istina je da je Jovan Marko (Marcus) delovao i kao Pavlov i Barnabin saputnik i pomagač (‘Dela’, 13:5, 12:25, 15:37-39) Ova hagiografija donosi neke, ostalim redaktorima nepoznate podatke, crpeći iz predajnih tokova, na primer kada za Simona Kirenejca, koji je poneo krst iznurenom Isusu, izveštava da je bio otac Aleksandra i Rufa (15:21), vernika koji su stajali pod Hristovo Ime.
Epifanije Kiparski ovako iznosi svoje viđenje nastanka ‘Evanđelja po Marku’: »EP¸ć ´r ĽµÄp Äx˝ ś±Ä¸±Öż˝ ýşy»żĹ¸żÂ łµ˝yĽµ˝żÂ A śqÁşżÂ Ä÷ łwó  sÄÁó ˝ ě}ĽĂ ŔąÄÁsŔµÄ±ą Äx µP±łłs»ąż˝ ş¸sø±ą ş±v łÁqȱ ýŔżĂÄs»»µÄ±ą QŔx Äżć łwżĹ  sÄÁżĹ µ0 Ät˝ Äö˝ ‘0łĹŔÄwÉ˝ Ç}Á±˝. żWĿ ´r µ7 Ä{łÇ±˝µ˝ ş Äx˝ ˛´żĽuşż˝Ä± ´{ż, Äö˝ ´ą±ĂşżÁŔąĂ¸s˝ÄÉ˝ Ŕv Ä÷ ĺuĽ±Äą § µ6Ŕµ˝ A şĹÁwżÂ, p˝ Ľu Ĺ ĆqłĂ ĽżĹ Ät˝ ĂqÁş± ş±v ŔwĂ ĽżĹ Äx ±7Ľ±, żPş ĂÄą ĽżĹ ľążÂ, a ĿÖ Äp µP±łłs»ą± ý˝±ł˝żćĂą ñĆt <µ4·> ! Ŕ±ÁqĂıù‡ EĽÉ ´ąp  sÄÁżĹ Ŕ±˝±şqĽČ±Â µP±łłµ»w¶µĂ¸±ą ş±Ä±ľążćıą, Ŕ˝µ{Ľ±Äą łwó ĽŔµĆżÁ·Ľs˝żÂ. Áǵıą ´r ş·Á{Äĵą˝ E¸µ˝ Äx Ŕ˝µćĽ± ±PÄó Ŕ±Áµşµ»µ{ñĿ, Ät˝ ýÁÇt˝ ÄqÄÄÉ˝ ýŔx Ŕµ˝Äµş±ą´µşqÄżć ĿŠ¤ą˛µÁwżĹ š±wñÁżÂ, ĽµÄp Ä· ÄÁąqşż˝Ä± ÄĆÂ Äżć ś±Ä¸±ÖżĹ ŔÁ±łĽ±Äµw±Â – Odmah nakon Mateja, Marku, koji beše pratilac svetog Petra u Rimu, povereno je da istakne Evanđelje, i nakon njegovog zapisivanja, on je upućen od svetog Petra u oblast Egipta. Desilo je se da je on /= Marko/ bio jedan od onih Sedamdeset i dvojice, koji su bili rasejani vani posle reči koju je Gospod izustio: ‘Ako neko ne jede Moje telo i ne pije Moju krv, taj Me nije dostojan /cp.: ‘Jovan’, 6:53; ‘Matej’, 10:37/, o čemu jasno imaju predstavu oni koji su čitali Evanđelja; ipak, pošto je povraćen Petrom, on ispunjen Duhom Svetim, udostojio se da bude evangelistom. On započinje da propoveda /o Hristu/ od kada je Svetim Duhom podstaknut, polažući početak u petnaestu godinu Tiberija Kesara, nakon 30 godina od marljivog Matejevog poduhvata.« (Haer. 51, 6, 10-12) – Apsurno je pretpostaviti Marko mogao da sastavlja nekakvo evanđelje trideset godina posle 'Mateja', s obzirom da je on brzo posle Isusove smrti otišao u Egipat, i tamo naravno odneo 'Protoevanđelje'. I drugo, bolje je Marka videti kao Petrovog i apostolskog pratioca, nego kao pripadnika učeničkog kruga Sedamdeset i dvojice sledbenika.
U 'Antimarkionskom prilogu' koji brani autentičnost novozavetnih spisâ protiv napada odstupnika Markiona, koji predstavlja predgovor evanđelskim tekstovima i nekim Poslanicama, iznosi se za 'Evanđelje po Luki' da je napisano posle Matejevog i Markovog za obraćenike s paganstva, kako ih judejsko-heretičke priče i nagađanja ne bi smućivala i od odvraćala od reči Spasenja: »Luka, Sirijac iz Antiohije, po zanimanju lekar, postao je učenik Apostolâ. Kasnije je bio Pavlov učenik te je ostao uz ovog apostola do njegove smrti. Pošto je, neoženjen, služio Gospodu besprekorno, umro je pun Duha Svetoga u Boeciji, u dobi od 84 godine. Kada su 'Evanđelja' već bila napisana, jedno od strane Mateja u Judeji, drugo od strane Marka u Italiji, Luka je na poticaj Duha Svetoga napisao svoje 'Evanđelje' na području Ahaje.«  Iz samog Lukinog prologa u evanđelski tekst jasno je da je on dati izveštaj sastavio koristeći ranije spise i bez pretenzije da to bude štivo za širi krug ljudi.
Papijeve reči o evanđelistima, koje Eusebije citira, svakako su kasnija interpolacija i promulgacija, koja sa Papijem nema nikakve veze. Koliko ima preterivanja u nekim fragmentima pripisanim Papiju, najbolje se vidi iz citata kod Teofilakta Ohridskog (XI stoleće) ili kod carigradskog kaluđera Eftimija Zigabena (XI-XII stoleće), koji osvrćući se na Apolinarijevo viđenje Judinog stradanja, iznose sledeće: »A izuzetan primer bezboštva u ovom svetu pokazivaše Juda, naduvši se telom toliko da tamogde kola lako prolaze on ne mogaše da prođe, niti sama veličina glave njegove.«
Učenik Justina Mučenika u Rimu  Tatian (Tatianos, druga polovina II stoleća ne.) iz Sirije, koji je kasnije prišao jednoj gnostičkoj sekti, napisao je Diatessáron  (bukvalno: 'Kroz četiri') kojim je hteo da prikaže harmoniju evanđelskih tekstova u hronološkom okviru 'Evanđelja po Jovanu'. Dijatesaron kao 'jedinstveno' i 'usklađeno' komponovano Evanđelje Crkva u Siriji je upotrebljavala u drugom, trećem i četvrtom stoleću.
U svome delu 'Protiv herese' (nastalom oko 180. godine) Irinej Lionski (oko 125.-202. g.) kao kanonski verodostojna prihvata samo četiri evanđelska teksta, po analogiji s četiri stuba, četiri strane sveta i četiri vetra (III, 11, 8). On govori o autorstvu četiri Evanđelja, pa i o onom pripisanom apostolu Jovanu: autorstvo četvrtog kanonskog Evanđelja pripisuje Jovanu, koji je navodno živeo u Aziji do vladavine cara Trajana (98.-117. g.): »A Ľr˝ ´t ś±Ä¸±ÖżÂ ˝ ÄżÖ ˛Á±wżąÂ ÄÇ 0´wł ±PÄö˝ ´ą±»sşÄó ş±v łÁ±Ćt˝ ľu˝µłşµ˝ µP±łłs»ążĹ Äżć  sÄÁżĹ ş±v Äżć  ±{»żĹ ˝ ˇ}ĽĂ µP±łłµ»ą¶żĽs˝É˝ ş±v ¸µĽµ»ąż{˝ÄÉ˝ Ät˝ şş»·Ăw±˝‡ ĽµÄp ´r Ät˝ Äż{ÄÉ˝ ľż´µ˝ śqÁşżÂ, A Ľ±¸·Ät ş±v ÁĽ·˝µĹÄt  sÄÁżĹ, ş±v ±PÄx Äp QŔx  sÄÁżĹ ş·ÁĹĂĂyĽµ˝± łłÁqĆÉ !ĽÖ˝ Ŕ±Á±´s´Éşµ˝‡ ş±v ›żĹş¶Â ´s, A ýşy»żĹ¸żÂ  ±{»żĹ, Äx QŔ' şµw˝żĹ ş·ÁĹĂĂyĽµ˝ż˝ µP±łłs»ąż˝ ˝ ˛w˛»ó ş±Äs¸µÄż. ŔµąÄ± 8Éq˝˝·Â, A Ľ±¸·ÄtÂ Äżć şĹÁwżĹ, A ş±v Ŕv Äx ĂÄƸżÂ ±PÄżć ý˝±ŔµĂ}˝, ş±v ±PÄx ľs´Éşµ˝ Äx µP±łłs»ąż˝, ˝ ĆsĂó ÄĆ Ăw±Â ´ą±ÄÁw˛É˝. – Ita Mattheus in Hebraeis ipsorum lingua scripturam edidit Evangelii cum Petrus et Paulus Romae evangelizarent et fundarent Ecclesiam. Post vero excessum Marcus discipulus et interpres Petri et ipse quae a Petro annuntiata erant per scripta nobis tradidit, et Lucas autem sectator Pauli quod ab illo praedicabatur Evangelium in libro condidit. Postea et Johannes discipulus Domini qui et supra pectus ejus recumbebat et ipse edidit Evangelium Ephesi Asiae commorans. – Matej je dao Evanđelje Jevrejima; napisao ga je na njihovom jeziku u vreme kada su Petar i Pavle propovedali u Rimu i osnovali /tamošnju/ Crkvu. Posle njihove smrti Marko, učenik i prevodilac Petrov, predao nam je zapisanu propoved apostola Petra. Luka, saputnik apostola Pavla, zapisao je Evanđelje onako kako je Pavle propovedao. Nakog toga /– pošto su se pojavila ostala Evanđelja/ Jovan, Gospodnji učenik, koji je takođe počivao na njegovim grudima, izdao je /grč.: eksedMke/ Evanđelje u Efesu u Aziji.« (III, 1, 1)  Ako je apostol Jovan učestvovao u pisanju nekog Evanđelja, to je onda bilo 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici. Tačno je da je tzv. 'Evanđelje po Jovanu', koje je posle Rata doživelo svoju redakciju, sastavljeno u Efesu kao izvadak iz Q-teksta, ali ne od strane Jovana, kome se što-šta pripisuje i podmeće, već najverovatnije od strane učenog Aleksandrinca Apolosa ('Dela', 18:24), koji je napisao i 'Poslanicu Jevrejima', koju su mnogi bogoslovi pripisivali pogrešno apostolu Pavlu. Crkva u Rimu je inače imala izvestan otpor u prihvatanju tzv. 'Evanđelja po Jovanu', koje su dosta koristili maloazijski hrišćani, izveštaj koji su i heretici i gnostički obilato upotrebljavali zajedno sa drugim svojim 'tajnim' evanđeljima. Takav ignorantski i skeptički tretman na Zapadu u prvih nekoliko stoleća imala je i 'Poslanica Jevrejima'.
I Origen se u svom 'Tumačenju Mateja' (knjiga I) uglavnom drži tradicionalne interpretacije nastanka četiri Evanđelja, trdeći da su ona jedinstvena za Crkvu Božiju: »MÄą ŔÁöÄż˝ Ľr˝ łsłÁ±Ŕıą Äx ş±Äp Äy˝ ŔżÄµ ĵ»}˝·˝, UĂĵÁż˝ ´r ýŔyĂÄż»ż˝ 8·Ăżć §ÁąĂÄżć ś±Ä¸±Öż˝, ş´µ´Éşyı ±PÄx ÄżÖ ýŔx 8żĹ´±ĘĂĽżć ŔąĂĵ{ñù˝, łÁqĽĽ±Ăą˝ ˛Á±ĘşżÖ ĂŽĵıłĽs˝ż˝‡ ´µ{ĵÁż˝ ´r Äx ş±Äp śqÁşż˝, a  sÄÁżÂ QĆ·łuñĿ ±PÄ÷, Ŕżąuñ˝Ä±, C˝ ş±v Ĺ1x˝ ˝ ÄÇ ş±¸ż»ąşÇ ŔąĂÄż»Ç ´ąp Äż{ÄÉ˝ aĽż»ył·Ăµ˝ Ćqúɽ‡ ĂŔq¶µÄ±ą QĽ¶Â ’±˛Ĺ»ö˝ą ĂĹ˝µ»µşÄt ş±v śqÁşżÂ A Ĺ1y ĽżĹ‡ ş±v ÄÁwÄż˝ Äx ş±Äp ›żĹş¶˝, Äx QŔx  ±{»żĹ Ŕ±ą˝ż{Ľµ˝ż˝ µP±łłs»ąż˝ ÄżÖ ýŔx Äö˝ ¸˝ö˝ ŔµŔżą·şyı‡ Ŕv Ŕ¶Ăą˝ Äx ş±Äp 8Éq˝˝·˝. – Prvo /od evanđelja/ napisao je Matej, koji je bio carinik, a zatim apostol Hristov. Ono je prednaznačeno za hrišćane koji su iz judejstva, jer je sastavljeno na njihovom jeziku. Drugo /evanđelje/ napisao je Marko, prema Petrovim napomenama. Petar u svojoj Poslanici naziva Marka svojim sinom. Treće evanđelje napisao je Luka. Njega /= njegovo evanđelje/ je odobrio Pavle, a sastavljeno je za hrišćane koji dolaze iz neznaboštva. Četvrto evanđelje napisao je Jovan.«
Jeronim prihvata postojeći novozavetni redosled nastanka evanđelskih tekstova, te četiri evanđelista upoređuje sa četiri Živa Bića (Čovek, Lav, Bik i Orao) iz 'Knjige proroka Ezekiela': »Prvo lice, lice ljudsko, označava evanđelistu Mateja, koji je počeo pisati /o Gospodu/ kao o čoveku: 'Rodoslovlje Isusa Hrista, Sina Davidova, Sina Avrahamova'. Drugo /lice označava/ Marka, u Evanđelju u kojem čujemo kako je dolazio glas u pustinji ričućeg lava: 'Glas onoga što viče u pustinji: pripremite put Gospodnji, poravnajte staze Njegove'. Treće /lice/, bika, odslikava evanđelistu Luku, koji počinje pripovedanje sa sveštenikom Zaharijom. Četvrto /lice se odnosi/ na evanđelistu Jovana, koji, uzevši krila orla i ustremivši se u visinu, razmatra o Reči Božijoj.« ('Tumačenje na Mateja, uvod) I German, patrijarh Konstantinopolski (od 715. do 730. g. ne.) u sličnom nastojanju govori o Tetraevanđelju, tumačeći liturgiju iz VIII stoleća: »Četiri su Ev0nđelj0 z0to što su četiri univerz0ln0 duh0 – što odgov0r0 četvorolikim Živim Bićim0 n0 kojim0 sedi Bog sviju – i drži ih sve z0jedno, i otkrivši d0de n0m četvoroliko Ev0nđelje, 0 /koje je/ u duhu identično. Jer i ono je u četiri lic0, 0 lic0 njihov0 predst0vlj0ju del0tnost Sin0 Božijeg. Jer prvo /Živo Biće/ n0lik l0vu zn0menuje njegovu 0ktivnost, vođstvo i c0rstvenost. Drugo, n0lik teletu, proj0vljuje svešteničku i svetu del0tnost; 0 treće, koje im0 lice čovek0, j0sno opisuje njegov dol0z0k k0o čovek0, 0 četvrto, koje je n0lik orlu u letu, ozn0č0v0 d0r /koji se d0je/ kroz Duh0 Svetog0. I Ev0nđelj0 su s0obr0zn0 ovim /Bićim0/ n0 kojim0 sedi Hristos. Jer u 'Jov0novom Ev0nđelju’ izl0že se njegov0 suverenost i ot0štvo, i sl0vno od Oc0 rođenje. 'Lukino' budući d0 im0 svešteni k0r0kter, počinje od sveštenik0 Z0h0rije, koji je prinosio t0mnj0n u hr0mu. M0tej propoved0 o njegovom rođenju po čoveštvu /i govori/: 'Knjig0 rođenj0 ...' /1:1/ Ovo je, d0kle, 0ntropomorfno Ev0nđelje. M0rko p0k /bivši/ proročkog duh0, koji s0 visine dol0zi ljudim0, n0čini počet0k govoreći: 'Počet0k Ev0nđelj0 Isus0 Hrist0 k0o što je n0pis0no u Prorok0: Gle, J0 ću posl0ti 0nđel0 svog0.' /'Marko', 2:1-2/ Slik0 kril0tog /čovek0/ ozn0č0v0 /ovo/ Ev0nđelje.« ('Izlaganje o Crkvi', 32; prevod: Zor0n Đurović)
Avrelije Avgustin 'Evanđelje po Mateju' vidi kao najstariji tekst, ali ukazuje da redosled nastanka evanđelja ne odgovara redosledu preobraćenja njihovih autora: »Isti igitur quattuor evangelistae universo terrarum orbe notissimi, et ob hoc fortasse quattuor, quoniam quattuor sunt partes orbis terrae, per cuius universitatem Christi Ecclesiam dilatari, ipso sui numeri sacramento quodammodo declararunt, hoc ordine scripsisse perhibentur: primus Matthaeus, deinde Marcus, tertio Lucas, ultimo Ioannes. Unde alius eis fuit ordo cognoscendi atque praedicandi, alius autem scribendi.« (De consensu evangelistarum, I, 2, pr. 3)
Ako pratimo stavke i izveštaje četvrtog evanđelskog teksta novozavetnog kanona, nigde explicite, po imenu ne možemo naći ko je njegov autor: sastavljač date hagiografije ostaje anoniman. Stavovi nekih bogoslova poapostolske epohe navode na zaključak da je sastavljač četvrtog Evanđelja Isusov ljubljeni učenik, apostol Jovan (hebr.: Johanan ben Zvid), siromašni i neškolovani galilejski ribar (up.: 'Dela', 4:13), koga je Isus zajedno sa njegovim bratom Jakovom pozvao da Ga slede u najavljivanju dolaska Kraljevstva Mira i Pravednosti. Dodatnu zabunu i nedoumicu po ovome pitanju donelo je i izlaganje hilijaste Papija iz Hierapolisa, hrišćanskog hilijastičkog pisca s početka 2. stoleća koji nije bio očevidac sveštenih Apostola (a učio je od njihovih poznanika), koji u svom delu u pet knjiga 'Objašnjenja reči Gospodnjih' (sastavljeno oko 130. g.) veli da su u (Maloj) Aziji delovala dvojica istaknutih Isusovih učenika imenovani kao apostol Jovan i Prezbiter Jovan: »Neću se lenjiti da ti ono, što nekada od Presbiterâ dobro naučih i dobro zapamtih, zapišem u tumačenja, potvrđujući istinu o tome. Jer se nisam bavio onima koji mnogo govore, kao /što to čine/ mnogi, nego onima koji su Istinu naučavali; niti onima koji spominju tuđe zapovesti, nego onima koji su /naučavali/ zapovesti koje su verom date od Gospoda i dolaze od same Istine. A ako dođe neko ko je i /lično/ služao Presbitere/Starije, ispitivao sam /te/ reči Presbiterâ: šta je rekao Andreja, ili šta Petar, ili šta Filip, ili šta Toma ili Jakov, ili šta Jovan ili Matej, ili neki drugi od učenika Gospodnjih, i ono što Aristion i presbiter J o v a n, učenici Gospodnji, govore. Jer nisam smatrao da će mi toliko koristiti naučeno iz knjiga, koliko ono što sam čuo od živoga glasa koji ostaje.« – Historik Eusebije se osvrće na Papijeve tvrdnje i u svetlu žive predaje: »Ovde je vredno zapaziti da je on /– Papije/ dvaputa brojao ime Jovanovo, od kojih jedno najpre pribraja Petru i Jakovu i Mateju i ostalim Apostolimâ, jasno pokazujući Evanđelista /Jovana/, a drugog Jovana, razlikujući rečju, pribraja drugima, mimo broja Apostolâ, stavljajući ispred njega Aristiona /episkopa Smirne/, i jasno ga naziva presbiterom, da bi i time dokazao istinsku povest onih koji su rekli da su u Aziji dvojica imali isto ime, i da u Efesu postoje dva groba i da se svaki /od njih/ i sada zove Jovanov /grob/. I ovde sada spominjani Papije priznaje da je reči /svetih/ Apostola primio od onih koji su ih pratili, a za Aristiona i presbitera Jovana kaže da ih je lično slušao. spomenuvši ih više puta po imenu, u svojim spisima izlaže njihova predanja.« ('Historija Crkve', III, 39) – Interesantno je da autor Druge i Treće Poslanice pripisane apostolu Jovanu sebe predstavlja presbiterom – starešinom: »Starešina /ho presbyteros/ izabranoj gospođi i njenoj deci koju u Istini volim, ...« (II, 1) – »Starešina dragom Gaju koga u Istini volim.« (III, 1) – Irinej Lionski, učenik Polikarpov, pak Papija hoće da prikaže da je navodno slušao samog apostola Jovana: »Papija, koji je slušao Jovana, drug Polikarpov, jedan od drevnih hrišćana, posvedočio je sve to i pismeno u četvrtoj od pet knjiga koje je napisao ...« ('Protiv herese', V, 33, 4) – Na toj liniji stoji i Jeronim: »Papije je bio slušaoc Jovana, i episkop Hieropola u Aziji; napisao je samo pet knjiga koje je naslovio 'Tumačenje Reči Gospodnjih', u kojima se govori u uvodu da on ne sleduje za raznim mišljenjima nego je same Apostole imao za rukovoditelje. /.../ ... Predano je od većine: da dve poslednje Poslanice Jovanove nisu Apostolove, nego Presbiterove.« ('O slavnim muževima', 18)
Bibličko-bogoslovski osvrti vreme nastanka četvrtog evanđelskog izveštaja obično vezuju za sam kraj I stoleća. Tu se nameće pitanje: ako je apostol Jovan autor datog izveštaja o Mesijinom životu, zašto bi on toliko decenija čekao da bi sastavio datu hagiografiju, i to u svojoj dubokoj starosti u kojoj svakoga čoveka izdaju njegovi memorijski potencijali?! Odnosno: zašto je Bog toliko vremena čekao da bi Ljubljenoga učenika (13:23, 19:26, 20:2, 21:7.20) inspirisao da napiše još jedan evanđelski izveštaj?!
Redaktor četvrtog Evanđelja, nastalog negde na početku šeste decenije I stoleća, imao je pred sobom kako Q-Evanđelje, autentični izveštaj Dvanaestorice, tako i eklektičarske izvode takozvanih sinoptičara. I on iz Prateksta vadi i repisuje, uglavnom brižljivo, one delove svetog izveštaja koje su prethodni kopisti i redaktori izostavili: Isusove besede u poslednjoj sedmici Njegovog zemaljskog života.
Ako je apostol Jovan, kao što i jeste, uzeo udela u zapisivanju 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici', besmisleno je tvrditi da je on sastavio i neko svoje posebno evanđelje, koje ukazno odudara u mnogim segmentima od ostala tri kanonizirina evanđelska izveštaja. Moguće je da je istinski autor predloška četvrtog Evanđelja obrazovani Aleksandrinac Apolos, satrudnik apostola Pavla, pismoznalac koji je, kao i apostol Jovan, fokus svoga duhovno-edukativnog angažmana imao u maloazijskom Efesu.
Koliko je Apolos bio ugledan i uticajan među hrišćanskom braćom i helenistima Male Azije, govori i nagoveštaj da je imao i svoj krug prisnijih saradnika i sledbenika. Taršanin se osvrće na podele i trvenja nastala u Korintu, gde je, pored ostalog, i Apolos propovednički nastupao (‘Dela’, 19:1): »Obavešten sam o vama, naime, braćo moja, od Hlojinih domaćih, da su svađe među vama. Razmatram to što svaki od vas govori: ja sam Pavlov, a ja Apolosov, ja pak Kefin, a ja Hristov.« (‘Korinćanima’, I, 1:11-12)
Lukina ‘Apostolska dela’ izveštavaju kako je učeni Apolos stupio u kontakt sa krugom saradnika revnosnog apostola Pavla na početku njegovog trećeg misionarskog putovanja: (18:24-25) – Apolos je bio dobro upućen kako u starozavetne spise (koje je poznavao prevashodno na osnovu grčkog Prevoda ‘Sedamdesetorice’, načinjenog za potrebe brojnih aleksandrijskih Jevreja koji su se otuđili od svojeg maternjeg hebrejskog, odnosno aramejskog jezika), tako i u impozantno ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’.
Q-Evanđelje je korišćeno u više judeohrišćanskih struja: među esenima, terapeutima i nazorejima. Apolos dolazi upravo iz egipatske Aleksandrije u čijoj blizini su delovali terapeuti, koji su poznavali Jovanovo krštenje, što sve navodi na zaključak da je i on sam verovatno bio terapeut.
Ukoliko Apolos nije pripadao užem učeničkom krugu hermeneutiste Filona, koji je judejsku teologiju spojio sa helenskom filosofijom, onda je zasigurno bio bar čitalački upoznat sa Filonovom doktrinom i eksegesom. Filonovo razuđeno učenje o Logosu rasuto je po njegovim brojnim spisima. Kod Filona Logos je posrednik između sveta i transcedetalnog Boga, On je Prvorodni Sin Stvoritelja, Spasitelj, Slika Božija i Prvosveštenik Božije Svetinje, Prvosveštenik čija je zemna kopija drevni kralj-sveštenik Melhisedek. Pišući, odnosno eklektičarski priređujući 4. Evanđelje, te Poslanicu Jevrejima (verovatno upućenu zavađenoj braći u Korintu), pismoznalac Apolos, pobornik reinkarnacije (‘Hebrejima’, 11:13), obilato je koristio Filonovu aleksandrijsko-filosofsku terminologiju, postavljajući je u nešto drugačijoj idejno-ukaznoj inklinaciji.
Predstavljajući Hrista kao manifestaciju i utelovljenje Večne Stvaralačke Svetlosti, Apolos (ili njegov efeški redaktor) dobropoznatim rečima počinje svoj kopističko-redaktorski spis: »U početku beše Logos, i taj Logos beše u Boga, i Bog beše Logos.« (1:1) – Dati uvod zapravo predstavlja stilski slobodniju preradu početka ‘Evanđelja Dvanaestorice’, gde se ukazuje: »Od Večnosti do Večnosti je Večna Misao, i ta Misao je Reč, a Reč je Ostvarenje, i ovo troje su jedno u Večnom Zakonu, a ovaj Zakon je kod Boga i Zakon proishodi iz Boga.« – Hrist je Zakon Žvota i Zakon Spasenja, utelovljenje Boga i Božijeg Sina, Večne Mudrosti.
Svoje evanđelje prahrišćanin iz judeohelenističkog miljea, Apolos Aleksandrinac, verovatno je kao izvadak iz Q-teksta, po običaju svoga vremena, priredio za neku nepopulističku, personalno-internu upotrebu, da bi ono potom od kopista pretrpelo dodatne izmene. Evanđelje je priredio u Efesu, gde je i najpre došao, gde je i apostol Pavle boravio tri godine, gde je nekada živeo i eminentni i uticajni helenski filosof Heraklit (oko 500 g. se.), tvorac termina 'logos'. U svome aforističkom delu 'O prirodi', Heraklit iznosi i sledeće: »Za taj Logos, premda je večan, ljudi nemaju razumevanje, i pre nego što za Njega čuju. Jer iako se sve dešava po tom Logosu, oni liče na neiskusne kad se okušaju u rečima i delima.« (Frg. 1, v.: frg. 2) – Priređujući svoj evanđelski izveštaj, pismoznalac Apolos je svakako nastojao da se jednim delom prilagodi i uhodanom pojmovno-kategorijskom miljeu Efesa, odnosno da adresatu kroz dobro znane termine približi duh hrišćanske doktrine.
Za Apolosa evanđelist Luka naglašava da je bio dobro upućen u svete Spise, te da je nadmoćno pobijao Judejce dokazujući Pismima da je Isus bio najavljeni Mesija (‘Dela’,18:28 ). Svoje poznavanje starozavetnih spisa i historije izabranog naroda, Apolos najbolje pokazuje u 'Poslanici Jevrejima', koja je prožeta mnoštvom citata. Apolos je upućen u domene žrtveno-hramskih obreda (treba znati da su nekada Jevreji i u Egiptu, u Leontopolisu, severoistočno od Menfisa, na početku delte Nila, imali svoj hram!), ali ne i optimalno u pogrebne judejske običaje. U izveštaju pripisanom apostolu Mateju, kaže se da je mrtvo Isusovo telo Josip iz Arimateje uvio u čisto laneno platno (28:59). I ‘Marko’ (15:46) i ‘Luka’ (23:53) izveštavaju da je Isusovo telo nakon pomazanja miomirisnim pomastima, bilo uvijeno u platno, dok Mu je glava uvijena ubrusom. Međutim u Apolosovom (Pseudo-Jovanovom) izveštaju nalazimo nešto sasvim drugo: po njemu, Isusovo telo položeno u kameni grob, obavijeno je lanenim zavojima, trakama. Tako opisuje ulazak Jovana i Petra u grobnicu sledećim rečima: »I nadnevši se /Jovan/ vide zavoje gde leže, ali ne uđe. Zatim stiže i Simon Petar, koji je išao za njim, pa uđe u grob, i vide platnene zavoje gde leže, ...« (20:5-6) – I kod opisa oživljavanja obamrlog Lazara, Apolos govori da je ovaj sahranjen obavijen lanenim zavojima po rukama i nogama (11:44). I to su ključni tehničko-ukazni detalji koji nedvosmisleno pokazuju da je sastavljač četvrtog Evanđelja čovek iz Egipta, podneblja gde su kult mrtvih i svetkovine vaskrsenja imali jakog uporišta, podneblja na kojem su pokojnici sahranjivani obavijeni lanenim trakama ('zavojima'), čime je nastajalo ono što se zove mumija.
Otac historije, helenski putopisac Herodot (5. stoleće se.), u svojoj ‘Historiji’, iznosi i sledeći detalj za završno balsamovanje bogatih Egipćana: »Kad prođe sedamdeset dana, operu leš i umotaju ga celog finim lanenim trakama, zalepivši ih gumom, ...« (II, 86) – Neke postupke vezane za ophođenja sa umrlima, kao što je balsamovanje mirisnim pomastima, Jevreji su očigledno preuzeli od Egipćana, među kojima su i nekoliko stoleća kao sužnji i doseljenici boravili. Tako su i patrijarha Josipa, čije su ostatke izneli iz Kuće ropstva, balsamovali i položili u kovčeg ('Postanak', 50: 26). Za sahranjivanje siromašnijih i neuglednijih ljudi pozniji judejski pogrebni kult nije inače poznavao upotrebu kovčega: mrtvaci uvijeni u platno su na ručnim nosilima odnošeni do predviđenog grobnog mesta.
Za filonistu i terapeuta Apolosa, kaže se dalje, da je poznavao samo 'Jovanovo krštenje'. Simptomatično je to da u svome sastavu Apolos markantno potencira baš pojavu Jovana Krstitelja, koji je trebao da pripremi put Mesiji, Vladaru Novog Izraela, Kraljevstva Mira. Terapeuti i eseni (kojima je pripadao Jovan Preteča i Isusov brat Jakov), kao simbol posvećenja i pokore praktikovali su krštenje u vodi, potapanja i škropljenja (cp.: ‘Jevrejima’, 10:22). Vredi zapaziti jednu etimološku sličnost: u svome Evanđelju Apolos kaže da je Jovan krštavao kraj Salima (3:23), a u 'Poslanici Jevrejima' Melhisedek se naziva salemski kralj (7:1 i drugde).


Ako čitalački konsultujemo apokrif 'Jovanova dela' možemo videti da je fokus propovedničkog delovanja apostola Jovana bio grad Efes. U Efesu je moćno delovao i Apolos, pismoznalac koji je reflektovao i Filonove i Pavlove misli. Očigledno je da je neko, posle odlaska iz zemaljskog života Apolosa i Jovana, spise obrazovanog Aleksandrinca preradio i proturio, predstavio kao dela mnogopoznatijeg Jovana apostola. Jovanu je pogrešno pripisano autorstvo četvrtog Evanđelja, baš onako kako su i gnostici nešto kasnije ljubljenome učeniku 'podmetnuli' tzv. Jovanovu tajnu knjigu, pronađenu u nekoliko verzija kod Nag Hammadija.
Sredinom II. stoleća u 'Apologiji za hrišćane', Justin Martir, koji je napisao nekoliko dela u Rimu, ukazuje za hrišćanska nedeljna okupljanja: »U dan koji se naziva 'sunčevim danom' svi koji stanuju u gradovima i poljima skupljaju se na isto mesto gde se čitaju uspomene /apomnemoneumata/ Apostola i spisi Proroka, koliko to vreme dozvoljava.« (I, 67) – Pod 'Apostolima' Justin svakako misli na Evandelja (cp.: I, 66), za koja smatra da su ih sastavili Apostoli ili njihovi učenici ('Dijalog sa Trifonom', 103).
U Muratorijevom fragmentu iz II stoleća, za kanonizirane evanđelske tekstove na lošem latinskom jeziku iznosi se svedočanstvo: »[1] ... quibus tamen interfuit et ita posuit. tertio euangelii librum secundo lucan [3] lucas iste medicus [4] post ascensum xri /= Christi/. [5] cum eo paulus quasi ut iuris studiosum [6] secundum adsumsisset numeni suo ex opinione concripset [7] dnm /= Dominum/ tamen nec ipse d uidit in carne [8] et ide prout asequi potuit. [9] ita et ad natiuitate iohannis incipet dicere, [10] quarti euangeliorum iohannis ex decipolis [11] cohortantibus condescipulis et eps /= episcopis/ suis dixit [12] conieiunate mihi. odie triduo [13] et quid cuique fuerit reuelatum alterutrum nobis ennarremus [14] eadem nocte reuelatum andreae ex apostolis ut recogniscentibus cuntis iohannis suo nomine cuncta discriberet [15] et ideo licit uaria sinculis euangeliorum libris principia doceantur [16] nihil tamen differt credentium fidei [17] cum uno ac principali spu /= spiritu/ declarate sint in omnibus omnia [18] de natiuitate de passione de resurrectione de conuersatione cum decipulis suis [19] ac de gemino eius aduentu primo in humilitate dispectus quod fotu secundum potestate regali preclarum quod foturum est. [20] quid ergo mirum si iohannes tam constanter sincula etia in epistulis suis proferam dicens in semeipsu [21] quae uidimus oculis nostris et auribus audiuimus et manus nostrae palpauerunt haec scripsimus uobis [22] sic enim non solum uisurem sed /et/ auditorem sed /et/ scriptore omnium mirabiliu dni /= Domini/ per ordinem profetetur ...«
U prevodu: »... Nekim je stvarima /Marko/ ipak bio prisutan i tako /ih/ je izložio.«
»Treću knjigu 'Evandelja po Luki'. Taj Luka lekar, po Hristovom vaznesenju, kad ga je Pavle kao zauzetog saputnika sa sobom uzeo, u svoje je ime pisao po čuvenju, no Gospoda nije ni on video u telu; stoga /je napisao/ prema tome kako je mogao doznati /assequi/; u tom smislu i započinje govorom od rođenja Jovanova.«
»Četvrto među evanđeljima od Jovana, iz /kruga/ učenika. Kad su ga poticali saučesnici i episkopi njegovi, rekao je: 'Postite skupa sa mnom od danas tri dana, pa što bude svakome od nas objavljeno, to ćemo jedni drugima ispripovedati'. Iste je noći objavljeno Andriji, iz /kruga/ apostola, da Jovan uz odobrenje svih opiše sve u svoje ime.«
»I stoga, premda pojedine knjige evandelja imaju različite pocetke, nema razlike u veri onih koji veruju, budući da je jednim i gospodstvenim /principali/ Duhom u svima izrečeno sve o rodenju, o trpljenju, o vaskrsenju, o obraćanju /conversatione/ s Njegovim učenicima, i o dvostrukom Njegovom dolasku: o prvom – prezrenom u sniženosti, koje se dogodilo; o drugom – preslavnom po kraljevskoj vlasti, koje će se dogoditi.«
»Kakvo, dakle, čudo, ako Jovan tako čvrsto iznosi pojedinosti i u svojim Poslanicama, govoreci o sebi: 'Što smo videli svojim očima i čuli ušima, i što su naše ruke doticale, to smo vam napisali'. /I, 1:2-3/ Time naime po redu sebe iskazuje ne samo vidiocem i slušaocem nego i piscem ovih divota Gospodnjih.«
Iako je početak teksta izgubljen, a na osnovu narativnog sleda, jasno se da izvesti i zaključiti da se u njemu najpre govori o tzv. 'Evanđelju po Mateju'. Marko se predstavlja kao neko ko je bio svedok nekim sekvencama iz Isusovog života; možemo reći predstavlja se kao Isusov učenik. Za Luku lekara se pak iznosi jasno da je o Hristu pisao na osnovu onog što je čuo od drugih, pošto je postao Pavlov pratilac. Jovan je navodno pred svim Učenicima napisao četvrtu hagiografiju, ono što je izravno video i čuo.
Eusebije Pamfil u svojoj 'Historiji', za asketsku prahrišćansku zajednicu u okolini Aleksandrije kod Mareotidskog jezera, koju Filon u spisu 'O kontemplativnom životu' naziva terapeutima, iznosi da su koristili Evandelja: »Verovatno, knjige drevnih muževa, za koje /Filon/ govori da postoje kod njih, jesu Evandelja /eyaggélia/ i apostolski zapisi /tMn apostólMn graphás/ i tumačenja na drevne proroke, kakva postoje u 'Poslanici Jevrejima' i mnogim drugim Poslanicama apostola Pavla.« (II, 17) – Terapeuti, koje je judejski hermeneutista i filosof Filon Aleksandrijski upoznao za vreme cara Klaudija (Claudius, 41.-54. g.), a koje je Jovan Marko reorganizovao, mogli su u to vreme da koriste samo izvorno 'Evandelje po Mateju', odnosno aramejski tekst 'Evandelja po svetoj Dvanaestorici', koje je Marko u Aleksandriju doneo, gde je više decenija bio episkop tamošnje crkve, i iz koga je kasnije za potrebe rimskih hrišcana verovatno napravljeno grčko 'Evandelje po Marku' kao izvod iz Prateksta; Eusebije ima pak svoju verziju i tumačenja nastanka teksta pripisanog Marku: »... A onda neki /slušaoci Petra u Rimu/ postadoše željni ne samo usmene reči pa poceše nagovarati Marka, saputnika Petrovog, da napiše Evandelje. I nisu odustali od te molbe sve dok ih ne posluša, i tako je nastalo Evandelje po njegovom /– Markovom/ imenu. Apostol /Petar/, videvši da je to sve po volji Duha Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Evandelje čita po crkvama. Klement o tome kazuje u VI knjizi svojih ‘Primera’. Sa njim je saglasan i Papije iz Hierapolisa« (Ibid., II, 15) – Slično iznosi i Jeronim u ‘Slavnim muževima’: »Marko, učenik i tumač Petrov, napisao je neveliko Evanđelje po molbi rimskoga bratstva, reprodukujući u njemu sve što je čuo od Petra.« (Pogl. 8)
Eusebije, oslonjen možda na svedočenja Julija Afrikana, iznosi za Marka, dugogodišnjeg aleksandrijskog episkopa: »Kazuju da je Marko bio prvi koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Evanđelje, njim napisano, i da je osnovao Crkvu u Aleksandriji.« (Ibid., II, 16) – Po Eusebiju, Marko, rođak Barnabe sa Kipra (‘Kološanima’, 4:10) je već druge Klaudijeve godine osnovao Crkvu, a po aleksandrijskom patrijarhu Evtihiju, to je bilo devete godine Klaudijeve vladavine. U ‘Monastirskim ustanovama’ i svome monaškom ustavu Jovan Kasijan ukazuje: »U početku naše vere nisu se mnogi odlikovali asketskim imenom. U Aleksandriji su hrišćani norme takvog života dobili od evanđeliste Marka, prvog prvosveštenika u tom gradu.« (I, 5) – Marko je na aleksandrijskoj katedri ostao do 62. godine ne., do osme godine Neronove vladavine (Jeronim: ‘O slavnim muževima’, 8), kada ga je nasledio Anijan (Eusebije, II, 24). Dakle, ako je Marko napisao neko evanđelje, to je moglo biti samo pre judejsko-rimskog rata. Inače, u Aleksandriji je i Marko stradao mučenički; U svojoj ‘Hronografiji’ carigradski patrijarh Nikefor Prvi (Nikephoros, 806.-815. g.) iznosi za Marka da je ‘prvomučenik Gospoda našeg Isusa Hrista u Aleksandriji’. (PG, C, 1049)

Eusebije i sam daje svoje viđenje nastanka četiri kanonizirane hagiografije, oslanjanjući se i na reči iz predanja: »Matej je prvo propovedao među Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje Evanđelje napisano na rodnom jeziku. Odlazeći od njih on im ostavi svoje delo. I Marko i Luka dadoše vernima Evanđelje, dok je Jovan svo vreme usmeno propovedao i tek pred kraj poče da piše, a evo kojim povodom. Kada su prva tri Evanđelja raširena po svetu, ona jednom prilikom dođoše i do njega /= Jovana/. On je tada, kako kazuju, primetio da u njima nedostaje povest o prvim delima Hristovim, učinjenim na samom početku Njegove propovedi. I to je tačno. Trojica evanđelista su znali, kako vidimo, samo ono što je činio Spasitelj u toku vremena posle zatvaranja Jovana /Krstitelja/ u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su započeli svoje kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o četrdesetodnevnom postu i iskušavanju koje je tada trpeo Isus, ukazuje na vreme o kome piše: ‘A kada ču Isus da je Jovan predat, otide u Galileju’. /Mt. 4:12/ Tako isto i Marko: ‘A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući Evanđelje o Kraljevstvu Božijem’. (Mk. 1:14) I Luka govori približno isto, jer pre nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje da je Herod zatvorio Jovana u tamnicu /Lk. 3:20/. Jovana su, kako kazuju, počeli ispitivati o vremenu o kome drugi /evanđelisti/ ćute, i o delima učinjenim Spasiteljem pre zatočenja Krstitelja. On i sam govori o tome: ‘Tako učini početak čuda’ /Jn. 2:11/ i rekavši o delima Isusa, spominje o tome da je Jovan krstio u Enonu, blizu Salima. To je jasno iz njegovih reči: ‘Jer još ne biješe Jovan bačen u tamnicu’. /Jn. 3:24/ Jovan u svome evanđelju kazuje o tome šta je Isus učinio do tada, a preostala trojica evanđelista o onome šta je bilo posle Krstiteljevog zatočenja. Eto zbog čega imamo to raznoglasje. Jovanovo evanđelje obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju historiju Njegovih poslednjih godina. Jovan, kako vidimo, prećutao je rodoslov Spasitelja po telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i započinje od učenja o Hristovom Božanstvu, koje je njemu, kao toga dostojnom, rekao Duh Božji. O Jovanovom evanđelju rečeno je dovoljno. – Razlog zbog koga je Marko napisao Eevanđelje već smo pomenuli. Luka je to učinio jer su mnogi užurbano i nepromišljeno počeli da govore o događajima, njemu dobro poznatim, te je on /= Luka/ smatrao za korisno da prekine te smutnje i da u svom Evanđelju izloži istinito kazivanje o svemu, prikupljajući podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima. Eto šta je trebalo reći o Evanđeljima.« ('Historija Crkve', III, 24 – Prema prevodu Slobodana Prodića) Eusebije smatra da su samo Matej i Jovan živo slušali Hristovu reč, dok su je drugi zapisivali samo po predanju. I Jeronim smatra da je Marko samo iz predanja, odnosno iz Petrovih reči, zapisao svoje Evanđelje, što jednostavno nije tačno: Marko je itekako imao prilike da vidi i da čuje Spasitelja. Ako ne zbog nečeg drugog, onda zbog toga što je se u njegovoj kući, odnosno u kući njegove majke, sveto Bratstvo u Jerusalimu ponajprije sastajalo.
Kanonizirane evanđelske tekstove poznajemo prevashodno u starogrčkoj ortografiji. Bogoslovi stare Crkve nam pak svedoče da je jedno od evanđelja, ono pripisano Mateju, ponajpre nastalo na aramejskom jeziku, jeziku kojim su govorili Isus i galilejski Apostoli. Hieronymus koji je 'Evanđelje po Hebrejima' preveo na grčki i latinski (De viris illustribus, cap. 2) u svome polemičkom spisu 'Protiv Pelagija' ukazuje da je u njegovo vreme izvorni tekst datog Evanđelja postojao u biblioteci koju je utemeljio Origen, u Kesareji: »U 'Evanđelju prema Jevrejima' koje je dakako na haldejskom i sirijskom /dakle na aramejskom/ govoru, a u zapisu na jevrejskom pismu, koje nazareni koriste do današnjeg dana, prozvano /takođe/ 'Prema A p o s t o l i m a', ili, kao u njegovo najstarije vreme 'Prema Mateju', koje je i bilo viđeno u Kesarejskoj biblioteci, pripovedanje kazuje ...« (III, 2)  A Epiphanius osvrćući se na nazarensko 'krivoverje' (Haer., 30 , 9, 4) iznosi: »Oni koriste 'Evanđelje prema Mateju' sasvim kompletno, u hebrejskom /tačnije u aramejskom jeziku/, jer njihovo Evanđelje je svakako još uvek sačuvano među njima kao što je najpre zapisano jevrejskim slovima.«  'Evanđelje po Mateju' koje je Crkva kanonizirala samo je jedan translacioni iskvareni izvod iz izvornog aramejskog 'Evanđelja po Nazarenima', odnosno 'Evanđelja po Dvanaestorici', ... Upravo to 'Evanđelje po Dvanaestorici' i kasnije kanonizirano 'Evanđelje po (Pseudo) Mateju' poslužilo je kao baza za nastanak novozavetnih evanđelskih izveštaja i njihovih redakcija.
Sama narativno-stilska struktura novozavetnih hagiografija mestimično pokazuje da su oni redaktorski izvadak iz 'Praevanđelja', 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici'; tako se da otkriti da su izvorno Evanđelje diktirila, odnosno zapisala sveta Dvanaestorica. Pri kraju »Protoevanđelja', naznačuje se da su dati tekst zapisala sveta Dvanaestorica, Hristovi Apostoli, te se nalaže da se datom izveštaju ništa ne sme dodati niti se od njega treba što oduzeti, ukazuje se da on ima snagu zakonske reči: »I ako neko oduzme ili dometne rečima ovoga Evanđelja, ili prikrije, kao pod mericu/posudu, svetlost njegovu, koju je Duh dao preko nas, dvanaestotrice svedoka izabranih od Boga, za prosvetljenje sveta uz spasenje, anathema maranatha neka bude njemu, do Dolaska Hrista Isusa, našega Spasitelja, ...« (96:26; v.: 46:24) – U gnostičkoj 'Tajnoj Jakovljevoj knjizi', spisu koji se pripisuje Jakovu Pravednome, prvome nadgledniku Hristove Crkve u Jerusalimu, iznosi se i sledeći ukaz: »... Dvanaest učenika sedeli [su] zajedno, prisećajući se onoga što je Spasitelj rekao svakome od njih, bilo u tajnosti ili otvoreno, [i zapisujući] to u knjige.« (NHK, I, 2) – Po gnostičkom spisu 'Pistis Sofija' samo nekoliko Apostola je zapisivalo Hristove reči: »Nakon što je Isus saslušao Filipa, reče mu: 'Filipe, ti koji si u milosti, poslušaj me, da bih mogao govoriti s tobom. Tebi, Tomi i Mateju kroz Prvu misteriju dat je nalog da zapišete sve reči koje izustim i sve što ćete videti'.« (Pogl. 42)
I u samim novozavetnim hagiografijama postoje implicitni ukazi koji navode na postojanje prateksta koji je nastao ispod pera Dvanaestorice; na primer to je ponajprije stavak 'Jovan' 21:24 u kome se u množini iznosi: »I /mi, Dvanaestorica/ znamo da je njegovo /= Jovanovo/ svedočanstvo istinito.« – Literalno je, dalje, apsurdno smatrati da Matej opisuje svoj poziv iz trećeg lica, bez da naglasi svoje svedočanstvo, kao što to možemo pročitati kod 'Primusa': »A kada Isus ode odande, vide čoveka gde sedi na carinarnici, po imenu Mateja, i reče mu: 'Hajde za Mnom'. – I ustavši /on/ pođe za Njim« (9:9) – Dakle, taj deo 'Evanđelja' nije diktirao, odnosno zapisivao apostol Matej. Ipak, aramejsko Evanđelje je prozvano i 'Matejevim evanđeljem', jer je obrazovani carinik Matej ponajprije učestvovao u njegovom literalnom oblikovanju. U 'slavnim muževima' Jeronim piše za Mateja i njegov evanđelski tekst koji je dobavio od nekog nazarena iz sirijskog grada Berija: »Ono je se najpre pojavilo u Judeji na hebrejskom, kasnije je od nekog bilo prevedeno na grčki. Izdanje na hebrejskom sačuvalo je se do naših dana u Kesarejskoj biblioteci, koju je tako marljivo sakumljao Pamfil.« (Cap. 3) – 'Evanđelje po Mateju' ima najmanje citatnog oslanjanja na 'Septuagintu'. Nazarenski 'Mateja' oslanjao je se na starozavetne 'Zakone' i 'Proroke' koje ne nalazimo ni u LXX ni u Masoretskom tekstu. To na primer potvrđuje sledeći ukaz koji potvrđuje ispunjavanje ranijeg proročanstva u vezi Isusovog nastanjivanja u jako nazarensko uporište, galilejski Nazaret u blizini gore Karmel: »I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret; da se ispuni ono što su rekli 'Proroci': 'Nazaren će se zvati'.« ('Matej', 2:23) – Stavak 'Nazaren će se zvati' ne susrećemo nigde u poznatim 'Prorocima'. Jeronim u svojem 'Tumačenju Mateja' dati ukaz lingvistički doteruje, pa kaže da kako se u njemu (navodno) govori o 'jednom proroku' najavljivaču, to se ne misli na neki postojeći, zapisani ukaz u proročkom skriptuarnom korpusu, – što naravno ne odgovara istini.
Da su četiri evanđelja nastala iz aramejskog prateksta ukazuje i brojna upotreba aramejskih termina, odnosno njihovo zadržavanje u tekstu tetraevanđelja: abba, mamon, hosanna, pasha, ... Na mnoga mesta se i daje na grčkom prevod upotrebljenih, zadržanih, aramejskih izraza: »I uhvativši ruku deteta reče joj: 'Talitha koymi', što p r e v e d e n o /sa aramejskog/ znači: 'Devojčice, tebi govorim, ustani'.« ('Marko', 5:41)
Grčki, h koiné diálektos, prevodi na zajedničkom narečju, pokazuju nam da je i Isus govorio aramejskim jezikom. To se na primer dobro otkriva u Besedi na Gori gde Isus ukazuje na važnost i trajnost objavljenog Božijeg Zakona: »... Dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedna jota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.« ('Matej', 5:18) – Grčko slovo Jota (™ – ąÉı) po brojnoj vrednosti odgovara desetom hebrejskom, odnosno aramejskom slovu Jod/Judh (Ů – ÓŐŮ). U hebrejskom kvadratnom alefbetu Jod je najmanje slovo. (Ovo nam ukazuje da iako su se stari Jevreji u svakidašnjem govoru služili aramejskim jezikom ipak su pisali svojim, a ne aramejskim, grafemama. To potvrđuje i talmudska 'Gemara'.) – Nešto slično za grafemu Jod susrećemo i u kabalističkom 'Traktatu o svetilištima' (Massekhet Hejkhaloth): »... Kao što je Jod najmanje od svih slova, tako budući svet može zadobiti samo onaj ko se ponizi u odnosu na onoga koji o Tori i učenju manje zna, kao što je rečeno: 'I David beše najmanji'.« (Pogl. 7)
Po 'raskolniku' Donatu, čiji sledbenici su se pojavili u Africi, 'Pisanije' je od strane hrišćana dato neznabožaca u vreme gonjenja pred carem Konstantinom (Jeronim: 'O znamenitim muževima', pogl. 93), što sve može da aludira na kasnije redakcije sakralnih spisa. Za aramejsko 'Protoevanđelje' Gideon Ouseley tvrdi da je se našlo na udar cara Konstantina Velikog (vladao: 306.-327. g.), koji je kao rimski prvosveštenik sazvao Prvi ekumenski sabor u Nikeji (325. godine), te da je on pokrenuo potrugu da se svi preostali primerci i prepisi ovog svetog teksta eliminišu. Od spaljivanja njega su, po Gideonu, sačuvali eseni sklonivši ga van Rimske Imperije, na Tibet, u nekom budističkom (Hrist Budinom) monastiru. Stoji nepobitna činjenica da je Konstantin Veliki, koji u svojim obraćanjima i pred hrišćanima izbegavao da spomene Hristovo ime, i koji je se krstio tek nekoliko dana pred smrt, bio sklon spaljivanju 'nepodobnih' knjiga. Tako Sokrat Sholastik prenosi Konstantinov ukaz iz njegove Druge poslanice protiv Arija: »... Kao što je Porfirije radio na tome da se Bog ne proslavlja, i pisao sve sama bezakonja protiv službe Božije, pa je na kraju i dobio platu za delo svoje, a koja se sastojala u tom što je bio i ostao svagda nemio i mrzak, i što mu se jednako rugaju svi i što je nestalo njegovih nečastivih knjiga, isto se to desilo i sa Arijem i onima koji misle poput njega. Zbog toga, naređujemo da se u ognju spale svi oni spisi koji su nastali od Arija da bi se na taj način ne samo uništila ova sumanuta nauka, nego da se više ne bi ni pominjala. Dajem na znanje još i to da ako neko bude zatečen da je sačuvao nešto od onoga što je napisao Arije, taj neka bude ubijen, odnosno neka mu se odrubi glava čim se dokaže da je kriv.« (‘Historija Crkve', I, 9) – Spaljivanjem Arijevih knjiga Arijevo učenje dakako nije uništeno. – Trulski sabor traži spaljivanje 'Historije o mučenicima', koja je sastavljena sa ciljem da umanji čast Hristovih mučenika (prav. 63); ovaj sabor zabranjuje da se sakralna Pisanija i patristički spisi prepravljaju i daju raznim prodavcima, kako ne bi bili uništeni i izgubljeni (prav. 68).
Spaljivanje znamenitih biblioteka u Starome svetu nije bila nikakva retkost; tako je veliku biblioteku u Aleksandriji, koju su 295. godine stare ere utemeljili sholastik Demetrije i faraon Ptolomej Prvi Soter, a koja je sadržavala brojne helenske, hebrejske, aramejske i budističke tekstove, najpre delimično zapalio Gaj Julije Kesar prilikom opsade Aleksandrije 48. godine stare ere, a kasnije potpuno ju je dokrajčio Muhammedov učenik Omar. – »... Protagor iz Abdere više je drsko nego nečasno rasuđivao o bogovima, i od Atinskih muževa je izgnan iz njihovih predela, a spisi njegovi behu predani javnom spaljivanju.« ('Oktavije', pogl. 8) – Veliku biblioteku u Kesareji, u kojoj je bila i Origenova 'Heksapla', uništili su Saraceni 638. godine. Zapovednik cara Honorija (Honorius, 395.-423. g.) – Stilihon (Stilicho), dao je 401. godine da se javno spale tzv. 'Sibilinske knjige'. Origen, čija su brojna dela izgubljena i uništena, takođe je tražio spaljivanje falsifikovanih knjiga. Lukavi i osvetoljubivi aleksandrijski episkop Teofil, uspeo je nagovoriti kipatrskog episkopa Epifanija da na Ostrvu sazovu sabor koji će osuditi Origenove spise, dakle predložiti ih za uništenje (Sokrat: ‘Historija Crkve', VI, 10; v.: VI, 12). Imperator i prvosveštenik Julijan nalaže svom sveštenstvu: »Nemojmo dozvoliti pristup Epikurovim i Pironovim spisima; bogovi su zaista već učinili dobro delo kada su ih uništili, tako da većina njihovih knjiga više ne postoji.« (301 CD – prevod: Aleksandar Popović) – Car Diokletijan (Diocletian, 284.-305. g.) pokrenuo je veliki progon hrišćana i široko uništavanje njihove duhovno-literalne baštine; Eusebije svedoči: »Svojim očima smo gledali kako crkve bivaju rušene do temelja, a božanstvene i svete knjige iznosili su na trgove i tamo ih spaljivali. /.../ Tekla je devetnaesta godina vladavine Diokletijana, kada je meseca distra /= rimskog marta/, uoči praznika stradanja Gospodnjeg, po svuda bio obnarodovan imperatorski ukaz koji je naređivao da se crkve ruše do temelja, da se Pisanija spaljuju i da svi koji su hrišćani izgube svoju službu, ukoliko se ne odreknu svoje vere. Takav je bio prvi ukaz protiv hrišćana.« ('Historija Crkve', VIII, 2) – Posle Nikejskog sabora, bizantijski monarsi, počev od cara Konstantin Prvog Velikog, krenuli su sa bezobzirnim uništavanjem 'heretičkih' spisa i dela paganskih pisaca koja su 'neortodoksno' govorila o Isusu. Zbog toga nam nisu ni valjano i integralno sačuvane kritike hrišćanstva ispod pera Kelsa i Porfirija. Porfirijev traktat ‘Protiv hrišćana’ u 15 knjiga spaljen je u vreme Valentiniana III. i Teodosija II. delo 'Teologija najvišeg dobra' filosofa Pjer Abelara, koji je Platonov "svetski duh" tumačio kao antikni izraz za Svetog Duha, bilo je javno spaljeno; on je na crkvenom saboru u Sensu 1141. g. proglašen za heretika i osuđen kao filosof, a presudu je potvrdio Inokentije II. Stevan Prvovenčani u svome spisu 'Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, ...', u opisu života svoga oca Nemanje (1168.-1196. g. ne.), ukazuje kako je se on surovo obračunao sa bogumilima Srbije, i spalio njihove nečastive knjige (pogl. 6). Kada je Mehmed II osvojio Konstantinopol 1453. g., uništio je tamošnju veliku biblioteku sa vrednim rukopisima.

Kako nas ponajprije Eusebije izveštava, car Konstantin je 331. godine za narastajuće crkve Konstantinopola kod njega i monastirskih kopista Palestine naručio brzu izradu pedeset novih pergamentnih prepisa Biblije: »U tim tomovima treba da bude sadržano božansko Pisanije, koje je, po tvojemu shvatanju, naročito neophodno imati i upotrebljavati u Crkvi.« ('Život blaženog cara Konstantina', IV, 36) Današnji poznati novozavetni kodeksi i manuskripti upravo su ponajprije proizvodi i završne redakcije iz Konstantinove epohe, IV stoleća. – U 9 pravilu Sedmog Vaseljenskog sabora određuje se za ikonoklasnu literaturu: »... Lažni spisi koji su izdati protiv časnih ikona, moraju se predati u konstantinopolsku episkopiju, da tamo budu stavljeni sa ostalim heretičkim spisima. Ukoliko se pronađe neko ko krije takve spise, ako je episkop, presbiter ili đakon, neka bude svrgnut, ako je laik ili monah, neka bude odlučen od crkvene zajednice.«
Poznato je da su tokom stoleća, čemu su pogodovali i ratni sukobi i progoni, nestali i brojni spisi istaknutih hrišćanskih bogoslova. Tako su nestale pet knjige 'Objašnjenja Reči Gospodnjih' od Papija, episkopa i Hierapolu. Isti je slučaj i sa delima Papijevog i Aberkijevog prejemnika Apolinarija Klaudija: 'Pet knjiga protiv neznabožaca', 'Apologija', 'O istini', .... prejemnika. Nestala je Kodratova 'Apologija' hrišćanskog bogoštovanja koju je ovaj krajem prve četvrti II stoleća lično predao caru Hadrijanu, koji je se našao u Ateni. Izgubljen je 'Dijalog Papiska i Jasona' od Aristona iz Pele, u kome autor, po kazivanju Klementa Aleksandrijskog, pokazuje Jevrejima da su starozavetni proroci najavili Hrista Božijeg. Nestala su 'Sećanja' u pet knjiga Hegesipa (Hegsippos), koji je pripadao prvom poapostolskom pokolenju. – Nestalo je nekoliko spisa Justina Filosofa, uz pomoć kojih bi lakše doživeli i shvatili rano hrišćanstvo: 'O vrhovnoj Božijoj vlasti', 'O duši', 'Protiv Markiona', ... U svojoj 'Prvoj apologiji' Justin Filosof ukazuje za jedan svoj izgubljen spis: »..., J0 s0m n0pis0o Xed0n r0d protiv svih postoXećih heresa; 0ko v0m Xe ugodno d0 g0 im0te, dost0viću v0m g0.« (Pogl. 25) – Osam izuzetno cenjene poslanice korintskog episkopa Dionisija (170.-202. g.) takođe nisu sačuvane (osim nekih odlomaka kod historika Eusebija – IV, 23) – Dela Origenovog učenika – Dionisija, arhiepiskopa Aleksandrije (246.-265. g.), autora i knjige 'O zavetima', samo su u odlomcima koje navode drugi spisatelji 'sačuvana'. Sama Origenova spisateljska baština je verovatno najdrastičnije prošla, s obzirom da je imao brojne dogmatske zavidljive protivnike i nadmenog cara Justinijana; Eusebije Kesarejski ukazuje: »I Origen je u to vreme /– dok je živeo u Kesareji Palestinskoj/ sastavio tumačenje Knjige proroka Isaije i /Knjige/ proroka Ezekiela. Iz Knjige tumačenja proroka Isaije do nas je došao samo treći deo, tj. do viđenja Bića u pustinji. Tumačeći Knjigu proroka Ezekiela, Origen je napisao dvadeset i pet tomova. Posao oko te knjige okončao je u Ateni, gde je završio i tumačenje 'Pesme nad pesmama', prvih pet knjiga. Vrativši se u Kesareju napisao je preostalih pet knjiga. Ali, zašto ovde nabrajati sve ono što je Origen napisao, tada bi o tome trebalo sastaviti zasebno delo.« ('Historija Crkve', VII, 32) – Melitonov i Hipolitov literalni opus je takođe drastično osakaćen. Julijanov oponent, bibliofil i presbiter Filip iz pamfilijskog Sida, napisao je u svoje vreme obimnu (u 36 knjiga) 'Hrišćansku historiju' (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 27). Izgubljeni su i radovi Jovana Skitopolskog; o mnogim starim bogoslovima i njihovim literalnim ostvarenjima tek ponešto iz Fotijeve 'Biblioteke' možemo nazreti i saznati.
Za neupućene Gideonova tvrdnja da su eseni pred Konstantinovom vojnom potragom sakrili i pohranili aramejsko 'Protoevanđelje' u nekom budističkom monastiru Tibeta može izgledati potpuno spekulativna, maltene nebulozna. No treba znati da su tada u duhovno-kultnom pogledu esoterično hrišćanstvo i esoterični budizam bili ista religija, utemeljena od Hrista Isusa odnosno od Hrista Bude. Takođe hrišćanski monasi i indijski bramani činili su isti duhovni soj ljudi i pregalaca. To asketsko-kontemplativno prahrišćanstvo najbolje vidimo u egipatskom redu terapeuta, čiji habitus opisuje podrobno Filon Aleksandrijski u traktatu De vita contemplativa ili 'Četvrta knjiga o vrlinama'.
Trebamo znati da je se i ruski novinar Nikolaj Notovič u svojoj knjizi La vie inconnue de Jésus-Christ tvrdio da je 1887. godine našao na Tibetu stari budistički spis koji govori o Isusu u Indiji. Bila istinita ili ne ta njegova tvrdnja, za razmišljanje je zašto je on, na osnovu kojih i kakvih informacija tražio i očekivao takvo nešto da nađe baš na Tibetu.
Poznato je da su Indiju od najranijih dana pohodili i Hristovi apostoli i Učenici, prenoseći Evanđelje svim narodima i plemenima i rodovima i jezicima, kako im je i Gospod zapovedio. U svome 'Razlaganju Ezekiela' Origen svedoči za ekspanzivni zamah hrišćanskog roda: »«Sada postoje crkve na krajevima sveta, i sva zemlja kliče od radosti Bogu Izraela.« – Bardesian iz Edese, čije učenje je zabeleženo u 'Knjizi zakonâ iz različitih krajeva', naznačuje da je Hrist posadio novi soj, rod hrišćana, među sve narode: »Gde god se nalazimo, zovemo se jednim imenom – hrišćanima.« Slično i Tertulijan potvrđuje: »... Nema naroda koji ne bi imao hrišćanina.« (Ad nationes, 8) Nekada velika manihejska crkva čak i u Kini ostavila je svoje spomenike, a sirijska crkva dala je i Tibetu svoje monaštvo.
Apostoli osposobljeni od Duha Istine, koji su za vreme Isusovog života delovali u Palestini prevashodno, posle Njegovog Vaznesenja mogli su biti upućeni na sve četiri strane sveta. Eusebije ukazuje: »Sveti Apostoli i Učenici Spasitelja našeg raziđoše se po čitavom svetu. Toma, kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju, Andrej u Skitiju, Jovan u /Malu/ Aziju, u Edesu gde je živeo i gde je skončao.« ('Historija Crkve, III, 1) – Ne samo da je apostol Toma prosvetiteljski pohodio Partiju, odnosno Persiju, već i Indiju. O tome govori podrobno ekstravagantni apokrif 'Dela Tomina', koji je inače tekstualno potpuno sačuvan; 'Dela Tomina' su sastavljena na sirijskom jeziku u prvoj polovini III stoleća (u gnostičkoj sredini – Bardesianes), da bi potom bila prevedena i redigovana na grčki. Sačuvana su i u jermenskom i etiopskom prevodu, kao i u dva stara latinska prevoda. Ovaj apokrifni tekst svedoči o Tominom delovanju u dalekoj Indiji gde i umire mučeničkom smrću. Juda Toma žrebom dobija Indiju. Toma najpre negoduje što mu je daleka Indija pripala: »Nemam ja snage za to, jer sam slab: i ja sam muž jevrejski, kako Indijce ja mogu učiti?« – No Hrist Duh ga u snu ohrabruje da prihvati taj izazov i poduhvat: »Ne boj se Tomo, jer je Moja blagodat sa tobom.« – Toma, Isusovo blizanac (i) po zanatu (drvodelja i kamenorezac) je i dalje odbijao da ode. Na kraju ipak od strane 'samog Isusa' biva prodan trgovcu Habbanu, odaslatom od cara Gundafora (koji je vladao preko 20 godina počev od oko 20 godine ne.) da kupovinom dobavi jednog veštog drvodelju i dovede ga sa sobom u Indiju. Detaljno se opisuje njegovo putovanje, te mnoga njegova čudesa u Indiji, kao i obraćanje partsko-indijskog cara Gundafora. Inače pronađen je novac koji pokazuje da je car Gundafor uistinu postojao. Pouke 'Dela Tominih' ističu asketske ideala bliske manihejskim predstavama.
U Indiju je inače prosvetiteljski i misionarski delovao i apostol Bartolomej, a o tome jasno govore apokrifi 'Stradanja apostola Bartolomeja' (spis sačuvan na latinskom, grčkom, etiopskom i jermenskom jeziku) i 'Jermensko kazivanje o apostolu Bartolomeju' (koje je najpre napisano na sirijskom jeziku). Na početku 'Stradanja' ukazuje se na tri podneblja koja su nazivana 'Indijom': Etiopija, Medija, i Indija 'na kraju sveta', u koju je i Bartolomej otišao i suprostavio se u zavodničkom demonu koji je stajao iza hramskog idola Astarota. – Interesovanje hrišćanskih bogoslova i monaha za Indiju je u starini tekako postojalo. Tako na primer u prvom delu spisa 'O narodima i bramanima u Indiji', pripisanom episkopu i podvižniku Paladiju Helenupolskom (rođenom oko 363/5. godine), prepričava se kazivanje jednog učenog Egipćanina koji je posetio daleko indijsko podneblje. – Jovan Karpatski (oko V stoleće) upućuje 'Utešnu besedu monasima iz Indije' koji su ga zamolili da im se javi rečju podrške (u 100 poglavlja): »Ne treba da se čudite kada vidite /ljude/ koji se podsmevaju vašem bezmolviju. Oni, naime, nisu u stanju da bezmolvstvuju. Bolje je da pevanjem odagnate loš utisak koji su izazvali.« (Pogl. 94) – O arianskom episkopu Teofilu i njegovom nastupu u Indiji Filostorgije (rođen oko 364. g. ne. u Kapadokiji) u svojoj ‘Historija Crkve' (u dvanaest knjiga, uglavnom sačuvanih kod patrijarha Fotija) daje niz crta i ukaza, pored ostalog da je ispravio tamošnju praksu da učenici sede dok se čita Evanđelje.
Eusebije koji svedoči za aramejsko 'Evanđelje po Hebrejima' ('Historija Crkve, V, 8) ukazuje i to da je na Istoku, medu onim Indijcima koji su upoznali Hrista, Klementov učitelj, prvi upravitelj katehetske škole u Aleksandriji, po učenosti čuveni stoik i terapeut Panten, dostavio Indijcima aramejsko 'Evandelje po Mateju': »Po kazivanjima, on /– Panten/ je pokazao takvu goruću revnost za reč Božiju, da je sebe pokazao kao smelog propovednika Hristovog Evanđelja među neznabošcima na Istoku, i dospeo je čak do zemlje Indijaca. Mnogi, da mnogi, tada su pronosili reč Evanđelja; po nadahnuću Gospodnjem podražavali su apostole, šireći reč Božiju i nastavljajući je. Panten, jedan od takvih ljudi, došao je do Indijaca, i kažu, da je kod tamošnjih žitelja koji su upoznali Hrista, pronašao da im je doneseno još pre njegovog dospeća 'Evanđelje po Mateju'. Njima je Hrista propovedao Bartolomej, jedan od Apostola; on im je ostavio 'Evanđelje po Mateju' napisano hebrejskim slovima. Ono je se sačuvalo još i sad.« (V, 10). Inače, od Aleksandrije do Indije put je trajao nekih tri meseci. Ne samo da su Aleksandrinci posećivali Indiju, već su i mnogi Indijci pohodili veliku Aleksandriju i Egipat, Rim i Kapadokiju ... Edikti (V i XIII) indijskog kralja Ašoke (III st. se.) ukazuju da je ovaj slao budističke učitelje i skrbnike na tlo Egipta i Helade. Kiničko-stoički filosof i helenski besednik Dion Hrisostom (Chrysostomos, oko 40.-120. g. ne.) u svojim besedama često hvali Indijce (čiju duhovnu kulturu i mitologiju vidi sličnom sa helenskom – cp.: 53, 7); tako u svojoj 32. besedi, održanoj u Aleksandriji, on među svojim slušaocima pozdravlja i Baktrijce, Persijance i Indijce. – Jeronim u 'Znamenitim muževima' iznosi da je Panten živeo »u vreme vladavine imperatorâ Severa i Antonina, prozvanog Karakala«, te da je »bio poslat u Indiju od strane Demetrija episkopa Aleksandrije, gde je pronašao da je Bartolomej, jedan od dvanaestorice Apostola, propovedao dolazak Gospoda Isusa saglasno ‘Evanđelju po Mateju’«, te da je se u Aleksandriji vratio sa hebrejskim zapisima svojih propovedi (Pogl. 36), što ukazuje da je na u Indiji propovedao raseljenim Jevrejima i baktrijsko-helenskim plemenima (koja su tamo čak i svoje države i kraljeve imala. U Istočnom Panđabu poslednji znani helenistički vladar, Hermaios, vladao je u prvoj četvrtini I stoleća ne.). 'Evanđelje po Mateju' koje je u Indiji (gde je postojalo jako uporište prahrišćanskog bramanskog kulta: Hipolit: Katá pasMn hairéseMn élegchos, I, 24; Jeronim: Aduersus Iouinianum, II, 14; Paladije: De gentibus Indiae et Bragmanibus; Klaudije Mamertin: De statu animae, II, 8; Porfirije: De apstinentia) Bartolomej našao napisano hebrejskim slovima dakako je aramejsko 'Evanđelje po Dvanaestorici', koje je tradicija pripisala Mateju.
Bogoslovi Crkve često pokazuju sumnju u povesnu osnovanost ranije navedenog Eusebijevog ukaza, smatrajući da on u stvari crne Etiopljane zove Hindusima, jer persijska reč 'hindou' znači crn (grč.: máyros). »Svi /Indusi/ imaju jednaku boju kože /– crnu boju/, skoro istu kao i Etiopljani.« (Herodot, III, 101) Etiopljaninom, inače, najpre je nazivan neko ko je crnac i suncem opaljen (grč.: aíthM = 'goreti'), a kasnije su to ime nosili žitelji gornjega Nila. Još starozavetna knjiga 'Estera' razlikuje Etiopiju od Indije, pa kaže da je persijski car Kserkses (’Achašveroš, Artaxerx/o) »vladao nad sto dvadeset i sedam pokrajina od Indije do Etiopije - ab India usque Aethiopiam.« (1:2) – Lingvalnu istinitost Eusebijevih ukaza potvrđuju i Ovidijeve 'Metamorfoze' u kojima ovaj za boga Bakha (Dionisa) i njegove kultne misterije iznosi: »Pokorio istok si ceo sve do dalekog Ganga, gde kvasi Indiju tamnu.« (IV, 20-21) U svojoj 'Historiji' Herodot ukazuje da kod Indusa »svi imaju jednaku boju kože, skoro istu kao i Etiopljani.« (III, 101) – Ipak stoji činjenica da su neki hrišćanski bogoslovi i historici o Indiji i njenom lokalitetu dosta zamršeno stvar postavljali. Monah Jovan, iz monastira Sabe Osvećenog kod Jerusalima, autor egzotične pripovetke 'Barlaam i Joasaf', koji puno govori o progonima hrišćanskih isposnika Indije, negde na njenom početku iznosi: »Neću nikako utajiti duši korisna kazivanja koja do mene dospeše. Njih mi kazaše pobožni muževi iz unutrašnjosti Etiopske zemlje, čija reč je znana Indijcima.« U 'Tačnom izloženju pravoslavne vere' Damaskin govori i o krajevima zemlje koje naseljavaju pojedini narodi: »... Uz Evros su Indijci, uz Finiks /Phoínix/ je Crveno More i Etiopija, /.../ Uz Libas/Afriku su Etiopljani i zapadni Mauri, ...« (Pogl. 22) – Dalje, Sokrat Sholastik, govori o širenju hrišćanske vere u unutrašnjost Indije i Iberije tokom Konstantinove vladavine: »Kada se Apostoli raziđoše među narode radi širenja vere, Toasmi je pripalo da apostolsku službu obavlja u Martiji, Mateju u Etiopiji /= Mediji?/, a Bartolomeju u Indiji, koja beše pored Etiopije. Ali od tada pa do vremena Konstantinove vladavine hrišćanska vera još uvek nije prodrla u unutrašnji deo Indije gde su živela mnogobrojna barbarska plemena koja su govorila različite jezike. /.../ Filosof Meropije iz Tira, spremao se da otputuje u oblasti gde su živeli Indijci, ugledavši se u tom poduhvatu na filosofa Metrodora koji je nešto ranije putovao u Indiju.« (‘Historija Crkve', I, 19) Meropije sa sobom, na putovanju brodom do Indije, povodi i dva mladića, koji su mu bili rod i koji su poznavali grčki jezik. Tokom plovidbe prema Indiji, na jednom ostrvu, gde su se iskrcali radi nabavke hrane, Filosof i mladići bivaju zarobljeni. Od strane Indijaca posada broda biva zarobljena, pobijena, a ona dva mladića odvedena pred cara kao roblje. No kako su se caru dopali, to je on jednog od njih, Edesija, uzme za svoga ađuntata, a drugog, Furmentija, odredi da obavlja službu u dvorskoj arhivi. Pre nego što će umreti car je izrazio svoju želju da dvojica stranaca budu oslobođeni, no carica, imajući nedoraslog sina za upravljanje carstvom, zadržava onu dvojicu na dvoru, davši im mogućnost da u punom obimu upravljaju poslovima carevine. »Naročito je Furmentije preuzeo obavezu vođenja neophodnih poslova. U isto vreme on poče među rimskim trgovcima da se raspituje da nije neko od njih hrišćanin, i kada nađe neke od njih koji su verovali u Hrista, a u Koga i sam verovaše, kaza im da se pronađe prikladno mesto da se tamo vrši bogosluženje, a nakon nekog vremena sagradiše tamo i crkvu. Ovi hrišćani iz Rimskog Carstva ubrzo privukoše k sebi i nekoliko Indijaca, koji počeše da dolaze na molitvu. Kada je carev sin dorastao poslovima, Furmentije mu predade poslove upravljanja, pa se vrati u svoju otadžbinu. Mladi car i majka njegova navaljivaše da ostane, ali on nije želeo. Tako Edesije otide u Tir da se vidi sa svojim roditeljima i rođacima, a Furmentije u Aleksandriju. U to vreme u Aleksandriji episkop beše Atanasije, i njemu Furmentije ispriča gde je bio i šta se sve dešavalo sa njim, te kako su neki od Indijaca prihvatili veru u Hrista, pa zamoli Atanasija da tamo pošalje episkopa i sveštenike, dodavši da ne treba prezirati ljude koji hoće da se spasu. Atanasije pak ubedi Furmentija da se on prihvati episkopstva, jer, kako kazivaše, nije bilo sposobnijeg od njega za to mesto. Tako se i zbi. Rukopoložen za episkopa, Furmentije se ponovo nađe u Indiju, i tamo poče da propoveda hrišćanstvo i da podiže brojne crkve.« – Celu ovu pripovest Sokrat je čuo od Rufina historika, a ovaj od Edesija u Tiru, koji je i sam kasnije udostojen presbiterskog čina u kleru (v.: Teodoret: 'Historija Crkve', I, 23). Bordoanski hodočasnik Petar Đakon prenosi da su iz ogromnog pristaništa Klisma na obali Crvenog mora polazili brodovi za Indiju (odeljak Z6) – Oko 300. g. istaknuti učitelj David, episkop u Basri (Persijski zaliv), otišao je u Indiju donevši Evanđelje mnogim ljudima. U listi episkopa koji su 325. godine potpisali Nikejski Simbol vere nalazimo i predstavnika Crkve na Istoku: »Jovan Persijanac u ime /crkava/ u čitavoj Persiji i u velikoj Indiji.« Kako predanja među sirijskim hrišćanima Indije kažu (a koja su zasvedočena i na nekadašnjoj, na bakarnim listovima ispisanoj Povelji povlastica koje je došljacima pružio lokalni indijski vladar), oko 345. godine Toma Trgovac predvodio je oko 400 hrišćanskih emigranata iz Persije za indijski grad Kranganor u Malabaru (Kerali danas). Poznato je da je Crkva u Persiji, i to nakon što su u Rimskoj Imperiji uglavnom prestali progoni hrišćana, tokom četrdeset godina (339.-379.) trpela velika stradanja, što je naravno povlačilo i mnoge migracije stradalničkog hrišćanskog življa. – U jednom svom pismu, upućenom oko 403. godine iz monastira u Betlehemu, filolog Jeronim saopštava: »Svakodnevno ukazujemo dobrodošlicu velikom broju monaha iz Indije, Persije, Etiopije.« ('Pisma', 107, 2) – 'Knjiga zakonâ' sirijskog gnostika Bardesana pokazuje da je imao kontakte sa školom bramanâ, čiji unutarnji krug nalazimo kao posvećenike koji su prinosili samo čistu, beskrvnu žrtvu i uzdržavali se od svakog nasilja prema Božijim stvorenjima (Herodot, III, 100).
Danas, neki biblisti, među koje se probija slutnja da su četiri kanonizirana evanđelska teksta mogla nastati samo iz zajedničkog prateksta, pokušavaju da 'rekonstruišu' taj izvorni tekst na osnovu raspoloživih manuskripta i kodeksa (ponajprije grčkih), nadgrobnih inskripcija, ostrakona, i naravno patrističkih tekstova; pri tome ispuštaju bitnu činjenicu, koja ruši sva njihova prozirna slaganja, da izgubljeno sakrito i zatureno Q-Evanđelje nije napisano na (staro)grčkom jeziku, već na aramejskom, te da ne raspolažu ni sa najstarijim grčkim apografskim predlošcima; najstariji patristički tekstovi takođe nisu sačuvani.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se