k. Da li su Apostoli imali Pratioce?

Ako pogledamo Pavlove poslanice možemo primetiti da on kao stožere Hristovog Bratstva ne predstavlja samo Apostole, svetu Dvanaestoricu, već i druge duhovno-harismatske službe i starešine: »I on je sam dao jedne za Apostole, a druge za Proroke, jedne za Evanđeliste, a druge za Pastire i Učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta, ...« ('Efescima', 4:11-13) – »... Niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju Apostola i Proroka, a Ugaoni Temelj je sam Hristos, ...« (2:19-20) – »Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za Apostole, drugo za Proroke, treće za Učitelje, zatim /je dao/ čudotvorne sile, pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različite čudne jezike. Jesu li svi Apostoli? jesu li svi Proroci? jesu li svi Učitelji? imaju li svi čudotvorne sile? imaju li svi blagodatne darove isceljivanja? da li svi govore čudne jezike? da li svi tumače?.« ('Korinćanima', I, 12:28-30) – U evanđelskim tekstovima pratioci i drugovi Apostola – Proroci, Evanđelisti (Učitelji – didaskali, katehete/ i Pastiri (lat.: pastores, duces), se i ne pominju; za njih postoji tek jedna implicitna naznaka u 'Luka', 24:33: »... Nađoše okupljenu Jedanaestoricu i one koji bejahu sa njima – toys syn autois.«
Četverostruku starešinsko-harismatsku i duhovno-opunomoćeničku službu, koja se razvrstava prema četiri Elementa – Zemlju, Vodu, Vatru i Vazduh ('Dvanaestorica', 69:12), 'Q-Evanđelje' naglašeno uvažava (96:13.22). Jasno se prikazuje da Gospod u dvanaest plemena Izraela nije poslao samo Apostole kao opunomoćenike Dobre Vesti, već i Proroke, i Evangeliste i Pastire, koji su svi skupa činili 48 stuba Božijeg Hrama: »Onda slično dozva drugu Dvanaestoricu da budu Proroci, ljude Svetlosti da budu sa Apostolima, i pokazama im skrivene stvari u Bogu. A njihova imena behu: Herma, Aristobul, Selenije, Nerej, Apolos i Bar-Saba; Andronik, Lukije, Apelije, Zakej, Urban i Klement. A zatim dozva Dvanaestoricu koji bi bili Evanđelisti, te Dvanaestoricu koji bi bili Pastiri. I četverostruku Dvanaestoricu sazva da ih pošalje u dvanaest plemena Izraela, četvoricu u svako. I oni stajahu okolo Učitelja, obučeni u belu lanenu odeždu, pozvani da budu sveto sveštenstvo za Boga, u službi dvanaest plemena kojima trebaše biti poslani.« (17:4-5) – Imena nekih od tih prvih Proroka susrećemo i na kraju Pavlove ‘Poslanice Rimljanima’, kada on pozdravlja i pominje niz svojih satrudnika u Delu Spasenja (16:7.9-10.14-15).
Neka sveta starešinstva pominje Kiril Aleksandrijski u svome ‘Pismu 55’: »Bežimo od pogubnih novačenja njihovih /= nestorijanskih/, i sledujmo ponajpre učenjima svetih otaca i Predanju svetih Apostola i Evanđelistâ.« – I Jovan Damaskin u svom 'Izloženju ortodoksne vere' ukazuje na niz harismatskih službi u Crkvi: »... Duhom Svetim govorili su Zakon i Proroci, i Evanđelisti, i Apostoli, i Pastiri, i Učitelji.« (IV, 90)
Svaki Apostol, pored dominantnog apostolskog naloga u duši, u sekundarnom vidu mogao je da deluje i kao Prorok, i kao Evanđelista, i kao Pastir. To se odnosi i na ostale mrežne pontifikatne harismatike. Apostol Pavle ukazuje da je za pronošenje Hristovog Evanđelja »postavljen kao propovednik, i apostol, i učitelj.« ('Timoteju', II, 1:11)
Oni koji su u Crkvi pokazivali da poseduju duhovne darove, njih je i Crkva birala za presbitere i episkope. Prve harismatske starešine i predvodnike sam Hristov Duh je izabrao i postavio, još dok nije bilo službenog episkopata. Visoki duhonosni nadglednici i delovodnici (actores) su, dakle, bili horizontalna spona među pomesnim crkvama i vertikalna spona koja je pomesne crkve (koja ih je snabdevala i izdržavala) povezivala u Vaseljensku Crkvu, povezivala sa pontifikatom Univerzalne Crkve; oni, kao mrežni harismatici, su se trudili na širokom umnožavanju pravednosti, istine i poznanja Gospodnjeg; njihova služba je, dakle, ponajprije bila okrenuta rašćenju Univerzalne Crkve i oni su Bogu odgovarali ponajprije pred pontifom Crkve. (Zato i sa njihovim nestankom dolazi do naglašenih raskola i sukoba u Hristovoj Crkvi.) 'Didahe', svakako sa preterivanjem, traži da se putujući apostol u pomesnoj crkvi ne zadržava duže od dva dana (11:5). Za pridošlog učitelja, evangelistu, ukazuje pak: »Ako /vam/ pak ko dođe i uči vas svemu ovome što je napred rečeno, primite ga.« (11:1) Apostol Pavle ukazuje za sveštenike koji su bili i učitelji: »Presviterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast, naročito onima koji propovedaju i poučavaju.« ('Timoteju', I, 5:17) 'Didahe' traži da se pomesni sveštenici poštuju kao i putujući i inkorporirani sveti dostojanstvenici: »... Nemojte ih prenebregavati, jer oni su vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.«
Nakon što je Petar izabran za Hristovog namesnika i pre nego što će u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu biti na Bratsvo izliveno Obilje Duha Istine, koji je se spustio u znaku delovanja četiri Elementa, Apostoli su simbolično bili opremljeni ponajprije štapovima i krunama, Proroci upaljenim svetiljkama i kadionicama sa žarom, Evanđelisti 'Knjigom Svetog Zakona', te Pastiri putirom i tanjirom (96:6-7). Za okupljeno Bratstvo se kaže da je brojalo oko 120 svetih duša (96:7; cp.: 'Dela', 1:15). Ko je činio tih 120 okupljenih i posvećenih duša (cp.: 'Letopisi', II, 5:12), najsvetije svešteno starešinstvo? Dakako 12 Apostola, 12 Proroka, 12 Evanđelista, 12 Pastira i 72 Učenika (cp.: 68:17), koji su ponekad znali da zakažu (31:9), i koji se u nekim novozavetnim manuskriptima pogrešno prikazuju kao 'sedamdesetorica', po uzoru na 70 Mojsijevih proroka-starešina ('Izlazak', 24:1.9; 'Brojevi', 11:24-25). Po izveštajima Avrelija Avgustina, nekadašnjeg Manijevog sledbenika, i manihejci su imali 12 učitelja i 72 episkopa kao predvodničko telo. Iako je Hrist u Svojoj pratnji imao mnoge ljude i žene, pa i Svoje roditelje, braću i rođake, ipak samo 120 učenika su činili Njegovo najranije i najpouzdanije sveto sveštenstvo. Nakon što je se pod Jakovom Pravednikom Hristova Crkva u Jerusalimu silno omasovila, po numeričko-ustrojstvenom uzoru na prvih 120 Sveštenika, i novo sveštenstvo je istovetno napravljeno i postavljeno, te pridruženo majčinskoj crkvi u Jerusalimu (96:12-13; cp.: 'Dela', 21:18). Pavle Taršanin, jedan od drugorazrednih harismatskih apostola, ukazuje za javljanja Vaskrsloga: »... Javi se Kefi, zatim Dvanaestorici /= dvanaestorici apostola/. /.../ Zatim se javi Jakovu /Pravednom/, pa onda svima Apostolima /uz njega/. A posle svih javi se i meni kao nedonoščetu. Jer sam ja najmanji među apostolima, koji nisam dostojan da se nazovem apostolom, zato što sam gonio Crkvu Božiju.« ('Korinćanima', I, 15:5.7-9) – Apostoli i Starešine uz Jakova, nadglednika Crkve u Jerusalimu, udostojeni su Hristovog viđenja tek nakon Njegovog prikazanja dvanaestorici svetih Apostola.
Ko prihvata učiteljsku (didaskalsku, evangelističku) službu, on se samim tim obavezuje da i sam uzorno ostvaruje ono što poučava; jer ko ne ostvaruje ono što uči, biće i teže osuđen ('Jakov', 3:1; v.: 'Pastir', prg. 103 i 100; Pseudo-Klementove 'Homilije', XI, 35; Pseudo-Klement: 'O devstvenosti', I, pogl. 11): »... Svaki prorok koji uči istini, ako ne tvori to što uči, lažni je prorok.« ('Didahe', 11.10) Sveti starešina, duhonosac je trebao da u potpunosti ima i pokazuje »ponašanje /= vrline/ Gospodnje – trMpoys Kyríoy.« (Ibid., 11:8) – Dakako, treba razlikovati velike, mrežne Proroke koji su delovali u Pontifikatu, od malih proroka koji su izrasli u pomesnim crkvama; prvi su ti koji su utelovljenjem, sa svetim nalogom u duši, dolazili izravno iz Neba, i njih je sam Bog izravno pozivao, podizao i pomazivao, dok su drugi bili rukopoloženi crkveni presbiteri i episkopi kojima je Gospod privremeno davao Duha proroštva i svedočanstva.
Apostolska, proročka i didaskalska, učiteljska harismatska služba u institucionalizirujućoj Crkvi praktično je potpuno nestala do kraja drugog stoleća. Proterivanje profetskog Duha povuklo je da se narod počinje sve više obraćati za 'pomoć' i 'pouku' raznim gatarima, pseudovidovnjacima i magičarima. Kada Trulski sabor misli da iz Crkve svojim kanonom (61.) može proterati takve opsenare i obmanjivače, pokazuje samo koliko je u takvoj prevenciji i čišćenju redova zakasnio. 'Didahe' pominje putujuće koruptirane proroke i apostole (mešajući donekle njihove službe) koji su drsko tražili da naplate svoj duhovni rad: »A što se tiče Apostolâ i Prorokâ, shodno zapovesti Evanđelja, ovako činite: svaki apostol koji dolazi vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda /i/ drugi dan. A ako se zadrži tri dana, onda je lažni prorok. A apostol kad odlazi /od vas/ neka ništa ne uzima osim hleba, koliko do /idućeg/ prenoćišta; ako pak traži i novaca, onda je lažni prorok. /.../ Svaki prorok koji u Duhu određuje trpezu, neće jesti od nje, inače je lažni prorok. /.../ A ako neko kaže u Duhu: daj mi novaca ili nečega drugoga, takvoga nemojte slušati.« (11:4-6.9.12) Božiji skupštinski prorok je, o svome redu, proiznosio Božiju reč uz trpezu, potvrđujući da čovek živi najpre od Božije reči, i zato on tada nije mogao jesti za trpezom: »Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju. Ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti. Jer možete svi - jedan po jedan - prorokovati, da svi uče i da svi prime utehu.« ('Korinćanima'. I, 14:29-31) – Od proroka se traži da božanski udeo svoje službe ne naplaćuje: Božiji darovi nemaju zemaljski cenu, i zato se besplatno daju vrlim ljudima; ko takve darove hoće naplatiti isti je kao onaj koji misli da može kupiti duhovne blagodati i sile. U Herminom 'Pastiru' iznosi se za apostole i učitelje koji su marljivo i čestito učili Evanđelje da će biti u društvu anđelâ (priča 9, 25; cp.: priča 9, 19). No Hermi se ukazuje i na degradirane i lažne profete, glasnike zemaljskog duha, koji su 'proricali' za novac i svetovne dobitke: »... Taj čovek koji smatra da ima Duha, uzdiže sebe i hoće da ima prvo mesto, odmah je drzak i bestidan i brbljiv, i živi u mnogim uživanjima i u mnogim drugim obmanama, i uzima platu za svoja proroštva, i ako je ne dobije neće da prorokuje. /.../ On se uopšte ne približava sabranju pravednih ljudi /= ne govori u crkvi/ nego ih izbegava, a prilepljuje se onima dvojedušnima i praznima, i prorokuje im po ćoškovima, i vara ih govoreći im sve sujetno, prema željama njihovim, ...« (Zapovest 11, 1 – prevod: Atanasije Jevtić; Eusebije: 'Historija Crkve', V, 18, 11 ). Kels pominje da je imao prilike da sluša (navodno sumanute) hrišćanske duhonosnike, što Origen pobija tvrdeći da se u njegove dane (druga polovina II stoleća) nikakvi proroci nisu pojavljivali: »... Strašnim pretnjama oni su dodavali čudne, gotovo bezumne i potpuno nejasne reči, toliko tamne i nerazgovetne da dokučiti njihov smisao nije mogao nijedan razuman čovek, ali je zato prvi bezumnik ili brbljivac, koji bi se našao u blizini, mogao da ih protmači kako mu je drago. /.../ Ovakve umišljene proroke i ja sam ne jedanput sopstvenim ušima slušao.« ('Protiv Kelsa', VII, 9.10) – Satiričar Lukijan iz Samosate (oko 120.-180. g.) u svome spisu 'O Peregrinovoj smrti' (De morte Peregrini) govori o prevarantu koji je se uvukao među hrišćane, tu dostigao visok položaj, čak i 'proroka' (cap. 11), bio nazvan 'novim Sokratom', te čak i iz tamnice izvlačio od prostodušnog verujućeg naroda novac i ono što mu je bilo potrebno za što komotniji život (cap. 12). Ako prihvatimo istinitim dato svedočanstvo, sve to ukazuje da Crkva druge polovine II stoleća više nije imala dara da ispituje duhove (cp.: 'Didahe', 11:7), i u njene redove su se stoga mogli komotno uvlačili prepredenjaci i obmanjivači. Apostol Petar, koji sebe epistolarno predstavlja kao harismatskog starešinu (I, 5:1) ukazuje na lažne harismatike, lažne proroke i učitelje, koji će se uvući u Hristovo stado: »A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unositi ubitačne herese i poricati Gospodara koji ih je iskupio, navlačeći na sebe brzu propast. I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću, zbog kojih će se huliti na istiniti put. I u lakomstvu iskorišćavaće vas izmišljenim rečima; njihov sud odavno ne docni i njihova propast ne drema.« (II, 2:1-3) – Poput apostola Jakova u njegovoj poslanici (3:1), i u Pseudoklementovoj poslanici 'O devstvenosti' ukazuje se na osudu onih 'učitelja' koji sami ne ostvaruju ono što uče: »Učitelji hoće da budu rečiti i da se pokažu takvi. Čuvajmo se suda koji preti /takvim/ učiteljima.« (1:11) – Kada su lažni apostoli i lažni proroci i lažni evangelisti počeli da krštavaju u narodu i pomazuju 'sveštenike', to je naravno u Crkvu unelo tešku i pogubnu trulež, koja je survala duhovni poredak.
Kao degradirani surogat Evangelistâ u Crkvi drugog stoleća pojavljuje se pseudosveštenički čin čitača (knjige), a kasnije i doktora teologije. Po Tertulijanu didaskal poseduje pravo učiteljstva (ius docendi), koje priliči samo muškarcu ('O krštenju', pogl. 1 i 17). Pošto gubi nadahnute učitelje, otuđena Crkva ponegde dopušta čak i da laici (u prisustvu episkopa) poučavaju i propovedaju sa katedre (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 19). Tek Trulski sabor (692. g.) laicima oduzima pravo da drže besede i poučavaju narod (prav. 64) Nedostatak putujućih učitelja i episkopi negde pokušavaju da zamene. Trulski sabor pak zabranjuje da episkop uči u gradu koji mu ne pripada (ali mu ne zabranjuje da učestvuje u rukopolaganju naglednika druge crkve, u skupštini za koju nije hirotonijski naznačen (prav., 20), što pokazuje i strah Crkve od širenja 'nepodobnih' učenja. Svoj osiromašen besedničko-katehetski život erozirana Crkva je onda pokušala da nadomesti pravljenjem za nepreporođeno oko primamljivog liturgijskog pozorišta.


l. Da li je Hristovu Crkvu kao njen pontif
predvodio Simon Petar ili Jakov Pravednik? Da li je imperator
mogao biti prvosveštenik u Hristovoj crkvi?
Da li je rimski episkop mogao da postane vaseljenski episkop?

Ako ne bi poznavali organizacioni profil, ustrojstvo rane Hristove Crkve, na osnovu redigiranih 'Dela apostolskih' možda bi i izveli zaključak da je Hristovom Crkvom upravljao Isusov brat – Jakov Pravednik; tako Pavlov satrudnik lekar Luka piše: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s njima poseti J a k o v a, a sve Starešine su bile prisutne.« (21:17-18) U 'Poslanici Galatima' Pavle stubovima Crkve naziva Jakova /Pravednika/, Kefu (Simona Petra) i Jovana (2:9), a ukazujući na svoje posete Jerusalimu opet kao središnju figuru Crkve u Jerusalimu predstavlja Isusovog brata, nazira i esena Jakova: »... Posle tri godine odoh gore u Jerusalim da upoznam P e t r a, te ostah kod njega petnaest dana. A nikoga drugog od apostola nisam video sem Jakova, brata Gospodnjeg.« (1:18-19; v.: 2:2) Apostol Pavle pred Jakovom i jerusalimskim starešinama pripoveda o svojim misionarskim podvizima: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s nama poseti Jakova, a sve starešine su bile prisutne. I pošto ih pozdravi, pričaše im u pojedinostima sve što je Bog njegovom službom učinio mnogobošcima.« ('Dela', 21:17-19) – U Pseudo-Klementovim spisima Jakov je nazvan gospodarom i episkopom Crkve, te gospodarom i episkopom episkopa (Recognitiones, III, 74; I, 68). Tako se u pseudoepigrafu 'Klementovo pismo Jakovu' episkop rimski obraća Pravedniku kao gospodaru i episkopu (svih) episkopa, upravitelju svete Jerusalimske Crkve Jevreja: š»uĽ·Â 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔÉ˝ ŔąĂşyŔó, ´ąsŔż˝Äą ´r Ät˝ 9µÁżĹñ»tĽ łw±˝ ˛Á±wÉ˝ şş»·Ăw±˝ ... (1:1) Slično obraćanje stoji i na početku ‘Petrovog pisma Jakovu’: »Petar, Jakovu, gospodaru i nadgledniku svete Crkve -  sÄÁżÂ 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔó ÄĆ łw±Â şş»·Ăw±Â ...«
Dok Simona Petra nalazimo kako prebiva u Jerusalimu ili Antiohiji (2:11), ili kao putujućeg apostola, Duhom upućenog pre svega 'obrezanima' – Jevrejima, dotle velikog asketu i molitelja Jakova Pravednika (koji nije poput dela učenikâ od strane judejske vlasti i življa prognan iz Svetog Grada posle mučeničke Stefanove smrti – 'Dela', 8:1.14) vidimo stalno prisutnog u Jerusalimu. Jer on je i bio višedecenijski episkop, anđeo, Hristove Crkve u Jerusalimu, eparhijski (he eparheía = oblast kojom upravlja eparh) nadglednik prvonastale lokalne, pomesne Crkve koja je bila i središnja Crkva, te nazirski predstojatelj pri Solomonovom Hramu, u kome su se okupljali i hrišćani: »Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u Hramu, ...« ('Dela', 2:46) Na čelu svake lokalne i urbane, organizaciono-hijerarhijski upotpunjene crkve (grč.: ekklsía = skupština), koja je i sabor (grč.: sýnodos), skup (sýnaksis) i zajednica (koinMnía) vernih okupljenih u Hristovo Ime, bio je kler sastavljen od jednog nadglednika, presbiterijuma (starešinskog veća) i đakonâ. Episkop i presbiterimi činili su savet (grč.: synédrion) zajednice. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' ukazuje se za majku svih crkava, Hristovu Crkvu u Jerusalimu: »A Crkvi u Jerusalimu bi dat Jakov, brat Gospodnji, za njenog predstojatelja i anđela; i pod njim dvadeset i četiri sveštenika u četverostrukoj službi, te pomoćnici i uz to đakoni.« (96:13) – Historik Eusebije, prenoseći zapise znamenitog hrišćanskog učitelja Klementa Aleksandrijskog (umro oko 217. g.), kazuje takođe da je Jakov Pravednik prvi dobio episkopstvo u Hristovoj Crkvi Jerusalima: »Kliment u VI. knjizi svojih 'Primera' /Hypotyposes/ potvrđuje to kazivanje, pa iznosi: "Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle Njegovog Vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog". – U VII knjizi on piše ovo: "Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim Apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, među kojima je bio i Barnaba ... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova /Hrama/ i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu'.« ('Historija Crkve', II, 1) – Jakov Pravednik, znameniti službenik Hrama, koji je ubijen uz hram, blizu Hrama je i sahranjen, kako prenose Hegesip (II, 23, 18) i monahinja Egerija: »U crkvi koju nazivaju Sveti Sion, nalazi se presto Jakova, brata Gospodnjeg, koji je sahranjen pored Hrama.« (Petar Đakon: 'O svetim mestima', E) – U 'Bakrenom svitku' sa Mrtvog mora pominje se grobnica i bašta znamenitog Pravednika, Cadoka (col. 119).
Jakov Pravednik, doživotni vegeterijanac i asketa, koji je pripadao i esenskom redu, kao episkop Hristove Crkve u Jerusalimu proveo je nekih 26 godina: od 36. do 62 godine, kada ga je judejski prvosveštenik Hanan II. dao pogubiti. Flavije o tome u svojim ‘Starinama’ izveštava: »... Čuvši za smrt Festa /= rimskog namesnika Judeje 60.-62. g. ne./, Imperator posla Albina za namesnika u Judeju. U to vreme kralj /Agripa/ lišio je Josipa prvosvešteničkog dostojanstva i postavio mu kao naslednika Hananovog sina, koji je takođe zvan Hanan. /.../ Hanan Mlađi /.../ imao je krutu i nemirnu narav; pripadao je sadukejskoj stranci. Pošto je bio takav / čovek /grub i žestok sudija/, Hanan je smatrao da je nastupila povoljna prilika /za udovoljenje svojoj surovosti/, jer je Fest umro a Albin bio još na putu. Stoga on okupi Sinedrion i postavio pred njim Jakova, brata Isusa, kojeg nazivaše Hristom, kao i nekoliko drugih lica. Optužio ih je da su prestupili Zakon, i predao ih da budu kamenovani.« (XX, 9, 1) Nakon negodovanja pred Agripom (koji je dolazio iz Aleksandrije) dela pravdoljubivog naroda zbog ovakve brutalne i neopravdane egzekucije nad sveštenoslužiteljem Jakovom, kralj je Hanana, nakon tri meseci službovanja, lišio položaja velikog sveštenika.
Posle smrti Isusovog brata Jakova, kormilo Crkve u Jerusalimu preuzeo je još jedan posvećenik iz Hristovog galilejsko-nazarenskog roda (poznatog po tome što je Pashu beskrvno obeležavao – 'Dvanaestorica', 6:1), Isusov rođak – Simon, Spasiteljev, sin Kleope i Marije, sestre blažene Marije ('Luka', 24:18, cp.: 'Jovan', 19:25); Eusebije: 'Historija Crkve', III, 11), koji je lično video i slušao Gospoda (Eusebije, III, 32), i mučenički postradao u dubokoj starosti, u 120. godini života, u vreme imperatora Trajana (107. godine).
U redigovanim evanđelskim i uopšte novozavetnim tekstovima gotovo uvek vidimo da je Simon Petar, prozvan Kefa ('stena' na aramejskom – 10:7), među Dvanaestoricom uvek kao prvi pomenut ('Matej', 10:2; 'Marko', 1:36; 'Luka', 9:32; 'Dela', 2:14 i drugde), što odražava ulogu koju je on imao u Hristovoj Crkvi, i osvedočuje ga kao istinsku stenu isklesanu iz Velike Stene, Hrista Spasitelja. I sam Hrist, Summus Pontifex, najavljuje ga kao prvi temelj na kome će podići Svoju slavnu Crkvu, kao prvog među jednakima, u središtu jednakih, a ne kao prvog nad ostalima: »Ti si stena /izvađena/ iz Stene, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju; i Ja ću tebe podići iznad Moje Dvanaestorice da budeš Moj zastupnik na zemlji kao središte jedinstva Dvanaestorice, a drugi će biti pozvan i izabran da zauzme tvoje mesto među Dvanaestoricom, a ti ćeš biti služitelj služiteljima, i napasaćeš Moje ovnove, Moje ovce, i Moje jaganjce.« ('Dvanaestorica', 89:8) – Međutim, Gospod takođe i svu Dvanaestoricu pokazuje kao temelje Svoje Crkve (44:5, 70:7; cp.: 'Isaija', 51:1; 'Otkrivenje', 21:14). Najveću vlast Gospod je dao svim Apostolima, i udeo u toj vlasti osećao je i Pavle Taršanin: »... Ni po čemu nisam manji od prevelikih Apostola.« ('Korinćanima', II, 11:5; v.: 12:11; I, 15;19; 'Galatima', 2:6: ) Hristova Crkva nije bila utemeljena samo na Petru, već na svim Apostolima i Prorocima, na Hristu kao Ugaonom Kamenu ('Efescima', 2:20-21).
Posle Hristovog Vaznesenja Petar od Bratstva biva prihvaćen kao Hristov namesnik i predstavnik (ne zamenik!) na Zemlji, vrhovni sveštenik – pontif (pontifex) velike, vaseljenske, katoličanske Crkve, koja je bila jedno telo iako je po raznim mestima imala obitavališta crkvenih skupova, telo čija Glava je bio i ostao Hrist Istiniti (cp.: 'Korinćanima', I, 1:12-13): »Onda Jovan i Jakov odvojiše Petra iz svoga broja uz polaganje ruku, da bi on mogao presedavati nad njima u Ime Gospodnje, govoreći: 'Brate, budi kao kamen isklesan, kocka. Upravo ti, Petre, koji si Petra/Stena, svedočanstvo Istine nosiš na svakoj strani'.« (96:5) – Možemo, dakle, videti jasno: dok je Jakov Pravednik upravljao središnjom lokalnom Hristovom Crkvom, Crkvom u Jerusalimu, Petar, sin Jonin, je u Hristovo Ime namesnički bdio nad celom, univerzalnom (katoličkom) Crkvom. Po Pseudo-Klementovim sastavu AnagnMrismoin apostol Petar u feničanskom Tripolisu upozorava narod: »Ne verujte nijednom učitelju ako on ne donese iz Jerusalima svedočenje Jakova, brata Gospodnjeg, ...« (4:35) – Kao što je Petar bio učitelj Vaseljene, tako su to bili i ostali Apostoli, jer Hrist je svim apostolima dao istu Vlast, a Petar je mogao biti prvak samo ako je imao i apostole uz sebe, na svojoj hristonosnoj strani.
Petar je vršio službu kako Hristovog namesnika, pontifa, tako i apostolsku službu: putovao je, poučavao, podizao mesne crkve, pored ostalih i onu u Rimu. U Rimu je i stradao pod Neronom gde je po predanje razapet naopako. Petrov boravak i stradanje u Rimu neverodostojna predaja je kasnije grubo interpolirala, pa ga je proglasila prvim rimskim episkopom. No Hrist Petra nije načinio vrhovnim sveštenikom Rima, već prvim sveštenikom Svoje, Univerzalne Crkve. Rimska crkva nije ni majka ni učiteljica svih crkava, već je to bila Crkva u Jerusalimu. Po rimskoj suprematotskoj teologiji sveti apostol Petar nije samo osnovao Crkvu u Rimu, nego je u Rim za večnost preneo svoju katedru (cathedra) i svoju stolicu (sedes), tako da sva vlast koju je imao apostolski Prvak, potom sukcesivno i prejemstvom prelazi na one koji zauzimaju Petrovu Stolicu. Rimski pontif Damas (366.-367. g. ne.) prvi u potpunosti poistovećuje Apostolsku Stolicu sa navodnom Petrovom Katedrom u Rimu I sami rimski episkopi počeli su sebe da smatraju ‘Petrovim naslednicima’ i ‘vrhovnim upravljačima Crkve’. Inokentije III u jednome svome pismu iz 1199. g. naznačuje: »Primat Apostolske Stolice /Apostolicae sedis primatus/, koji nije ustanovljen od čoveka, nego od Boga, može se dokazati mnogim evanđelskim i apostolskim svedočanstvima.« (Acta, I, 9, 187-188)
Takvo iskrivljeno i okrnjeno viđenjenje, koje ne razlikuje apostolsku od episkopske službe, donelo je velike podele i sukobe u Hristovoj Crkvi. Apostolstvo i nadopunjujuće mu profetstvo je harismatska služba u koju uvodi i postavlja sam Duh Sveti. Još pre rođenja Crkve u Palestini, takav Božiji poslanik i prorok bio je Jovan Krstitelj. Neko ko bi bio samo episkop, arhont i anđeo u (pomesnoj) Crkvi, on nikako ne bi mogao da bude i prvak Univerzalne Crkve. Čak ni Jakov Pravednik, iako je bio prvi arhont, prve, majčinske Jerusalimske Crkve, nije mogao da bude pontif Univerzalne Crkve. Jerusalimska katedra je imala jurisdikcioni i uglednički nadglednički primat samo dok je imala Apostolski krug uz sebe. – Epifanije Kiparski iz izvitoperenog predanja prenosi: »... Prvi apostoli Petar i Pavle i sami su bili episkopi u Rimu.« (Haer. 27, 6) Naravno, jedna crkva je u datom trenutku mogla imati samo jednog regularnog episkopa; dvojna episkopska vlast, po principu rimske konsularne magistrature, hrišćanstvo nije poznavalo kao regularnu upravljačku kategoriju. Po uzoru na Hrista Petar je stalno ekspediciono-propovednički nastupao i istovremeno nadgledao razvoj Bratstva. – Basilije Veliki, pristalica načela kolegijalne sukcesije (gde su sve episkopske stolice uzimane i kao sedes apostolicae), kada je Ambrosije postavljen za episkopa u Mediolanu, i njegovu katedru vidi kao nosioca Apostolske Vlasti: »Gospod te je podigao na Apostolsku Katedru.« ('Poslanice', 197, 1) U Ambrosijevo vreme Apostolska Katedra već dugo nije bila u paganizirajućoj Crkvi. Nosilac istinske Vlasti u Crkvi nije ničija episkopska katedra (koja se navodno može lančano naslediti), već je nosilac Vlasti Duh Sveti, Koji se nasleđuje i zadobija predanim i služiteljskim duhovnim životom. Bez živog prisustva Duha Svetog u Crkvi, i bez harismatskog Apostolstva, besmisleno je i nakaradno je govoriti o Hristovom pontifikatu i namesništvu na Zemlji. Duh se ne vezuje za institucionalno-hijerarhijske figure, već za život onih koji Hrista stavljaju u središte svoga života. – Konstantinopoljski patrijarh Tarasije u svojoj poslanici (upućenoj oko 787. g. ne.) rimskom primasu (lat.: primus = ‘prvi’, superlativ od prior) Hadrijanu, priznaje uvreženu zabludu da je rimskome Bratstvu apostol Petar ostavio (supremacionu) katedru.
Vaseljenskom Crkvom sveti apostol Petar, sa Apostolima i Prorocima, najverovatnije je upravljao prevashodno iz Jerusalima i velike Antiohije, koja je kasnije, posle rušenja Jerusalima, dobila na značaju (cp.: 'Dela’, 11:26), postala središte širenja hrišćanske vere. Kao drugog posle Petra pontifa univerzalne Crkve nalazimo Ignatija Bogonosca (67.-107. g.), od koga su nam sačuvane sedam poslanice. Tako najveći crkveni besednik Jovan Zlatousti ukazuje: »Ignatije je savršeno upravljao Crkvom u vreme kada njen put još nije bio dobro utrven. On je upravljao Crkvom naše otadžbine, takvog velikog grada, i mnoštvom naroda od dvesta hiljada. Pre Ignatija, Petar, nastojatelj /epistats/ sve vaseljene, ovde je /u Antiohiji/ dugo vremena boravio, kao da je naša Lađa /– Crkva/ bila protivteža cele vaseljene. A Ignatije je posle njega nasledio načalstvo te Crkve.« (PG, L, 593) – Ignatije je skoro 40 godina iz Antiohije upravljao Crkvom u Siriji (v.: ‘Ignatijeva Poslanica Efescima’, 3:2) i uopšte Hristovom Crkvom; no on nije imao i nije postigao onaj autoritet koji je imao apostol Petar. Inače, duhovni uticaj Sirijske Antiohije bio je izrazit i očigledan i u Palestini, i u Kilikiji, i u Arabiji.
Origen u ‘Homiliji na Luku’ (6:3) iznosi: »Našao sam zapisano u ‘Poslanici Mučenika’, velim za Ignatija, drugog posle Petra episkopa Antiohije, koji je u vreme gonjenja /hrišćana/ bio u Rimu bačen pred zverove, gde kaže, ...« – To što je u jednom periodu svoga života Petar upravljao Crkvom iz Antiohije, predaja je napravila kao da je on bio episkop Antiohije. Nabrajajući znamenite episkope i historik Eusebije Kesarejski iznosi: »I čoveka od mnogih sve do danas još slavljenoga – Ignatija, koji je po prejemstvu iza Petra drugi preuzeo episkopstvo Crkve u Antiohiji.« ('Historija Crkve', III, 33) – Sokrat Sholastik (početak V stoleća) iznosi za Ignatija, nadzornika Crkve u Antiohiji, Crkve u Siriji, i vaseljenske Crkve: »Ignatije Antiohijske Sirije, treći /po redu/ iza apostola Petra, episkop, imao je viđenje anđelâ kako slavoslove Sveto Trojstvo antifonskim pesmama ...« ('Historija Crkve', VI, 8) Pred rimskim imperatorom sveti sveštenomučenik Ignatije Bogonosac optužen je kao otac svih hrišćana, kao poglavar Hristove Crkve. I bačen je lavovima, ... Pola stoleća kasnije i Polikarp Smirnski stradao je optužen i kao »učitelj Azije, otac hrišćanâ.« (‘Stradanje Polikarpa Smirnskog’, 12:2) Slično ukazuje i Jeronim u ‘slavnim muževima’: »Polikarp, učenik Apostola Jovana i od njega postavljen za Episkopa Smirnjana, postao je princeps cele Azije, ...« (17)
Da Hristova Crkva vremenom nije izgubila položaj i značaj vaseljenskog primasa, prvosveštenika, ne bi se kasnije ni rimski imperatori (koji su zvanično nosili i titulu pontifex maximus – vrhovni sveštenik, od 12. g. se. do 379. g., kada je Gratijan odbacio datu titulu) mogli legitimno nametnuti kao ‘prvosveštenici’, koji sazivaju (ponajprije vaseljenske) sabore i potvrđuju odluke merodavne za ustrojstvo i doktrinizaciju Crkve, koji odlučuju od Crkve nepodobne sveštenike (na primer imperator Valentijan je odlučio ebionitstvu naklonjenog Fotina iz Galogrekije – Tertulijan: ‘O znamenitim muževima’, pogl. 107) ... Sokrat Sholastik izveštava kako su u Konstantinopolu makedonijevci arijanskog cara Valenta, progonitelja nikejskih hrišćana, molili da sazove sabor »radi popravljanja vere.« ('Historija Crkve', IV, 2) – Simeon Solunski, protežirajući značaj i ulogu Crkve u Konstantinopolu ukazuje: »Pri raspravama o božanskim dogmama i ostalom sveštenom predanju, zakone nije donosio samo onaj jedan episkop koji beše u Konstantinopolskoj crkvi, nego se na zapovest i nastojanjem pobožnih careva, sabiraše episkopi, koji behu po celom svetu vođe pobožnosti.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 93) U jednom svom pismu caru Trajanu Plinije Mlađi traži od njega, kao od prvosveštenika, rešenje kako da postupi u vezi odobravanja prenosa posmrtnih ostataka, što su od njega zahtevala određana lica čijim rođacima su nadgrobni spomenici bili oštećeni ili poplavljeni: »Znajući da se u Rimu za slučajeve ove vrste podnosi zahtev svešteničkom kolegijumu, ja sam odlučio da tebe, gospodaru, pitam za savet, kao vrhovnog sveštenika, da bih bih znao tvoju želju kako da se ophodim u takvim i sličnim situacijama.« ('Pisma', X, 68) – Imperator Julijan za sebe ukazuje: »... Zahvaljujući bogovima nosim titulu vrhovnog sveštenika, iako nipošto nisam dostojantako visoke dužnosti.« ('Pismo Temistiju', 298 C) – Atanasije Veliki (izabran za episkopa Aleksandrije 328. godine), autor dokumentarno značajnog dela 'Historija saborâ u Ariminu i Seleukiji', koji je proganjan zbog privrženosti nikejskoj veri, u jednoj svojoj poslanici, upućenoj prijateljima, povodom sabora u Ariminu pod pokroviteljskom cara Konstantija, iznosi za okupljene sveštene aktere: »... Pišući tobož o Gospodu, oni kažu za Konstantija, da je on vladalac /despótn/, zbog toga što je on dao snagu njihovoj nečasnoj nauci, pa pridodajući samom caru ime večnoga, odriču večnost Sinu Božijem. /.../ Kao što Frigijci govore za Montana i Maksimilu, tako i ovi kažu za Konstantija, da je to njihov episkop.« (Sokrat Sholastik, II, 37) – Na lokalnom saboru u Mediolanu 355. g., car Konstantije koji je hteo da ovaj skup osudi Atanasija Aleksandrijskog, a sabor se sa tim nije hteo složiti, ovaj im je saopštio: »Moja volja – eto vašeg kanona!«
Pogromaški bizantijski car Justinijan postavio je se kao 'vrhovni sveštenik' Crkve, dao je sebi pravo i da postavlja i razrešava klerike, kao i da prodaje ugledne svešteničke službe. Prokopije tako pripoveda kako je Justinijan nekog pretvorenog hrišćanina, ljubimca svoje žene Teodore, imenovao za episkopa u Aleksandriji, gde je zbog ubistva uklonjen s položaja: »Posle nekog vremena, Pavle dođe u Konstantinopol, i ponudi caru sedam zlatnih kentenarija kako bi ga ponovo ustoličio na sveto mesto. Justinijan odmah zgrabi novac, ophodeći se prema njemu s velikim uvažavanjem, te pristane da ga imenuje za episkopa Aleksandrije, i to vrlo brzo, iako je drugi čovek bio na tom položaju.« ('Tajna historija', 27) Šesti Vaseljenski sabor, kao i Četvrti ranije (prav. 2), regulativno ustaje protiv simonije, unutrašnje kupovine klerikalnih zvanja i službi: »Koji su novcem kupili postavljenje, a ne usled toga što su izabrali sveštenički život i što su o svemu podrobno ispitivani, bilo da je reč o episkopima ili bilo kome drugom iz klera, zapovedamo; takvi moraju biti nizvrgnuti, kao i oni koji su ih postavili.« (Prav. 22) Vezujući se za svetovnu monarhiju, pojedini klerici su umišljali da na monarhističko-rodbinski princip mogu predavati svoju sakralnu vlast i dostojanstvo: »... Ako neki episkop predstavi crkvi heretike ili neznabošce, bili mu oni rodbina ili ne, te ih postavi za svoje naslednike, protiv takvog episkopa, i nakon njegovog upokojenja, neka se izrekne anatema, ...« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 92)
Inače, u starom Rimu, sveštenike je najpre birao narod na osnovu kandidatskih listi pripremljenih od strane svešteničkih kolegijuma, ili bi sami ti kolegijumi kooptiranjem birali nove članove. Već u carsko doba sveštenike bira senat na carev predlog ili preporuku: »... Kesar predloži senatu da Viteliju, Veraniju i Serveju dodeli zvanje sveštenika.« (Takit: 'Anali', III, 19) – Rimska religija je bila potpuno profanisana i za državu vezana religija. Zato su i rimski imperatori, kada su prihvatili hrišćanstvo kao državnu religiju, postavili se i kao prvosveštenici i tutori te religije. Konstantin Veliki je često pred narodom iznosio besede o pitanjima vere (Eusebije: 'Život Konstantinov', IV, 29), postavivši se očigledno kao pastir Crkve. Nekršteni car Konstantin, koji je u Nikeji sazvao mnoge episkope, u svojoj Poslanici Crkvi u Aleksandriji i svojoj Poslanici crkvama (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 9) izražava svoje zadovoljstvo što sa episkopima može biti »ravan drug u službi.« – Eusebije, ideolog Konstantinove 'hrišćanske' države stavlja u usta Caru sledeće reči, upućene jednom prilikom episkopstvu, kojim se on lažljivo ograničavao samo na nadgledništvo pagana i nekrštenih: »Vi ste episkopi onih koji su unutra u Crkvi, a ja sam od Boga postavljeni episkop onih koji su izvan /epískopos tMn ektós/.« (IV, 14) Car Lav II nadmeno ukazuje i piše rimskom pontifu Gregoriju II (715.-731. g. ne.): »Car sam i sveštenik.« (Mansi, II, 976) Na arelatskom (353. g. ne.) i mediolanskom (355. g.) saboru imperator Konstantije preteće je ukazao da njegova carska želja važi kao kanon. Na saborima pored cara mogli su prisustvovati i njegovi izaslanici i senatori, koji su često vršili pritisak na volju i odluke crkvenih poslanika. Za 'pobedonosnog' cara Konstantina Velikog, 'sunce' Rimskog Carstva, koji je Crkvi poklanjao 'naročito staranje', Eusebije uznosi: »... Kada su u raznim krajevima /klerici/ imali među sobom izvesne razmirice, on je, kao neki opšti episkop /koinós epískopos/ od Boga postavljen, sazivao sabore služitelja Božijih.« ('Život Konstantinov', I, 44) Ako su se na saborima donosila i razmatrala 'samo' duhovna, verska (a ne i politička) pitanja, zašto bi sabore sazivao car, državni poglavar? Zašto je Crkva dozvolila da se jedan imperator, predstavljao se on i hrišćaninom, nametne kao njen prvosveštenik?
Vremenom, u Crkvu je se uvukla pošast investiture: 'pomazani' svetovni vladaoci (i njihovi vazali) počeli su daju duhovna zvanja crkvenim upravljačima, kao i da sami sobom, po njihovoj smrti, popunjavaju njihova duhovna mesta (ponajprije da bi preuzeli njihova posednička bogastva). Koliko je pogrešno da se sveštenik postavlja kao svetovni vladar, toliko je izopačeno i da se svetovni vladar postavlja kao (vrhovni) sveštenik; obojici slavoljublje i častoljublje pomućuje um. Potpuno je paradoksalno je da jedan monarh, koji uz to nije ni regularno pomazan klerik, postavlja sveštenoslužitelje u Hristovoj Crkvi. Potpuno pogrešno je i da primorava i okuplja episkope kako bi ovi rukopoložili nekog ko je njemu po volji; tako, kada je presbiter Pavle rukopoložen za episkopa Konstantinopola, arijanstvu naklonjen car Konstantije okuplja arijanske sveštenike, zbacuje Pavla sa katedre i postavlja Eusebija Nikomedijskog za episkopa Konstantinopola (Sokrat: 'Historija Crkve', II, 7) Vidi se jasno da paganizirana, imperatorska Crkva, koja je izdala Hrista i Hristovu Državu, ne može da se poziva da ima apostolsko prejemstvo, da ima regularnu hirotonijsku liniju do svete Dvanaestorice. Da je Crkva katehetama zadržala jak kriterijum za posvećenje i ulazak u Hristovu lađu, da je tako dobila i zadržala istinski prosvećen verujući narod, onda bi i takav prosvećen narod znao da izabere sebi dostojne upravljače, koji se ne bi prodavali i slubljivali sa svetovnom vlašću. Car iznedren iz nezapamćenog imperijalnog grotla Zla, postavio je se kao hrišćanski 'prvosveštenik', iako vrlo dugo nije bio, kako Rufin ukazuje, ni kršten u Hristovo Ime; Konstantin je kršten u predgrađu Nikomedije (od strane arijana Eusebija Nikomedijskog) tek nekoliko dana pred smrt, kad je se razboleo, a krštenje je, po Teodoretu, odlagao dotad jer je ranije želeo da se krsti samo u Jordanu ('Historija Crkve', I, 32). Konstantin je zamišljao da se kao hrišćanin pokazuje time što će mnogobošcima razarati njihove hramove i primoravati ih da pređu na hrišćanstvo, a hrišćanima podizati raskošne bogomolje, bazilike, za koje možemo reći da su pre bili hramovi posvećeni njemu nego Hristu Bogu (Sokrat Sholastik, I, 3) Taj 'dobrodeteljni i vrli' car, koji je svoje Carstvo nastojao hrišćanstvu da predstavi kao »sliku Carstva Hristovog« ('Život Konstantinov', III, 13), častoljubivo je održavao svoje 'božanske statue' (Sokrat Sholastik, I, 17) i postavljao ih čak i po hramovima (I, 18, init.). Rimska ekumena i Rimski mir (pax Romana), nisu pod Konstantinovo žezlo ujedinili, do tada žestoko progonjeno hrišćanstvo, već su naprotiv povukli najveće i najpogubnije podele i sukobe u samom hrišćanstvu.
Retko koji bogoslov je imao odvažnosti i pronicljivosti da se argumentovano suprostavi imperatorskoj supremaciji nad Crkvom. Rimski carevi su prestali da gone Crkvu upravo zato što su uvideli da je i bez progona mogu potčiniti sebi, svojoj teokratiji. Dogmatičar i ikonofil Jovan Damaskin bledo zagovara crkvenu nezavisnost (bez da ima Hrista na svojoj strani) ukazujući caru Lavu III, koji je izdao ukaz protiv poštovanja ikona, idolopoklonstva koje je bilo potpuno strano izvornom hrišćanstvu: »... Ne verujem carskim kanonima koji zapovedaju Crkvi, već verujem sveotačkom predanju.« ('O ikonama', II, 16) Atanasije Veliki pogođen nastalom saborskom sponom arijana i Imperatora negoduje: »Konstatije se poziva na sud episkopâ, a sam radi što je njemu po volji; sabrali su se zajedno heretici i car, da bi on, pozivajući se na episkope, po svojoj volji činio što hoće. /.../ Kod njih je kao u pozorištu: episkopi, kao glumci, igraju uloge, a Konstantije raspoređuje uloge.« (Historia Arianorum, pogl. 52) – Hosija Kordobski, nekadašnji savetnik cara Konstantina (koji ga je i podstaknuo da sazove Sabor u Nikeji), nezadovoljan politikom Konstantinovog sina Konstantija na zapadnim saborima, piše mu: »Prestani sa prinuđivanjem, nemoj izdavati edikte, nemoj slati pratioce /.../ Ne smeš se mešati u crkvene poslove ni davati nam zapovesti. /.../ Bog ti je poverio carstvo, a nama Crkvu.« (PG, tom. XXV, col. 745.746) Maksim Ispovednik, koji je u početku bio sekretar cara Heraklija a potom odbio da potpiše monotelitski carski tipos, ustaje protiv nekih uvrežujućih zabluda: »Koji to kanon nalaže da treba priznavati samo one Sabore koji su se sastali po zapovesti cara? Blagočestivo crkveno pravilo smatra za svete i priznate Sabore samo one koje je potvrdila pravilnost dogmi.« Da se Crkva nije vezala za Carstvo, da nije uplovila u mutne svetovne vode, ni carske figure ne bi mogle da drže njeno kormilo, da sude po pitanjima vere, da postavljaju i raščinjuju jereje. Prema (vaseljenskim) saborima, u Crkvi Starog i Srednjeg veka, imperator je imao široke prerogative: kao što smo već rekli, najpre pravo da saziva vaseljenski sabor (oikoymenik sýnodos), pravo da kontroliše saborski rad, pravo da premesti sedište saborovanja, pravo da prekine saborovanje, pravo da zaključi saborsko zasedanje, pravo da potvrdi saborske zaključke i proglasi ih državnim zakonima. Neki od imperatora nastojali su da zadrže nepristranost na saborskim obračunavanjima jerejâ. Tako car Markijan (450.-457. g. ne.) odgovara monofisitima koji su mu se obratili računajući na njegovu, carsku intervenciju: »Da sam ja hteo da sednem između vas i onih drugih /- ortodoksnih/ monaha, ja ne bih ovde ni mučio sveti i Vaseljenski sabor.« (Mansi, XII, 987)
Kako je raslabljena Crkva mogla da bude nezavisna od carsko-imperijske vlasti, kad je od svetovne vlasti zahtevala privilegije za sebe, zahtevala od vlasti da se ona obračuna sa crkvenim frakcijama, da im ruši hramove, proganja ih, nameće im razne dadžbine i da ih mačem i ognjem zatire?! Pomesni Kartaginski sabor dodvornički ustanovljuje: »Da se od najslavnijih careva izmoli da konačno budu uništeni ostaci idolopoklonstva, i to ne samo /gradski/ kipovi, nego i oni koji se nalaze po šumama i drugim mestima.« (Prav. 95) – Naprasiti, lakomisleni i slavoljubivi primus konstantinopolske patrijaršije, Nestorije (428.-431). g. ne.), koga su izabrali samodršci, po svom rukopoloženju pred narod, u svojoj besedi usmerenoj na cara, iznosi: »Daj mi care zemlju očišćenu od heresa, a ja ću ti dati Nebo! Pomozi mi da istrebim heretike, a ja ću ti pomoći da pobediš Persijance!« (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 29) – Koliko daleko je otišlo sljubljivanje Crkve sa svetovnom državom i vlašću pokazuju i primeri sahranjivanja vladalačkih figura u kriptama pojedinih crkava. Još je Konstantin Veliki, u zlatnom kovčegu, sahranjen u Hramu svetih Apostola (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 40) (Treba zapaziti da naprimer Gregorije Dvojeslov zabranjuje hramsko sahranjivanje upokojenih.) – Visoki rimski državni službenik, Rutilije Namatijan (Namatianus, prva polovina V stoleća), privrženik stare rimske religioznosti, u svojoj pesmi De reditu suo daje opasku protiv hrišćana koji su dolazili pre svega iz jevrejstva: »Narod koji smo pobedili sad nas je pobedio.« (I, 398)
Crkva siromašnih postala je Crkva bogatih klerika, Crkva vezana za svetske bogataše i uglednike. Darovi bogataša i vladara (koji su pljačkali crkve obeležene kao 'heretičke') doprineli su da službena crkva dođe do velikog bogastva i znatnih poseda, što je bilo mamac za slavoljubive i srebroljubive ljude, koji u biti ništa nisu imali sa istinskom pobožnošću, da na razne iskvarene načine, pa i simonijom, dođu do službenih položaja u paganiziranoj, profanisanoj i podržavljenoj crkvenoj hijerarhiji. Tek je Gregorije VII, koji je palicu rimskog pontifa uzeo 1073. godine, ustao protiv laičke investiture (naravno ne iz ljubavi prema Hristu već radi proboja papske supremacije, i podređivanja evropskih kruna papskom Rimu), protiv ustaljene prakse da kraljevi (i grofovi) postavljaju episkope poklanjajući im palicu i prsten, kao simbol njihovog duhovnog vladanja i 'mistične' ženidbe sa Crkvom.
Kada je se Rimska crkva vezala za Franačko Carstvo i Sveto Rimsko Carstvo, počela da pomazuje njihove monarhe (papa Leon III je na Božić 800. g. ne. u Rimu pomazao i krunisao Karla Velikog za imperatora Zapadnog rimskog Carstva, koji je se potom nastojao postaviti i kao glava Crkve, što dobro pokazuju Libri Carolini i sabor u Frankfurtu iz 794. g. ne. na kome je sam Karlo presedavao), to je produbilo netrpeljivost Crkve na Istoku, koja je se već vezala za bizantijske vladare. I danas, naprimer engleska Episkopalna crkva kao svog poglavara ima i prihvata monarha Engleske, što je jedna užasavajuća činjenica. Umesto da se distancira od vlasti ovog sveta, da gradi Hristovu Državu i Hristovo Kraljevstvo Mira, paganizirana Crkva je duboko uplovila u mutne vode ovoga sveta, i svalila teške grehove na sebe; jer za sva zla koja dođu od svetovne vlasti krivicu snosi i sveštena vlast koja je tu vlast ustoličila i podržala i blagoslovila. Ni to što su survala i urušila sva kraljevstva i carstva za koja je se vezala Crkva, koja je izdala Hristov Plan Spasenja, to je nije privolelo istini da se duhovna vlast ne treba sljubljivati sa svetskim imperijama, jer svetom vlada Zlo i Laž. I takvo slepilo paganiziranom, Simon-Menandrovom Crkvom će vladati sve do kraja ovoga sveta, ovoga doba i ovoga poretka ('Otkrivenje, 17:1-6.18). Jasno je da je profanisana Crkva, koja je od kraljeva i plemstva, 'zaštitnika' Crkve, dobijala i prihvatala velike posede, bila time obavezana da ispunjava i njihove interese i zahteve. Papska država je počela da se formira kada su u VIII. stoleću Rimski pontifi od Pipina Malog dobili na upravu zemlju koju je on od Lanobarda osvojio. – U 25. članu Zakonika (1349. g.) srpskog cara Dušana (Stefana) stoji regula: »Crkvama da upravlja gospodin car, i patrijarh, i logotet, i niko drugi.«
Pošto je zamašno prodro duh sveta u Hristovu Crkvu, kako vidimo, vlastoljublje je uzimalo danak, paradirale su podele, harale herese ... I mesne crkve, opštine, parikije, nisu više imale isti status; crkva je uglavnom počela da se organizuje po gradivnim teritorijalnim jedinicama Carstva i po nacionalnom principu. Razoreni Jerusalim (kasnije Aelia Capitolina) i Antiohija su polako izgubile prednost katoličanske stolice, a to je polako preuzimao veliki carski grad Rim. Iako je Jerusalim, Sveti Grad, u početku bio katedra samog Isusa Hrista (cp.: Epifanije: Panarion, 78, 7), u II i III stoleću episkop Jerusalima bio je podređen episkopu Kesareje Palestinske. Tako kao metropolita Palestine pri samom kraju II stoleća naziremo najpre kesarejskog episkopa Teofila (cp.: Eusebije: 'Historija Crkve', V, 23 i 25). Pravilo 7. sa Nikejskog Sabora episkopa Jerusalima, nekada središte najslavnije crkve, uvažava samo kao metropolita, oblasnog, nadglednika i ekonoma.
Krajem II stoleća počele su da se formiraju eparhijske simbioze i grmade koje su se zvale metropolije, a potom su nastajali patrijaršije i eksarhati (samostalne nacionalne crkve; grč.: ex-árchM = 'načinjati'), kakav je naprimer bio ravenski, nastao posle propasti države Istočnih Gota (555. g. ne.), koji je obuhvatao celu Italiju. Na Vaseljenskim saborima su se takođe donosile odluke o podeli drevnih Crkava na krupnije teritorijalne jurisdikcije, uglavnom u skladu s rasprostranjenošću rimskih oblasti (lat.: provincia, grč.: h ep-archía) i dijeceza (grč.: h dioíksis); veliki okruzi, dijeceze, obuhvatali su i po nekoliko provincija. U vreme Avgusta Rimska Imperija je bila podeljena na 26 provincija, da bi njihov broj pod Diokletijanom 292. godine popeo na 101. Glavni grad provincije, eparhije, nosio je naziv metropola (grč.: mtrópolis, pólis = 'grad'), a njegov episkop nazvan je metropolit ('nad-episkop'). Provincijski episkop (koji je najčešće sazivao sabore i dobijao sudsku vlast) podređivao je sebi gradskog episkopa, čiji okruzi su se nazivali parikije (grč.: par-oikía), a episkop grada vladalački je podređivao nadglednika seoske opštine, horoepiskopa. Tertulijan opravdava vladalačko uzdizanje metropolijskih nadglednika, gledajući u njima oslon i stecište za plebs: »Ako si blizu Ahaje, drži se Korinta. Ako nisi nedaleko od Makedonije, drži se Filipa. Ako si stigao do Azije, drži se Efesa. Ako si blizu Italije, to je Rim, otkuda dolazi autoritet i za nas. – Proxima est tibi Achaia, habes Corinthum. Si non longe es a Macedonia, habes Philippos; si potes in Asiam tendere, habes Ephesum; si autem Italiae adiaces, habes Romam unde nobis quoque auctoritas praesto est.« (De praescriptione haereticorum, 36, 2). Ako su od apostolskih (= koje su osnovali Apostoli), majčinskih i početničkih crkava (apostolicae matrices et originales ecclesiae) proizišle mnoge druge (pomesne) crkve, to ne znači da one u Hristovom Telu trebaju da imaju supremacionu ulogu koja negira istinsko opštenje i zajedničarenju u Duhu Istine. I ‘Apostolska pravila’ preferiraju postojanje crkveno-narodnih, oblasnih prvaka koji deluju u suradnji i dogovoru sa lokalnim prvacima: »Episkopi svakoga naroda /grč.: éthnoys/ treba da znaju prvoga između njih, i ništa više od nadležnog da ne preduzimaju bez njegovog mišljenja, nego svaki neka čini samo ono što se tiče njegove parikije i njoj područnih mesta. Ali ni onaj /prvi episkop/ neka ne preduzima ništa bez znanja sviju /ostalih episkopa/.« (Prav. 34)
Vlastoljublje u otuđenoj Crkvi uzimalo je sve više maha, kao i pobuda da se 'neposlušni' i nezadovoljni iz redova sveštenstva i verujućih (ponajprije zbog sljubljivanja Crkve i Države) lakše mogu kontrolisati i odstranjivati. Što je bio veći politički značaj nekog grada, to je i episkop tog grada i te crkve mogao ostvariti i veću vlast. Tako su koncetracijom vlasti do V stoleća nastale antiohijska, jerusalimska, rimska, aleksandrijska i konstantinopolska patrijaršija kao vodeće patrijaršije – pentarhija. (Iz njih su izlazile kasnije nove patrijaršije ...) Efes (sa Azijskom oblašću), Kesareja Kapadokijska (s Pontskom oblašću) i Herakleja u Trakiji takođe su imali patrijaršijske katedre, no one nisu imale izrazit uticaj niti su izričito nabrojane na Nikejskom Saboru. Šesti kanon Prvog Vaseljenskog sabora naprimer naglašeno daje i potvrđuje prednost Aleksandrijskoj, Rimskoj i Antiohijskoj patrijaršiji i katedri: »Neka važe stari običaji koji postoje za Egipat, Libiju i Pentapol. Naime, episkop Aleksandrije da ima vlast nad svim tim oblastima jer, shodno običaju, i episkop Rima to ima. Takođe u Antiohiji i drugim eparhijama, neka se čuvaju povlastice crkvi.« Aleksandrijska patrijaršija je još u donikejskom periodu, navedimo, obuhvatala deset provincija, gornju i donju Libiju, gornju i tonju Tebaidu, Pentapol, a u vreme Dionisija Aleksandrijskog njen poglavar ima zvanje 'papa'. Vidimo, dakle, da je episkop u nekom od glavnih gradova Rimskog Carstva mogao biti primas ne samo jedne provincije, već više njih. Episkop Kartagine nije bio primus samo prokonsulske Afrike, već i susedne Numidije i Mauritanije. Metropolit čija je se vlast protezala na više provincija, mogao je da postane ‘patrijarh’ i ‘papa’
No tada (u prednikejskom periodu) ni jedan patrijarh, odnosno papa (grč.: ho pápas = ‘otac’; ho pápos = ‘praotac, ‘ded’, ‘predak’, ‘drevni’) nije bio i nije mogao biti i episkop, nadglednik i otac cele Hristove Crkve, ‘papa’. (Titulu ‘papa’ najpre je nosio patrijarh Aleksandrijske crkve, te episkopi Rima i Kartagine. Rimski primus Gregorije Sedmi obznanjuje 1073. g. ne. da pravo da nose titulu ‘papa’ pripada samo rimskome episkopu.) Na primer Kiprijan, episkop u Kartagini, obraća se rimskome 'papi' sa frater, collega, a ne sa princeps, prior, dakle ne govori o nikakvom 'papinom' poglavarstvu i rimskom prvenstvu. U jednoj svojoj poslanici Firminijan, predstojatelj u Kesareji Kapadokijskoj, piše Kiprijanu Kartaginskom, povodom njegovog sukoba sa papom Stephen-om (254.-257. g. ne.): »Zaista se čudim otvorenom bezumlju Stefana koji se ponosi mestom svoga episkopstva, koji misli da mu pripada nasleđe Petra, na kome je položen temelj Crkve, i vređa apostole Petra i Pavla svojim zahtevima.« Diodor Aleksandrijski (V st.), kao primas aleksandrijske katedre, pokazujući svoje suprematorske težnje, sebe je nazivao vaseljenskim arhiepiskopom i gospodarem ekumene (Mansi, VI, 885) – Apostoli sa Petrom na čelu osnovali su širom Imperije mnoge crkve, rukopoložili njihovo sveštenstvo, i besmisleno je da se bilo koja od tih crkava zbog toga smatra i uzima ‘vodećom’. Hiponski sabor (393. g.) određuje da se prvi episkop ne naziva eksarhom (grč.: ho éxarhos = ‘načelnik’, ‘predvodnik’, lat.: pontifex maximus) sveštenika, odnosno zabranio je svim episkopima/biskupima da prime zvanje vodećeg vaseljenskog episkopa: »Episkop prvog prestola neka se ne naziva eksarhom sveštenikâ ili vrhovni sveštenik /lat.: summus sacerdos/, ili na neki drugi način, već samo episkopom prvog prestola.« (Prav. 48) Bogoslov Georgije je ukazivao: »Niko od mojih prethodnika nije sebi dopustio da se prihvati to sveto ime, jer ako neki patrijarh sam sebi da to ime, onda ime patrijarh dolazi u nepoverenje.« – Rimski patrijarh Pelagije II je čak episkopa Jovana u Konstantinopolu osuđivao zbog njegovih pretenzija ka tituli univerzalnog episkopa. Ni jedan od vlastoljubivih episkopa, izgleda, nije mogao i nije hteo da shvati da pontif Univerzalne Crkve ne može biti nijedan episkop, već samo Božiji apostol, čiji Duh su prognali iz crkve svojim nečasnim življenjem.
Kako ukazuje Rufin Akvilejski, u IV stoleću jurisdikcija rimskih episkopa bila je ograničena samo na Italiju (‘Historija Crkve’, I, 6). Rimska katedra je relativno brzo, iako je postojao otpor Mediolanske, Akvilejske i Ravenske crkve, preuzela Italiju kao svoju metropoliju. Tako car Avrelijan (270.-275. g. ne.) na Rim i Italiju gleda kao na jednu crkvenu oblast (Eusebije: ‘Historija Crkve’, VII, 30). Kada je se u vremenu oko Nikejskog sabora govorilo o prvenstvu časti Crkve u Rimu, to je tako postavljano i izvedeno iz razloga što je Rim bio carski grad, i zato što je se Rimska Crkva u progonima pokazala najačom, bez ikakvih pozivanja na navodno Petrovo episkopovanje i ekonomisanje u Rimu. – I da je Petar bio prvi episkop u Rimu, to ne znači da su njegovi naslednici mogli automatski bili prvaci Univerzalne Crkve, jer tada je crkva, zajednica vernih i klera naznačavala i birala svoje časnike. Čast univerzalnog prvaka nije bila vezana za neko mesto, već je u majčinskoj Crkvi potvrđivana najdostojnim Božijim ljudima, izabranim harismaticima Crkve, bez obzira gde oni službovali. I da je Petar bio episkop u Rimu, on od Rimske crkve (pored žive Crkve u Jerusalimu) nije mogao da pravi ‘drugu’ majčinsku Crkvu; on u Rimu nikog nije odredio niti rukopoložio za svoga naslednika; a ako se neko proglašava za ‘Petrovog naslednika’, to, iz ugla Duha gledano, znači da on sam sebe posvećuje u to dostojanstvo. (Dalje, Petar je u mnogim gradovima rukopoložio episkope; to ne znači da su svi oni trebali biti njegovi ‘naslednici’.) Putujućim apostolima (a Pavle Taršanin je najbolji primer za to) je svakako bilo ispod njihove duhovne časti i negacija njihovog duhovnog naloga da budu episkopi u bilo kom gradu; oni su sve hrišćanske naseobine trebali da nadziru. Oni koji, da bi uzdigli sebe i svoju moć, Petra, vaseljenskog učitelja i apostola svode na episkopa jednog grada, zapravo ga obeščašćuju. Za Petra znamo da je kao Apostol pre svega poslat Jevrejima u rasejanju (‘Galatima’, 2:9). Jeronimova tvdnja u ‘Znamenitim muževima’ (pogl. 1) da je apostol Petar najpre bio episkop Crkve u Antiohiji, a kasnije je u Rimu 25 godina obavljao sveštene dužnosti, svakako puno odudara od povesne istine. Dakako da je Petar ne samo iz Jerusalima i/ili Antiohije mogao da obavlja svoju prvosvešteničku dužnost, ali besmisleno je da je se on kao Apostol decenijama vezivao za nekakvu ljudsku naseobinu daleko od Jerusalima. U ‘Didahe’ se tako ukazuje: »Svaki apostol koji dolazi k vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda drugi dan.« – 11:4-5 Da je Petar odmah, nakon pogubljenja Jovanovog brata Jakova 44. g. ne. (‘Dela’, 12:1-2) od strane Agripe Prvog otišao u Rim, a nije (cp.: 15:7), on u Rimu do pogubljenja krajem Neronove vladavine nije mogao provesti 25 godina. Da je se Petar tako dugo zadržao Rimu (gde je otišao da bi razobličio velikog obmanjivača Simona Gatara), on bi svakako bio pomenut i pozdravljen u Pavlovoj ‘Poslanici Rimljanima’. Po Eusebiju, Petar je u Rim, radi razobličavanja Simona, prvosveštenika satanske duhovnosti, vođen Promišlju otišao u vreme imperatora Klaudija (‘Historija Crkve’, II, 14 fin.), koji je vladao od 41. do 54. g. ne. Na drugom mestu svoje ‘Historije’ kaže da je Petar dospeo u Rim tek pred kraj svoga života (III, 1), i bio potom raspet naopako, što će reći da je se u Rim našao krajem Klaudijeve i početkom Neronove vladavine. Tako dakako, Petar u Rimu nije mogao silne godine provesti, niti je njegov apostolski cilj bio da se u nekom gradu ‘ugnezduje’. – Malo je moguće da je Petar u Rimu rukopoložio bilo koga episkopa. Kada je prvi apostol došao u Rim, ovaj veliki grad je već imao svoju crkvenu opštinu, pa time i svoga nadglednika. U traktatu De praescriptione haereticorum Tertulijan iznosi sasvim pogrešnu rimsku tradiciju da je sam Petar za episkopa crkve u Rimu rukopoložio (ordinatum) Klementa Rimskog (onako kako je Jovan u Efesu rukopoložio Polikarpa) (pogl. 32, 2); no, kada je Klement postao crkveni arhont u Rimu – 91. g. ne., Petar već odavno nije bio u svom zemaljskom šatoru.
Rim je populaciono bio najmoćniji grad Carstva, i svi trgovački putevi vodili su ka njemu i preko njega. On je bio administrativni centar Carstva, i imperijalna svest je nametala rešenje da crkva u toj prestonici, bez obzira da li je osnovali Apostoli ili ne, ima ključnu i povlašćenu ulogu. Za Rim su se čuvale najveće i najslavnije žrtve (što stradanje Ignatija Antiohijskog najbolje potvrđuje. U Rimu su stradali veliki apostoli Petar i Pavle). Rimska crkva je mogla da izdržava i najveći broj siromaha i udovica. Rimska crkva je uspela supremaciono da se uzdigne u ponikejskom periodu zahvaljujući i tome jer su rimski episkopi (nakon što je carska prestonica prenesena u Bizantion – Konstantinopol) imali veću samostalnost u odnosu na imperijalnu vlast. Rimska crkva je uglavnom bila pošteđena iscrpljujućih brojnih borbi sa raznim frakcijama i heresama, kao što je to bio slučaj u istočnim patrijaršijama. Rimska crkva je se, dakle, mogla supremaciono uglednički uzdizati ne zahvaljujući nekom božanskom pravu, već ponajprije zahvaljujući povesno-geografskim okolnostima.: »S pravom su oci dali prvenstvo /časti/ sedištu Staroga Rima, jer je taj grad bio carski grad.« (Četvrti vaseljenski sabor, prav. 28) Na istom principu je i Konstantinopol došao na drugu počasnu poziciju: »Konstantinopolski episkop mora imati prvenstvo časti iza Rimskog episkopa, jer je taj grad Novi Rim.« (Drugi vaseljenski sabor, 3. prav.) Četvrti, Halkedonski sabor, praktično i Novome Rimu daje iste povlastice kao i Starome Rimu (prav. 28). Trulski sabor određuje da i Konstantinopolska katedra (sada shvaćena kao presto), uživa jednake povlastice kao i presto Staroga Rima; ipak, u crkvenim delima, ovaj carski sabor pravi lestvicu dostojanstva: na prvom mestu stavlja Rimski presto, pa konstantinopolski, pa Aleksandrijski, zatim antiohijski i na kraju Jerusalimski (prav. 36) Povlastice koje su sabori dali Rimskoj katedri, ona je shvatila, primila i uzdigla kao jurisdikciono-vladalačko prvenstvo. Posle šizme između Istoka i Zapada, Konstantinopoljska katedra je se mogla uzdići kao vaseljenska patrijaršija, pri čemu je se njena vlast pokazivala prevashodno kao titularna i počasna. U okviru Bizantije i između 381.-1453. g. ne. Konstantinopoljska patrijaršija je i inače upražnjavala svoje prvenstvo.
Vaseljenski sabori Rimskoj crkvi dali su prvo mesto u poretku i časti (grč.: prMtn hgoýmetha t táxei kaí t tim), ali ne i jurisdikciono-apelaciono (lat.: appellatio = ‘naziv’, priziv višem sudu) prvenstvo. Vlastoljubivi rimski primasi se nisu uzdržavali ni od toga da se pozivaju i na nepostojeće regule Nikejskog sabora, koje im navodno daje pravo apelacije za svu vaseljenu. Tako Inokentije Prvi 6. kanon Prvog vaseljenskog sabora koristi sa umetkom: »Rimska crkva je uvek imala prvenstvo – Ecclesia romana semper habuit primatum.« Istina, pomesni Sardikijski sabor (iz 343. g. ne.) daje rimskome prvaku jurisdikciono-apelacioni primat (prav. 4), a to pravilo je Rimska crkva pokušala da proturi kao Nikejsko), navodno da je doneseno na Prvom vaseljenskom saboru (a na Nikejskom saboru ostareli rimski episkop Silvestar I čak nije ni prisustvovao, već su ga zastupali presbiteri Biton i Bikentije – Sozomen, I, 17) Istovremeno taj Sabor odlučuje da ako episkop iz jedne episkopije ima neki sukob sa svojim bratom i sunadglednikom, ne mogu se iz druge episkopije sazivati sveštenici da sude u tom sporu (prav. 3). Svrgnuti sveštenik je imao pravo da uloži žalbu na izopštenje kod episkopa metropolije kojoj je pripadala dotična episkopija, ili ako ne postoji episkopiji izravno nadređena metropolija, da se to učini kod susedne metropolijske crkvene vlasti (prav. 14). U sukcesivno nastalim ‘Pravilima Afričke crkve’ zabranjuje se da sveštenici svoje sukobe i probleme prenose na saslušavanje i preispitivanje pred sud sa druge strane Mora, dakle pred Rimsku crkvu, a izopštenim sveštenicima koji to učine onemogućava se da budu primljeni u crkvama afričke dijeceze (prav. 37 i 139): Carthago, Hippo-Regius, Milevi, Sicca, Hadrumetum ... Ogorčeni na jurisdikciono-legatska uplitanja rimskog episkopa u poslove Crkve u (severnoj) Africi, afrički bogoslovi na čelu sa episkopom Avrelijem, sa velikog Kartaginskog sabora upućuju poslanicu papi Kelestinu Prvom (422.-432. g. ne.) u kojoj traži da se poput svoga prethodnika ne upliće u poslove i nadležnosti Afričke crkve: »... Nemoj sebi više da dopustiš, da ovamo šalješ svoje delegate, da sude o našim unutrašnjim stvarima, a nemoj zato, jer se time uvodi gordost svetovna u Crkvu Hristovu, koja nas jednostavnosti i smirenomudriju uči, ...« Maleni sabor u Rimu iz 1. oktobra 313. g. ne. (koji je trebao da razreši spor oko postavljanja Kekilijana za episkopa u Kartagini, odnosno da razreši ko je zakonski nadglednik u Kartagini: Kekilijan ili Donat), sazvan od strane Konstantina Velikog, pokazuje njegovo izvesno jurisdikciono protežiranje Rimske crkve i njenog episkopa Miltiada (Eusebije: ‘Historija Crkve’, X, 5, 18-20) Uzdižući se jurisdikciono Rimski kvazipontifikat je, inače, uveo odredbu da se ništa ne može prihvatiti kao zakon Crkve, ako na to ne pristane i episkop Rima (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 8).

Po ‘iure divino’ i zahvaljujući i lažnim dokumentima (‘Konstantinova darovnica’ iz sredine VIII stoleća i ‘Pseudo-Isidorove dekretalije’ iz sredine IX stoleća, koje je koristio vlastoljubivi papa Nikola I), koji su se pozivali na nepostojeće saborske odluke, na problematične imperatorske dekrete, na neautentične poslanice prednikejskih rimskih episkopa, te zalaganjima nekih uglednih episkopa i carskim podrškama (pre svega zloglasnog Justinijana, 482.-565. g., vlada od 527. g.), rimski patrijarh je ipak na kraju uspeo uzeti ime/titulu 'univerzalnog oca', proglasio se 'poglavarem cele Crkve' i ‘Petrovim naslednikom i namesnikom’, potom i ‘Hristovim namesnikom’; primat časti zasnovan na ugledu Rima kao prestonice Imperije, preveden je u primat vlasti rimskih papa. Potkraj šestog stoleća rimska patrijaršija je tako postala ‘vaseljenska patrijaršija’. U ‘Konstntinovoj darovnici’ se tako ukazuje da se rimskome pontifikatu prepušta veća vlast nego ona što počiva i izvodi se iz rimske svetovne imperijalne vlasti: »Kao što je blaženi Petar određeni Namesnik Sina Božijeg na zemlji, tako pontifi koji su prejemnici toga istog prvaka Apostola, treba da dobiju od nas i našeg carstva prevlast veću nego što je visost naše zemaljske carske svetosti – Ut sicut Beatus Petrus in terris Vicarius Filli Dei fuit constitutus, ita et Pontifices eius successores in terris principatus potestatem amplius, quam terrenae imperialis nostrae serenitatis mansuetudo habere videtur.« Kada su Rimu pripretili Lombardi, osvajači sa Baltika, rimski papa Stefan II (752-757. g. ne.) je se obratio franačkom kralju Pipinu (714.-768. g. ne.), pokazavši mu dokument nazvan ‘Konstantinova darovnica’, koji je navodno nastao 315. g., i po kojem car Konstantin (iz ‘Konstantinopolisa’, koji je to ime dobio tek maja 330. g. ne.) nakon čudesnog izlečenja od lepre, papi Silvesteru I (314.-335. g. ne.) daje regije Italije koje su okruživale Rim, uzdigavši ga nad ostalim crkvenim centrima. Posle pobede nad Lombardima, Pipin Papi duboko dojmljen ‘Darovnicom’ prepušta Papi navedene regije, čime se formira papinska država.
U svome pismu iz 533. g. ne. konstantinopolskom patrijarhu Epifaniju bezočni imperator Justinijan, okrenut prema Zapadu, rimskog papu nastoji da utvrdi kao »glavu svih svetih Božijih sveštenika.« U svom pismu arhiepiskopu i patrijarhu rimske Crkve Jovanu I (523.-526. g. ne.), koji je prvi od rimskih episkopa 525. g. ne. posetio Konstantinopol i bio veličanstveno dočekan, doktrinalno kolebljivi Justinijan jasno iskazuje svoje želju da bar instituciono ‘ujedini’ svo hrišćanstvo oko suprematorski nastrojenog rimskog episkopata: »... Neumorno smo radili na tome da privolimo celo sveštenstvo širom Istoka da usvoji prvenstvo vaše svetosti.« ('Justinijanov Kodeks', I, 1) Obraćajući se rimskom episkopu Jovanu II (533.-535. g. ne.) Justinijan ovog naziva glavom svih svetih crkava, računajući da će to biti u službi populaciono-duhovnog ujedinjenja Imperije. Justinijanovo zakonodavstvo (Novellae leges, objavljene posle publikovanja ‘Kodeksa’ 529. g.) izričito utvrđuje primat episkopa staroga Rima u sveštenom poretku i odnosu (odredbe su sadržane u Noveli 9 i 131). - Svešteni dinastički primat rimskom episkopu (‘pontifu’) dakako nije mogao dati nikakav crkveni sabor, a kamoli jedan car ogrezao u brojnim zločinima i pogromima, pre svega prema narodima koji su prihvatili arijanstvo; u Italiji je tako dvadeset godina (535.-555.) vodio krvavi pogromaški rat protiv Istočnih Gota. Na Istoku Imperije ratujući sa Persijancima je takođe svojim ratnim poduhvatima stvorio pustoš, istrebljenje stanovništva, i tako omogućio militantnom islamu da se osvajački proširi. U svojoj prepisci sa konstantinopolskim patrijarhom Mihaelom Kerularijem (1043.-1059. g. ne.) papa Lav IX (1049.-1054. g. ne.) izdašno koristi dokumentom Donatio Constantini, kako bi dokazao prava i prednosti rimske crkve nad Crkvom na Istoku. Po tom dokumentu car Konstantin navodno rimskom pontifu daje vlast (potestatem) nad Rimom i čitavom Italijom, nad svim podnebljima Zapada, uzdiže Rimsku Crkvu nad svim ostalim episkopijama. Do XV stoleća dati dokument je uziman kao istinit, povesno verodostojan. Dakle, polazilo je se od zablude da je svetovna rimska vlast božanskog porekla, pa kao takva i Rimskoj Crkvi može dodeliti bezgraničnu vlast. Nezasite vlastoljubive pretenzije rimskog pontifa i doktrinalno-politički sukobi iz prethodnih stoleća sa istočnim patrijaršijama (pre svega Konstantinopolskom), doveli su 1054. g., posle oštrog sukoba patrijarha Fotija i rimskog pape Nikole I (koji je dao i suprostavljene sabore), do teškog raskola: Rimska patrijaršija, Rimska crkva, anatemišući Crkvu na Istoku, praktično je se odvojila od patrijaršija na Istoku. (U kasnijim stolećima taj raskol je dosta bezuspešno pokušavan i unijatski postavljenim saborima da bude ublažen.) Kasnije su se pak od Rimske ‘katoličke’ crkve odvojile brojne protestanske sekte i denominacije, pored ostalih i starokatolici. U vremenu Posletka nalazimo naglašen subverzivni ekumenizam Rimske katedre koja u svoje krilo i pod svoje žezlo hoće da vrati i uključi čak i protestanske denominacije. Moćnička objedinjavanja, sinkretizam bez Hristovog Duha Jedinstva, raslabljenih i za duh ovoga sveta vezanih crkvenih institucija, samo povlači još šire institucione podele i trvenja, i na kraju i strahovih pad i survavanje pseudoekumenskih struktura; papolatrija i obožavanje Knjige, bilo kakav manipulativni ili zanesenjački izveden ljudski kult, nikad ne mogu biti dobar i istinski kohezioni faktor. Oni koji se nazivaju Hristovim sledbenicima, treba da nauče da žive ne samo jedni sa drugima, već i požrtvovano jedni za druge, i saosećajno jedni u drugima. Bez ove univerzalnosti nemamo ujedinjavanje oko Hrista već protiv Hrista i Neba. Kada su svi u svemu istinitom i lepom za Hrista, tad i Hrist, Duh Dobrote i Lepote, sve Svoje udivljenike može voditi i pratiti kao Veliki Pastir.
Kada je hrišćanstvo od zabranjene religije postalo postalo pod Konstantinom i Teodosijem službena i povlašćena državna religija, kada su carski funkcioneri prodrli u Crkvu i uneli u nju državnu suprematorsku ideologiju, paganizirana Crkva je videla priliku da preko moći Imperije (koja je raspela Hrista) postane formalno ecclesia universalis; a imperijalna politika je videla priliku da preko ekspandirajućeg hrišćanstva ujedini sve svoje žitelje i podanike. Kada je carska vlast pod svoje okrilje uzela crkvenu vlast, carevi su i raspolagali crkvenim službama i delili su ih na svetovan način. Rimski Summus Pontifex – Gregorije VII (1073.-1085. g. ne), ustajući protiv premoći svetovne vlasti inauguriše ideologiju papinske apsolutne vlasti, cezaropapizam. U jednoj svojoj zbirci od 27 kratkih ukaza nazvanoj Dictatus Papae (1075. g.) on iznosi: »Samo rimski Pontif zaslužuje da bude nazvan univerzalnim.« (Stav 2) – »Papa je jedini čovek kojemu svi vladari ljube noge.« (Stav 9) – »Njegovu presudu niko ne sme preinačiti, a on sam može preinačiti bilo čiju presudu.« ( Stav 18) Rimski prvak je nastojao sebi da podredi ne samo sve veroispovesti koje su se zvale 'hrišćanskima', već i sva svetovna carstva i njihove vladare. Bonifatije VIII (1294.-1303. g. ne.), koji je objavio bulu Unam Sanctam, ističe podređenost svetovnih vladara papstvu, i naglašava da Rimski pontifikat ima dva mača u svojoj vlasti: duhovni i svetovni, te da svako stvorenje pod pretnjom gubitka svoga duševnog spasa mora biti potčinjeno papi u Rimu, čija vlast je 'od Boga uređena'.
Prvi vatikanski sabor iz 1870. g. ne. (na doktrinalnom terenu koji je pripremio Li>nski s0b>r iz 1274. g.) svečano je proglasio dogmu, kao Bogom otkrivenu versku odredbu, o papskoj nepogrešivosti: Romanus Pontifex je proglašen nepogrešivim po sili svoje Petrove i Apostolske vlasti, odnosno kada ispunjava svoju službu kao pastir i učitelj svih hrišćana, kada govori ex cathedra, i tu reč mora da prizna cela Crkva. Tako je implicitno i Rimska crkva proglašena 'nepogrešivom', s obzirom da je vodi i čuva od zastranjivanja 'nepogrešivi' pastir. Dok je apostol Pavle, u ime Apostolâ i Prorokâ ukazivao da delimično znaju i delimično prorokuju ('Korinćanima', I, 13.9), suveren Vatikana je proglašen 'savršenim i neprevarljivim verskim znalcem', Lumen Gentium. Nijedan čovek koji živi u grehu i sa grehom u duši, ne može nepogrešivo da uči, pogotovo ne ako nije Božiji prorok, kroz koga teče živa Božija reč. Svoju 'nepogrešivost' rimski primus (Urban VIII) je najbolje pokazao osudivši kao 'heretičan' i 'pogrešan' Kopernikov heliocentrični sistem sveta. Eugenije IV je osudio Jovanku Orleanku (1412.-1431. g. ne.) da kao heretik bude predata ognju, dok ju je Benedikt XV 1920. g. kanonski uzdigao u rang svetice. Ako je rimski poglavar sam po sebi (ex sese) nepogrešiv po pitanju vere i etike, onda je izlišno da on saziva i potrebuje sabore koji odlučuju i o verskim pitanjima; onda on stoji i iznad crkvenih sabora. Postojanje crkvenih sabora najbolje je potvrdilo neodrživost jurisdikcionog primata jedne crkve i jednog paganiziranog episkopa. Jer kad su se pojavljivale paralelne pape (naprimer Urban VI i Klement VII), samo sabor je mogao validno da odluči ko je od njih regularni pontif Rimske crkve; dakle, saborska vlast (bez pape) je stajala nad papama, ograničavala njihovu vlast, pokazivala im da nije 'neograničena'. U 16. stavu poznatog 'Diktata pape' Gregorija Sedmog određuje se: »Nijedan sabor bez njegove /- papske/ odluke ne sme se nazvati ekumenskim/vaseljenskim.« Jedan od crkvenih vaseljenskih sabora – Šesti (prav. 1), čak je rimskog 'svetog oca' Honorija Prvog (625.-638. g. ne.) osudio kao monotelita (grč.: mónos = 'jedan'; to thélma = 'volja'), odnosno stavio na spisak osuđenih heretika. (Imperator Heraklije je inače 640. g. ne. doktrinu monotelitstva nametljivo razložio u specijalnom ediktu Ékthesis, smatrajući da doktrina monotelitstva može biti u službi duhovnog ujedinjenja Carstva.) Peti vaseljenski sabor (553. g. – Konstantinopol) koji je pokušao da pomiri protivrečna shvatanja 'ortodoksije' i monofisitstva i osudi heresu 'Tri poglavlja', rimskog episkopa Vigilija (537.-555. g. ne.), koji nije umeo da se distancira prema monofizitstvu (koje je podržavala Justinijanova žena Teodora), lišio je episkopske vlasti. Da Sabor može da stoji iznad vlasti rimskog primasa i Crkve u Rimu pokazao je i Trulski sabor, koji je odredio da i u Rimskoj crkvi mora biti poštovana crkvena tradicija ('Apostolsko pravilo' 64) koja je tražila da se uz post Četrdesetnice, ne posti i subotom (prav. 55) – U vremenu Posletka i poplave lažnog i pogubnog ujedinjavanja oko Duha Laži, Simonov učenik Menandr, kao 'rimski majstor Isus', pokazuje pretenzije ka papskom tronu. Sasvim je nametljiv ishod da paganizirana Rimska crkva bude potpuno apsorbovana od vaskrslog paganizma i ustajalog pseudognosticizma, New Age Pokreta završno predvođenog od strane velikih proroka Laži i Zla: Simona Gatara (londonskog Majtreje) i njegovog učenika Menandra ('rimskog majstora Isusa').

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se