s. Da li je i žena mogla biti sveštenik u Hristovoj Crkvi?

Iako je za Apostole i Proroke odredio i izabrao prevashodno muškarce, kao učenike u Svojoj pratnji Gospod je imao i brojne žene. Gideonov zapis ukazuje da je Sveti Jedan dopustio da u Njegovoj Crkvi sveštenoslužitelji, jereji, budu ne samo muškarci već i žene, ukazuje da su i žene mogle Bogu da služe uz oltar: »Kada se Moji učenici okupe u Moje Ime neka izaberu između sebe iskrene i pozdane muškarce i žene, koji će biti služitelji i savetnici u svetim stvarima, ...« ('Dvanaestorica', 93:5) – Sa nastupom Pseudo-Pavla, pojavljuje se vidno nastojanje da se žena u sakralno-kultnom životu svede samo na nemog posmatrača: »Kao u svim crkvama svetih, žene da ćute u crkvama; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i Zakon nalaže.« ('Korinćanima', I, 14:34) – Takvu Zapovest Tora ne sadrži, a još manje istinski Božiji Zakon; treba da ćuti svako, bio on muškarac i žena, koji ne ispunjava Božiji Zakon, jer Božiju Snagu zrači samo onaj ko živi u Svetosti i za Svetost; samo reč ispunjena Svetlom i Ognjem može drugo srce da istinski uputi na Put Života. Čak više, Tora poznaje i suprotne pouke, gde Gospod od Avrahama traži da posluša ženu: »Sve što ti kaže Sara poslušaj, jer će Isaakovo potomstvo tebi ovekovečiti ime.« ('Postanak', 21:12) – Ako je žena mogla da bude prorok, ako je proricala (»A svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju, ...« – 'Korinćanima', I, 11:5), kako je ta proročka služba mogla biti spojena sa 'zapovešću' Pseudo-Pavla da ženi učiteljstvo nije namenjeno: »Žena neka se uči u miru i svakoj pokornosti. Ženi pak ne dopuštam da druge uči, ...« ('Timoteju', I, 2:11-12) U svome spisu 'Protiv Markiona' (V, 8), Tertulijan traljavo pokušava da opravda isključivost Pseudo-Pavla, priznajući pravo ženama da mogu biti Božiji proroci. Markionovi sledbenici su inače dozvoljavali ženama, u prisustvu oglašenih, da vrše svetu tajnu krštenju (Epifanije, haer., 40, 4) – Neke sekte, poput severiana, toliko su daleko odlazile u obezvređivanju žene kao stvorenja, da su je tretirali kao Satanino delo (Panarion, haer., 45, 2)
Sam 'Novi Zavet', kao i 'Stari Zavet', nam svedoče o tome da su žene bile proroci i videoci, dakle harismatici, Božiji instrumenti. Tako se npr. za evanđelistu Filipa iz Kajsareje kaže: »On je imao četiri kćeri, devojke, koje su prorkovale.« ('Dela', 21:9) – Kad neko proriče, on proriče prevashodno u Božijem Domu, Božijoj Crkvi. To jasno negira Pseudo-Pavla da žena ne može da govori, uči i proriče u Crkvi. – Veliki Božiji prorok bila je Mojsijeva i Aaronova sestra Mirjam, koja je naročito respektovana u prahrišćanskom terapeutskom kultu: »Tada Aaronova sestra, proročica Mirjam, uze bubanj u ruku, a sve žene pridruže joj se s bubnjem u ruci i plešući« ('Izlazak', 15:20) – Isaija prorok je za ženu imao proročicu ('Isaija', 8:3) – U vreme judejskog kralja Jošije, u Jerusalimu je živela proročica Hulda ('Kraljevi', II, 22:14).
U ‘Knjizi Brojeva’ se za sinove i kćeri Zaveta iznosi se: »Ako ko, bilo čovek ili žena, položi nazirejski zavet, te se posveti Jehovi, neka se suzdržava od vina i svakoga opojnog pića.« (6:2). – Dakle nazir, posvećenik, je mogla da bude i žena. A istinski naziri bili su i najverniji Božiji sveštenici.



Srednjovekovna crkva ženu nipošto nije mogla da proglasi za sveštenicu, ali ju je zato očas proglašavala za 'vešticu'. (Mučenje žene radi priznanja, drvorez oko 1880. god.)

Ako je žena pred Bogom mogla da bude prorok zašto ne bi mogla da bude i sveštenica, kad je pred Bogom proročka služba, kao harismatska služba, puna veća i značajnija od svešteničke oltarske službe (cp.: 'Timoteju', I, 4:14)? Šta je veće: »Dar ili žrtvenik koji osvećuje dar.« ('Matej', 23:19) – U 'Učenju Dvanaestorice Apostola' jasno se ukazuje da prorok, harismatik, može da obavlja i svešteničku službu, kao što je npr. prorok Jovan poput sveštenika krstio u Jordanu: »... Prorocima dozvolite da blagodare koliko hoće.« (10:7) – »... Oni su prvosveštenici /grč.: archiereís/ vaši.« (13:3) – Harismaticu su najčešće upravo i bili sveštenici u Hristovoj Crkvi: »Izaberite sebi episkope i đakone dostojne Gospoda, ljude krotke i nesrebroljubive i istinite i proverene, jer vam oni vrše službu prorokâ i učiteljâ. Nemojte ih, dakle, prenebregavati, jer su oni vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.« (15:1-2)
Iz Pavlovih reči crkvenim časnicima i rukovoditeljima jasno je da su i žene mogle biti presbiteri (sveštenice) i učitelji mladim ženama: »... Starešine da budu trezni, časni, razboriti, zdravi u veri, ljubavi, strpljivosti; starešinice takođe da se vladaju kako to dolikuje svetima, da ne budu opadljive, ne podlegle mnogom vinu, da budu učiteljice dobra, da mogu umudriti mlade žene kako da vole svoje muževe i svoju decu, da budu razborite, časne, dobre domaćice, pokorne svojim muževima, – da se ne huli na reč Božiju.« ('Titu', 2:2-5) – Pomesni Laodikejski sabor (343. g. ne.) zabranjuje žensko presbiterstvo, što pokazuje da je ono imalo korena: »U crkve ne treba postavljati takozvane presbiterke ili predstojnice.« (Prav. 11) – Na Petom Kartaginskom saboru (401. g. ne.) traži se od svetovnih vlasti da se ne uzima, ne zaštićuje ni uzrast ni pol sveštenika koga je episkop osudio, i koji treba da izdrži svoju kaznu, da bude lišen čina ili novčano sankcionisan (prav. 73).
U 'Prvoj poslanici Timoteju' daje se i traženi vrlinski profil najnižeg sveštenstva, đakona i đakonisa: »Đakoni isto tako treba da su časni, ne dvojezični, koji se ne odaju mnogom vinu, ne lakomi na sraman dobitak, koji imaju tajnu vere u čistoj savesti. Pa i ovi da se prvo ispitaju, pa onda da vrše službu – ako su besprekorni. Žene /đakonise/ isto tako da su časne, da ne klevetaju, trezvene, verne u svemu.« (3:9-11) – Halkedonski sabor donosi odredbu i o rukopoloženju žena: »Za đakonisu neka se ne postavlja /= rukopoloži/ ni jedna žena pre nego što navrši četrdeset godina, i to tek nakon marljivog ispitivanja.« (Prav. 15; cp.: 'Timoteju', I, 5:9) Slično utvrđuje i ponavlja i Šesti vaseljenski sabor u svom 15. i 40. pravilu. A u pravilu 48 omogućava da žena koja je, kroz zajedničku saglasnost, razlučena od muža koji će postati episkop, pristupi u monastir i bude postavljena u dostojanstvo đakonise. I 'Apostolske ustanove' govore o rukopoloženju žene za sveštenoslužitelja, od strane episkopa, u prisustvu presbiterske svite, đakonâ i đakonisâ (VIII, 19-20).
Kao široki stožer institucionalizovana Crkva je dosta brzo izbacila žensko svešteno starešinstvo, a žene đakonise je isključila iz sakramenta rukopoloženja. Hipolitovo 'Apostolsko predanje' (prva četvrtina III. stoleća) to jasno ukazuje, govoreći o udovicama, đakonisama: »Nju /episkop/ ne rukopolaže, no ona je označena /tim/ zvanjem. Ako joj je muž odavno preminuo, neka se postavi. /..../ Udovica neka se postavlja samo uz reči /molitve/, i neka se pridruži drugim /udovicama-đakonisama/. Na nju ne treba polagati ruke, jer ona ne vrši prinos i nema liturgijsku službu. Jer, rukopoloženje se vrši za klerike, za liturgijsku službu. A udovica se postavlja za molitvu, koja je /služba/ sviju.« (Prg. 11) One koje je pastva izabrala i označila kao đakonisu, muški episkopi su počeli da odbijaju da je rukopolože. U 19. kanonu Prvog Vaseljenskog sabora se određuje i ukazuje: »Z0 p0vlovce koji se vr0ć0ju 0postolskoj Crkvi, nek0 v0ži odredb0 d0 ih treb0 posve ponovo kršt0v0ti. ko su neki od njih r0nije prip0d0li kleru, 0ko su bili neporočni i besprekorni, biće rukopoloženi od episkop0 k0tolič0nske Crkve pošto budu ponovo kršteni.  0ko se ispitiv0njem n0đe d0 su oni nedostojni, prirodno je d0 se svrgnu. Isto v0ži i z0 đ0konise, i z0 sve koji se n0l0ze u kleru. Nek0 bude s0čuv0n ov0j obr0z0c. Spomenuli smo đ0konise koje su to po odeždi, i pošto nem0ju nik0kvog rukopoloženj0, one se po svemu mogu svrst0ti u svetovnj0ke.« Na Zapadu Drugi Orleanski sabor (553. g. ne.) ukida ženski đakonat (prav. 18). Svoju služiteljsku i rukovoditeljsku ulogu žene su u početku mogle ostvariti samo na Istoku, i tu je se i ženski đakonat nešto duže održao (do XII. stoleća).
Među svoje satrudnike i apostole Pavle ubraja i ženu Juniju (ili Juliju): »Pozdravite Andronika i Juniju, srodnike moje i sapatnike moje u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima, koji i pre mene poverovaše u Hrista.« ('Rimljanima', 16:7) – Crkvi u Rimu Pavle preporučuje sestru Fibu, koja je, svakako kao harismatik, delovala u Crkvi u Kenhreji (16:1) – Kao svoje apostolske saradnike i satrudnike u širenju Evanđelja Pavle navodi i Evodiju i Sintihu ('Filipljanima', 4:2).
U sledbi kvintilianâ, prozvanih i pepuziani, kako ukazuje Epifanije Kiparski, žena je mogla da bude i episkop i presbiter, odnosno po svešteničkom udostojavanju nisu se pravile polne razlike (Panarion, haer. 49, 2; v.: 'Kotva', 78; Avgustin: 'Protiv heresâ', 27).
Jedan od satrudnika apostola Pavla bila je i žena Tekla, koju apokrifna 'Dela' prikazuju preduzimljivim evangelistom. Montanisti su poštovali dve žene-harismatkinje: Prisku i Maksimilu. Pavle u svojoj ‘Prvoj poslanici Korinćanima’ ukazuje: »Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priska sa crkvom u svom domu.« ( 16:19) – Ako je se Korintska crkva sastajala u Priskinom domu, sve navodi na zaključak da je i Priskila svešteno činodejstvovala u svome domu-crkvi. (cp.: ‘Dela’, 18:3.18; ‘Rimljanima’, 16:3; ‘Timoteju’, II, 4:19) – Ako navodno žena nije mogla u Crkvi da podučava, kako je to Priskila sa mužem mogla da podučava Apolosa Aleksandrijskog: »A kad ga čuše Priskila i Akila, uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju.« (‘Dela’, 18:26)
Jedan maloazijski crkveni starešina koji je II stoleću sastavio ‘Pavlova dela’ i svedočio da i žene mogu krštavati, odstranjen je iz Crkve zbog toga. To izveštava Tertulijan u svome spisu ‘O krštenju’ (De baptismo): »Ako se neke žene pozivaju na ‘Pavlova Dela’, netačno tako nazvana – primer Tekle! – kao dokazom da je ženama dopušteno da poučavaju i krštavaju, neka znaju da je azijski sveštenik koji je spis sastavio, nadodajući od svoga Pavlovu ugledu, skinut s položaja, nakon što mu je dokazana krivnja i pošto je priznao da je ono učinio iz ljubavi prema Pavlu.« (XVII, 5)
Tertulijan je inače bio veliki protivnik ženskog sveštenstva: »Ne dozvoljava se ženi da govori u crkvi, niti joj se dozvoljava da podučava, niti da krštava, niti da daje /pričest/, niti da traži za sebe učešće u ma kojoj muškoj funkciji – a o položaju sveštenika da se i ne govori.« (De Virginibus Velandis, 9) – On se inače jako zgražavajuće okomljuje na žensko svešteno-oltarsko služenje kod ‘heretika’: »Te žene heretici – kako su drske! Nema u njima skromnosti; one se usuđuju da podučavaju, da učestvuju u raspravi, da vrše isterivanje zlog duha, da isceljuju i, može biti, čak i da krštavaju.« (De Praescriptione Haereticorum, 41) – Ako žena može da bude prorok, zašto kao harismatik ne bi mogla da krštava, jer Duh Božiji je i Duh proroštva koji se daje kroz svete ljude? Tertulijan je 207. godine pristupio pregalački rigoroznijim montanistima, koji su među harismaticima imali i žene. U svome traktatu De anima s udivljenjem govori o ženi koja je imala profetsko-videlački dar: »Ona priča sa anđelima, a ponekad čak i sa Gospodom; ona i vidi i sluša zagonetne poruke; neka srca razume, te udeljuje pomoć onima kojima je potrebna.« (Cap. 9, 4)
Nasuprot Tertulijanu mnogo bolje upućeniji u mistično i gnostičko hrišćanstvo – Klement Aleksandrijski, ukazuje da u Bogu ne postoji ni muško ni žensko: »... Muškarci i žene su podjednako savršeni i treba da prime isto iskustvo i istu disciplinu. Jer naziv ‘čovečanstvo’ je zajedničko za muškarce i žene; a za nas u Hristu ne postoji ni muško ni žensko.« (‘Vaspitač’, I, 6) – Ako je Bog i muškarca i ženu stvorio kao Svoju sliku (‘Postanak’, 1:27), i ako u Hristu nema ni muškarca ni žene, jasno je da i žena kao sveštenica, apostol, prorok i učitelj može Bogu služiti, biti u službi izgrađivanja Crkve. Zar žene nisu bile uz Apostole kada su najrevnosniji pratioci Hrista Bogočoveka kršteni Ognjenim Duhom ('Dela', 1:14)? Tako su i one ognjeno krunisane od Duha označene kao čuvari i nosioci sveštenih svetotajinskih službi, kao Hristovi kraljevi i jereji. Da žena u Hristovoj Crkvi nije mogla da bude izabrana, naznačena i rukopoložena za sveštenicu, ona ne bi ni primana u Hristovu Crkvu (cp.: Minukije: 'Oktavije', 8:4; Tatijan: 'Reč protiv Helenâ', 33).

t. Da li postoji 'večni pakao'?

Svaka duša postoji po Bogu, koji je jezgro duše. Preko jezgra duše, Gospod održava dušu i čoveka. Ako bi duša bila u 'večnom paklu', onda bi i deo Boga, jezgro duše, ostao u paklu u večnom prokletstvu, što negira Božiju apsolutnost, Njegovu večnu ljubav, dobrotu i milosrđe. Ovome što je izneto naizgled su suprostavljene evanđelske reči koje se pripisuju Hristu Isusu o Poslednjem Sudu: »I otići će ovi /nemilordni/ u večnu kaznu /kólasin aiMnion/, a pravednici u život večni.« ('Matej', 25:46) – I eminentni bogoslovi poapostolske epohe takođe vidno uče o 'večnom' paklenom ognju, o mučenju u Veke Vekova (eis toýs aíMnas tMn aiMnMn) polazeći od premise da je duša besmrtna; u 'Stradanju Polikarpa Episkopa Smirnskog' za slavne mučenike radi Hristovog Imena iznosi se: »I oganj nečovečnih mučenja beše im hladan. Jer pred očima imahu /cilj/ da izbegnu večni /oganj/ koji se nikad ne gasi.« (2:3, cp.: 11:2) – U svome spisu De spectaculis Tertulijan živo opisuje večne muke osuđenih. Nasuprot njemu Origen uči da će nastupiti vreme apokatastaze (h apo-katástasis), vreme blaženstva kada će Bog i najteže opterećene duše privoleti Svetlu. – Ukoliko bi Bog bio tvorac pakla, onda bi uistinu mogli govoriti o 'večnosti' pakla. No pakleni oganjeni jezici u koji se duša zatapa jeste njena vlastita vatra bezakonja, jeste vatra čovekovog neobuzdanog jezika, ono što je u sebe prihvatao i odašiljao. Energija i vatra bezakonja sa kojom su grešnici živeli i koju su razgorevali, na kraju će dati Ognjeno Jezero u koje će sami biti bačeni. 'Večni' pakao i 'večni' oganj (to pyr to aiMnion) o kome Hrist govori u stvari jeste vekovni, eonski, dugovečni pakao. Starogrčki izraz to aiMn-os (AiMn je sin boga vremena – Hronosa) označava pre svega ‘vek’, ‘epohu’, ‘pokolenje’, a tek potom ‘večnost’ (apó aiMnos) i ono što je večno (ton aiMna). Hebrejski ekvivalent za aiMn je termin šemitta, a latinski aetas, aevum. Eoni su božanski Dani i Noći, vreme Božijeg stvaralačko-održavajućeg Udisanja i Izdisanja. Kao što grčki termin myriákis označava broj 10.000, u smislu ‘velika množina’, tako i izraz ‘eon’ označava konačno ali, sa ljudske tačke gledišta uzeto, veliko vremensko rastojanje. Kako je vreme neodvojivo od prostorne kategorije, to se u starim tekstovima ‘eonom’ često naziva i prolazni zemni svet (cp.: ‘Efescima’, 2:2; ‘Matej’, 13:22), te budući, dolazeći Vek (grč.: ho aiMn méllMn). Pridev aiMnos kada se odnosi na nešto zemaljsko i ljudsko zapravo znači 'dugovečno', 'dugotrajno' (cp.: 'Postanak', 17:13; 'Izlazak', 12:17, 40:15; 'Isaija', 30:14; 'Jeremija', 17:4; 'Mihej', 7:18; 'Baruh', 4:35; 'Filemonu', 15). Oni u kojima je se ugasio Božiji Oganj Života koji spaljuje laž i zlo, u kojima je se razgoreo oganj opačine, oni se i bacaju u Oganj vekovnog mučenja i ispaštanja. Kada se duša u Hristovoj Krvi očisti od greha, od vezanosti za trošno i zemno, ona stiče život večni (zMn aiMnion),život vekovni, život u i kroz sve eone, život večni.
Duši bačenoj u pakleni plamen ostaju dve mogućnosti, dva izlaza: ili da otplati i okaje svoje grehe i izađe iz Pakla, ili ili da se rastoči, sagori; iz tvrdokorne duše, koja ni u najdubljem ispaštanju nije htela da vidi i prizna svoje grehe, Bog će morati da povuče Svoju održavajuću iskru, da je prepusti rastakanju u plamenu greha, odnosno u krajnoj instanci rastakanju u Eterični Dah, iz koga je i nastala, podignuta. U 'Psalmima' se ukazuje za Božije okorele neprijatelje: »Kao što iščezava dim, da iščeznu: kao što se pred licem ognja topi vosak, tako da poginu grešnici od Lica Božijeg.« (68:3) – Ako je duša stvaralački uzeta iz Božijeg Daha, i ako nipošto ne želi da se preda Božijem Dahu, Božiji Dah će se na kraju povući iz nje. Kada duša potpuno odbije da preuzima i isporučuje Božije Svetlo, kada potpuno odbija Hristovo Otkupljenje, onda se i gubi svrha postojanja svetlog jezgra u duši. Bog takvu dušu neće večno održavati, niti će je večno držati u Tami. One duše koje su tako dugo podizale svoj rog protiv Neba i nastojale urušiti, srušiti i rastočiti Nebo i Božije Stvaranje, one će na kraju i same sebe rastočiti. U 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' Gospod iznosi da neće tugovati nad onima koji su se ugasili nezasito sijajući u grešnom životu: »Et non contristabor super multitudinem eorum qui perierunt, ipsi enim sunt qui vapori nunc adsimilati sunt et flammae ac fumo adaequati sunt et exarserunt et ferverunt et extincti sunt.« (7:61)
Bog dakako želi da se svi ljudi i duše nađu Put u Život i Istinu: »Nije Meni do smrti bezbožnikove, nego da se odvrati od zloga puta svojega i da živi. Obratite se, dakle, obratite od zloga puta svojega! Zašto da umrete, dome Izraelov.« ('Ezekiel', 33:11, v.: 18:31-32; 'Matej', 18:14) – Pišući Timoteju apostol Pavle ukazuje da Bog »hoće da se svi ljudi spasu i da dođu do poznanja istine.« (I, 2:3-4) Ako se neki od porobljenih ne budu spasili, u smislu da uđu u Nebo i izađu iz Pakla, spasiće se u tom smislu što će se izbaviti vekovnog trpljenja muka, tako što će se rastočiti njihove duše, tako što će potpuno sagoreti. Duše koje nisu htela da sagore nečistotu u Božijem Plamenu, sagoreće u plamenu vlastitog greha. – Patnja dakako nije tu da bi preko nje bili večno kažnjavani, već da bi ponajprije učili i naučili potrebne lekcije u životnoj školi, i da bi preko patnje priklonili Istini. Ako neko ni u najvećoj, paklenoj muci nije spreman da uči i da se menja, besmisleno je da, nakon što uveliko oduži patnje koje je naneo drugima, da se i dalje održava u kazni. Kažnjavanje radi samog kažnjavanja ne postoji kod milostivog Gospoda. Zašto bi večno trebao goreti i onaj kome smo oprostili njegove grehe prema nama? U Besedi na Gori Hrist ukazuje: »Nećeš izići odande /– iz Tamnice/ dok ne platiš i poslednji kondrant.« ('Matej', 5:26). Gospod dakle ne kaže: ostaćeš u paklenoj Tamnici večno, već izići ćeš iz nje tek nakon što otplatiš, odužiš svoje grehe. Prorok Mihej ukazuje za Gospoda: »... Ne ustraje doveka u Svome Gnevu, nego uživa u pomilovanju.« (7:18) – No kada čovek greši hotimično, obesno i svesno, kada greši protiv Duha Istine, za te grehe naravno ne treba očekivati oproštaj i pomilovanje; njih će morati oduživati i nositi do poslednje pare, do kraja.
Hrist Pastir poslat je od Oca da omogući Otkupljenje iz duhovne smrti i poslednjoj zalutaloj ovci, da svakome pomogne da nađe Put Istinskog Života. Bog, dakle svakoj duši pruža ruku, no svaka duša nije spremna da prihvati susretljivi Božiji poziv. Bog nastoji svaku dušu da privoli spasenju, no pod teretom greha i u dubokoj udaljenosti od Božije milosti u Tamnici grehe, mnoge duše neće prihvatiti svoju kaznu, i gorko će optuživati Boga za ambis u koji su dospele i u koji su se svezale. Umesto zahvalnošću, one će hulom odgovoriti, i tako greh na greh gomilati. I za duše tih ljudi neće biti drugog izlaza, osim izlaza potpunog rastakanja. – Tačno je da apostol Pavle kaže da će u Hristu »svi oživeti, ali svaki o svom redu, ...« ('Korinćanima', I, 15:22-23) Oživeće svi koji prihvate Božiju Ruku Spasenja, oživeće sa Hristom i po Hristu Otkupitelju. Bog hoće svaku dušu privoleti Svetlu; no svaka duša nije otvorena da prihvati Svetlo Ljubavi i Preporoda. Ako imamo slobodu izbora, slobodu volje da odstupimo od Boga, imamo i slobodu izbora da se opredelimo za Boga i vratimo se Bogu. No teret nepreglednog greha urušava potpuno dobru volju u čoveku, i Bog tada više nema mogućnosti da čoveka koji je potpuno odvratio svoje lice od Njega privoli Istini i Dobru.
Učenje paganizirane Crkve o 'večnim mukama' i 'večnom paklu' pogotovo paradoksalno doima zato što ona ne priznaje reinkarnaciju i brojne zemaljske živote duše. Nezamislivo je da kratkoročni život na Zemlji odredi konačnu sudbinu duše koja je došla iz Neba. Crkveni dogmatičari tradicionalističke Crkve uče i da posle smrti tela za dušu nema pokajanja; dakle, ako je neko umro u grehu, on je time osuđen na 'večnu muku'. Ruski pravoslavni mislilac Jovan Kronštatski (1829.-1908. g.) u svome Dnevniku (naslovljenom kao 'Moj život u Hristu') tako naznačuje, da kao što neočišćen dnevni greh prati dušu u snu, tako je i neočišćen životni ovostrani greh večno prati u onostranom: »Pretpostavimo sada da čoveka, koji je otišao na spavanje sa nekim grehom, zadesi noću smrt; nije li očigledno da će mu duša otići u onaj vek u mučenju. Pa, pošto nakon smrti nema pokajanja, onda će se i tamo mučiti, zavisno od veličine svojih grehova.« – No ako posle smrti tela 'nema' pokajanja i praštanja, onda ima mogućnosti oduživanja greha. A da ima pokajanja i u Onostranom, pokazuje sam Hrist, koji je Evanđelje (čiji je stožer poziv na pokajanje i preumljenje) doneo i objavio i onima u Hadu: »... I mrtvima je objavljeno Evanđelje, ...« ('Petar', I, 4: 6, v.: I, 3:19)
Vatra nevolja i vatra ispaštanja je tu da bude u službi našeg pročišćenja: »A nepokoran će kroz mnoge vatre biti pročišćen; a oni koji ostanu trdokorni silaziće i propadaće večno.« ('Dvanaestorica', 46:25; cp.: 'Korinćanima', I, 3:15) – U 'Evanđelju Savršenog Života' nalazimo jednu sasvim trezvenu i razumnu eshatologiju, koja upozorava na strahote vekovnih muka za teško opterećene tvrdokorne duše, koja odriče mogućnost da se pakleni Dani i ledene Noći za utamničenu dušu mogu večno smenjivati: »Kao što se kukolj sabire i ognjem sažiže, tako će biti i na svršetku svetu. Poslaće Sin Čovečiji Svoje anđele, i oni će pokupiti iz Njegovog Kraljevstva sve sablazni, i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu; i koji se ne očiste, biće izjedeni sasvim.« (40:7, v.: 67:15) – U priči o bogatašu i sirotome Lazaru Gospod ukazuje da osuđeni ne mogu napustiti svoju Tamnicu »dok se njihovo vreme /otplaćivanja/ ne ispuni’.« (47:14)

u. Da li odojčad treba posvećivati ili krštavati?
Krštavati u Isusovo Ime ili u ime Trojstva?

'Evanđelje Savršenog Života' poznaje dvanaest sakramenata, dvanaest svetih simbola i misterija (96:21): posvećenje odojčadi, blagosiljanje dece koja počinju da razlikuju dobro od zla, krštenje i zavetovanje posvećenih, perfekciono pomazanje posvećenih (koje treba razlikovati od kliničkog pomazanja), bračni savez i zavet, svetu žrtvu, ispovedno-pokajničko razrešenje greha, hirotonijske misterije i prinos tamjana. Od roditelja koji su svoj život posvetili Bog, Duhu Života, koji su u inkarnaciju privukli srodnu dušu, Gospod traži da svoje novorođenče, osmog dana od njegovog rođenja, posvete Njemu: »Neka dete od osam dana bude pokazano Otac-Majka Bogu, Koji je u Nebu, uz molitvu i zahvaljivanje; i neka mu bude dano ime od strane njegovih roditelja, i neka ga presbiter poškropi čistom vodom, onako kako je to zapisano u ‘Prorocima’.« (91:6) Gregorije Bogoslov, koji je se krstio kao tridesetogodišnjak, krštenje deteta vidi kao njegovo posvećenje: »Imaš li malo dete? Neka se njime ne donosi zlo, neka se od mladosti osveti i od malih nogu bude posvećen Bogu.« ('Besede', 40, 16) – Po Mojsijevom Zakoniku, osmog dana po rođenju, muško novorođenče je obrezivano ('Levitska', 12:3); tada mu je i najčešće davano ime. U starom Izraelu. obrezanje polnog uda, postalo je znak pripadnosti Bogu. Izraelci su taj čin preuzeli od Egipćana, baš kao što su to učinili i neki drugi drevni narodi: »Feničani i Sirijci iz Palestine slažu se u tome da su to naučili od Egipćana, ...« (Herodot, II, 104), Dakako da Bog, ni od dece ni od odraslih, ne traži nikakvo ritualno prolivanje krvi, nikakvo obrezanje tela, već obrezanje srca, duha ('Jeremija', 4:4, 9:25-16; 'Rimljanima' 2:28-29; ). Od sakramenta beskrvnog posvećenja muške i ženske odojčadi, stari Jevreji su napravili obred koji nema istinsku duhovnu dimenziju, već prevashodno socijalnu-plemensku i medicinsko-preventivnu (cp. Herodot, II, 37). I u ranoj Crkvi bilo je judeo-hrišćana koji su insistirali na obrezanju onih koji stupaju u Hristovu Lađu ('Dela', 15:1-34; 'Galatima', 2:2.6). Apostol Pavle se okreće protiv nakaradne i nepotrebne tradicionalnosti: »Čuvajte se 'pasa', čuvajte se zlih radnika, čuvajte se sakaćenja. Mi smo, naime, obrezanje, mi koji Duhom Božijim služimo, Hristom Isusom se hvalimo i ne uzdamo se u telo.« ('Filipljanima', 2:2-3)
I u institucionalizovanom hrišćanstvu sakrament posvećivanja odojčadi, posvećujuće obrezanje, je pretvoren u manipulativni ritual, u kome se dete umesto Bogu, krštenjem posvećuje Instituciji. sa čijim uzdama mora kasati kroz život. Odojčad se počinje krštavati, naglašeno na Zapadu, uz obrazloženje da se time dete čisti od 'istočnog greha', od greha nasleđenog od Adama. Svako po utelovljujućoj duši nasleđuje svoj greh, a trošno i slabo telo nasleđuje sklonost ka grešenju, prirodu sklonu grešenju: »Svako će, naime, nositi svoje breme.« ('Galatima', 6:5) Krštenje deteta, koje ne može da primi svetu pouku, je tako besmislen i nakaradan čin. Pomesni Kartaginski sabor (419. g. ne.) ustaje protiv Pelagijeve misli da deca nisu nasledila prvorodni greh, koji nije plod prirode već slobodne volje: »Oni koji odbacuju potrebu krštavanja male dece i novorođenčadi, ili kazuju da se ona krštavaju radi opraštanja greha, ali da od praroditeljskog Adamovog greha ništa na sebi nemaju što bi trebalo oprati banjom ponovnog rođenja, neka je anatema.« (Prav. 124) Niko tuđi greh ne može naslediti; pa time ni Adamov greh, ni greh svojih roditelja: »Svako će umreti zbog vlastite krivice. I onome koji bude jeo kiselo grožđe zubi će trnuti. « (‘Jeremija’, 30:30)
Krštenje deteta ne štiti dete od pravljenja budućih grehova; čak više, kao nepodučeno, ono će kroz život napraviti mnoštvo teških i za dušu porobljujućih grehova. Neomanihejci pavlikani, iz kojih su nastali bogubili i katari, pored niza crkvenih sakramenata odbacivali su i krštavanje dece. – Severnoafrički episkop (Ruspe) Fulgentije (Fulgentius, 467.-533. g. ne.), uči da i malene bebe koje su umrle nekrštene, moraju biti kažnjene večnim paklenim ognjem, jer su nasledile (krštenjem neočišćen) prvobitni greh, po svom telesnom začeću i rođenju. Učenje da se krštenjem deca čiste od nasleđenih grehova, gotovo jednako je pogrešno kao i učenje da treba čekati starost i samrtničku bolest, da bi se tek onda na postelji krstili. Ubeđenje da krštenje vodom samo po sebi čisti i oslobađa dušu, povuklo je kod sveštenstva zabludu i nakaradnu praksu koja je tražila da se čak i mrtvaci krštavaju, kako bi navodno time izbegli pakao; sabor u Hiponu iz 393. g. tu praksu proglašava nevažećom i nepotrebnom: »... Ne treba krštavati one koji su umrli.« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 54) Krštenje čoveka ne zavisi od toga da li je on mladić, tridesetogodišnjak ili oronuli starac, već od toga koliko je duhovno poučen i opredeljen za život u Hristu, koliko živi u pokori i Svetosti. – Aleksandrijski episkop Aleksandar dopušta da se na samrti krsti čak i čovek opsednut zlim duhom (prav. 2), što sve ukazuje i na duhovnu bespomoćnost i zabludelost profanisane Crkve.
One koje je krstio u Jordanu Jovan Preteče je pozivao na pokajanje, preumljenje: »Pokajte se, jer se približilo Kraljevstvo Nebesko. /.../ Donesite, dakle, rod dostojan pokajanja.« ('Matej', 3:2.8) Samo onaj ko spoznaje svoje grehe i odriče ih se, ko se kaje i moli za oproštaj, ko ispravlja svoje grehe i počinje zakonito da živi, ko umire satanskom svetu i počinje u Bogu da živi, može biti kršten, uronjen u posvećenu vodu nanovorođenja, vodu razlaza. Teatralno i formalno ispovedanje iskrivljenog simbola vere od strane ispitanika nije dovoljno da se neko krsti i uvede u Hristovu Crkvu. Pošto se Duh Istine ne da lagati, površno krštenje ne prati i istinsko posvećenje, silazak i ispunjavanje krštenoga od strane Duha Svetoga. 'Dela Apostolska' nam tako navode slučaj Samarjana koji su čuli Hristovu reč i bili kršteni vodom ovoga sveta ali ne i Duhom Nebeskim: »... Ni na jednog od njih ne beše sišao /Duh Sveti/, nego su bili samo kršteni u Ime Gospoda Isusa. Tada /Apostoli/ staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga.« (8:16-17) – Revnosnome Hermi Duh ukazuje da samo krštenje nije dovoljno za spasenje, već neprestana borba za bogougodan život, požrtvovano pregalaštvo kojim se zadržava, održava i povećava Božanska Sila u duši: »Ako, dakle Ime /Gospodnje/ nosiš, a ne nosiš Silu Njegovu, uzalud će biti nošenje Imena Njegovog.« ('Pastir', prg. 90)
Odojče, koje ne razlikuje dobro od zla, dakako, kao takvo, ne može svesno okajati svoje duševne grehe koje je donelo sa sobom u zemaljsko telo, niti može razumeti Hristovu reč koja joj se saopšta jezikom mesa. Svojim slušateljima među Judejcima apostol Petar naznačuje: »Pokajte se i neka se svako od vas krsti u Ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga.« ('Dela', 2:38) Svakako da ni dete, koje ne može poukom da primi i prihvati Hristovu reč, ne može ni biti prepušteno krštenju. U 'Apostolskom predanju' Hipolita Rimskog svedoči se za krštenjsko sakramentalno zastranjivanje u nedeljno jutro: »... Krštavaju se najpre deca. Oni koji mogu odgovarati za sebe, oni govore. A za one koji to ne mogu, za njih govore roditelji njihovi, ili neko iz njihovog roda. Potom se krštavaju muškarci, a potom žene, nakon što sve raspletu svoje kose i pošto sa sebe skinu svoje nakite.« (Prg. 21) Krštavani su triput pognjurivani, pogružavani, dosta obnaženi, u vodi nad kojom je najpre izgovorena molitva, koja je osvećena. A kad bi izišli iz vode, banje preporađanja ('Titu', 3:5), bili bi od strane presbitera i episkopa pomazani osvećenim uljem. (To jedino nije bila praksa u drevnosirijskoj tradiciji.) Umesto da posle krštenja polože zavet vernosti Hristu Istinitome, neofiti su (na Istoku) pomazivani, a pomazanje je visoka tajna koja se ne daje neofitima već samo onima koji su najdublje ispunjeni Božijim Sjajem, Uljem Života, Duhom Istine i Razumevanja. Lutajuća Crkva čak je uvela i pretkrštenjsko pomazanje, na koje ukazuje Serapion Tmuetski (IV stoleće) u svojem 'Molitveniku'. – I takozvana 'Apostolska pravila' preferiraju trikratno pognjurenje i pogružavanje krštavanoga, odnosno osuđuju krštenje sa jednim pognjurenjem, što pokazuje da je u Crkvi neko i njega praktikovao, naprimer evnomijani (Sokrat: 'Historija Crkve'. V, 24): »Ako neki episkop, ili presbiter, ne učini u jednom tajinstvu /krštenja/ tri pognjurenja /grč.: baptísmata/, nego jedno pognjurenje koje se vrši u smrt Gospodnju, neka bude svrgnut. Jer Gospod nije rekao: "U Moju smrt krstite", ...« (Prav. 50) Ovakav pogled najbolje pobija ukaz apostola Pavla u 'Poslanici Rimljanima, u kojem on naglašava da je krštenje čin sakralnog podražavanja Hristove Smrti: »Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih Očevom Slavom, i mi na isti način živeli novim životom. Jer kad smo srasli sa slikom Njegove Smrti, onda ćemo srasti i sa slikom Njegovog Vaskrsenja.« (6:3-5) – Ako krštenjem srastamo sa slikom Hristove Smrti i dobijamo zalog Vaskrsenja, to se možemo krštavati samo u Hristovo Ime, u Ime Hrista Raspetoga, Pogrebenoga i Vaskrsloga. – Kao što je u II stoleću počela nakaradna praksa krštavanja dece, tako se tada počinje susretati i trostruko krštavanje oblivanjem ili pognjurivanjem: »I tako biva pognjuren treći put.« (‘Apostolsko predanje, prg. 21) A pomazanje maslinovim uljem, sa kojim treba da se zadobije punina Blagodati duhovnog ukrepljenja i uzrastanja je komplementarno nadovezano na krštenje u vodi, prilikom koga se poučeni tajanstveno rađa za sveti život, iako bi taj sakrament, kako smo već rekli, trebao da usledi tek posle dužeg vremena osvedočenog zakonitog življenja krštenog u Duhu Darovatelju, Duhu Pomazaničkog Sjaja, kada se na njemu pokažu duhovni darovi: »... Bog je Ona Koji nas utvrđuje s vama u Hristu, i Koji nas pomaza, Koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša.« (‘Korinćanima’, II, 1:21-22) Prorok Isaija, koji je pomazan Duhom kada je se služiteljski predao Gospodu, svedoči za sebe: »Duh Gospoda Jehove je na meni, jer me Jehova pomaza, ...« ('Isaija', 61:1) Tertulijan hrismu (grč.: to chrísma = 'ulje', 'mast'), pomazanje posle krštenja hoće predstaviti drevnim i autentičnim hrišćanskim sakralnim običajem: »Izašavši iz banje krštenja, pomazujemo se blagoslovenim pomazanjem, po drevnom obredu, kao što se obično vršilo pomazivanje nad sveštenstvom uljem iz roga ...« (O krštenju’, prg. 8) Pomazanje posle krštenja brani i Kiprijan Kartaginski: »Onaj ko se krstio mora da bude i pomazan, kako bi primio hrismu, odnosno pomazanje, kako bi mogao biti pomazanik Božiji i i Hristovu blagodat imati u sebi.« (Ep. 70, 23) Zato što je sveštenik po rukopolaganju bio pomazivan, neupućeni crkvenjaci su smatrali da trebaju uvesti pravilo da i neofit po krštenju treba biti pomazan.
Istinski krstitelj, mogao je biti samo onaj koji je bio ispunjen Duhom Svetim, u kome je proradio »izvor vode koji uvire u večni život«, ('Jovan', 4:14), iz čije duše je potekla reka žive vode (7:38), dakle oni koji stoje i napajaju se na Izvoru Života.
Krštenje vodom su, inače, praktikovali mnogi drevni kultovi, pored ostalog Izidin i Mitrin kult (Tertulijan, 'O krštenju', prg. 5)
Kada je uvedeno krštavanje odojčadi i dece, ona su najpre, kao i odrasli, krštavana u bazenima za odrasle. Tako Bordoanski hodočasnik u 'Putovanju do Jerusalima' (333. g. ne.) ukazuje za krstionicu impresivnog golgotskog sakralnog zdanja, Konstantinove bazilike zvane Martirijum: »... Na jednoj strani ima rezervoara iz kojih voda izlazi a iza bazen za krštavanje dece.« (Prg. 594)
Origen je smatrao da krštavanje dece ishodi iz 'apostolske tradicije'. I Kiprijan, koji nije priznavao heretička krštavanja (odraslih), kako vidimo, govori u prilog krštavanja dece (Pismo 59). Tertulijan pak ističe da, za spasenje, nije potrebno krštavati sasvim malu decu, već samo ona koja su sposobna da poznaju Hrista i Njegovu Reč ('O krštenju', 18). Krštavajući odojčad zaslepljena i indoktrinišuća Crkva je najbolje pokazala da njoj ne treba poučen i istinski prosvećen vernik i služitelj Hristu Bogu, već slepi i ropski podanik, koji će se slagati sa svime što ona formuliše, naloži i zatraži. Novozavetni tekstovi, koji govore puno o krštavanju, nigde ne spominju krštavanje male dece. U 'Delima apostolskim' se spominje da je bio kršten dom Lidije, prodavačice purpura iz grada Tijatire (16:15), te dom tamničara u Filipima (16:31-33). Naravno, u tim porodicama u Hristovo Ime nisu bila krštena i mala deca koja nisu mogla da razumu propoved o Hristu.
Dok se posvećenje odojčadi iskazuje oblivanjem, izlivanjem vode na čelo deteta, odnosno škropljenjem, dotle se krštenje odrasle jedinke ostvaruje njenim potapanjem, pogruženjem u vodu, koje označava umiranje sa Hristom, umiranje grešnom svetu. Za takvo uronjavanje u vode razlaza potrebno je naravno da krstitelju i krštavanome na raspolaganju stoji veća količina vode (mada količina vode nije od presudnog značaja za dejstvo i upliv Božanske blagodati): »... Jovan je krštavao u Enonu kraj Salima, jer je tamo bilo mnogo vode.« ('Jovan', 3:23) – Za krštenje Etiopljanina od strane Filipa apostola ukazuje se: »... Obojica siđoše u vodu, Filip i uškopljenik, i krsti ga.« ('Dela', 8:38) Freske u rimskim katakombama pokazuju da je u poapostolskom hrišćanstvu krštenje obavljano i upotrebom manje količine vode, odnosno oblivanjem. Oni koji olako upotrebljavaju (u starogrčkom jeziku višeznačnu) reč 'krštenje' (grč.: to báptisma, lat.: baptiso, baptisimo) najčešće nemaju tačnu i jasnu predstavu o tome šta se prilikom istinskog krštenja obavlja niti poznaju mistagošku dimenziju svetog krštenja. Oblivanje tela pokajničkim suzama i vlastitom krvlju, kroz mučeničko stradanje za Hristovu Slavu, takođe predstavlja i daje tajnu krštenja koja napaja i opravdava Duhom Svetim, i otvara Nebo ('Korinćanima', I, 12:13; 'Apostolsko predanje', prg. 19; Gregorije Bogoslov: 'Besede', 39, 9).
Rastrzana Crkva dopuštala je i oblivajuće ili kropljeće kliničko krštenje, krštenje na bolesničkoj postelji onih koji su se bojali da umru nekršteni: »Ako neko, bolujući, bude kršten, ne može biti uzveden u čin presbitera, jer njegova vera nije od slobodne volje, već iz nužde. Osim možda zbog njegove posle toga /pokazane/ dobrodetelji i vere, i usled nemanja ljudi /za sveštenike/.« (Pomesni Neokajsarejski sabor, prav. 12) I episkop Kiprijan Kartaginski u svom Pismu Magnusu (Pismo 76, po drugom brojanju 69) odobrava krštavanje oblivanjem onih koji su u bolesti i nemoći: »Da li ih treba smatrati pravim hrišćanima, njih koji su vodom spasenja ne pogruženi /lat.: loti/ nego poškropljeni/poliveni /perfusi/. /.../ Gde je vera puna i celosna, i davaoca i primaoca krštenja, tu izlivanja Božanskih darova ne mogu biti umanjena. /.../ Kod tajne spasenja ne spira se nečistota grehova kao kod telesnog pranja; tu nema potrebe za bazenom, koji služi za kupanje i očišćenje tela. Verujući je na drugi način iznutra opran, jer drugačije je duša ljudska zaslugom vere očišćena. /.../ Niko ne treba da se zbunjuje zbog toga što su bolesni samo obliveni ili poškropljeni vodom, kada oni primaju Božansku blagodat.« – Umesto krštenja na postelji bolujućeg vernika, dakako je puno ispravnije da se nad njim prevashodno izvrši kliničko pomazanje, kao što uči i apostol Jakov u svojoj Poslanici: »Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u Ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni.« (5:14-16) U 'Životu otaca egipatskih monaha' ukazuje se za isceliteljske moći tebaitskog podvižnika Jovana: »... Blaženi Jovan nije javno vršio iscelenja, nego je davao /blagosloveno/ ulje kojim je isceljivao vrlo mnoge bolesnike.« (Pogl. 1)
Možemo reći i zapaziti da je u Crkvi dosta brzo došlo do velikog izvitoperavanja svetog tajinstva krštenja; umesto u Hristovo Ime, počelo je da se krsti u Ime Oca, Sina i Duha Svetoga (cp.: Justin: 'Apologija', I, 61), a ako se krstimo – onda se krstimo u podobije Hristovog Stradanja i Vaskrsenja ('Rimljanima', 6:5). Odstupnici i heretici pepuzijani koji su hulno prilagali ime Utešitelja Montanu i Priskili, krstili su u Ime Oca, i Sina i Montana i Priskilu. Umesto jednog uronjavanja, počela su tri da se praktikuju u otuđenoj Crkvi (kao da tri pogružavanja navodno znamenuju tri dana Isusovog pogrebenja), i na kraju samo pogružavanje u vodu je katkad zamenjeno oblivanjem vodom glave, onako kako se postupa pri posvećivanju odojčadi: »... Krštavajte u Ime Oca i Sina i Duha Svetoga u tekućoj vodi. Ako li nemaš tekuću vodu, krštavaj u drugoj /vodi, u stajaćoj vodi krstionice/. Ako ne možeš u hladnoj, onda u toploj /krštavaj/. A ako ni jedne ni druge nemaš, onda izlij vodu na glavu /krštavanoga/ tri puta: u Ime Oca, i Sina, i Duha Svetoga. A pre krštenja, neka prethodno poste krstitelj i krštavani, i ako neki drugi mogu. A krštavanome ćeš zapovediti da posti jedan ili dva dana ranije.« ('Didahe', 7:1-4) Istinski Hristov učenik pre krštenja nije trebao da dan-dva drži neki provizorni post (od zaklanoga), već da se temeljno i potpuno posveti zakonitoj biljnoj ishrani.
Po 'Protoevanđelju' Gospod je tražio i savetovao da Njegov sledbenik kao ispitanik i kateheta (poučavani, oglašeni) provede nekih sedam godina, odnosno dok ne izuči neki zakoniti zanat i potpuno se opredeli za Put Života (91:9). Dakako, onaj ko je mogao ranije da uzraste na Put Premudrosti, mogao je i ranije da bude kršten; svakako, u istinskom hrišćanstvu niko nije mogao 'odmah', pošto bi čuo reč o Hristu, da bude kršten, kao što to hoće izložiti neki sakralni tekstovi. Egerija svedoči da su krajem IV stoleća u Jerusalemu katehumeni od strane episkopa pred pashalno krštenje poučavani bukvalnom i duhovnom smislu Zakona tokom sedam sedmica (Peregrinatio ad Loca Sancta 46, 2-6) Po 'Zaveštanju' i 'Apostolskom predanju' oglašeni, poučavani u veri, ispitivan je pre krštenja tri godine: »Katehumeni neka slušaju reč /pouke/ tokom tri godina. Ali, ako je neko revnostan i valjano usrdan za /Hristovu/ stvar, neka ne određuje vreme, nego sudite samo po načinu /njegovog/ života. /.../ Kada se izaberu oni koji će primiti krštenje, onda se ispituje njihov život, da li su čestito živeli dok su bili katehumeni.« (Prgi. 17 i 20) – I kod esena period ispitivanja učenika, pre nego što bi ovaj uzeo udela u zajedničkoj trpezi, trajao je tri godine, po svedočenju Josipa Flavija, velikog udivljenika esenske sledbe, koji je i sam kod pustinjaka Banusa (Banaa) proveo tri godine: »Ako neko želi da bude primljen u sledbu, ne prima se odmah, nego mora jednu godinu da živi izvan reda istim životom kojim i pripadnici, a pre toga daje mu se sekirica, spomenuta pregača i bela odežda. Ako je u tom vremenu izdržao ispitaništvo, onda se za jedan stupanj približava Zajednici – čisti se vodom osvećenja, ali ne sudeluje pri zajedničkom obedu. Pošto pokaže svoju rešenost, u sledeće dve godine ispituje mu se narav, pa ako se i u tome pokaže dostojan, prima se u Zajednicu. Ali pre nego što sme da pristupi zajedničkom obedu starešinama mora da položi zavet da će Boga poštovati, svoje dužnosti prema ljudima ostvarivati, da nikome neće štetu nanositi, ni sam po sebi ni po naređenju, da će nepravedne uvek mrzeti, a pravednima pomagati, da će svakome biti veran a naročito /duhovnim/ vlastima, jer niko nema vlasti ako ne od Boga.« (II, 8, 7) – Paganizirana i proselitski nastrojena Crkva je relativno brzo skratila ispitanički staž, pogotovo kada je bilo u njenom interesu da što pre zadobije neke koji su bili pripadnici različitih hrišćanskih sekti i raskolničkih frakcija: »... Sve te, kada žele da budu priključeni pravoverju, primamo kao neznabošce: prvoga dana ih činimo hrišćanima, drugoga dana oglašenima, trećega dana ih zaklinjemo trikratnim duvanjem u lice i u uši. Tako oglašene, zadržavamo ih u /za njih posebno namenjenom mestu u/ hramu, a zatim krštavamo.« (Šesti vaseljenski sabor, prav. 95) Ishitrena krštenja laika i prenagljena rukopolaganja klerika (nekad je episkop postaljan bez da je prešao stupanj đakona i presbitera) samo su doprinosila duhovnom slabljenju Crkve, jer gde se Laž useljuje tu se Duh izgoni; Kiprijan Kartaginski oko 251. g. ne. razotkriva ishitrena i neregularna postavljanja jereja: »... Dolaze oni koji se bez božanske volje postavljaju za nastojatelje kod nerazboritih pristalica. Postavljaju se za predstojatelje bez ikakvog zakonitog rukopoloženja. Prisvajaju sebi zvanje episkopa, iako im episkopstvo niko nije (pre)dao.« ('O jedinstvu katoličanske crkve'. 10 – prevod: Aleksandar Đakovac) – Hosija, episkop Kordobe, pronicljivo ukazuje: »Ispitivanje koje traje duže vreme omogućava nam da se bolje upoznamo sa vladanjem i naravi svakoga.« (Pomesni Sardikijski sabor, prav. 10) – Sokrat Sholastik donosi priču o nekom prepredenom Judejcu koji je, da bi došao do novca, često se krštavao u krilu raznih hrišćanskih sekti i frakcija (arijani, makedonijevci); najzad je došao i do novatijevskog episkopa Pavla, Evagrijevog udivljenika, koji mu naglašava »da ga ne može krstiti dok ga najpre ne pouči i dok ne provede određeni broj dana u postu.« ('Historija Crkve', VII, 17) Borba za omasovljenjem stada i prestiž povuklo je pogubnu praksu da su hrišćanske zajednice vrlo često naprečac, bez temeljne pouke i temeljnog ispitivanja, krštavale 'vernike'.
Satanizirana i grabežljiva Crkva, u svome imperijalno-proselitskom ekspanzionizmu došla je čak dotle da uz pretnju mača ljude krštava i pokrštava, da prati vladare i osvajače u njihovim vojnim pohodima, kako bi vojno pokorene narode i duhovno pokorila; tu više nije bilo mesta za nikakvu istinsku krštenjsku pouku, već je u pitanju samo bilo pridobijanje, zastrašivanje i pljačkanje narodne neprosvećene mase. 'Indijanski apostol' Las Casas, autor 'Kratkog izveštaja o uništenju Indijâ' (1552. g.), govoreći o kolonijalističkom i 'evangelističkom' ekspanzionizmu borbenih španskih pripadnika Rimske crkve na indijansko tlo Srednje Amerike, svedoči o njihovoj dubokoj brutalnosti: »... Nasrnuli su na narod; nisu poštedeli niti dete niti starca. niti trudnice niti porođene, rastrgli su im tela i isekli sve na komade, isto kao da su nasrnuli na stado ovaca, ...« Iza tobožnjih evangelističkih pobuda kod sveštenstva su zapravo stajale pljačkaške pobude. Don Francisco de Toledo (potkralj Perua od 1569. do 1581. g. ne.), iznosi Filipu II svoja zapažanja: »... Odmah po svom dolasku opazio sam da sveštenici, redovnici, episkopi i starešine svih redova drže potpuno u rukama sve što se vere tiče. /.../ ... Vaše su lađe u Indije vozile mnoge sveštenike i monahe koji su tamo išli zbog propovedanja i poučavanja Indijanaca, dok su u stvari mnogi od njih išli samo da se obogate na njihovim lešinama, ugnjetavajući ih što je moguće jače kako bi se vratili što bogatiji. /.../ Oni su uostalom imali svoje zatvore, svoju policiju i svoje stubove sramote pomoću kojih su Indijance kažnjavali po miloj volji a da im se niko nije mogao suprostaviti.« Danas, na kraju staroga sveta, Srednja i Južna Amerika je jako poprište raznih sinkretičko-paganskih kultova, koji pokazuju svu laž konkvistadorske evangelizacije sprovedene od strane papske Rimske crkve. (Severna Amerika je već postala jak tabor zanesenih i trulih protestanskih sekti i subverzivne judeo-masonerije.) Papska Antihristova crkva je u mračnom srednjem veku nemilosrdno ubijala i besila, sakatila u torturama, odrezivala im jezike, žigosala, spaljivala na lomače, rastrzala konjima, porobljavala, zatvarala i slala na galije sve koje je videla ili osumnjičila za protivnike svoje dogme i svoje supremacije. Samo u Španiji dominikanski inkvizitor i fanatik Tomás de Torquemada (1420.-1498. g.) dao je spaliti nekoliko hiljada ljudi. U 'Analima iz Vormsa' možemo pročitati: »Bio je spaljen veliki broj heretika da nije bilo moguće utvrditi koliko.« Dok je rane hrišćane gvozdena rimska vlast nemilosrdno spaljivala, srednjovekovni satanizirani hrišćanin je nemilosrdno ognju predavao 'veštice' i svoje oponente. – Negde je Crkva, koja nije imala Hristov dar, Hristovu blagodat, različitim materijalnim darovima pokušavala za sebe i svoju veru pridobiti narode.
Koju korist je čoveku moglo doneti krštenje bez istinske vere i istinskog prosvećenja? Koji neznabožac je mogao Hrista da voli, ako Hristovom Imenu nije bio privoljen već prisiljen od tobožnjih i fanatizovanih Njegovih sledbenika, koji su, u krajnjem slučaju, izdajući se za zastupnike Hristovog Imena samo ismejavali Gospoda Mira. Samo oni koji istinski srcem nisu prihvatili Istinskog Hrista, mogli su drugom drsko i nasilnički da nameću svoju veru. Zato je i hrišćanstvo izgubilo svoju snagu, snagu Duha, postalo jedno tobožnje hrišćanstvo, koje je izazvalo pojavu mnogih laži i zla, mnogih raskola, sekti, pogubnih i subverzivnih pokreta ... Da je hrišćanin ostao istinski hrišćanin, koji je ljubavlju i uzornim životom širio Hristovu reč, danas ne bi bilo mesta za paradiranje i podizanje prašine od strane bogoprotivnih snaga i kultova, ne bi paganski Pokret za Novo Doba instalirao svoju nakazno-pompeznu i babilonsko-ekumensku pseudoreligioznost, religioznost velikog samarjanskog otpadnika i obmanjivača Simona Vračara ('Dela', 8:9-24; Justin: 'Apologija', I, 25; Irinej: 'Protiv heresa', I, 23; Eusebije: 'Istorija Crkve', II, 13) i njegovog učenika Menandra, velikih, planetarnih lažljivaca koji danas deluju kao londonski 'Hrist' Majtreja i rimski majstor 'Isus'.
Paganizirana Crkva je toliko profanisala svetu tajnu krštenja da je nekada dopuštala da to obavljaju čak i laici. Tako 45. pravilo Nikefora Ispovednika formuliše: »Kada u nekom mestu nema sveštenika, nekrštenu decu treba da krsti ko god se nađe u tom mestu. Ako ih krsti otac ili ma koji hrišćanin, neće zgrešiti.« Basilije Veliki, arhiepiskop Kajsareje Kapadokijske, u svojoj Prvoj kanonskoj poslanici episkopu Amfilohiju Ikonijskom, ukazuje da svetovnjaci nemaju vlasti da krštavaju (prav. 1). – Crkvenjaci su išli tako daleko u pokoravanju tobožnjeg hrišćanina da su čak tražili ponovno krštavanje neke dece: »... Kada se ne nađu pouzdani svedoci koji mogu dokazati da su ta deca doista krštena a ona sama zbog svog uzrasta nisu u mogućnosti da tačno odgovore da li im je tajna podarena ili nije, potrebno ih je krstiti.« (Šesti vaseljenski sabor, prav. 83)

v. Da li je se Hristovo sveštenstvo odevalo u raskošne odore?

Na pitanje svetih učenika, odevenih u bele lanene haljine ('Dvanaestorica', 17:5, 75:2) da li trebaju svoje sveštenike raskošno odevati, onako kako je to 'Mojsije' činio, Vaskrsli Gospod odgovara i objašnjava: »Beo lan je pravednost svetih, međutim doista dolazi vreme kada će Sion biti opustošen, i nakon što vreme njegove muke bude minulo, on će ustati, i metnuće se na njega divne odore, kao što je zapisano. Tražite pak najpre Kraljevstvo Pravednosti, a sve ove stvari biće vam dometnute. U svim stvarima tražite jednostavnost, i ne dajte prilike razmetljivosti. Nastojte da se zaogrnete Milosrđem, i odeždom Spasenja, i haljinom Pravednosti. Jer kakav postižete dobitak ako ovakve /haljine/ nemate? Kao jeka bronze i zveket cimbala ste, ako nemate ljubavi. Tražite Pravednost, i Ljubav, i Mir, a sve lepe stvari će vam se dometnuti.« (94:5-7) – Od Svojih služitelja i poklonika Gospod traži da se najpre odenu u haljine Svetosti, haljine Pravednosti i Čistote: »Sveštenici tvoji neka se obuku u Pravednost, pobožnici tvoji neka radosno kliču!« ('Psalmi', 132:9. v.: 132:16) – »Neka se obuku u Spasenje sveštenici Tvoji, o Bože ...« ('Letopisi', II, 6:41) – »Pravednošću se ja kao haljinom odenuh, nepristranost bi mi plaštom i povezom /za glavu/.« ('Jov', 29:14; v.: 40:10) – »Odenu me haljinom Spasenja, zaogrnu plaštem Pravednosti, ...« ('Isaija', 61:10; v.: 52:1; 59:17; 'Baruh', 5:1-3) – U bele haljine Spasenja odevaju se oni koji su pravedničkim životom svoje duhovne haljine oprali i očistili u Jagnjetovoj Krvi, u Snazi Otkupljenja, koji su uzeli pobedničkog udela u Hristovom Stradanju: »Ako težiš Pravednosti, naći ćeš je, i obući ćeš je kao svečanu odoru.« ('Sirah', 27:8) – Ko hoda u Istini, ko izvršava Zapovesti Života, ko čini svetla dela, on i biva prosvetljen Svetim Sjajem, on se i odeva u bele duhovne haljine: »Koji se boje Gospoda, dolaze do Pravednosti, i njihova dobra dela sjaju kao svetlost.« (32:16; v.: 'Efescima', 5:25-27; 'Kološanima', 3:9-10.12-14; 'Rimljanima', 13:11-14) Onaj ko se opaše Istinom i Pravednošću, ko ispuni Hristov Zakon, on će i moći uzjahati Hristovog Belca i uzeti udela u pobedničkom pohodu Svetog i Istinitog Svedoka: »I vojske Nebeske iđahu za Njim na konjima belim, obučene u lan beli i čisti.« ('Otkrivenje', 19:14; v.: 3:4.18; 6:11) – Za Jagnjetovu Nevestu, za one koji su u vremenu Posletka podvižničkim životom postali jedno sa Hristovim Duhom, koji su savršeno prožeti i ispunjeni Svetlom Istine, u 'Otkrivenju po Jovanu' se ukazuje: »I dano joj bi da se obuče u lan čisti i svetli, jer lan označava pravednost svetih.« (19:8)
Prvosveštenik Aaron, po predanju Mojsijev brat, u Svetilište iza zavese ulazio je u čisto lanenoj odeći: »Neka se obuče u posvećenu košulju od lana; na svoje telo neka navuče gaće od lana; neka se opaše lanenim pasom, a na glavu stavi mitru od lana. To je posvećeno ruho koje ima obući pošto se okupa u vodi.« ('Levitska', 16:4) U starini hebrejski lan je bio jako kvalitetan, odnosno omogućavao je dobijanje platna visoke finoće (Pausanije: 'Opis Helade', V, 5). U hramskom činodejstviju izraelski sveštenici su nosili posebno raskošni odevni detalj, takozvani ’efod. U 'Knjizi Izlaska' (39:1-29) navedena su osnovna kompoziciona obeležja efoda i pratećih detalja, koja ukazuju na to da je jednostavnost odevanja potisnuta pompeznošću i blještavilom koje je trebalo da opčini ograničena čula naroda. Hagiografi ukazuju da su efod nosili i leviti, drugorazredni sveštenici ('Samuel', I, 2:18), te kralj David (II, 6:14), sudac Gideon ('Suci', 8:27), kumirski sveštenici (17:5). Žene, devojke i udovice u Hramu su služile tkajući i krpeći liturgijsko ruho i zastore, koje su najčešće bile od lana ('Izlazak', 35:25-29; 'Estera', 1:6; 'Dvanaestorica', 2:2)
Jevrejski historik Josip Flavije opisuje odeždu koju je u njegovo vreme nosio prvosveštenik kada je ulazio u Hram: »Kada je on služio, morao se opasati ubrusom oko bedara da potpuno pokrije sramne delove; zatim je oblačio donju odeću od platna, pa preko toga gornju odeću boje plavog hijacinta, koja je dopirala do članaka i pokrivala celo telo, a na njoj su bile i rese. Na resama su visili zlatni praporci i granati, naizmenično, označavajući gromove – praporci, a munje – granati. Pojas koji na grudima učvršćivao gornju odeću bio je pet redova tkan od zlata, purpura, skerleta, visona i hijacinta, dakle od istih materija od kojih su /.../ bile izatkane i zavese Hrama. Imao je od istih materijala i odeću prekoramenicu, no kod nje je više preovlađivalo zlato. Ona je imala, kako joj i naziv kazuje, oblik oklopa, a spojena je bila dvema zlatnim kopčama, a u njih su bili upasovani vrlo lepi i veliki sardoniksi, i na njima ispisana imena plemena naroda. /.../ Glavu je pokrivala tijara /heb.: migbah) od visona, izvezena hijacintom, a oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac ispisan svetim slovima, ...« ('Judejski rat', V, 5, 5; v. 'Judejske starine', III, 7) Za judejske dugokose posvećenike bilo je neprilično da glava posvećene osobe ne bude pokrivena rubcem, koji je bio, za kosu i glavu odlična zaštita i od sunca; tako se sa zgražavanjem kaže za babilonske sveštenike: »U njihovim hramovima sveštenici sede poderanih haljina, obrijane glave i brade, ne pokrivajući glave.« ('Jeremijina poslanica', 30) – Kod starih Jevreja ustalilo je se pravilo da oženjen čovek svoju glavu omotava rubcem ('Talmud', 'Kidušin', fol. 29/b).
U 'Evanđelju po Luci' Isusu se pripisuju reči: »... Koji hoće da ti uzme ogrtač /himátion/, podaj mu i haljinu /chitMna/.« (6:29) Dakle, ovde se govori o donjoj i gornjoj plahti; u svojim 'Karakterima' (thikoí charaktres) Teofrast sa Lesbosa (oko 370.-287. g. se.) ukazuje za prljavca: »Na trg izlazi u debeloj donjoj haljini i tankom zamazanom ogrtaču.« (29, 7) – Odeždu starih Izraelaca činili su prevashodno haljina (tunika), ogrtač (plašt, gunoda) i pojas. Imućniji ljudi nosili su i kabanicu (hebr.: meil), koja je sezala od ramena do kolena ('Samuel', I, 2:19, 18:4). Odežda im je bila izrađivana kako od tkanine i prediva, tako i od koža životinja: »Očistite svu odeždu, sve mešine, sve od kostreti napravljeno ...« ('Brojevi', 31:20, v.: 'Levitska', 15:17). Zastupljenost boja na odeždi išla je u svim raspoloživim tonovima: od bele lanene do crne kostretne; odevanje je zavisilo od prilike (svečanost, pokora, ....), od staleškog položaja, i normalno od duhovne probuđenosti. Šarena tunika (hebr.: kitonet; grč.: chitMn) je bila posebno na ceni (cp.: 'Postanak', 37:3.23) Za svetkovine Izraelci su običavali da nose sjajne haljine (cp.: 'Kraljevi', II, 5:5) Ljudi koje je Božija Svetlost i Radost više ispunjavala dakako su svetliju odeždu nosili u svim prilikama: »U svako doba nosi haljine bele ...« ('Propovednik', 9:8) Postojala je i zabrana nošenja odeće disparatne finoće: »Ne oblači se u tkaninu otkanu od vune i lana zajedno.« ('Ponovljeni Zakon', 22:11) Ni Egipćani, koji su nosili lanene košulje zvane kalasíris, a preko njih vunene ogrtače, nisu sa vunenom odeždom stupali u hram niti su u vunenu odeždu sahranjivali svoje posvećenike (Herodot, II, 81). I Pitagora je tražio da se u hram ulazi samo u svetlim i čistim lanenim haljinama. I u proročište je često trebalo pristupiti samo u bele haljine. – Za pripasavanje tunike uz telo upotrebljavao je se pojas, najčešće od iste tkanine kao i haljina. Za pojasom je se mogao nositi bodež ('Suci', 3:16), pisarski pribor ('Ezekiel', 9:2.4), kesa sa novcem: »Ne pribavljajte zlata, ni srebra, ni bakra u svoje pojaseve.« ('Matej', 10:9) Pojas je mogao biti umetnički izvezen i okićen, pogotovo kod žena (v.: 'Jeremija', 2:32; 'Isaija', 3:20). Žene su nosile pokrove za glavu: »Nato ona uze koprenu te se pokri.« ('Postanak', 24:65; v.: 'Pesma', 4:1)
Gemara traktat 'Bava batra' donosi jedan dijalog koji pokušava da reguliše mere pristojne odeće kod učiteljâ: »Rabi Johanan upita rabi Banau: 'Koliko treba da je haljina učena čoveka'? – 'Tolika da se ispod nje ne vidi njegovo telo'. – Koliki treba da je ogrtač učena čoveka'? – Toliki da se haljina vidi tek za dlan'.« (Fol. 57 B)
Imućniji ljudi i kraljevi odevali su se u purpurne, skerletne haljine. Kada su rimski vojnici hteli da ismeju Isusa kao odbačenog judejskog kralja oni su mu ogrnuli kraljevski purpurni plašt ('Marko', 15:17); kod 'Mateja' precizirana je obojenost platna: crveni plašt: »... Chlamýda kokkínn periéthkan aytM.« (27:28). U priči o bogatašu i ubogome Lazaru kaže se: »... Beše neki bogat čovek koji se oblačio u grimiz /porphýran/ i skupoceno platno /vison – býsson/ ...« ('Luka', 16:19) – U plenu koji je dobio sudac Gideon kaže se da je bilo i »skerletnih haljina koje su nosili miđanski kraljevi.« ('Suci', 8:26). Za jonski kraljevski rod osnovan u Efesu Strabon iznosi: »... Još se i sada potomci toga roda nazivaju kraljevi i imaju neke počasti. Prvo mesto kod javnih igara i skerletno ruho kao znamenje kraljevskog roda, ...« ('Geografija', XIV, 3) – Za jevrejskog prvosveštenika i vođu Simona na bronzanim pločicama koje su stajale izložene u predvorju Svetilišta, na njegove počasti ukazivao je sledeći natpis: »... Da se oblači u grimiz /porphýran, lat.: purpura/ i nosi zlatni nakit.« ('Makabejci', I, 14:43; v.: 4:23, 8:14, 10:20.62.65, 11:58) – I paganski kumiri, idoli-bogovi, često su odevani u skerletne haljine: »Po grimizu i crvenilu što na njima trune prepoznaćete da to nisu bogovi.« ('Jeremijina poslanica', 71; v.: 'Kraljevi', II, 23:7) – »Feničani, slavni brodari« ('Odiseja', XV, 415) i veliki trgovci, potomci Nojinog sina Kanaana ('Postanak', 9:25), graditelji Biblosa, Tira i Sidona, crvenu boju (grč.: phoiníkios = 'jarko-crveno'), koja se koristila za bojenje tkanina, dobivali su iz žlezdi purpurnih školjki koje su kuvali na vatri. Trgovački posredujući između Grčke, Egipta i Babilona, uz robu ('Ezekiel', 27:7.23-25), prenosili su i istočnjačke običaje i svetkovine.
Tunika, koja je u početku bila bez rukava i dosezala do kolena, kasnije je pravljena i nošena s rukavima, te je i kod muškaraca dosezala do tla. Ogrtač je se mogao na različite načine prebaciti preko ramena i oviti oko tela, jer mu je to dužina dozvoljavala (do 3 metra). Pričvršćen pomoću kopče preko jednog ramena, omogućavao je da drugo rame i obe ruke budu slobodne. Lanena odeća je inače mogla da se učvršćuje uz telo i bez kopče (Herodot, V, 87). Muškarac se bez ogrtača nije smeo pojaviti na ulici, u javnosti. Pojaviti se samo u tunici bilo je ponižavajuće i sramotno, gotovo kao kad čovek obnažen hoda ('Samuel', II, 6:14.20; 'Isaija', 20:2; 'Jovan', 21:7). Siromasima ogrtač je služio i kao noćno pokrivalo ('Izlazak', 22:25-26; 'Ponovljeni Zakon', 24:12-13). 'Talmud' zabranjuje da dvojica neženja spavaju pod istim ogrtačem (Mišna – 'Kidušin', fol. 82) Izraz 'raširiti rub ogrtača na ženu' označavao je da muškarac seksualno prihvata i uzima svoju ženu ('Postanak', 39:12; 'Ruta', 3:9; 'Ezekiel', 16:8). Jevreji koji su hteli da se predstave u javnosti kao jako pobožni na uglovima ogrtača nosili su priveske (cicit) od belih niti ('Brojevi', 15:38-39; 'Ponovljeni Zakon', 22:12). Neki judejski rabini s nipodaštavanjem i ironijom govore o nošenju bele lanene odeće (Gemara – 'Hulin', fol. 84 B); ipak u babilonskom 'Talmudu' se tvrdi da je Mojsije tokom sedmodnevnog pravljenja svetog pustinjskog Šatora na sebi nosio belu odeždu. Onima koji su se prepustili mračnome životu, da ne bi licemerski ismejavali Gospoda Svetlosti izdajući se za Njegove služitelje, rabi Elea Hazaken savetuje da im je bolje da nose crninu: »Ako čovek vidi da su /zli/ nagoni ovladali njime, neka ode u mesto gde ga ne poznaju, neka se obuče u crno i ogrne u crno, pa neka čini što mu je srcu volja, ali neka ne oskvrnjuje javno Ime Neba.« (Gemara – 'Hagiga', 16 A) – Judejski kodifikaciono-hrestomatijski spomenik 'Kicur Šulhan Aruh' traži da se i mala deca poučavaju da pokrivaju glavu, kao znak toga da Jevreji nad sobom priznaju postojanu vlast Svevišnjeg (pogl. 3, 6).
Grci i Rimljani su inače uglavnom hodali bez rubca, pokrova za glavu, a nekad su ogrtač koristili kao pokrov. Kod Petronija čitamo: »Pokrio je glavu plaštom – praeligemus vestibus caput ('Satirikon', 102; v.: 17 i 20) Rimsko sveštenstvo je već naglašeno koristilo pokrov, odnosno zadržalo je dobar običaj koji je nekada dao Hristos Numa. – U svojim 'Pitanjima Rimljanima' Plutarh iznosi: »Zašto u vreme tmine žene nose bele odežde i beli rubac na glavu.« (Pitanje 26) Od Plutarha saznajemo da su se bele odore nosili i persijski magijci, poklonici Svete Vatre.
Svrha čovekovog odevanja je da pokrije njegovu nagost, da ga zaštiti od hladnoće, vreline i vetra, da utvrdi njegovo duhovno dostojanstvo i pristojnost. Često na osnovu odežde prepoznajemo nečije zanimanje; i istinski hrišćanin, pripadnik novog naroda, prepoznatljiv je po svome odevanju. Jer i odelo čini čoveka i svedoči o njegovoj duhovnoj izgrađenosti. Božiji pomazanici i posvećenici oduvek su se odevali u duge, bele, lanene haljine, koje su stajale u skladu s njihovom dugom, padajućom kosom. Diogen Laertije ukazuje za dugokosog Hrista Pitagoru: »Nosio je belu, dugačku haljinu, čistu.« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', VIII, 19; v.: VIII, 33) – Dugokosi nazaren Apolonije iz Tijane u Kapadokiji, apstinent od mesa i vina, odeva se samo u lanenu odeždu (Filostrat: 'Život Apolonija iz Tijane', I, 8) Za svoju sjajnu lanenu odeždu Apolonije ukazuje da je »čista i sveta jer ni od jednog ubijenog stvorenja nije načinjena.« (IV, 40) Svetim Božijim ljudima, koji su se uzdržavali od ubijanja životinja i jedenja mesa, priličilo je samo da nose odeždu, čije dobijanje nijedna životinja nije platila svojim životom; svete ljude zemlja i hrani i odeva (VIII, 5). Slična lanenoj bila je i odežda od konoplje (Herodot, IV, 74) – Za odeću Izidinih sveštenika Plutarh iznosi: »... Lanenu odeću nose zato što plava boja cveta lana nalikuje boji neba koje okružuje svet. /.../ Što se tiče lana, radi se o biljci koja raste na besmrtnoj zemlji, daje jestiv plod, nudi nam jednostavnu i čistu odeću, lagodnu i prigodnu za sva godišnja doba.« (De Iside et Osiride, 4) – Slično rezonuje u Apulej iz Madaure opisujući jednu Isidinu svečanost: »U bogosluženju veliki sveštenici i glavari bili su odučeni u odore koje su ih, napravljene od beloga platna, obavijale i pripijale se uz njih, i dopirale im do nogu.« ('Zlatni magarac', XI, 10; v.: Ovidije: 'Metamorfoze', I, 746-747; Pausanija: 'Opis Helade', II, 35; Svetonije: 'Život rimskih careva', Otho, 12) – Rimski elegičar Tibullus peva o žetvenoj svečanosti: »Bogovi vole čistotu; dođite u čistom ruhu i čistim rukama grabite vodu sa izvora.« (II, 1) U starini, i oni koji nisu bili sveštenici nekog solarnog kulta, nosili su bele haljine. Plutarh pominje otmene Sirakužane, koji su svakako pod uticajem pitagorinske misli, znali da nose belu odeždu ('Dion', 28). – Odrasli rimski građani u javnosti su nosili belu togu, široku gornju haljinu od jednog komada vunene tkanine, koja je do stopala padala. Visoki činovnici su nosili togu pretekstu, belu haljinu s grimiznim rubom. I Egipćani su preferilali belu lanenu odeždu: »Nose lanena i to uvek čista i oprana odela, na koja obraćaju veliku pažnju.« (Herodot, II, 37 Topla klima je egipatskim sveštenicima omogućavala da nose samo jednu lanenu haljinu. – Sredinom drugog stoleća u 'Poslanici Diognetu' se ukazuje: »... Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem /ésthesi – himatíois/.« (5:1).
Pojedine vrste lana, kao karpasijski, pokazivali su znatnu otpornost na oganj (Pausanija: 'Opis Helade', I, 26)
Onaj koji se odeva u bele duhovne haljine, koji skida sa sebe staroga, grešnoga čoveka, on se treba i kao čovek odevati u svetle haljine: »... Imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa Mnom u belim haljinama, jer su dostojni. Koji pobeđuje obući će se tako u bele haljine i neću izbrisati njegovo ime iz Knjige Života, te ću priznati njegovo ime pred svojim Ocem i pred Njegovim anđelima.« ('Otkrivenje', 3:4-5) – Prorok Zaharija vidi kao prvosveštenik Jošua biva odeven u bele, sjajne duhovne haljine: »Evo, skidam s tebe tvoju krivicu i odevam te u dragocenu haljinu. /.../ Stavite mu čist povez oko glave.« ('Zaharija', 3:4.5) – Ostavljajući iza sebe grešan, mračan život, i preporučujući se Gospodu čistim i svetlim životom, možemo s punim pravom da se obučemo, i duhovno i fizički, u bele pravedničke haljine. U alegorično postavljenom kvaziesenskom 'Pravilniku bojevanja' ukazuje se da Aaronovi sveštenici trebaju biti odeveni u »odeždu od bela prediva, lanene košulje i lanene gaće, opasani pojasom lanenim ...« (7:9) – U apokaliptički nabijenoj 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' ukazuje se za pobednike nad ovim svetom u vremenu Posletka, za svete kraljeve-sveštenike: »Ustanite i stojte, i gledajte, koliki je broj zapečaćenih na Gozbi Gospodnjoj, koji, napustivši senke ovoga veka, dobiše od Gospoda svetlu odoru. Primi broj tvoj, Sione, i zaključaj tvoje, obučene u belu odeždu, koji ispuniše Zakon Gospodnji.« (2:38-40) – U Herminom 'Pastiru' za one koji su procvetali u pravedničkom životu i koji ulaze u Božiju Kulu kaže se: »... Istu odeždu svi imahu, belu poput snega, ...« (Prg. 68; v. 2 i 23) – U traktatu 'Zašto Božija kazna sporo stiže' Plutarh ukazuje da duša postaje sjajno bela tek kad joj se izbrišu svi poroci i sve slabosti: »... Na onom svetu Dole, pri promenama koje duša trpi od strasti i koje sama prouzrokuje u telu, porok se ispoljava bojama, a ovde /u Onostranom/ očišćenje i kazna imaju za krajni cilj da se sve to izbriše i da duša postane sasvim jednobojna i sjajna.« (Pogl. 26 – prevod: Svetlana Loma)
Sam Svevišnji i Njegov Istiniti Sin uzor su kako se trebaju odevati bića koja su Njihova izravna slika i prilika, anđeli, duše i ljudi. Pogledajmo kako prorok Danilo vidi Nebeskog Oca: »Odežda Mu bela poput snega; /duge/ vlasi na glavi kao čista vuna.« ('Danilo', 7:9) – Slično i prorok Enoh vidi Svevišnjeg u Njegovoj Prestonoj Palati: »... Njegova odežda sijaše sjajnije od Sunca i beše belja od snega.« ('Enoh', I, 14:20)
I Sina Božijeg Danilo vidi odevenog u sjajne bele odore: »Čovek odeven u lanene haljine, oko pasa Mu pojas od zlata ofirskoga, telo Mu poput hrisolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput medi uglađene, ... « ('Danilo',10:5-6, v.: 12:6-7) – Na Patmosu apostol Jovan Svetog i Istinitog Svedoka vidi »obučena u dugu haljinu i opasana zlatnim pasom po prsima. Njegova glava s kosom beše bela poput bele vune, poput snega; Njegove su oči bile kao ognjeni plamen; Njegove su noge sličile medi kad se užari u peći.« ('Otkrivenje', 1:13-14)
I kao čovek Sin Božiji bio je odeven u sjajne bele haljine; za Njegovo Preobraženje na Gori ukazuje se: »... Zasija lice Njegovo kao sunce, a haljine Njegove postaše bele kao svetlost.« ('Matej', 17:2)
Anđeli Božiji se svagda pojavljuju u sunčanim odorama. Za anđela koji je odvalio kamen sa Isusove grobnice kaže se: »... Lik mu je bio kao munja, a odežda njegova bela kao sneg.« (' Matej', 28:3) – Po 'Markovom evanđelju' Marija Magdalena verne žene u Isusovoj grobnici najpre vide 'mladića /= anđela/ obučena u dugu belu haljinu ...« (16:5) – Po 'Jovanovom evanđelju' Marija Magdalena u Grobnici opaža »dva anđela kako sede u belim haljinama tamo gde je ležalo Isusovo telo, ...« (20:12) – Isusovo Vaznesenje popratilo je i znamenje pojave »dva čoveka /= anđela/ u belim haljinama ...« ('Dela', 1:10)
Mlada Kartaginjanka Perpetua u zatvoru sniva san (koji predskazuje njenu mučeničku smrt), u kome vidi veliki vrt, a u sredini čoveka bele kose obučenog u (beloj) odeždi pastira, a oko njega vidi mnoštvo obučeno u bele odore ('Stradanje Perpetue i Felikitate', 1, 3; v.: 3, 2; 4, 2)
Isusovi sveti učenici su takođe bili odeveni u belu lanene odeždu: belu haljinu, beli ogrtač, beli pojas i beli pokrov za glavu. To se potvrđuje i u gnostičkim spisima: 'Jeuovoj knjizi' (pogl. 47 i 48) i 'Pistis Sofiji': »... Uskliknuo je Isus, okrenuvši se k četiri ugla sveta sa Svojim učenicima, koji su svi bili odeveni u lanenu odeždu, i kazao je: 'IAO. IAO. IAO'.« (Pogl. 136 – Za prvog episkopa Crkve u Jerusalimu, Jakova Pravednika historik Hegesip ukazuje: »Nosio je najobičniju, lanenu odeždu.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', II, 23) – Opisujući dugokose (rane) hrišćane u okolini Aleksandrije Filon Aleksandrijski naznačuje da su nosili bele tunike i bele ogrtače ('O kontemplativnom životu', prgi. 51 i 66). – U 'Apostolskim ustanovama' se jasno nalaže da prvosveštenik-episkop Crkve pri oltarskoj službi posvećenja odojčeta treba biti odeven u svetlu odeždu (VIII, 12, 4).
Iz novozavetnih tekstova lako sagledavamo da su rani hrišćani obavezno nosili pojas (grč.: h zMn). Opasavanjem je se telo bolje ugrevalo a i onemogućavalo je se time da haljine smetaju komociji hoda. Kada Božiji anđeo pristupa Petru svezanom i bačenom u tamnicu, da bi ga oslobodio, on mu nalaže: »Opaši se i obuj svoje sandale. /.../ Ogrni svoj plašt /peribaloý to himátion soy/ i hajde sa mnom.« ('Dela', 12:8) Kada je Pavle polazio u Jerusalim, jedan prorok iz Judeje – Agav, opazivši ga u Kajsareji, koristeći Pavlov pojas najavljuje mu šta će mu se desiti: »... Priđe nam, uze Pavlov pojas, sveza svoje noge i ruke, pa reče: 'Ovo veli Duh Sveti: čoveka, čiji je ovo pojas, Judejci će u Jerusalimu svezati i predati u ruke mnogobožaca.« (21:11) – Zbog svoje pozicije tokom krštavanja pokajničkog naroda u Jordanu, Jovan Krstitelj nije nosio uobičajnu odeždu za svete Božije ljude – bele lanene haljine, već za vodu teže podatnu haljinu od kamilje dlake.
Rani hrišćani nisu samo za svoje odevanje koristili lan, već im je on služio i za sahranjivanje, obavijanje pokojnika, kao i za prekrivanje žrtvenika (cp.: 'Pastir', prg. 9).
U 'Prvoj poslanici Korinćanima' Pseudo-Pavle stavlja vidljiv narativno-propovednički umetak u Pavlovo izlaganje o Gospodnjoj večeri (v.: 10:33 – 11:17), ustavši protiv vekovnog običaja da sveto sveštenstvo nosi duže kose i pokrove, marame za glave, tvrdeći da ti detalji striktno važe samo za verne žene: »Svaki čovek, koji se moli Bogu ili prorokuje pokrivene glave, sramoti svoju glavu. A svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti svoju glavu, jer je jedno isto sa ošišanom./.../ Čovek pak ne treba da pokriva glave zato što je on slika i slava Božija; a žena je čovekova slava. Jer nije čovek postao od žene, nego žena od čoveka. I nije čovek stvoren radi žene, nego žena radi čoveka. Zato žena treba da ima znak muževljeve vlasti na glavi /tj. pokrov/ – zbog anđela.« (11:4-5.7-10) Takav pristup razvija i Tertulijan u spisima De cultu feminarum (II, 7) i De oratione (21-22) Hipolitovo 'Apostolsko predanje' određuje da ženin pokrov za glavu bude veći nego kod muškarca: »Sve žene pokrivaju svoju glavu jednom maramom, ne samo jednim parčetom od lana, jer to nije pokrivač.« (Prg. 18) Među egipatskim monasima zahtevano je da i zavetovani muškarci nose veći rubac: »Neki od naših otaca kazivali su, da je jednom došao neki brat, noseći mali rubac, u crkvu, koja je u Kelijama, ka abi Isaku. A starac ga je proterao, govoreći: 'Ovo mesto pripada monasima; ti si pak svetovnjak, i ne možeš boraviti na tome mestu'.« (Paterikón, 26). – U starome Izraelu žene su redovno nosile pokrivalo za glavu, pogotovo pred muškarcem ('Postanak', 24:65).
Tertulijan kudi žene koje glavu prekrivaju rubcem od fine tkanine. Klement Aleksandrijski u 'Vaspitaču' ukazuje da se i žene i muškarci trebaju zadovoljiti nošenjem jednostavne bele odežde (III, 10-11). I u Persiji, gde je bilo jako uporište prahrišćana magijaca, sveti i čestiti ljudi nosili su pokrov za glavu. Tako se u 'Trećoj Ezdrinoj knjizi' iznosi da će onaj koji caru Dariju mudrački odgovori šta je najsilnije od svega, pored ostalog dobiti da na glavi »nosi povez od tankog platna /grč.: kíbarin byssínn, lat.: cidarim byssinam/.« (3:6) – U mazdeizmu, pri posvećenju vernih koji su sledili Hrista Zaratustru, pružana im je vrpca, koja je podsećala na vezu duše i tela, i bela haljina, koja je trebala da podseća na čist život, koji vodi i vraća dušu u Svetlost nakon kidanja duševne niti (cp.: Plutarh: 'Pompej', 24).
U ranom hrišćanstvu prosvećeni vernik (candidatus) je od krštenja trebao da nosi lanenu belu odeždu (alba vestis, vestis candida). Kiril Aleksanrijski pokušava da relativizuje taj sveti običaj, pa ukazuje: »Nakon što se /krštenjem/ zbaci staro ruho i obuče u duhovne, bele haljine, valja zasvagda ostati obučen u belo. Nema sumnje, ne mislimo da treba svagda da budeš obučen u belu odeždu, nego da ti valja biti odeven u ono što je istinski belo, svetlo i duhovno.« ('Mistagoška kateheza', IV, 8) Ambrosije Mediolanski ukazuje za novokrštene: »... Primio si bele haljine kao znak da si skinuo odeždu greha i obukao čisti veo nevinosti, o kome Prorok govori: 'Okropi me isopom i očistiću se; operi me i biću belji od snega'. /'Psalmi', 51:9/ Onaj, naime, koji se krsti postaje i po Zakonu i po Evanđelju: po Zakonu jer je Mojsije grančicom isopa škropio /ljude/ krvlju jagnjetovom /'Izlazak', 12:22/, a po evanđelju jer je Hristova odežda bila bela kao sneg, u vreme kad je otkrio slavu svog Vaskrsenja /'Matej', 17:2/. Belji od snega je onaj kome je greh oprošten. Stoga Gospod preko Isaije govori: 'Ako gresi vaši budu /crveni/ kao skerlet, ubeliću ih kao sneg'. /'Isaija', 1:1/.« (De Mysteriis, 34) – Naravno, kad je se bavio zanatskom obradom i poljodelničkim poslovima, posvećeni hrišćanin nije bio dužan da nosi čiste bele haljine. No Hristov kandidat je bio dužan da redovno pere i održava čistim svoju odeždu. Tako se u helenskom zborniku 'Sekstovih izreka' (kraj II stoleća) ukazuje: »Kao odeždu duše čuvaj nezagađenim svoje telo, /dato/ od Boga, slično tome kao što i hiton svoj držiš čistim poput odežde tela /a)spiżlwto/n sou to sw˝ma th/rei w¨j eĂnduma th=j yuxh=j para qeou=, w¨j kaiě ton xitw˝na/ sou threiÍj a)spiżlwton eĂnduma oĂnta th=j sarko/j./.« (Sent. 449)
U 'Propovedi o krštenju' Gregorija Bogoslova, ovaj citira siromaha koji se pravda što ne može da primi čin krštenja, jer on iziskuje previše troškova: »Gde mi je svetla odežda u kojoj treba da se krstim?« U starini, o praznik Pashe i praznik Pedesetnice najčešće su se dešavala krštenja kateheta odevenih u belo, stoga je i Pedesetnica dobila naziv 'bela nedelja'. Sa krštenjem hrišćanin je bio dužan da svagda u duhovno svečanim prilikama bude odeven u bele haljine.
Drevno odevanje Božijih posvećenika i sveštenika, (pra)hrišćansko odevanje, donekle se pokazuje i susreće i kod poapostolskog monaštva. Kopt Pahomije (rođen oko 292. g. ne. u Gornjoj Tebaidi), ustanovio je podvižnička pravila i pouke, koja su dopunili njegovi naslednici Orosije i Teodor, a koje (194 njih) imamo sačuvane i prevedene kod latinskog bogoslova Jeronima (PL, XXIII). Bazu datih, delom i nakaradna i pogubna pravila, navodno je Božiji anđeo dao Pahomiju. U svome 'Lavsaiku', Paladije piše u vezi monaškog odevanja koje je tražio Pahomijev 'anđeo': »Noću /dok spavaju sedeći/ neka na sebi imaju lanene hitone /lebitMnas linoýs/ i pojas. Svaki od njih neka ima beli ogrtač /= melot/ od koze. Bez njega ne treba ni da jedu, ni da spavaju. Subotom i nedeljom svetom pričešću neka pristupaju samo sa rubcem, razdrešivši pojas i skinuvši melot sa sebe.« (32, 3) Rubci za glavu su bili bez podveza, onako kako su ih i deca u monastiru nosila, a na njima je počeo da se vezom stavlja znak krsta purpurne boje, čime je počelo nepotrebno i sujetno ukrašavanje jednostavne i lepe monaške odežde. Takođe hitonima (zvanim colobia) su do lakata skraćeni rukavi (Sozomen: 'Historija Crkve', III, 14) Neki monasi su čak u odevanju izbacivali lanenu odeždu; tako je nitrijski podvižnik Isidor od lana na sebi nosio samo pokrov za glavu ('Lavsaik', 1, 2)
Upravitelj nad Tabenesiotskim monastirima (umro 380. g. ne.), Orosije, u svojim 'Poukama o ustrojstvu monaštva', drži se Pahomijevih uputstava o odevanju: »Ne zaboravljajmo da su nam dovoljna dva levitona, ogrtač, platneni pojas, sandale, melot i štap.«
Po Jeronimovom prevodu tzv. Pahomijevih pravila, jasno je da su u Tabenesiotskim monastirima podvižnici kao odeždu koristili leviton ('košulju'), pojas, naramnik, pokrov za glavu, melot (h mlMt), ogrtač, sandale i štap (81. tačka). Laneni ogrtač, koji je pokrivao leđa, kopčao je se ispod vrata. Melot je takođe bio beo i od kozje kože. Melot koji nije smeo da bude načinjen od ovčije kože) je uistinu bio nepotreban podražavajući odevni detalj (cp.: 'Jevrejima', 11:37). Bez rubca i melota niko nije smeo ući na crkveno sabranje ili trpezariju, i uopšte bez njih nije smeo biti u monastiru (91. tačka). U sandalama (koje su korišćene samo za rad i za izlazak u polje) nije smelo da se dolazi na crkveno sabranje i trpezariju, kao i da se bez ogrtača hoda po monastiru i polju (101. tačka). Monasi nisu smeli da nose vunenu odeždu, već samo laneno platno, i zimi i leti.
Savremenik Makarija Velikog, nitrijski pregalac Isaija Otšelnik (umro 370. g. ne), ustaje protiv prakse nekih podvižnika da skraćuju svoje haljine: »Neka tvoja odežda pokriva tvoje noge /= stopala/ i neka tvoja kolena budu tesno pripojena jedno uz drugo.« ('Slova', 3, 6)
Bogoslov, retor i monah Basilije Veliki (rođen 328./9 u Kajsareji Kapadokijskoj), koji je ustrojio mnoge monastire i dao niz podvižničkih pravila, ukazuje da monah treba težiti jednostavnom odevanju: »Mi n5 tr5b0 d0 z0 s5b5 ž5lim> b>lju odeždu ili >buću. N0pr>tiv, tr5b0 d0 bir0m> n0Xpr>stiXu, k0k> bism> i u t>m5 p>k0z0li smir5n>umlj5, t5 k0k> n5 bism> isp>ljili n0kl>n>st pr5m0 r0sk>ši, s0m>ljublju i n5br0t>ljublju. 5r, >n0X k> z0ht5v0 prv5nstv> >tp0d0 >d ljub0vi i smir5n>umlj0.« ('Podvižnički ustavi', pogl. 30 – prevod: N5b>Xš0 K>v0č5vić) I u svojim 'Opširnim pravilima' Basilije Veliki govori o odeždi koja priliči revnosnom hrišćaninu: »N0š0 r5č X5 v5ć p>k0z0l0 d0 su n0m n5>ph>dni smir5n>umlj5, pr>st>t0, st0r0nj5 > n5zn0tn>sti i skr>mn>sti izd0t0k0, k0k> t5l5sn5 p>tr5b5 n5 bi pr5dst0vlj0l5 p>v>d z0 r0s5X0n>st. T>m cilju tr5b0 d0 X5 usm5r5n0 i r5č > odeždi. 5r, 0k> tr5b0 d0 s5 trudim> d0 >d svih bud5m> p>sl5dnji, X0sn> X5 d0 i u odevanju tr5b0 d0 sm> n0 p>sl5dnj5m m5stu. Sl0v>ljubivi ljudi l>v5 sl0vu odeždom u k>X5 s5 >bl0č5, n0st>X5ći d0 ih gl5d0Xu i d0 im s5 div5 zb>g skup>c5n>sti h0ljin0. Ist> t0k> X5 >čigl5dn> d0 >n0X k> X5 iz smir5nj0 sv>X živ>t p>st0vi> n0 p>sl5dnji st5p5n tr5b0 i u odeždi m5đu svim0 d0 z0uzm5 p>sl5dnj5 m5st>. /.../ Cilj up>tr5b5 /odežde/ p>k0z0> n0m X5 Ap>st>l X5dn>m r5čXu: 'K0d im0m> hr0nu i >d5ću, budim> z0d>v>ljni' /'Timoteju', I, 6:8/. Mi tr5b0 d0 s5 >gr0nič0v0m> p>kriv0nj5m, 0 n5 d0 up0dn5m> u z0br0nj5n> ukr0š0v0nj5 š0r5nil>m i ul5pš0v0nj5, k>X5 iz nj5g0 pr>izil0zi.« (Odgovor 22 – prevod: Nebojša Kovačević) U popisu svojih epitimija Basilije ukazuje da ukoliko monah bez naglavnika bude činio neko delo na bilo kom mestu, bude bez blagoslova (PG, tom. XXXI, col. 1305).
U znamenitom otačniku 'Život (otaca) egipatskih monaha', za podvižnika Pater-Mutija kaže se da je prvi koji je poneo monašku odeždu, koja je se potom ustalila (pogl. 10). Opisuje se i kako je ovaj asketa odenuo jednog mladića koji je došao sa istinskom željom da mu postane učenik: »On ga odmah odenu u leviton, i zavi mu glavu rubcem, i poče da ga rukovodi u podvižništvu, stavivši mu melot na pleća i zapregnuvši mu bedra ubrusom.« u 'Judejskom ratu' Josip Flavije izveštava da su se eseni, koji su takođe svagda (osim kod poljodeličnog rada) nosili belu odeždu (II, 8, 3) za umivanje pre podnevnog obeda zaprezali: »Pošto rade do petoga časa /dana/, sabiraju se na određeno mesto, pripašu platneni ubrus oko sebe i peru se u hladnoj vodi.« (II, 8, 5) – Za podvižnika Apolosa, koji je obitavao u Tebaidi, u okolini Hermopola, kaže se da mu je se odežda 'sastojala od lebitona /lebitMn/, koji neki nazivaju kolobion /kolóbion/, i malenog rupca /léntion/ na glavi. I ta odežda njegova u pustinji ne oveštavaše.« (Historia Monachorum in Aegypto, pogl. 8)
Jovan Kasijan, opisujući monastirski poredak koji je video u Egiptu i Palestini ukazuje za monaško odevanje: »Neka i haljina monaha bude takva da pokriva telo i ne pokazuje nagost, a takođe da odstrani neprijatnu hladnoću. Ona ne treba da bude izvor sujetnosti, po rečima Apostola koji kaže: 'A kad imamo hranu i odeždu, budimo ovim zadovoljni.'« /'Timoteju', I, 6:8/ Apostol ovde upotrebljava izraz koji označava i prikrivanje, i po svemu sudeći on želi da nam napomene da odežda treba da bude pre svega takva da od čoveka ne zahteva previše briga, a takođe i takva da monaha razlikuje od svetovnjaka.« ('Monastirske ustanove', I, 2) Kasijan prenosi i ukazuje da su monasi njegovog vremena nosili na sebi lanenu haljinu, tzv. kolobós, čiji rukavi su dosezali samo do lakata; nosili su, naravno, i pojas; zatim tkaninu zvanu anabol(n), naramnik, povez koji je se, po obe strane, spuštao niz vrat, obuhvatajući i stežući pleća; vrat i pleća su pokrivali platnom koje su zvali mafort, a koje im je zamenjivalo dugački i široki plašt; nosili su i melot načinjen od kozije kože (što ukazuje već na nepotrebno usložnjavanje i degradaciju u odevnoj duhovnoj kulturi) i štap u ruci. Inače, od davnine su duhovnjaci, koji su i bili putnici, nosili sa sobom i štap. Tako prorok Elisej, sa nazarenske gore Karmel, nalaže svom učeniku Gehaziju: »Opaši se, uzmi u ruku moj štap, pa idi!« ('Kraljevi', II, 29) Monasi su na glavi nosili laneni rubac, koji je se spuštao niz vrat i pleća, i koji je kasnije prešao u kukulj (kapuljaču, naglavnik, homaforij). Kada je bila velika hladnoća ili vrelina, na nogama su podvižnici nosili sandale. Kasijan ukazuje da monasima, čiji je život pratio, nije dozvoljeno da u duhovnoj odeždi izlaze iz monastira, već samo u svetovnoj (IV, 6) – Monašku odeždu slično skiciraju i Sozomen (V stoleće) u svojoj 'Historiji Crkve' (III, 14) i Dorotej iz Gaze (prva polovina VI stoleća) u svome spisu, monaškom upustvu Didaskalía psychMpheleís diáphoroi.
Egipatski podvižnik Antonije Veliki (rođen 251, g. ne. a živeo potom 105 godina), koji je oko 305. g. organizovao zajednicu pustinjskih monaha kao lavru (naselje u vidu sela), u svom monaškom 'Ustavu' naznačuje duhovnim pregaocima: »Dan i noć budi u svom rubcu, i u haljini, i u svoX odeždi svoXoX kao okovan i zatvoren.« (Prav. 47)
Evargije Pontijski (rođen oko 345. g. ne.), iz maloazijskog grada Ibora, na početku svojih 'Poglavlja o delatnom životu, upućena Anatoliju', pokušava da dâ i simbolično-mističnu dimenziju monaškoj odeždi; pa tako kaže da je rubac za glavu simbol blagodati Spasitelja i Boga koji osenjuje um monaha i svojim pokrovom od remetilaca štiti njegovo mladenaštvo u Hristu; obnaženost ruku ukazuje na nelicemernost života; analab (paraman) koji krstoliko obavija pleća monaha simboliše njihovu veru u Hrista; pojas koji obavija bedra ukazuje na udaljavanje od svake nečistote; melot nose kao znamenje da uzimaju udela u Hristovom Stradanju, dok im je štap obavezujuće simbolizovao utvrđenost u Hristu.
U 'Pismu Nepotijanu' Jeronim klericima nalalaže i savetuje da ne nose ni tamnu odeždu ni (previše) svetlu, ni otmenu ni neurednu (jer prva ukazuje na sklonost ka uživanju a druga na sujetnost). On pohvaljuje nošenje lanene odežde, koja nije plaćena suviše skupo.
Savremenik Makarija Velikog, Isaija Otšelnik (umro oko 370. g.), koji je se podvizavao nedaleko od Aleksandrije, zapoveda podvižnicima: »Ne poželi ništa što vidiš kod svoga brata: ni odeždu, ni pojas, ni rubac, ...« ('Besede', 3, 8)
Benedikt (Benedictus, oko 480.-549. g. ne.) iz Nursije, koji je na nepristupačnoj gori Casinus podigao znameniti monastir, na latinskom jeziku sastavio je pravila (Regula), koja su postala merodavna za zapadno monaštvo. U svojim 'Pravilima' Benedikt ukazuje da odeća i obuća bratije treba biti prilagođena mestu i klimi podneblja gde monasi obitavaju. U Benediktovom monastiru svakom monahu je davano po dve tunika (polukaftana) i dva rubca za glavu (zimski je bio od vune), naramnik za rad i obuća, pri čemu se nije mnogo obraćala pažnja na boju i kvalitet odežde (Pogl. 55).
U 'Lavsaiku' Paladije izveštava za izvesnog putujućeg podvižnika, rodom iz Egipta, po imenu Serapion (nazvan Sindonit), pa kaže da on na sebi nije nosio usložnjenu monašku odeždu, već samo laneni sindMn (37, 1).
Mnogi mistični i pseudomističnični kultovi tražili su i traže od svojih sledbenika svetlo odevanje; kod jednih je takvo odevanje trebalo da istakne unutarnju prosvetljenost a kod drugih da zavodnički pokrije Tminu koja je ovladala njima, jer i Đavo se predstavlja kao 'anđeo Svetla'. Magijske veštine izložene u ‘Solomonovom ključu’ od majstora ceremonije traže da posle pranja tela u posvećenoj vodi »obuče odeždu od belog i čistog lanenog platna.« (I, 3)
U Rimskoj crkvi belu odeždu su zadržali redovnici karmelićani (koji su senka nazarenskog reda sa gore Karmel), a nosili su je u početku, pod uticaje neomanihejaca katara, i srebroljubivi i borbeni redovnici templari (ustanovljeni 1118. g.), koji su doveli do nastanka masonske pseudomistične i subverzivne religije. Na Istoku belu odeždu (swetambara ) su zadržali sannyasin-i, redovnici u đainizmu.
Rani hrišćani su u prvim stolećima izbegavali odevanje kako u crninu tako i u skerletnu raskoš i blještavilo ('Oktavije', 31, 6). Sokrat prenosi odgovor novatijanskog konstantinopolskog episkopa Sisinija (koji je se odevao u bele odežde), nekome koji mu je prebacio zašto ne nosi crnu odeždu: »'Najpre kaži ti gde je napisano da episkop treba nositi crninu'? I kako pitalac nije znao kako da odgovori na takvo suprostavljajuće pitanje, on je nastavio: 'Ti nisi u stanju da dokažeš da sveštenome licu pripada odevanje u crnu odeždu; na mojoj strani je i Solomon, koji kaže: Tvoje haljine neka budu bele, i Spasitelj, koji je se po svedočenju Evanđeljâ, ne samo i sam pokazao u beloj odeždi, već je takođe i Mojsija i Iliju /pri Preobraženju/ pokazao Apostolima u belim haljinama'.« ('Historija Crkve', VI, 22) Iz ovoga vidimo da se u crkvu tokom IV. stoleća, počev od redova najvišeg sveštenstva, počinje uvlačiti neprilično odevanje u crne haljine. Izgubivši i prognavši svetlonosnog Duha, paganizirana Crkva je sve više usvajala paganske i svetovne obrasce u odevanju: očigledno je bilo potonuće u crne i skerletne haljine, te u raskoš. Eunapije iz Sarda (oko 345.-420. g. ne.), čiji spisateljski ton je neprijateljski nabijen prema hrišćanima, u svome 'Životopisu sofista' (Bíoi sophistMv), predstavljajući hrišćane kao sujeverne i borbene poštovaoce grobnica i sabirače kostiju, naziva ih i »prestupnicima u crnim odeždama.« (VI, 11, 12) Od odevanja u bele odore, bez da im je se neko suprostavio, paganskim pogledom zarobljeni vodeći ljudi Crkve su uvukli i nametnuli sveštenstvu i monaštvu odevanje u dijaboličko, melanholično i pagansko crnilo. Tako Konstantinopolski sabor (692. g. ne.) osuđuje praksu da se žene koje pristupaju monastirskom životu najpre odevaju u šarene haljine (koje ih podsećaju na svetovni život) a tek potom u crne (prav. 45). Kod starih Izraelaca crni kostret, obično napravljen od kozje dlake, bila je odeća žalosti i kajanja: »Gospod, Jehova nad Vojskama, pozivaše vas u dan onaj da plačete i tugujete, da obrijete glave i pripašete kostret.« ('Isaija', 22:12; v. 'Judejski rat', I, 25, 4; IV, 4, 3) – I na drugim podnebljima starina crna boja odežde ukazivala je na mrtvilo, setu i žalost. Državnik Polibije u svojim 'Historijama' ukazuje da ožalošćeni poklonici Featonovog kulta »nose crnu odeždu.« (II, 16; v.: Plutarh: 'Zašto Božija kazna sporo stiže', 12) Pausanija u 'Opisu Helade' iznosi da korintski doseljenici nisu održali ustaljena žrtvovanja Medejinim sinovima: »... Njihova deca nisu njima u čast sekla kosu niti su nosila crne haljine.« (II, 3) Duhovno gledano, monah odeven u crne odore ne pokazuje time da radosno teži Suncu Pravednosti, već da žali za svetom greha, koji je prividno napustio. Za hrišćanina koji je živeo u Hristovoj Radosti, koji je živeo po Radosnoj Vesti, koji je radosno očekivao Slavni Hristov dolazak i ulazak u Radost svoga Gospodara, bilo je potpuno nedostojno i neprilično odevanje u odeždu mrtvila i žalosti. Za njega je bilo nedostojno i da nosi isprljanu, izrazito ishabanu i poderanu odeždu, iako pojedini podvižnici pokušavaju to da opravdaju; tako u 'Izrekama otaca' isposnik Pambo iznosi: »Monah treba da nosi odeždu koju niko ne bi uzeo ako bi je neko izbacio iz kuće ili kelije, i koja bi tako na zemlji stajala i po nekoliko dana ...« (6, 11, v. 6, 10)
Ako je i monaštvo počela da hvata pošast ukršavanja svojih odora, ništa nije čudno što je ta manija među sveštenstvom uzela i ranije dubokog maha. U raskošno ukršane i ikonama obeležene bogomolje 'priličilo' je da oltaru služe raskošno i blještavo odenuti sveštenici. Pravilo 16. Sedmog Vaseljenskog sabora mlako pokušava da iskoreni praksu raskošnog odevanja, a u nošenju belih haljina vidi nepotrebno i sujetno ukrašavanje: »Bilo kakva raskoš i telesno ukrašavanje strano je svešteničkom redu. Zbog toga moraju ispraviti episkopi ili klerici koji se ukrašavaju svetlim i sjajnim odeždama, treba da se popravljaju. Ukoliko ostanu uporni /u toj navici/, neka budu podvrgnuti epitimiji. /.../ Oni koji se zateknu da ismevaju one koji nose jednostavnu i skromnu odeždu, neka se ispravljaju epitimijom. Pa i od najdrevnijih vremena, svaki je svešteni muž bio zadovoljan neraskošnom i jednostavnom odeždom, ...« – U 'Izrekama svetih staraca' (Paterikón) pripoveda se kako je se podvižnik Isak suprostavio monasima koji nose skupocenu odeždu: »Naši oci i aba Pambo nosili su poderane odežde, u traljama, i odežde od palme, vi pak sada nosite skupocene odežde. Odlazite sa toga mesta, vi ste ga upropastili.« (27) Hristov podvižnik ne treba da se odeva ni u raskošne, skupocene haljine, ni u poderane, jer i tako sramoti Gospoda i svoje duhovno dostojanstvo.
Simeon Solunski (umro 1429. g. ne.), pisac brojnih dogmatskih i liturgijskih traktata, ukazuje da episkop za oltarsku službu nosio sedam odevnih detalja, koji predstavljaju Hristovo utelovljenje: »Stihar /bele ili crvene boje/, epitrahel, pojas, narukvice, nadbedrenik, felon (grč.: ho phainóls; lat.: paenula) ili sakos /sákkos/ ili mnogokrsna /haljina/, i najposle, homofor /istkan od vune/.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 79) Simeon govori i o episkopskom ogrtaču (enkolpionu) i štapu, koja po njemu simbolički predstavlja snagu duha i dužnost nadledničkog utvrđivanja pastve (pogl. 80). Zapravo za sve nepotrebne i teatralne odevne detalje episkopâ, presbiterâ i đakonâ Simeon Solunski nalazi neko 'mistično' značenje. Pa tako za pojas iznosi: »Pojas označava služenje Spasitelja našeg Isusa Hrista; osim te tajne, pojas simboliše i snagu Božanske Sile koja ukrepljuje sveštenoslužitelje dok ispunjavaju svoju službu.« ('Knjiga o hramu', pogl. 24) U sakralnim tekstovima susrećemo niz naznaka koje ukazuju šta sve može simbolizovati opasavanje: »On će Pravednošću opasati bedra, a Vernošću bokove.« ('Isaija', 11:5; v.: 'Pravilnik blagoslova', 5:16) – »Stojte, dakle, opasavši svoja bedra Istinom.« ('Efescima', 6:14; v.: 'Petar', I, 1:13) – »Kao što pojas prianja uz bedra čovekova, tako sam hteo da sav dom Izraelov i sav dom Judin prianja uza Me, ...« ('Jeremija', 13:11; v.: 1:17) – »Bokove svoje opaši kao junak, ...« ('Jov', 38:3; 'Makabejci', I, 3:58; 'Psalmi', 93:1)
Danas, sa svojim raskošnim, zlatom prožetim haljinama, sveštenici nekih istočnih crkava mogli bi slobodno takmičarski učestvovati na procesionim svetkovinama razuzdanosti koje svet naziva karnevalima. Oni koji sebe nazivaju Hristovim 'podražavaocima', podražavaju Gospoda koji je poneo trnovu krunu tako što u oltarosluženju na svoje glave stavljaju zlatne krune optočene dragim kamenjem. O pokrivanju glave lanenim rubcima nema ni traga ...
Nazovi sveštenstvo i propovednici raznih neoprotestanskih sekti takođe se često klovnovski i cirkusantski odevaju, samo da bi privukli i zadržali pažnju omamljenog auditorijuma. U drugim pak sektama preferira se i preuzima se odevanje iz 'otmenog' sveta (sako, kravata), što takođe nema nikakve veze sa jednostavnim i funkcionalnim hrišćanskim odevanjem.


Asirski Dagon sa riboglavom mitrom

Ribolika papsko-kardinalska tijara


Veliki sveštenik Dagona, boga-ribe – božanstva kod Asiraca, Babilonjanja i Filistejaca ('Suci', 16:23; Beros: 'Babilonske priče', fr. 3), nosio je odeždu i mitru od riblje kože i skeleta. Kada rimski kardinali i sveštenici nose svoje kape koje predstavljaju 'riblja usta', sličnost sa dagonskom i neomitraističkom mitrom je očigledna. Umesto da na glavi ponesu trostruki venac od vere, nade i ljubavi, rimski pontifi počevši od Benedikta XII ukrašavaju svoju glavu za svečane prilike trostrukom tijarom od zlata i dragulja, kao simbolom vlasti nad celim Svetom. – Velikodostojnike Rimske katoličke crkve često je obeležavalo gizdanje raskošnim skerletnim haljinama, koje je svedočilo o nadmenosti i raskalašenosti koje su njima vladale: »Ne uznosi se zbog odeće koju nosiš, niti se uznosi zbog svojih počasti.« ('Sirah', 11:4) – Inače, odevanje u životinjske kože, u davnini je bila uobičajna pojava kod osoba koje su se želele istaći ili koje su bile u istaknutim službama. U 'Odiseji' se tako peva:

»Odmah o rame obesi dolon luk savijeni,
potom na sebe navuče sivu kožu kurjačju,
na glavu metnu kacigu od lasice.«
(X, 333-335)
I u 'Ilijadi' se osvrće na borbeno odevanje trojanskog uhode dolona:

»... Kožu od velikog žutoga lava
štono mu stiže do nogu navuče i prihvati koplje.«

(X, 177-178, v.: 256-259 i 333-336)

I Gilgameš se odeva u lavlje krzno. – Longov helenski erotički roman 'Dafnid i Hloja', opisuje i kako je govedar Dorkon smislio varku da prerušen prestraši i ugrabi lepu Hloju dok je vodila stada na pojilišta: »Uzme kožu od golemog kurjaka, koga je nekoliko dana pre toga rogovima ubio bik braneći svoje krdo, i navuče je na svoje telo, tako da ga je pokrila od glave do nogu. Prednje kurjačije noge navuče na ruke, zadnje preko bedara i goleni sve do peta, a čeljusti kurjačije pokriju mu glavu kao kaciga naoružanom borcu.« (I, 20)
Za slavoljubivog atenskog uglednika Alkibijada, enciklopedista Plutarh ukazuje: »... Pokazivao je neobičnu raspusnost u načinu života i svakojaku samosionost u piću i svom ljubavničkom življenju i, štaviše u ženskom gizdanju skerletnim haljinama što ih je sa sobom vukao preko trga.« ('Alkibijad', 16) – I pronicljivi stoički mislilac Seneka ukazuje da odevno kićenje skerletom počiva na izopačenoj dokazivačkoj pobudi, želji da se sakrije duhovno siromaštvo i unutarnja pustoš: »Ko je ikad navukao na sebi haljinu od skerleta zato da je nikome ne bi pokazao? Ko je ikada u zlatnom posuđu služio jelo kad je uživao sam? /.../ Niko svoju raskoš ne prikazuje samome sebi, niti to čini sa malim brojem osoba ili samo pred onima u koje ima poverenja, već čitavu gomilu svojih mana prostiru i uznose pred publiku koja ga posmatra. /.../ Ambicija, raskoš i razuzdanost traže publiku.« ('Pisma prijatelju Lukiliju', 94, 70-71) – Kada je persijski vladar Kambis preko uhoda iz Ihtiofaza iz Elefantine poslao darove etiopskom kralju, pored ostalog i purpurno obojeno odelo, pronicljivi Etiopljanin im je uzvratio da su varalice i da im obojeno odelo nije ništa bolje od njih (Herodot, III, 22).
Iz patmoskog 'Otkrivenja po Jovanu' saznajemo da će se u vremenu Posletka paganizirana, otpadnička Crkva, Grad Babilon Veliki koji stoji nasuprot Svetom Hristovom Domu, Gradu Novom Jerusalimu, pokazati kao raskošno nakićena Bludnica: »I Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i nakićena zlatom, i dragim kamenjem, i biserom, ...« (17:4; v.: 18:12; 'Isaija', 1:18)

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se