u. Da li odojčad treba posvećivati ili krštavati?
Krštavati u Isusovo Ime ili u ime Trojstva?

'Evanđelje Savršenog Života' poznaje dvanaest sakramenata, dvanaest svetih simbola i misterija (96:21): posvećenje odojčadi, blagosiljanje dece koja počinju da razlikuju dobro od zla, krštenje i zavetovanje posvećenih, perfekciono pomazanje posvećenih (koje treba razlikovati od kliničkog pomazanja), bračni savez i zavet, svetu žrtvu, ispovedno-pokajničko razrešenje greha, hirotonijske misterije i prinos tamjana. Od roditelja koji su svoj život posvetili Bog, Duhu Života, koji su u inkarnaciju privukli srodnu dušu, Gospod traži da svoje novorođenče, osmog dana od njegovog rođenja, posvete Njemu: »Neka dete od osam dana bude pokazano Otac-Majka Bogu, Koji je u Nebu, uz molitvu i zahvaljivanje; i neka mu bude dano ime od strane njegovih roditelja, i neka ga presbiter poškropi čistom vodom, onako kako je to zapisano u ‘Prorocima’.« (91:6) Gregorije Bogoslov, koji je se krstio kao tridesetogodišnjak, krštenje deteta vidi kao njegovo posvećenje: »Imaš li malo dete? Neka se njime ne donosi zlo, neka se od mladosti osveti i od malih nogu bude posvećen Bogu.« ('Besede', 40, 16) – Po Mojsijevom Zakoniku, osmog dana po rođenju, muško novorođenče je obrezivano ('Levitska', 12:3); tada mu je i najčešće davano ime. U starom Izraelu. obrezanje polnog uda, postalo je znak pripadnosti Bogu. Izraelci su taj čin preuzeli od Egipćana, baš kao što su to učinili i neki drugi drevni narodi: »Feničani i Sirijci iz Palestine slažu se u tome da su to naučili od Egipćana, ...« (Herodot, II, 104), Dakako da Bog, ni od dece ni od odraslih, ne traži nikakvo ritualno prolivanje krvi, nikakvo obrezanje tela, već obrezanje srca, duha ('Jeremija', 4:4, 9:25-16; 'Rimljanima' 2:28-29; ). Od sakramenta beskrvnog posvećenja muške i ženske odojčadi, stari Jevreji su napravili obred koji nema istinsku duhovnu dimenziju, već prevashodno socijalnu-plemensku i medicinsko-preventivnu (cp. Herodot, II, 37). I u ranoj Crkvi bilo je judeo-hrišćana koji su insistirali na obrezanju onih koji stupaju u Hristovu Lađu ('Dela', 15:1-34; 'Galatima', 2:2.6). Apostol Pavle se okreće protiv nakaradne i nepotrebne tradicionalnosti: »Čuvajte se 'pasa', čuvajte se zlih radnika, čuvajte se sakaćenja. Mi smo, naime, obrezanje, mi koji Duhom Božijim služimo, Hristom Isusom se hvalimo i ne uzdamo se u telo.« ('Filipljanima', 2:2-3)
I u institucionalizovanom hrišćanstvu sakrament posvećivanja odojčadi, posvećujuće obrezanje, je pretvoren u manipulativni ritual, u kome se dete umesto Bogu, krštenjem posvećuje Instituciji. sa čijim uzdama mora kasati kroz život. Odojčad se počinje krštavati, naglašeno na Zapadu, uz obrazloženje da se time dete čisti od 'istočnog greha', od greha nasleđenog od Adama. Svako po utelovljujućoj duši nasleđuje svoj greh, a trošno i slabo telo nasleđuje sklonost ka grešenju, prirodu sklonu grešenju: »Svako će, naime, nositi svoje breme.« ('Galatima', 6:5) Krštenje deteta, koje ne može da primi svetu pouku, je tako besmislen i nakaradan čin. Pomesni Kartaginski sabor (419. g. ne.) ustaje protiv Pelagijeve misli da deca nisu nasledila prvorodni greh, koji nije plod prirode već slobodne volje: »Oni koji odbacuju potrebu krštavanja male dece i novorođenčadi, ili kazuju da se ona krštavaju radi opraštanja greha, ali da od praroditeljskog Adamovog greha ništa na sebi nemaju što bi trebalo oprati banjom ponovnog rođenja, neka je anatema.« (Prav. 124) Niko tuđi greh ne može naslediti; pa time ni Adamov greh, ni greh svojih roditelja: »Svako će umreti zbog vlastite krivice. I onome koji bude jeo kiselo grožđe zubi će trnuti. « (‘Jeremija’, 30:30)
Krštenje deteta ne štiti dete od pravljenja budućih grehova; čak više, kao nepodučeno, ono će kroz život napraviti mnoštvo teških i za dušu porobljujućih grehova. Neomanihejci pavlikani, iz kojih su nastali bogubili i katari, pored niza crkvenih sakramenata odbacivali su i krštavanje dece. – Severnoafrički episkop (Ruspe) Fulgentije (Fulgentius, 467.-533. g. ne.), uči da i malene bebe koje su umrle nekrštene, moraju biti kažnjene večnim paklenim ognjem, jer su nasledile (krštenjem neočišćen) prvobitni greh, po svom telesnom začeću i rođenju. Učenje da se krštenjem deca čiste od nasleđenih grehova, gotovo jednako je pogrešno kao i učenje da treba čekati starost i samrtničku bolest, da bi se tek onda na postelji krstili. Ubeđenje da krštenje vodom samo po sebi čisti i oslobađa dušu, povuklo je kod sveštenstva zabludu i nakaradnu praksu koja je tražila da se čak i mrtvaci krštavaju, kako bi navodno time izbegli pakao; sabor u Hiponu iz 393. g. tu praksu proglašava nevažećom i nepotrebnom: »... Ne treba krštavati one koji su umrli.« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 54) Krštenje čoveka ne zavisi od toga da li je on mladić, tridesetogodišnjak ili oronuli starac, već od toga koliko je duhovno poučen i opredeljen za život u Hristu, koliko živi u pokori i Svetosti. – Aleksandrijski episkop Aleksandar dopušta da se na samrti krsti čak i čovek opsednut zlim duhom (prav. 2), što sve ukazuje i na duhovnu bespomoćnost i zabludelost profanisane Crkve.
One koje je krstio u Jordanu Jovan Preteče je pozivao na pokajanje, preumljenje: »Pokajte se, jer se približilo Kraljevstvo Nebesko. /.../ Donesite, dakle, rod dostojan pokajanja.« ('Matej', 3:2.8) Samo onaj ko spoznaje svoje grehe i odriče ih se, ko se kaje i moli za oproštaj, ko ispravlja svoje grehe i počinje zakonito da živi, ko umire satanskom svetu i počinje u Bogu da živi, može biti kršten, uronjen u posvećenu vodu nanovorođenja, vodu razlaza. Teatralno i formalno ispovedanje iskrivljenog simbola vere od strane ispitanika nije dovoljno da se neko krsti i uvede u Hristovu Crkvu. Pošto se Duh Istine ne da lagati, površno krštenje ne prati i istinsko posvećenje, silazak i ispunjavanje krštenoga od strane Duha Svetoga. 'Dela Apostolska' nam tako navode slučaj Samarjana koji su čuli Hristovu reč i bili kršteni vodom ovoga sveta ali ne i Duhom Nebeskim: »... Ni na jednog od njih ne beše sišao /Duh Sveti/, nego su bili samo kršteni u Ime Gospoda Isusa. Tada /Apostoli/ staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga.« (8:16-17) – Revnosnome Hermi Duh ukazuje da samo krštenje nije dovoljno za spasenje, već neprestana borba za bogougodan život, požrtvovano pregalaštvo kojim se zadržava, održava i povećava Božanska Sila u duši: »Ako, dakle Ime /Gospodnje/ nosiš, a ne nosiš Silu Njegovu, uzalud će biti nošenje Imena Njegovog.« ('Pastir', prg. 90)
Odojče, koje ne razlikuje dobro od zla, dakako, kao takvo, ne može svesno okajati svoje duševne grehe koje je donelo sa sobom u zemaljsko telo, niti može razumeti Hristovu reč koja joj se saopšta jezikom mesa. Svojim slušateljima među Judejcima apostol Petar naznačuje: »Pokajte se i neka se svako od vas krsti u Ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga.« ('Dela', 2:38) Svakako da ni dete, koje ne može poukom da primi i prihvati Hristovu reč, ne može ni biti prepušteno krštenju. U 'Apostolskom predanju' Hipolita Rimskog svedoči se za krštenjsko sakramentalno zastranjivanje u nedeljno jutro: »... Krštavaju se najpre deca. Oni koji mogu odgovarati za sebe, oni govore. A za one koji to ne mogu, za njih govore roditelji njihovi, ili neko iz njihovog roda. Potom se krštavaju muškarci, a potom žene, nakon što sve raspletu svoje kose i pošto sa sebe skinu svoje nakite.« (Prg. 21) Krštavani su triput pognjurivani, pogružavani, dosta obnaženi, u vodi nad kojom je najpre izgovorena molitva, koja je osvećena. A kad bi izišli iz vode, banje preporađanja ('Titu', 3:5), bili bi od strane presbitera i episkopa pomazani osvećenim uljem. (To jedino nije bila praksa u drevnosirijskoj tradiciji.) Umesto da posle krštenja polože zavet vernosti Hristu Istinitome, neofiti su (na Istoku) pomazivani, a pomazanje je visoka tajna koja se ne daje neofitima već samo onima koji su najdublje ispunjeni Božijim Sjajem, Uljem Života, Duhom Istine i Razumevanja. Lutajuća Crkva čak je uvela i pretkrštenjsko pomazanje, na koje ukazuje Serapion Tmuetski (IV stoleće) u svojem 'Molitveniku'. – I takozvana 'Apostolska pravila' preferiraju trikratno pognjurenje i pogružavanje krštavanoga, odnosno osuđuju krštenje sa jednim pognjurenjem, što pokazuje da je u Crkvi neko i njega praktikovao, naprimer evnomijani (Sokrat: 'Historija Crkve'. V, 24): »Ako neki episkop, ili presbiter, ne učini u jednom tajinstvu /krštenja/ tri pognjurenja /grč.: baptísmata/, nego jedno pognjurenje koje se vrši u smrt Gospodnju, neka bude svrgnut. Jer Gospod nije rekao: "U Moju smrt krstite", ...« (Prav. 50) Ovakav pogled najbolje pobija ukaz apostola Pavla u 'Poslanici Rimljanima, u kojem on naglašava da je krštenje čin sakralnog podražavanja Hristove Smrti: »Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih Očevom Slavom, i mi na isti način živeli novim životom. Jer kad smo srasli sa slikom Njegove Smrti, onda ćemo srasti i sa slikom Njegovog Vaskrsenja.« (6:3-5) – Ako krštenjem srastamo sa slikom Hristove Smrti i dobijamo zalog Vaskrsenja, to se možemo krštavati samo u Hristovo Ime, u Ime Hrista Raspetoga, Pogrebenoga i Vaskrsloga. – Kao što je u II stoleću počela nakaradna praksa krštavanja dece, tako se tada počinje susretati i trostruko krštavanje oblivanjem ili pognjurivanjem: »I tako biva pognjuren treći put.« (‘Apostolsko predanje, prg. 21) A pomazanje maslinovim uljem, sa kojim treba da se zadobije punina Blagodati duhovnog ukrepljenja i uzrastanja je komplementarno nadovezano na krštenje u vodi, prilikom koga se poučeni tajanstveno rađa za sveti život, iako bi taj sakrament, kako smo već rekli, trebao da usledi tek posle dužeg vremena osvedočenog zakonitog življenja krštenog u Duhu Darovatelju, Duhu Pomazaničkog Sjaja, kada se na njemu pokažu duhovni darovi: »... Bog je Ona Koji nas utvrđuje s vama u Hristu, i Koji nas pomaza, Koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša.« (‘Korinćanima’, II, 1:21-22) Prorok Isaija, koji je pomazan Duhom kada je se služiteljski predao Gospodu, svedoči za sebe: »Duh Gospoda Jehove je na meni, jer me Jehova pomaza, ...« ('Isaija', 61:1) Tertulijan hrismu (grč.: to chrísma = 'ulje', 'mast'), pomazanje posle krštenja hoće predstaviti drevnim i autentičnim hrišćanskim sakralnim običajem: »Izašavši iz banje krštenja, pomazujemo se blagoslovenim pomazanjem, po drevnom obredu, kao što se obično vršilo pomazivanje nad sveštenstvom uljem iz roga ...« (O krštenju’, prg. 8) Pomazanje posle krštenja brani i Kiprijan Kartaginski: »Onaj ko se krstio mora da bude i pomazan, kako bi primio hrismu, odnosno pomazanje, kako bi mogao biti pomazanik Božiji i i Hristovu blagodat imati u sebi.« (Ep. 70, 23) Zato što je sveštenik po rukopolaganju bio pomazivan, neupućeni crkvenjaci su smatrali da trebaju uvesti pravilo da i neofit po krštenju treba biti pomazan.
Istinski krstitelj, mogao je biti samo onaj koji je bio ispunjen Duhom Svetim, u kome je proradio »izvor vode koji uvire u večni život«, ('Jovan', 4:14), iz čije duše je potekla reka žive vode (7:38), dakle oni koji stoje i napajaju se na Izvoru Života.
Krštenje vodom su, inače, praktikovali mnogi drevni kultovi, pored ostalog Izidin i Mitrin kult (Tertulijan, 'O krštenju', prg. 5)
Kada je uvedeno krštavanje odojčadi i dece, ona su najpre, kao i odrasli, krštavana u bazenima za odrasle. Tako Bordoanski hodočasnik u 'Putovanju do Jerusalima' (333. g. ne.) ukazuje za krstionicu impresivnog golgotskog sakralnog zdanja, Konstantinove bazilike zvane Martirijum: »... Na jednoj strani ima rezervoara iz kojih voda izlazi a iza bazen za krštavanje dece.« (Prg. 594)
Origen je smatrao da krštavanje dece ishodi iz 'apostolske tradicije'. I Kiprijan, koji nije priznavao heretička krštavanja (odraslih), kako vidimo, govori u prilog krštavanja dece (Pismo 59). Tertulijan pak ističe da, za spasenje, nije potrebno krštavati sasvim malu decu, već samo ona koja su sposobna da poznaju Hrista i Njegovu Reč ('O krštenju', 18). Krštavajući odojčad zaslepljena i indoktrinišuća Crkva je najbolje pokazala da njoj ne treba poučen i istinski prosvećen vernik i služitelj Hristu Bogu, već slepi i ropski podanik, koji će se slagati sa svime što ona formuliše, naloži i zatraži. Novozavetni tekstovi, koji govore puno o krštavanju, nigde ne spominju krštavanje male dece. U 'Delima apostolskim' se spominje da je bio kršten dom Lidije, prodavačice purpura iz grada Tijatire (16:15), te dom tamničara u Filipima (16:31-33). Naravno, u tim porodicama u Hristovo Ime nisu bila krštena i mala deca koja nisu mogla da razumu propoved o Hristu.
Dok se posvećenje odojčadi iskazuje oblivanjem, izlivanjem vode na čelo deteta, odnosno škropljenjem, dotle se krštenje odrasle jedinke ostvaruje njenim potapanjem, pogruženjem u vodu, koje označava umiranje sa Hristom, umiranje grešnom svetu. Za takvo uronjavanje u vode razlaza potrebno je naravno da krstitelju i krštavanome na raspolaganju stoji veća količina vode (mada količina vode nije od presudnog značaja za dejstvo i upliv Božanske blagodati): »... Jovan je krštavao u Enonu kraj Salima, jer je tamo bilo mnogo vode.« ('Jovan', 3:23) – Za krštenje Etiopljanina od strane Filipa apostola ukazuje se: »... Obojica siđoše u vodu, Filip i uškopljenik, i krsti ga.« ('Dela', 8:38) Freske u rimskim katakombama pokazuju da je u poapostolskom hrišćanstvu krštenje obavljano i upotrebom manje količine vode, odnosno oblivanjem. Oni koji olako upotrebljavaju (u starogrčkom jeziku višeznačnu) reč 'krštenje' (grč.: to báptisma, lat.: baptiso, baptisimo) najčešće nemaju tačnu i jasnu predstavu o tome šta se prilikom istinskog krštenja obavlja niti poznaju mistagošku dimenziju svetog krštenja. Oblivanje tela pokajničkim suzama i vlastitom krvlju, kroz mučeničko stradanje za Hristovu Slavu, takođe predstavlja i daje tajnu krštenja koja napaja i opravdava Duhom Svetim, i otvara Nebo ('Korinćanima', I, 12:13; 'Apostolsko predanje', prg. 19; Gregorije Bogoslov: 'Besede', 39, 9).
Rastrzana Crkva dopuštala je i oblivajuće ili kropljeće kliničko krštenje, krštenje na bolesničkoj postelji onih koji su se bojali da umru nekršteni: »Ako neko, bolujući, bude kršten, ne može biti uzveden u čin presbitera, jer njegova vera nije od slobodne volje, već iz nužde. Osim možda zbog njegove posle toga /pokazane/ dobrodetelji i vere, i usled nemanja ljudi /za sveštenike/.« (Pomesni Neokajsarejski sabor, prav. 12) I episkop Kiprijan Kartaginski u svom Pismu Magnusu (Pismo 76, po drugom brojanju 69) odobrava krštavanje oblivanjem onih koji su u bolesti i nemoći: »Da li ih treba smatrati pravim hrišćanima, njih koji su vodom spasenja ne pogruženi /lat.: loti/ nego poškropljeni/poliveni /perfusi/. /.../ Gde je vera puna i celosna, i davaoca i primaoca krštenja, tu izlivanja Božanskih darova ne mogu biti umanjena. /.../ Kod tajne spasenja ne spira se nečistota grehova kao kod telesnog pranja; tu nema potrebe za bazenom, koji služi za kupanje i očišćenje tela. Verujući je na drugi način iznutra opran, jer drugačije je duša ljudska zaslugom vere očišćena. /.../ Niko ne treba da se zbunjuje zbog toga što su bolesni samo obliveni ili poškropljeni vodom, kada oni primaju Božansku blagodat.« – Umesto krštenja na postelji bolujućeg vernika, dakako je puno ispravnije da se nad njim prevashodno izvrši kliničko pomazanje, kao što uči i apostol Jakov u svojoj Poslanici: »Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u Ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni.« (5:14-16) U 'Životu otaca egipatskih monaha' ukazuje se za isceliteljske moći tebaitskog podvižnika Jovana: »... Blaženi Jovan nije javno vršio iscelenja, nego je davao /blagosloveno/ ulje kojim je isceljivao vrlo mnoge bolesnike.« (Pogl. 1)
Možemo reći i zapaziti da je u Crkvi dosta brzo došlo do velikog izvitoperavanja svetog tajinstva krštenja; umesto u Hristovo Ime, počelo je da se krsti u Ime Oca, Sina i Duha Svetoga (cp.: Justin: 'Apologija', I, 61), a ako se krstimo – onda se krstimo u podobije Hristovog Stradanja i Vaskrsenja ('Rimljanima', 6:5). Odstupnici i heretici pepuzijani koji su hulno prilagali ime Utešitelja Montanu i Priskili, krstili su u Ime Oca, i Sina i Montana i Priskilu. Umesto jednog uronjavanja, počela su tri da se praktikuju u otuđenoj Crkvi (kao da tri pogružavanja navodno znamenuju tri dana Isusovog pogrebenja), i na kraju samo pogružavanje u vodu je katkad zamenjeno oblivanjem vodom glave, onako kako se postupa pri posvećivanju odojčadi: »... Krštavajte u Ime Oca i Sina i Duha Svetoga u tekućoj vodi. Ako li nemaš tekuću vodu, krštavaj u drugoj /vodi, u stajaćoj vodi krstionice/. Ako ne možeš u hladnoj, onda u toploj /krštavaj/. A ako ni jedne ni druge nemaš, onda izlij vodu na glavu /krštavanoga/ tri puta: u Ime Oca, i Sina, i Duha Svetoga. A pre krštenja, neka prethodno poste krstitelj i krštavani, i ako neki drugi mogu. A krštavanome ćeš zapovediti da posti jedan ili dva dana ranije.« ('Didahe', 7:1-4) Istinski Hristov učenik pre krštenja nije trebao da dan-dva drži neki provizorni post (od zaklanoga), već da se temeljno i potpuno posveti zakonitoj biljnoj ishrani.
Po 'Protoevanđelju' Gospod je tražio i savetovao da Njegov sledbenik kao ispitanik i kateheta (poučavani, oglašeni) provede nekih sedam godina, odnosno dok ne izuči neki zakoniti zanat i potpuno se opredeli za Put Života (91:9). Dakako, onaj ko je mogao ranije da uzraste na Put Premudrosti, mogao je i ranije da bude kršten; svakako, u istinskom hrišćanstvu niko nije mogao 'odmah', pošto bi čuo reč o Hristu, da bude kršten, kao što to hoće izložiti neki sakralni tekstovi. Egerija svedoči da su krajem IV stoleća u Jerusalemu katehumeni od strane episkopa pred pashalno krštenje poučavani bukvalnom i duhovnom smislu Zakona tokom sedam sedmica (Peregrinatio ad Loca Sancta 46, 2-6) Po 'Zaveštanju' i 'Apostolskom predanju' oglašeni, poučavani u veri, ispitivan je pre krštenja tri godine: »Katehumeni neka slušaju reč /pouke/ tokom tri godina. Ali, ako je neko revnostan i valjano usrdan za /Hristovu/ stvar, neka ne određuje vreme, nego sudite samo po načinu /njegovog/ života. /.../ Kada se izaberu oni koji će primiti krštenje, onda se ispituje njihov život, da li su čestito živeli dok su bili katehumeni.« (Prgi. 17 i 20) – I kod esena period ispitivanja učenika, pre nego što bi ovaj uzeo udela u zajedničkoj trpezi, trajao je tri godine, po svedočenju Josipa Flavija, velikog udivljenika esenske sledbe, koji je i sam kod pustinjaka Banusa (Banaa) proveo tri godine: »Ako neko želi da bude primljen u sledbu, ne prima se odmah, nego mora jednu godinu da živi izvan reda istim životom kojim i pripadnici, a pre toga daje mu se sekirica, spomenuta pregača i bela odežda. Ako je u tom vremenu izdržao ispitaništvo, onda se za jedan stupanj približava Zajednici – čisti se vodom osvećenja, ali ne sudeluje pri zajedničkom obedu. Pošto pokaže svoju rešenost, u sledeće dve godine ispituje mu se narav, pa ako se i u tome pokaže dostojan, prima se u Zajednicu. Ali pre nego što sme da pristupi zajedničkom obedu starešinama mora da položi zavet da će Boga poštovati, svoje dužnosti prema ljudima ostvarivati, da nikome neće štetu nanositi, ni sam po sebi ni po naređenju, da će nepravedne uvek mrzeti, a pravednima pomagati, da će svakome biti veran a naročito /duhovnim/ vlastima, jer niko nema vlasti ako ne od Boga.« (II, 8, 7) – Paganizirana i proselitski nastrojena Crkva je relativno brzo skratila ispitanički staž, pogotovo kada je bilo u njenom interesu da što pre zadobije neke koji su bili pripadnici različitih hrišćanskih sekti i raskolničkih frakcija: »... Sve te, kada žele da budu priključeni pravoverju, primamo kao neznabošce: prvoga dana ih činimo hrišćanima, drugoga dana oglašenima, trećega dana ih zaklinjemo trikratnim duvanjem u lice i u uši. Tako oglašene, zadržavamo ih u /za njih posebno namenjenom mestu u/ hramu, a zatim krštavamo.« (Šesti vaseljenski sabor, prav. 95) Ishitrena krštenja laika i prenagljena rukopolaganja klerika (nekad je episkop postaljan bez da je prešao stupanj đakona i presbitera) samo su doprinosila duhovnom slabljenju Crkve, jer gde se Laž useljuje tu se Duh izgoni; Kiprijan Kartaginski oko 251. g. ne. razotkriva ishitrena i neregularna postavljanja jereja: »... Dolaze oni koji se bez božanske volje postavljaju za nastojatelje kod nerazboritih pristalica. Postavljaju se za predstojatelje bez ikakvog zakonitog rukopoloženja. Prisvajaju sebi zvanje episkopa, iako im episkopstvo niko nije (pre)dao.« ('O jedinstvu katoličanske crkve'. 10 – prevod: Aleksandar Đakovac) – Hosija, episkop Kordobe, pronicljivo ukazuje: »Ispitivanje koje traje duže vreme omogućava nam da se bolje upoznamo sa vladanjem i naravi svakoga.« (Pomesni Sardikijski sabor, prav. 10) – Sokrat Sholastik donosi priču o nekom prepredenom Judejcu koji je, da bi došao do novca, često se krštavao u krilu raznih hrišćanskih sekti i frakcija (arijani, makedonijevci); najzad je došao i do novatijevskog episkopa Pavla, Evagrijevog udivljenika, koji mu naglašava »da ga ne može krstiti dok ga najpre ne pouči i dok ne provede određeni broj dana u postu.« ('Historija Crkve', VII, 17) Borba za omasovljenjem stada i prestiž povuklo je pogubnu praksu da su hrišćanske zajednice vrlo često naprečac, bez temeljne pouke i temeljnog ispitivanja, krštavale 'vernike'.
Satanizirana i grabežljiva Crkva, u svome imperijalno-proselitskom ekspanzionizmu došla je čak dotle da uz pretnju mača ljude krštava i pokrštava, da prati vladare i osvajače u njihovim vojnim pohodima, kako bi vojno pokorene narode i duhovno pokorila; tu više nije bilo mesta za nikakvu istinsku krštenjsku pouku, već je u pitanju samo bilo pridobijanje, zastrašivanje i pljačkanje narodne neprosvećene mase. 'Indijanski apostol' Las Casas, autor 'Kratkog izveštaja o uništenju Indijâ' (1552. g.), govoreći o kolonijalističkom i 'evangelističkom' ekspanzionizmu borbenih španskih pripadnika Rimske crkve na indijansko tlo Srednje Amerike, svedoči o njihovoj dubokoj brutalnosti: »... Nasrnuli su na narod; nisu poštedeli niti dete niti starca. niti trudnice niti porođene, rastrgli su im tela i isekli sve na komade, isto kao da su nasrnuli na stado ovaca, ...« Iza tobožnjih evangelističkih pobuda kod sveštenstva su zapravo stajale pljačkaške pobude. Don Francisco de Toledo (potkralj Perua od 1569. do 1581. g. ne.), iznosi Filipu II svoja zapažanja: »... Odmah po svom dolasku opazio sam da sveštenici, redovnici, episkopi i starešine svih redova drže potpuno u rukama sve što se vere tiče. /.../ ... Vaše su lađe u Indije vozile mnoge sveštenike i monahe koji su tamo išli zbog propovedanja i poučavanja Indijanaca, dok su u stvari mnogi od njih išli samo da se obogate na njihovim lešinama, ugnjetavajući ih što je moguće jače kako bi se vratili što bogatiji. /.../ Oni su uostalom imali svoje zatvore, svoju policiju i svoje stubove sramote pomoću kojih su Indijance kažnjavali po miloj volji a da im se niko nije mogao suprostaviti.« Danas, na kraju staroga sveta, Srednja i Južna Amerika je jako poprište raznih sinkretičko-paganskih kultova, koji pokazuju svu laž konkvistadorske evangelizacije sprovedene od strane papske Rimske crkve. (Severna Amerika je već postala jak tabor zanesenih i trulih protestanskih sekti i subverzivne judeo-masonerije.) Papska Antihristova crkva je u mračnom srednjem veku nemilosrdno ubijala i besila, sakatila u torturama, odrezivala im jezike, žigosala, spaljivala na lomače, rastrzala konjima, porobljavala, zatvarala i slala na galije sve koje je videla ili osumnjičila za protivnike svoje dogme i svoje supremacije. Samo u Španiji dominikanski inkvizitor i fanatik Tomás de Torquemada (1420.-1498. g.) dao je spaliti nekoliko hiljada ljudi. U 'Analima iz Vormsa' možemo pročitati: »Bio je spaljen veliki broj heretika da nije bilo moguće utvrditi koliko.« Dok je rane hrišćane gvozdena rimska vlast nemilosrdno spaljivala, srednjovekovni satanizirani hrišćanin je nemilosrdno ognju predavao 'veštice' i svoje oponente. – Negde je Crkva, koja nije imala Hristov dar, Hristovu blagodat, različitim materijalnim darovima pokušavala za sebe i svoju veru pridobiti narode.
Koju korist je čoveku moglo doneti krštenje bez istinske vere i istinskog prosvećenja? Koji neznabožac je mogao Hrista da voli, ako Hristovom Imenu nije bio privoljen već prisiljen od tobožnjih i fanatizovanih Njegovih sledbenika, koji su, u krajnjem slučaju, izdajući se za zastupnike Hristovog Imena samo ismejavali Gospoda Mira. Samo oni koji istinski srcem nisu prihvatili Istinskog Hrista, mogli su drugom drsko i nasilnički da nameću svoju veru. Zato je i hrišćanstvo izgubilo svoju snagu, snagu Duha, postalo jedno tobožnje hrišćanstvo, koje je izazvalo pojavu mnogih laži i zla, mnogih raskola, sekti, pogubnih i subverzivnih pokreta ... Da je hrišćanin ostao istinski hrišćanin, koji je ljubavlju i uzornim životom širio Hristovu reč, danas ne bi bilo mesta za paradiranje i podizanje prašine od strane bogoprotivnih snaga i kultova, ne bi paganski Pokret za Novo Doba instalirao svoju nakazno-pompeznu i babilonsko-ekumensku pseudoreligioznost, religioznost velikog samarjanskog otpadnika i obmanjivača Simona Vračara ('Dela', 8:9-24; Justin: 'Apologija', I, 25; Irinej: 'Protiv heresa', I, 23; Eusebije: 'Istorija Crkve', II, 13) i njegovog učenika Menandra, velikih, planetarnih lažljivaca koji danas deluju kao londonski 'Hrist' Majtreja i rimski majstor 'Isus'.
Paganizirana Crkva je toliko profanisala svetu tajnu krštenja da je nekada dopuštala da to obavljaju čak i laici. Tako 45. pravilo Nikefora Ispovednika formuliše: »Kada u nekom mestu nema sveštenika, nekrštenu decu treba da krsti ko god se nađe u tom mestu. Ako ih krsti otac ili ma koji hrišćanin, neće zgrešiti.« Basilije Veliki, arhiepiskop Kajsareje Kapadokijske, u svojoj Prvoj kanonskoj poslanici episkopu Amfilohiju Ikonijskom, ukazuje da svetovnjaci nemaju vlasti da krštavaju (prav. 1). – Crkvenjaci su išli tako daleko u pokoravanju tobožnjeg hrišćanina da su čak tražili ponovno krštavanje neke dece: »... Kada se ne nađu pouzdani svedoci koji mogu dokazati da su ta deca doista krštena a ona sama zbog svog uzrasta nisu u mogućnosti da tačno odgovore da li im je tajna podarena ili nije, potrebno ih je krstiti.« (Šesti vaseljenski sabor, prav. 83)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se