s. Da li je i žena mogla biti sveštenik u Hristovoj Crkvi?

Iako je za Apostole i Proroke odredio i izabrao prevashodno muškarce, kao učenike u Svojoj pratnji Gospod je imao i brojne žene. Gideonov zapis ukazuje da je Sveti Jedan dopustio da u Njegovoj Crkvi sveštenoslužitelji, jereji, budu ne samo muškarci već i žene, ukazuje da su i žene mogle Bogu da služe uz oltar: »Kada se Moji učenici okupe u Moje Ime neka izaberu između sebe iskrene i pozdane muškarce i žene, koji će biti služitelji i savetnici u svetim stvarima, ...« ('Dvanaestorica', 93:5) – Sa nastupom Pseudo-Pavla, pojavljuje se vidno nastojanje da se žena u sakralno-kultnom životu svede samo na nemog posmatrača: »Kao u svim crkvama svetih, žene da ćute u crkvama; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i Zakon nalaže.« ('Korinćanima', I, 14:34) – Takvu Zapovest Tora ne sadrži, a još manje istinski Božiji Zakon; treba da ćuti svako, bio on muškarac i žena, koji ne ispunjava Božiji Zakon, jer Božiju Snagu zrači samo onaj ko živi u Svetosti i za Svetost; samo reč ispunjena Svetlom i Ognjem može drugo srce da istinski uputi na Put Života. Čak više, Tora poznaje i suprotne pouke, gde Gospod od Avrahama traži da posluša ženu: »Sve što ti kaže Sara poslušaj, jer će Isaakovo potomstvo tebi ovekovečiti ime.« ('Postanak', 21:12) – Ako je žena mogla da bude prorok, ako je proricala (»A svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju, ...« – 'Korinćanima', I, 11:5), kako je ta proročka služba mogla biti spojena sa 'zapovešću' Pseudo-Pavla da ženi učiteljstvo nije namenjeno: »Žena neka se uči u miru i svakoj pokornosti. Ženi pak ne dopuštam da druge uči, ...« ('Timoteju', I, 2:11-12) U svome spisu 'Protiv Markiona' (V, 8), Tertulijan traljavo pokušava da opravda isključivost Pseudo-Pavla, priznajući pravo ženama da mogu biti Božiji proroci. Markionovi sledbenici su inače dozvoljavali ženama, u prisustvu oglašenih, da vrše svetu tajnu krštenju (Epifanije, haer., 40, 4) – Neke sekte, poput severiana, toliko su daleko odlazile u obezvređivanju žene kao stvorenja, da su je tretirali kao Satanino delo (Panarion, haer., 45, 2)
Sam 'Novi Zavet', kao i 'Stari Zavet', nam svedoče o tome da su žene bile proroci i videoci, dakle harismatici, Božiji instrumenti. Tako se npr. za evanđelistu Filipa iz Kajsareje kaže: »On je imao četiri kćeri, devojke, koje su prorkovale.« ('Dela', 21:9) – Kad neko proriče, on proriče prevashodno u Božijem Domu, Božijoj Crkvi. To jasno negira Pseudo-Pavla da žena ne može da govori, uči i proriče u Crkvi. – Veliki Božiji prorok bila je Mojsijeva i Aaronova sestra Mirjam, koja je naročito respektovana u prahrišćanskom terapeutskom kultu: »Tada Aaronova sestra, proročica Mirjam, uze bubanj u ruku, a sve žene pridruže joj se s bubnjem u ruci i plešući« ('Izlazak', 15:20) – Isaija prorok je za ženu imao proročicu ('Isaija', 8:3) – U vreme judejskog kralja Jošije, u Jerusalimu je živela proročica Hulda ('Kraljevi', II, 22:14).
U ‘Knjizi Brojeva’ se za sinove i kćeri Zaveta iznosi se: »Ako ko, bilo čovek ili žena, položi nazirejski zavet, te se posveti Jehovi, neka se suzdržava od vina i svakoga opojnog pića.« (6:2). – Dakle nazir, posvećenik, je mogla da bude i žena. A istinski naziri bili su i najverniji Božiji sveštenici.



Srednjovekovna crkva ženu nipošto nije mogla da proglasi za sveštenicu, ali ju je zato očas proglašavala za 'vešticu'. (Mučenje žene radi priznanja, drvorez oko 1880. god.)

Ako je žena pred Bogom mogla da bude prorok zašto ne bi mogla da bude i sveštenica, kad je pred Bogom proročka služba, kao harismatska služba, puna veća i značajnija od svešteničke oltarske službe (cp.: 'Timoteju', I, 4:14)? Šta je veće: »Dar ili žrtvenik koji osvećuje dar.« ('Matej', 23:19) – U 'Učenju Dvanaestorice Apostola' jasno se ukazuje da prorok, harismatik, može da obavlja i svešteničku službu, kao što je npr. prorok Jovan poput sveštenika krstio u Jordanu: »... Prorocima dozvolite da blagodare koliko hoće.« (10:7) – »... Oni su prvosveštenici /grč.: archiereís/ vaši.« (13:3) – Harismaticu su najčešće upravo i bili sveštenici u Hristovoj Crkvi: »Izaberite sebi episkope i đakone dostojne Gospoda, ljude krotke i nesrebroljubive i istinite i proverene, jer vam oni vrše službu prorokâ i učiteljâ. Nemojte ih, dakle, prenebregavati, jer su oni vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.« (15:1-2)
Iz Pavlovih reči crkvenim časnicima i rukovoditeljima jasno je da su i žene mogle biti presbiteri (sveštenice) i učitelji mladim ženama: »... Starešine da budu trezni, časni, razboriti, zdravi u veri, ljubavi, strpljivosti; starešinice takođe da se vladaju kako to dolikuje svetima, da ne budu opadljive, ne podlegle mnogom vinu, da budu učiteljice dobra, da mogu umudriti mlade žene kako da vole svoje muževe i svoju decu, da budu razborite, časne, dobre domaćice, pokorne svojim muževima, – da se ne huli na reč Božiju.« ('Titu', 2:2-5) – Pomesni Laodikejski sabor (343. g. ne.) zabranjuje žensko presbiterstvo, što pokazuje da je ono imalo korena: »U crkve ne treba postavljati takozvane presbiterke ili predstojnice.« (Prav. 11) – Na Petom Kartaginskom saboru (401. g. ne.) traži se od svetovnih vlasti da se ne uzima, ne zaštićuje ni uzrast ni pol sveštenika koga je episkop osudio, i koji treba da izdrži svoju kaznu, da bude lišen čina ili novčano sankcionisan (prav. 73).
U 'Prvoj poslanici Timoteju' daje se i traženi vrlinski profil najnižeg sveštenstva, đakona i đakonisa: »Đakoni isto tako treba da su časni, ne dvojezični, koji se ne odaju mnogom vinu, ne lakomi na sraman dobitak, koji imaju tajnu vere u čistoj savesti. Pa i ovi da se prvo ispitaju, pa onda da vrše službu – ako su besprekorni. Žene /đakonise/ isto tako da su časne, da ne klevetaju, trezvene, verne u svemu.« (3:9-11) – Halkedonski sabor donosi odredbu i o rukopoloženju žena: »Za đakonisu neka se ne postavlja /= rukopoloži/ ni jedna žena pre nego što navrši četrdeset godina, i to tek nakon marljivog ispitivanja.« (Prav. 15; cp.: 'Timoteju', I, 5:9) Slično utvrđuje i ponavlja i Šesti vaseljenski sabor u svom 15. i 40. pravilu. A u pravilu 48 omogućava da žena koja je, kroz zajedničku saglasnost, razlučena od muža koji će postati episkop, pristupi u monastir i bude postavljena u dostojanstvo đakonise. I 'Apostolske ustanove' govore o rukopoloženju žene za sveštenoslužitelja, od strane episkopa, u prisustvu presbiterske svite, đakonâ i đakonisâ (VIII, 19-20).
Kao široki stožer institucionalizovana Crkva je dosta brzo izbacila žensko svešteno starešinstvo, a žene đakonise je isključila iz sakramenta rukopoloženja. Hipolitovo 'Apostolsko predanje' (prva četvrtina III. stoleća) to jasno ukazuje, govoreći o udovicama, đakonisama: »Nju /episkop/ ne rukopolaže, no ona je označena /tim/ zvanjem. Ako joj je muž odavno preminuo, neka se postavi. /..../ Udovica neka se postavlja samo uz reči /molitve/, i neka se pridruži drugim /udovicama-đakonisama/. Na nju ne treba polagati ruke, jer ona ne vrši prinos i nema liturgijsku službu. Jer, rukopoloženje se vrši za klerike, za liturgijsku službu. A udovica se postavlja za molitvu, koja je /služba/ sviju.« (Prg. 11) One koje je pastva izabrala i označila kao đakonisu, muški episkopi su počeli da odbijaju da je rukopolože. U 19. kanonu Prvog Vaseljenskog sabora se određuje i ukazuje: »Z0 p0vlovce koji se vr0ć0ju 0postolskoj Crkvi, nek0 v0ži odredb0 d0 ih treb0 posve ponovo kršt0v0ti. ko su neki od njih r0nije prip0d0li kleru, 0ko su bili neporočni i besprekorni, biće rukopoloženi od episkop0 k0tolič0nske Crkve pošto budu ponovo kršteni.  0ko se ispitiv0njem n0đe d0 su oni nedostojni, prirodno je d0 se svrgnu. Isto v0ži i z0 đ0konise, i z0 sve koji se n0l0ze u kleru. Nek0 bude s0čuv0n ov0j obr0z0c. Spomenuli smo đ0konise koje su to po odeždi, i pošto nem0ju nik0kvog rukopoloženj0, one se po svemu mogu svrst0ti u svetovnj0ke.« Na Zapadu Drugi Orleanski sabor (553. g. ne.) ukida ženski đakonat (prav. 18). Svoju služiteljsku i rukovoditeljsku ulogu žene su u početku mogle ostvariti samo na Istoku, i tu je se i ženski đakonat nešto duže održao (do XII. stoleća).
Među svoje satrudnike i apostole Pavle ubraja i ženu Juniju (ili Juliju): »Pozdravite Andronika i Juniju, srodnike moje i sapatnike moje u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima, koji i pre mene poverovaše u Hrista.« ('Rimljanima', 16:7) – Crkvi u Rimu Pavle preporučuje sestru Fibu, koja je, svakako kao harismatik, delovala u Crkvi u Kenhreji (16:1) – Kao svoje apostolske saradnike i satrudnike u širenju Evanđelja Pavle navodi i Evodiju i Sintihu ('Filipljanima', 4:2).
U sledbi kvintilianâ, prozvanih i pepuziani, kako ukazuje Epifanije Kiparski, žena je mogla da bude i episkop i presbiter, odnosno po svešteničkom udostojavanju nisu se pravile polne razlike (Panarion, haer. 49, 2; v.: 'Kotva', 78; Avgustin: 'Protiv heresâ', 27).
Jedan od satrudnika apostola Pavla bila je i žena Tekla, koju apokrifna 'Dela' prikazuju preduzimljivim evangelistom. Montanisti su poštovali dve žene-harismatkinje: Prisku i Maksimilu. Pavle u svojoj ‘Prvoj poslanici Korinćanima’ ukazuje: »Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priska sa crkvom u svom domu.« ( 16:19) – Ako je se Korintska crkva sastajala u Priskinom domu, sve navodi na zaključak da je i Priskila svešteno činodejstvovala u svome domu-crkvi. (cp.: ‘Dela’, 18:3.18; ‘Rimljanima’, 16:3; ‘Timoteju’, II, 4:19) – Ako navodno žena nije mogla u Crkvi da podučava, kako je to Priskila sa mužem mogla da podučava Apolosa Aleksandrijskog: »A kad ga čuše Priskila i Akila, uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju.« (‘Dela’, 18:26)
Jedan maloazijski crkveni starešina koji je II stoleću sastavio ‘Pavlova dela’ i svedočio da i žene mogu krštavati, odstranjen je iz Crkve zbog toga. To izveštava Tertulijan u svome spisu ‘O krštenju’ (De baptismo): »Ako se neke žene pozivaju na ‘Pavlova Dela’, netačno tako nazvana – primer Tekle! – kao dokazom da je ženama dopušteno da poučavaju i krštavaju, neka znaju da je azijski sveštenik koji je spis sastavio, nadodajući od svoga Pavlovu ugledu, skinut s položaja, nakon što mu je dokazana krivnja i pošto je priznao da je ono učinio iz ljubavi prema Pavlu.« (XVII, 5)
Tertulijan je inače bio veliki protivnik ženskog sveštenstva: »Ne dozvoljava se ženi da govori u crkvi, niti joj se dozvoljava da podučava, niti da krštava, niti da daje /pričest/, niti da traži za sebe učešće u ma kojoj muškoj funkciji – a o položaju sveštenika da se i ne govori.« (De Virginibus Velandis, 9) – On se inače jako zgražavajuće okomljuje na žensko svešteno-oltarsko služenje kod ‘heretika’: »Te žene heretici – kako su drske! Nema u njima skromnosti; one se usuđuju da podučavaju, da učestvuju u raspravi, da vrše isterivanje zlog duha, da isceljuju i, može biti, čak i da krštavaju.« (De Praescriptione Haereticorum, 41) – Ako žena može da bude prorok, zašto kao harismatik ne bi mogla da krštava, jer Duh Božiji je i Duh proroštva koji se daje kroz svete ljude? Tertulijan je 207. godine pristupio pregalački rigoroznijim montanistima, koji su među harismaticima imali i žene. U svome traktatu De anima s udivljenjem govori o ženi koja je imala profetsko-videlački dar: »Ona priča sa anđelima, a ponekad čak i sa Gospodom; ona i vidi i sluša zagonetne poruke; neka srca razume, te udeljuje pomoć onima kojima je potrebna.« (Cap. 9, 4)
Nasuprot Tertulijanu mnogo bolje upućeniji u mistično i gnostičko hrišćanstvo – Klement Aleksandrijski, ukazuje da u Bogu ne postoji ni muško ni žensko: »... Muškarci i žene su podjednako savršeni i treba da prime isto iskustvo i istu disciplinu. Jer naziv ‘čovečanstvo’ je zajedničko za muškarce i žene; a za nas u Hristu ne postoji ni muško ni žensko.« (‘Vaspitač’, I, 6) – Ako je Bog i muškarca i ženu stvorio kao Svoju sliku (‘Postanak’, 1:27), i ako u Hristu nema ni muškarca ni žene, jasno je da i žena kao sveštenica, apostol, prorok i učitelj može Bogu služiti, biti u službi izgrađivanja Crkve. Zar žene nisu bile uz Apostole kada su najrevnosniji pratioci Hrista Bogočoveka kršteni Ognjenim Duhom ('Dela', 1:14)? Tako su i one ognjeno krunisane od Duha označene kao čuvari i nosioci sveštenih svetotajinskih službi, kao Hristovi kraljevi i jereji. Da žena u Hristovoj Crkvi nije mogla da bude izabrana, naznačena i rukopoložena za sveštenicu, ona ne bi ni primana u Hristovu Crkvu (cp.: Minukije: 'Oktavije', 8:4; Tatijan: 'Reč protiv Helenâ', 33).

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se