k. Da li su Apostoli imali Pratioce?

Ako pogledamo Pavlove poslanice možemo primetiti da on kao stožere Hristovog Bratstva ne predstavlja samo Apostole, svetu Dvanaestoricu, već i druge duhovno-harismatske službe i starešine: »I on je sam dao jedne za Apostole, a druge za Proroke, jedne za Evanđeliste, a druge za Pastire i Učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta, ...« ('Efescima', 4:11-13) – »... Niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju Apostola i Proroka, a Ugaoni Temelj je sam Hristos, ...« (2:19-20) – »Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za Apostole, drugo za Proroke, treće za Učitelje, zatim /je dao/ čudotvorne sile, pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različite čudne jezike. Jesu li svi Apostoli? jesu li svi Proroci? jesu li svi Učitelji? imaju li svi čudotvorne sile? imaju li svi blagodatne darove isceljivanja? da li svi govore čudne jezike? da li svi tumače?.« ('Korinćanima', I, 12:28-30) – U evanđelskim tekstovima pratioci i drugovi Apostola – Proroci, Evanđelisti (Učitelji – didaskali, katehete/ i Pastiri (lat.: pastores, duces), se i ne pominju; za njih postoji tek jedna implicitna naznaka u 'Luka', 24:33: »... Nađoše okupljenu Jedanaestoricu i one koji bejahu sa njima – toys syn autois.«
Četverostruku starešinsko-harismatsku i duhovno-opunomoćeničku službu, koja se razvrstava prema četiri Elementa – Zemlju, Vodu, Vatru i Vazduh ('Dvanaestorica', 69:12), 'Q-Evanđelje' naglašeno uvažava (96:13.22). Jasno se prikazuje da Gospod u dvanaest plemena Izraela nije poslao samo Apostole kao opunomoćenike Dobre Vesti, već i Proroke, i Evangeliste i Pastire, koji su svi skupa činili 48 stuba Božijeg Hrama: »Onda slično dozva drugu Dvanaestoricu da budu Proroci, ljude Svetlosti da budu sa Apostolima, i pokazama im skrivene stvari u Bogu. A njihova imena behu: Herma, Aristobul, Selenije, Nerej, Apolos i Bar-Saba; Andronik, Lukije, Apelije, Zakej, Urban i Klement. A zatim dozva Dvanaestoricu koji bi bili Evanđelisti, te Dvanaestoricu koji bi bili Pastiri. I četverostruku Dvanaestoricu sazva da ih pošalje u dvanaest plemena Izraela, četvoricu u svako. I oni stajahu okolo Učitelja, obučeni u belu lanenu odeždu, pozvani da budu sveto sveštenstvo za Boga, u službi dvanaest plemena kojima trebaše biti poslani.« (17:4-5) – Imena nekih od tih prvih Proroka susrećemo i na kraju Pavlove ‘Poslanice Rimljanima’, kada on pozdravlja i pominje niz svojih satrudnika u Delu Spasenja (16:7.9-10.14-15).
Neka sveta starešinstva pominje Kiril Aleksandrijski u svome ‘Pismu 55’: »Bežimo od pogubnih novačenja njihovih /= nestorijanskih/, i sledujmo ponajpre učenjima svetih otaca i Predanju svetih Apostola i Evanđelistâ.« – I Jovan Damaskin u svom 'Izloženju ortodoksne vere' ukazuje na niz harismatskih službi u Crkvi: »... Duhom Svetim govorili su Zakon i Proroci, i Evanđelisti, i Apostoli, i Pastiri, i Učitelji.« (IV, 90)
Svaki Apostol, pored dominantnog apostolskog naloga u duši, u sekundarnom vidu mogao je da deluje i kao Prorok, i kao Evanđelista, i kao Pastir. To se odnosi i na ostale mrežne pontifikatne harismatike. Apostol Pavle ukazuje da je za pronošenje Hristovog Evanđelja »postavljen kao propovednik, i apostol, i učitelj.« ('Timoteju', II, 1:11)
Oni koji su u Crkvi pokazivali da poseduju duhovne darove, njih je i Crkva birala za presbitere i episkope. Prve harismatske starešine i predvodnike sam Hristov Duh je izabrao i postavio, još dok nije bilo službenog episkopata. Visoki duhonosni nadglednici i delovodnici (actores) su, dakle, bili horizontalna spona među pomesnim crkvama i vertikalna spona koja je pomesne crkve (koja ih je snabdevala i izdržavala) povezivala u Vaseljensku Crkvu, povezivala sa pontifikatom Univerzalne Crkve; oni, kao mrežni harismatici, su se trudili na širokom umnožavanju pravednosti, istine i poznanja Gospodnjeg; njihova služba je, dakle, ponajprije bila okrenuta rašćenju Univerzalne Crkve i oni su Bogu odgovarali ponajprije pred pontifom Crkve. (Zato i sa njihovim nestankom dolazi do naglašenih raskola i sukoba u Hristovoj Crkvi.) 'Didahe', svakako sa preterivanjem, traži da se putujući apostol u pomesnoj crkvi ne zadržava duže od dva dana (11:5). Za pridošlog učitelja, evangelistu, ukazuje pak: »Ako /vam/ pak ko dođe i uči vas svemu ovome što je napred rečeno, primite ga.« (11:1) Apostol Pavle ukazuje za sveštenike koji su bili i učitelji: »Presviterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast, naročito onima koji propovedaju i poučavaju.« ('Timoteju', I, 5:17) 'Didahe' traži da se pomesni sveštenici poštuju kao i putujući i inkorporirani sveti dostojanstvenici: »... Nemojte ih prenebregavati, jer oni su vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.«
Nakon što je Petar izabran za Hristovog namesnika i pre nego što će u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu biti na Bratsvo izliveno Obilje Duha Istine, koji je se spustio u znaku delovanja četiri Elementa, Apostoli su simbolično bili opremljeni ponajprije štapovima i krunama, Proroci upaljenim svetiljkama i kadionicama sa žarom, Evanđelisti 'Knjigom Svetog Zakona', te Pastiri putirom i tanjirom (96:6-7). Za okupljeno Bratstvo se kaže da je brojalo oko 120 svetih duša (96:7; cp.: 'Dela', 1:15). Ko je činio tih 120 okupljenih i posvećenih duša (cp.: 'Letopisi', II, 5:12), najsvetije svešteno starešinstvo? Dakako 12 Apostola, 12 Proroka, 12 Evanđelista, 12 Pastira i 72 Učenika (cp.: 68:17), koji su ponekad znali da zakažu (31:9), i koji se u nekim novozavetnim manuskriptima pogrešno prikazuju kao 'sedamdesetorica', po uzoru na 70 Mojsijevih proroka-starešina ('Izlazak', 24:1.9; 'Brojevi', 11:24-25). Po izveštajima Avrelija Avgustina, nekadašnjeg Manijevog sledbenika, i manihejci su imali 12 učitelja i 72 episkopa kao predvodničko telo. Iako je Hrist u Svojoj pratnji imao mnoge ljude i žene, pa i Svoje roditelje, braću i rođake, ipak samo 120 učenika su činili Njegovo najranije i najpouzdanije sveto sveštenstvo. Nakon što je se pod Jakovom Pravednikom Hristova Crkva u Jerusalimu silno omasovila, po numeričko-ustrojstvenom uzoru na prvih 120 Sveštenika, i novo sveštenstvo je istovetno napravljeno i postavljeno, te pridruženo majčinskoj crkvi u Jerusalimu (96:12-13; cp.: 'Dela', 21:18). Pavle Taršanin, jedan od drugorazrednih harismatskih apostola, ukazuje za javljanja Vaskrsloga: »... Javi se Kefi, zatim Dvanaestorici /= dvanaestorici apostola/. /.../ Zatim se javi Jakovu /Pravednom/, pa onda svima Apostolima /uz njega/. A posle svih javi se i meni kao nedonoščetu. Jer sam ja najmanji među apostolima, koji nisam dostojan da se nazovem apostolom, zato što sam gonio Crkvu Božiju.« ('Korinćanima', I, 15:5.7-9) – Apostoli i Starešine uz Jakova, nadglednika Crkve u Jerusalimu, udostojeni su Hristovog viđenja tek nakon Njegovog prikazanja dvanaestorici svetih Apostola.
Ko prihvata učiteljsku (didaskalsku, evangelističku) službu, on se samim tim obavezuje da i sam uzorno ostvaruje ono što poučava; jer ko ne ostvaruje ono što uči, biće i teže osuđen ('Jakov', 3:1; v.: 'Pastir', prg. 103 i 100; Pseudo-Klementove 'Homilije', XI, 35; Pseudo-Klement: 'O devstvenosti', I, pogl. 11): »... Svaki prorok koji uči istini, ako ne tvori to što uči, lažni je prorok.« ('Didahe', 11.10) Sveti starešina, duhonosac je trebao da u potpunosti ima i pokazuje »ponašanje /= vrline/ Gospodnje – trMpoys Kyríoy.« (Ibid., 11:8) – Dakako, treba razlikovati velike, mrežne Proroke koji su delovali u Pontifikatu, od malih proroka koji su izrasli u pomesnim crkvama; prvi su ti koji su utelovljenjem, sa svetim nalogom u duši, dolazili izravno iz Neba, i njih je sam Bog izravno pozivao, podizao i pomazivao, dok su drugi bili rukopoloženi crkveni presbiteri i episkopi kojima je Gospod privremeno davao Duha proroštva i svedočanstva.
Apostolska, proročka i didaskalska, učiteljska harismatska služba u institucionalizirujućoj Crkvi praktično je potpuno nestala do kraja drugog stoleća. Proterivanje profetskog Duha povuklo je da se narod počinje sve više obraćati za 'pomoć' i 'pouku' raznim gatarima, pseudovidovnjacima i magičarima. Kada Trulski sabor misli da iz Crkve svojim kanonom (61.) može proterati takve opsenare i obmanjivače, pokazuje samo koliko je u takvoj prevenciji i čišćenju redova zakasnio. 'Didahe' pominje putujuće koruptirane proroke i apostole (mešajući donekle njihove službe) koji su drsko tražili da naplate svoj duhovni rad: »A što se tiče Apostolâ i Prorokâ, shodno zapovesti Evanđelja, ovako činite: svaki apostol koji dolazi vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda /i/ drugi dan. A ako se zadrži tri dana, onda je lažni prorok. A apostol kad odlazi /od vas/ neka ništa ne uzima osim hleba, koliko do /idućeg/ prenoćišta; ako pak traži i novaca, onda je lažni prorok. /.../ Svaki prorok koji u Duhu određuje trpezu, neće jesti od nje, inače je lažni prorok. /.../ A ako neko kaže u Duhu: daj mi novaca ili nečega drugoga, takvoga nemojte slušati.« (11:4-6.9.12) Božiji skupštinski prorok je, o svome redu, proiznosio Božiju reč uz trpezu, potvrđujući da čovek živi najpre od Božije reči, i zato on tada nije mogao jesti za trpezom: »Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju. Ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti. Jer možete svi - jedan po jedan - prorokovati, da svi uče i da svi prime utehu.« ('Korinćanima'. I, 14:29-31) – Od proroka se traži da božanski udeo svoje službe ne naplaćuje: Božiji darovi nemaju zemaljski cenu, i zato se besplatno daju vrlim ljudima; ko takve darove hoće naplatiti isti je kao onaj koji misli da može kupiti duhovne blagodati i sile. U Herminom 'Pastiru' iznosi se za apostole i učitelje koji su marljivo i čestito učili Evanđelje da će biti u društvu anđelâ (priča 9, 25; cp.: priča 9, 19). No Hermi se ukazuje i na degradirane i lažne profete, glasnike zemaljskog duha, koji su 'proricali' za novac i svetovne dobitke: »... Taj čovek koji smatra da ima Duha, uzdiže sebe i hoće da ima prvo mesto, odmah je drzak i bestidan i brbljiv, i živi u mnogim uživanjima i u mnogim drugim obmanama, i uzima platu za svoja proroštva, i ako je ne dobije neće da prorokuje. /.../ On se uopšte ne približava sabranju pravednih ljudi /= ne govori u crkvi/ nego ih izbegava, a prilepljuje se onima dvojedušnima i praznima, i prorokuje im po ćoškovima, i vara ih govoreći im sve sujetno, prema željama njihovim, ...« (Zapovest 11, 1 – prevod: Atanasije Jevtić; Eusebije: 'Historija Crkve', V, 18, 11 ). Kels pominje da je imao prilike da sluša (navodno sumanute) hrišćanske duhonosnike, što Origen pobija tvrdeći da se u njegove dane (druga polovina II stoleća) nikakvi proroci nisu pojavljivali: »... Strašnim pretnjama oni su dodavali čudne, gotovo bezumne i potpuno nejasne reči, toliko tamne i nerazgovetne da dokučiti njihov smisao nije mogao nijedan razuman čovek, ali je zato prvi bezumnik ili brbljivac, koji bi se našao u blizini, mogao da ih protmači kako mu je drago. /.../ Ovakve umišljene proroke i ja sam ne jedanput sopstvenim ušima slušao.« ('Protiv Kelsa', VII, 9.10) – Satiričar Lukijan iz Samosate (oko 120.-180. g.) u svome spisu 'O Peregrinovoj smrti' (De morte Peregrini) govori o prevarantu koji je se uvukao među hrišćane, tu dostigao visok položaj, čak i 'proroka' (cap. 11), bio nazvan 'novim Sokratom', te čak i iz tamnice izvlačio od prostodušnog verujućeg naroda novac i ono što mu je bilo potrebno za što komotniji život (cap. 12). Ako prihvatimo istinitim dato svedočanstvo, sve to ukazuje da Crkva druge polovine II stoleća više nije imala dara da ispituje duhove (cp.: 'Didahe', 11:7), i u njene redove su se stoga mogli komotno uvlačili prepredenjaci i obmanjivači. Apostol Petar, koji sebe epistolarno predstavlja kao harismatskog starešinu (I, 5:1) ukazuje na lažne harismatike, lažne proroke i učitelje, koji će se uvući u Hristovo stado: »A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unositi ubitačne herese i poricati Gospodara koji ih je iskupio, navlačeći na sebe brzu propast. I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću, zbog kojih će se huliti na istiniti put. I u lakomstvu iskorišćavaće vas izmišljenim rečima; njihov sud odavno ne docni i njihova propast ne drema.« (II, 2:1-3) – Poput apostola Jakova u njegovoj poslanici (3:1), i u Pseudoklementovoj poslanici 'O devstvenosti' ukazuje se na osudu onih 'učitelja' koji sami ne ostvaruju ono što uče: »Učitelji hoće da budu rečiti i da se pokažu takvi. Čuvajmo se suda koji preti /takvim/ učiteljima.« (1:11) – Kada su lažni apostoli i lažni proroci i lažni evangelisti počeli da krštavaju u narodu i pomazuju 'sveštenike', to je naravno u Crkvu unelo tešku i pogubnu trulež, koja je survala duhovni poredak.
Kao degradirani surogat Evangelistâ u Crkvi drugog stoleća pojavljuje se pseudosveštenički čin čitača (knjige), a kasnije i doktora teologije. Po Tertulijanu didaskal poseduje pravo učiteljstva (ius docendi), koje priliči samo muškarcu ('O krštenju', pogl. 1 i 17). Pošto gubi nadahnute učitelje, otuđena Crkva ponegde dopušta čak i da laici (u prisustvu episkopa) poučavaju i propovedaju sa katedre (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 19). Tek Trulski sabor (692. g.) laicima oduzima pravo da drže besede i poučavaju narod (prav. 64) Nedostatak putujućih učitelja i episkopi negde pokušavaju da zamene. Trulski sabor pak zabranjuje da episkop uči u gradu koji mu ne pripada (ali mu ne zabranjuje da učestvuje u rukopolaganju naglednika druge crkve, u skupštini za koju nije hirotonijski naznačen (prav., 20), što pokazuje i strah Crkve od širenja 'nepodobnih' učenja. Svoj osiromašen besedničko-katehetski život erozirana Crkva je onda pokušala da nadomesti pravljenjem za nepreporođeno oko primamljivog liturgijskog pozorišta.


l. Da li je Hristovu Crkvu kao njen pontif
predvodio Simon Petar ili Jakov Pravednik? Da li je imperator
mogao biti prvosveštenik u Hristovoj crkvi?
Da li je rimski episkop mogao da postane vaseljenski episkop?

Ako ne bi poznavali organizacioni profil, ustrojstvo rane Hristove Crkve, na osnovu redigiranih 'Dela apostolskih' možda bi i izveli zaključak da je Hristovom Crkvom upravljao Isusov brat – Jakov Pravednik; tako Pavlov satrudnik lekar Luka piše: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s njima poseti J a k o v a, a sve Starešine su bile prisutne.« (21:17-18) U 'Poslanici Galatima' Pavle stubovima Crkve naziva Jakova /Pravednika/, Kefu (Simona Petra) i Jovana (2:9), a ukazujući na svoje posete Jerusalimu opet kao središnju figuru Crkve u Jerusalimu predstavlja Isusovog brata, nazira i esena Jakova: »... Posle tri godine odoh gore u Jerusalim da upoznam P e t r a, te ostah kod njega petnaest dana. A nikoga drugog od apostola nisam video sem Jakova, brata Gospodnjeg.« (1:18-19; v.: 2:2) Apostol Pavle pred Jakovom i jerusalimskim starešinama pripoveda o svojim misionarskim podvizima: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s nama poseti Jakova, a sve starešine su bile prisutne. I pošto ih pozdravi, pričaše im u pojedinostima sve što je Bog njegovom službom učinio mnogobošcima.« ('Dela', 21:17-19) – U Pseudo-Klementovim spisima Jakov je nazvan gospodarom i episkopom Crkve, te gospodarom i episkopom episkopa (Recognitiones, III, 74; I, 68). Tako se u pseudoepigrafu 'Klementovo pismo Jakovu' episkop rimski obraća Pravedniku kao gospodaru i episkopu (svih) episkopa, upravitelju svete Jerusalimske Crkve Jevreja: š»uĽ·Â 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔÉ˝ ŔąĂşyŔó, ´ąsŔż˝Äą ´r Ät˝ 9µÁżĹñ»tĽ łw±˝ ˛Á±wÉ˝ şş»·Ăw±˝ ... (1:1) Slično obraćanje stoji i na početku ‘Petrovog pisma Jakovu’: »Petar, Jakovu, gospodaru i nadgledniku svete Crkve -  sÄÁżÂ 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔó ÄĆ łw±Â şş»·Ăw±Â ...«
Dok Simona Petra nalazimo kako prebiva u Jerusalimu ili Antiohiji (2:11), ili kao putujućeg apostola, Duhom upućenog pre svega 'obrezanima' – Jevrejima, dotle velikog asketu i molitelja Jakova Pravednika (koji nije poput dela učenikâ od strane judejske vlasti i življa prognan iz Svetog Grada posle mučeničke Stefanove smrti – 'Dela', 8:1.14) vidimo stalno prisutnog u Jerusalimu. Jer on je i bio višedecenijski episkop, anđeo, Hristove Crkve u Jerusalimu, eparhijski (he eparheía = oblast kojom upravlja eparh) nadglednik prvonastale lokalne, pomesne Crkve koja je bila i središnja Crkva, te nazirski predstojatelj pri Solomonovom Hramu, u kome su se okupljali i hrišćani: »Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u Hramu, ...« ('Dela', 2:46) Na čelu svake lokalne i urbane, organizaciono-hijerarhijski upotpunjene crkve (grč.: ekklsía = skupština), koja je i sabor (grč.: sýnodos), skup (sýnaksis) i zajednica (koinMnía) vernih okupljenih u Hristovo Ime, bio je kler sastavljen od jednog nadglednika, presbiterijuma (starešinskog veća) i đakonâ. Episkop i presbiterimi činili su savet (grč.: synédrion) zajednice. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' ukazuje se za majku svih crkava, Hristovu Crkvu u Jerusalimu: »A Crkvi u Jerusalimu bi dat Jakov, brat Gospodnji, za njenog predstojatelja i anđela; i pod njim dvadeset i četiri sveštenika u četverostrukoj službi, te pomoćnici i uz to đakoni.« (96:13) – Historik Eusebije, prenoseći zapise znamenitog hrišćanskog učitelja Klementa Aleksandrijskog (umro oko 217. g.), kazuje takođe da je Jakov Pravednik prvi dobio episkopstvo u Hristovoj Crkvi Jerusalima: »Kliment u VI. knjizi svojih 'Primera' /Hypotyposes/ potvrđuje to kazivanje, pa iznosi: "Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle Njegovog Vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog". – U VII knjizi on piše ovo: "Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim Apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, među kojima je bio i Barnaba ... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova /Hrama/ i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu'.« ('Historija Crkve', II, 1) – Jakov Pravednik, znameniti službenik Hrama, koji je ubijen uz hram, blizu Hrama je i sahranjen, kako prenose Hegesip (II, 23, 18) i monahinja Egerija: »U crkvi koju nazivaju Sveti Sion, nalazi se presto Jakova, brata Gospodnjeg, koji je sahranjen pored Hrama.« (Petar Đakon: 'O svetim mestima', E) – U 'Bakrenom svitku' sa Mrtvog mora pominje se grobnica i bašta znamenitog Pravednika, Cadoka (col. 119).
Jakov Pravednik, doživotni vegeterijanac i asketa, koji je pripadao i esenskom redu, kao episkop Hristove Crkve u Jerusalimu proveo je nekih 26 godina: od 36. do 62 godine, kada ga je judejski prvosveštenik Hanan II. dao pogubiti. Flavije o tome u svojim ‘Starinama’ izveštava: »... Čuvši za smrt Festa /= rimskog namesnika Judeje 60.-62. g. ne./, Imperator posla Albina za namesnika u Judeju. U to vreme kralj /Agripa/ lišio je Josipa prvosvešteničkog dostojanstva i postavio mu kao naslednika Hananovog sina, koji je takođe zvan Hanan. /.../ Hanan Mlađi /.../ imao je krutu i nemirnu narav; pripadao je sadukejskoj stranci. Pošto je bio takav / čovek /grub i žestok sudija/, Hanan je smatrao da je nastupila povoljna prilika /za udovoljenje svojoj surovosti/, jer je Fest umro a Albin bio još na putu. Stoga on okupi Sinedrion i postavio pred njim Jakova, brata Isusa, kojeg nazivaše Hristom, kao i nekoliko drugih lica. Optužio ih je da su prestupili Zakon, i predao ih da budu kamenovani.« (XX, 9, 1) Nakon negodovanja pred Agripom (koji je dolazio iz Aleksandrije) dela pravdoljubivog naroda zbog ovakve brutalne i neopravdane egzekucije nad sveštenoslužiteljem Jakovom, kralj je Hanana, nakon tri meseci službovanja, lišio položaja velikog sveštenika.
Posle smrti Isusovog brata Jakova, kormilo Crkve u Jerusalimu preuzeo je još jedan posvećenik iz Hristovog galilejsko-nazarenskog roda (poznatog po tome što je Pashu beskrvno obeležavao – 'Dvanaestorica', 6:1), Isusov rođak – Simon, Spasiteljev, sin Kleope i Marije, sestre blažene Marije ('Luka', 24:18, cp.: 'Jovan', 19:25); Eusebije: 'Historija Crkve', III, 11), koji je lično video i slušao Gospoda (Eusebije, III, 32), i mučenički postradao u dubokoj starosti, u 120. godini života, u vreme imperatora Trajana (107. godine).
U redigovanim evanđelskim i uopšte novozavetnim tekstovima gotovo uvek vidimo da je Simon Petar, prozvan Kefa ('stena' na aramejskom – 10:7), među Dvanaestoricom uvek kao prvi pomenut ('Matej', 10:2; 'Marko', 1:36; 'Luka', 9:32; 'Dela', 2:14 i drugde), što odražava ulogu koju je on imao u Hristovoj Crkvi, i osvedočuje ga kao istinsku stenu isklesanu iz Velike Stene, Hrista Spasitelja. I sam Hrist, Summus Pontifex, najavljuje ga kao prvi temelj na kome će podići Svoju slavnu Crkvu, kao prvog među jednakima, u središtu jednakih, a ne kao prvog nad ostalima: »Ti si stena /izvađena/ iz Stene, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju; i Ja ću tebe podići iznad Moje Dvanaestorice da budeš Moj zastupnik na zemlji kao središte jedinstva Dvanaestorice, a drugi će biti pozvan i izabran da zauzme tvoje mesto među Dvanaestoricom, a ti ćeš biti služitelj služiteljima, i napasaćeš Moje ovnove, Moje ovce, i Moje jaganjce.« ('Dvanaestorica', 89:8) – Međutim, Gospod takođe i svu Dvanaestoricu pokazuje kao temelje Svoje Crkve (44:5, 70:7; cp.: 'Isaija', 51:1; 'Otkrivenje', 21:14). Najveću vlast Gospod je dao svim Apostolima, i udeo u toj vlasti osećao je i Pavle Taršanin: »... Ni po čemu nisam manji od prevelikih Apostola.« ('Korinćanima', II, 11:5; v.: 12:11; I, 15;19; 'Galatima', 2:6: ) Hristova Crkva nije bila utemeljena samo na Petru, već na svim Apostolima i Prorocima, na Hristu kao Ugaonom Kamenu ('Efescima', 2:20-21).
Posle Hristovog Vaznesenja Petar od Bratstva biva prihvaćen kao Hristov namesnik i predstavnik (ne zamenik!) na Zemlji, vrhovni sveštenik – pontif (pontifex) velike, vaseljenske, katoličanske Crkve, koja je bila jedno telo iako je po raznim mestima imala obitavališta crkvenih skupova, telo čija Glava je bio i ostao Hrist Istiniti (cp.: 'Korinćanima', I, 1:12-13): »Onda Jovan i Jakov odvojiše Petra iz svoga broja uz polaganje ruku, da bi on mogao presedavati nad njima u Ime Gospodnje, govoreći: 'Brate, budi kao kamen isklesan, kocka. Upravo ti, Petre, koji si Petra/Stena, svedočanstvo Istine nosiš na svakoj strani'.« (96:5) – Možemo, dakle, videti jasno: dok je Jakov Pravednik upravljao središnjom lokalnom Hristovom Crkvom, Crkvom u Jerusalimu, Petar, sin Jonin, je u Hristovo Ime namesnički bdio nad celom, univerzalnom (katoličkom) Crkvom. Po Pseudo-Klementovim sastavu AnagnMrismoin apostol Petar u feničanskom Tripolisu upozorava narod: »Ne verujte nijednom učitelju ako on ne donese iz Jerusalima svedočenje Jakova, brata Gospodnjeg, ...« (4:35) – Kao što je Petar bio učitelj Vaseljene, tako su to bili i ostali Apostoli, jer Hrist je svim apostolima dao istu Vlast, a Petar je mogao biti prvak samo ako je imao i apostole uz sebe, na svojoj hristonosnoj strani.
Petar je vršio službu kako Hristovog namesnika, pontifa, tako i apostolsku službu: putovao je, poučavao, podizao mesne crkve, pored ostalih i onu u Rimu. U Rimu je i stradao pod Neronom gde je po predanje razapet naopako. Petrov boravak i stradanje u Rimu neverodostojna predaja je kasnije grubo interpolirala, pa ga je proglasila prvim rimskim episkopom. No Hrist Petra nije načinio vrhovnim sveštenikom Rima, već prvim sveštenikom Svoje, Univerzalne Crkve. Rimska crkva nije ni majka ni učiteljica svih crkava, već je to bila Crkva u Jerusalimu. Po rimskoj suprematotskoj teologiji sveti apostol Petar nije samo osnovao Crkvu u Rimu, nego je u Rim za večnost preneo svoju katedru (cathedra) i svoju stolicu (sedes), tako da sva vlast koju je imao apostolski Prvak, potom sukcesivno i prejemstvom prelazi na one koji zauzimaju Petrovu Stolicu. Rimski pontif Damas (366.-367. g. ne.) prvi u potpunosti poistovećuje Apostolsku Stolicu sa navodnom Petrovom Katedrom u Rimu I sami rimski episkopi počeli su sebe da smatraju ‘Petrovim naslednicima’ i ‘vrhovnim upravljačima Crkve’. Inokentije III u jednome svome pismu iz 1199. g. naznačuje: »Primat Apostolske Stolice /Apostolicae sedis primatus/, koji nije ustanovljen od čoveka, nego od Boga, može se dokazati mnogim evanđelskim i apostolskim svedočanstvima.« (Acta, I, 9, 187-188)
Takvo iskrivljeno i okrnjeno viđenjenje, koje ne razlikuje apostolsku od episkopske službe, donelo je velike podele i sukobe u Hristovoj Crkvi. Apostolstvo i nadopunjujuće mu profetstvo je harismatska služba u koju uvodi i postavlja sam Duh Sveti. Još pre rođenja Crkve u Palestini, takav Božiji poslanik i prorok bio je Jovan Krstitelj. Neko ko bi bio samo episkop, arhont i anđeo u (pomesnoj) Crkvi, on nikako ne bi mogao da bude i prvak Univerzalne Crkve. Čak ni Jakov Pravednik, iako je bio prvi arhont, prve, majčinske Jerusalimske Crkve, nije mogao da bude pontif Univerzalne Crkve. Jerusalimska katedra je imala jurisdikcioni i uglednički nadglednički primat samo dok je imala Apostolski krug uz sebe. – Epifanije Kiparski iz izvitoperenog predanja prenosi: »... Prvi apostoli Petar i Pavle i sami su bili episkopi u Rimu.« (Haer. 27, 6) Naravno, jedna crkva je u datom trenutku mogla imati samo jednog regularnog episkopa; dvojna episkopska vlast, po principu rimske konsularne magistrature, hrišćanstvo nije poznavalo kao regularnu upravljačku kategoriju. Po uzoru na Hrista Petar je stalno ekspediciono-propovednički nastupao i istovremeno nadgledao razvoj Bratstva. – Basilije Veliki, pristalica načela kolegijalne sukcesije (gde su sve episkopske stolice uzimane i kao sedes apostolicae), kada je Ambrosije postavljen za episkopa u Mediolanu, i njegovu katedru vidi kao nosioca Apostolske Vlasti: »Gospod te je podigao na Apostolsku Katedru.« ('Poslanice', 197, 1) U Ambrosijevo vreme Apostolska Katedra već dugo nije bila u paganizirajućoj Crkvi. Nosilac istinske Vlasti u Crkvi nije ničija episkopska katedra (koja se navodno može lančano naslediti), već je nosilac Vlasti Duh Sveti, Koji se nasleđuje i zadobija predanim i služiteljskim duhovnim životom. Bez živog prisustva Duha Svetog u Crkvi, i bez harismatskog Apostolstva, besmisleno je i nakaradno je govoriti o Hristovom pontifikatu i namesništvu na Zemlji. Duh se ne vezuje za institucionalno-hijerarhijske figure, već za život onih koji Hrista stavljaju u središte svoga života. – Konstantinopoljski patrijarh Tarasije u svojoj poslanici (upućenoj oko 787. g. ne.) rimskom primasu (lat.: primus = ‘prvi’, superlativ od prior) Hadrijanu, priznaje uvreženu zabludu da je rimskome Bratstvu apostol Petar ostavio (supremacionu) katedru.
Vaseljenskom Crkvom sveti apostol Petar, sa Apostolima i Prorocima, najverovatnije je upravljao prevashodno iz Jerusalima i velike Antiohije, koja je kasnije, posle rušenja Jerusalima, dobila na značaju (cp.: 'Dela’, 11:26), postala središte širenja hrišćanske vere. Kao drugog posle Petra pontifa univerzalne Crkve nalazimo Ignatija Bogonosca (67.-107. g.), od koga su nam sačuvane sedam poslanice. Tako najveći crkveni besednik Jovan Zlatousti ukazuje: »Ignatije je savršeno upravljao Crkvom u vreme kada njen put još nije bio dobro utrven. On je upravljao Crkvom naše otadžbine, takvog velikog grada, i mnoštvom naroda od dvesta hiljada. Pre Ignatija, Petar, nastojatelj /epistats/ sve vaseljene, ovde je /u Antiohiji/ dugo vremena boravio, kao da je naša Lađa /– Crkva/ bila protivteža cele vaseljene. A Ignatije je posle njega nasledio načalstvo te Crkve.« (PG, L, 593) – Ignatije je skoro 40 godina iz Antiohije upravljao Crkvom u Siriji (v.: ‘Ignatijeva Poslanica Efescima’, 3:2) i uopšte Hristovom Crkvom; no on nije imao i nije postigao onaj autoritet koji je imao apostol Petar. Inače, duhovni uticaj Sirijske Antiohije bio je izrazit i očigledan i u Palestini, i u Kilikiji, i u Arabiji.
Origen u ‘Homiliji na Luku’ (6:3) iznosi: »Našao sam zapisano u ‘Poslanici Mučenika’, velim za Ignatija, drugog posle Petra episkopa Antiohije, koji je u vreme gonjenja /hrišćana/ bio u Rimu bačen pred zverove, gde kaže, ...« – To što je u jednom periodu svoga života Petar upravljao Crkvom iz Antiohije, predaja je napravila kao da je on bio episkop Antiohije. Nabrajajući znamenite episkope i historik Eusebije Kesarejski iznosi: »I čoveka od mnogih sve do danas još slavljenoga – Ignatija, koji je po prejemstvu iza Petra drugi preuzeo episkopstvo Crkve u Antiohiji.« ('Historija Crkve', III, 33) – Sokrat Sholastik (početak V stoleća) iznosi za Ignatija, nadzornika Crkve u Antiohiji, Crkve u Siriji, i vaseljenske Crkve: »Ignatije Antiohijske Sirije, treći /po redu/ iza apostola Petra, episkop, imao je viđenje anđelâ kako slavoslove Sveto Trojstvo antifonskim pesmama ...« ('Historija Crkve', VI, 8) Pred rimskim imperatorom sveti sveštenomučenik Ignatije Bogonosac optužen je kao otac svih hrišćana, kao poglavar Hristove Crkve. I bačen je lavovima, ... Pola stoleća kasnije i Polikarp Smirnski stradao je optužen i kao »učitelj Azije, otac hrišćanâ.« (‘Stradanje Polikarpa Smirnskog’, 12:2) Slično ukazuje i Jeronim u ‘slavnim muževima’: »Polikarp, učenik Apostola Jovana i od njega postavljen za Episkopa Smirnjana, postao je princeps cele Azije, ...« (17)
Da Hristova Crkva vremenom nije izgubila položaj i značaj vaseljenskog primasa, prvosveštenika, ne bi se kasnije ni rimski imperatori (koji su zvanično nosili i titulu pontifex maximus – vrhovni sveštenik, od 12. g. se. do 379. g., kada je Gratijan odbacio datu titulu) mogli legitimno nametnuti kao ‘prvosveštenici’, koji sazivaju (ponajprije vaseljenske) sabore i potvrđuju odluke merodavne za ustrojstvo i doktrinizaciju Crkve, koji odlučuju od Crkve nepodobne sveštenike (na primer imperator Valentijan je odlučio ebionitstvu naklonjenog Fotina iz Galogrekije – Tertulijan: ‘O znamenitim muževima’, pogl. 107) ... Sokrat Sholastik izveštava kako su u Konstantinopolu makedonijevci arijanskog cara Valenta, progonitelja nikejskih hrišćana, molili da sazove sabor »radi popravljanja vere.« ('Historija Crkve', IV, 2) – Simeon Solunski, protežirajući značaj i ulogu Crkve u Konstantinopolu ukazuje: »Pri raspravama o božanskim dogmama i ostalom sveštenom predanju, zakone nije donosio samo onaj jedan episkop koji beše u Konstantinopolskoj crkvi, nego se na zapovest i nastojanjem pobožnih careva, sabiraše episkopi, koji behu po celom svetu vođe pobožnosti.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 93) U jednom svom pismu caru Trajanu Plinije Mlađi traži od njega, kao od prvosveštenika, rešenje kako da postupi u vezi odobravanja prenosa posmrtnih ostataka, što su od njega zahtevala određana lica čijim rođacima su nadgrobni spomenici bili oštećeni ili poplavljeni: »Znajući da se u Rimu za slučajeve ove vrste podnosi zahtev svešteničkom kolegijumu, ja sam odlučio da tebe, gospodaru, pitam za savet, kao vrhovnog sveštenika, da bih bih znao tvoju želju kako da se ophodim u takvim i sličnim situacijama.« ('Pisma', X, 68) – Imperator Julijan za sebe ukazuje: »... Zahvaljujući bogovima nosim titulu vrhovnog sveštenika, iako nipošto nisam dostojantako visoke dužnosti.« ('Pismo Temistiju', 298 C) – Atanasije Veliki (izabran za episkopa Aleksandrije 328. godine), autor dokumentarno značajnog dela 'Historija saborâ u Ariminu i Seleukiji', koji je proganjan zbog privrženosti nikejskoj veri, u jednoj svojoj poslanici, upućenoj prijateljima, povodom sabora u Ariminu pod pokroviteljskom cara Konstantija, iznosi za okupljene sveštene aktere: »... Pišući tobož o Gospodu, oni kažu za Konstantija, da je on vladalac /despótn/, zbog toga što je on dao snagu njihovoj nečasnoj nauci, pa pridodajući samom caru ime večnoga, odriču večnost Sinu Božijem. /.../ Kao što Frigijci govore za Montana i Maksimilu, tako i ovi kažu za Konstantija, da je to njihov episkop.« (Sokrat Sholastik, II, 37) – Na lokalnom saboru u Mediolanu 355. g., car Konstantije koji je hteo da ovaj skup osudi Atanasija Aleksandrijskog, a sabor se sa tim nije hteo složiti, ovaj im je saopštio: »Moja volja – eto vašeg kanona!«
Pogromaški bizantijski car Justinijan postavio je se kao 'vrhovni sveštenik' Crkve, dao je sebi pravo i da postavlja i razrešava klerike, kao i da prodaje ugledne svešteničke službe. Prokopije tako pripoveda kako je Justinijan nekog pretvorenog hrišćanina, ljubimca svoje žene Teodore, imenovao za episkopa u Aleksandriji, gde je zbog ubistva uklonjen s položaja: »Posle nekog vremena, Pavle dođe u Konstantinopol, i ponudi caru sedam zlatnih kentenarija kako bi ga ponovo ustoličio na sveto mesto. Justinijan odmah zgrabi novac, ophodeći se prema njemu s velikim uvažavanjem, te pristane da ga imenuje za episkopa Aleksandrije, i to vrlo brzo, iako je drugi čovek bio na tom položaju.« ('Tajna historija', 27) Šesti Vaseljenski sabor, kao i Četvrti ranije (prav. 2), regulativno ustaje protiv simonije, unutrašnje kupovine klerikalnih zvanja i službi: »Koji su novcem kupili postavljenje, a ne usled toga što su izabrali sveštenički život i što su o svemu podrobno ispitivani, bilo da je reč o episkopima ili bilo kome drugom iz klera, zapovedamo; takvi moraju biti nizvrgnuti, kao i oni koji su ih postavili.« (Prav. 22) Vezujući se za svetovnu monarhiju, pojedini klerici su umišljali da na monarhističko-rodbinski princip mogu predavati svoju sakralnu vlast i dostojanstvo: »... Ako neki episkop predstavi crkvi heretike ili neznabošce, bili mu oni rodbina ili ne, te ih postavi za svoje naslednike, protiv takvog episkopa, i nakon njegovog upokojenja, neka se izrekne anatema, ...« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 92)
Inače, u starom Rimu, sveštenike je najpre birao narod na osnovu kandidatskih listi pripremljenih od strane svešteničkih kolegijuma, ili bi sami ti kolegijumi kooptiranjem birali nove članove. Već u carsko doba sveštenike bira senat na carev predlog ili preporuku: »... Kesar predloži senatu da Viteliju, Veraniju i Serveju dodeli zvanje sveštenika.« (Takit: 'Anali', III, 19) – Rimska religija je bila potpuno profanisana i za državu vezana religija. Zato su i rimski imperatori, kada su prihvatili hrišćanstvo kao državnu religiju, postavili se i kao prvosveštenici i tutori te religije. Konstantin Veliki je često pred narodom iznosio besede o pitanjima vere (Eusebije: 'Život Konstantinov', IV, 29), postavivši se očigledno kao pastir Crkve. Nekršteni car Konstantin, koji je u Nikeji sazvao mnoge episkope, u svojoj Poslanici Crkvi u Aleksandriji i svojoj Poslanici crkvama (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 9) izražava svoje zadovoljstvo što sa episkopima može biti »ravan drug u službi.« – Eusebije, ideolog Konstantinove 'hrišćanske' države stavlja u usta Caru sledeće reči, upućene jednom prilikom episkopstvu, kojim se on lažljivo ograničavao samo na nadgledništvo pagana i nekrštenih: »Vi ste episkopi onih koji su unutra u Crkvi, a ja sam od Boga postavljeni episkop onih koji su izvan /epískopos tMn ektós/.« (IV, 14) Car Lav II nadmeno ukazuje i piše rimskom pontifu Gregoriju II (715.-731. g. ne.): »Car sam i sveštenik.« (Mansi, II, 976) Na arelatskom (353. g. ne.) i mediolanskom (355. g.) saboru imperator Konstantije preteće je ukazao da njegova carska želja važi kao kanon. Na saborima pored cara mogli su prisustvovati i njegovi izaslanici i senatori, koji su često vršili pritisak na volju i odluke crkvenih poslanika. Za 'pobedonosnog' cara Konstantina Velikog, 'sunce' Rimskog Carstva, koji je Crkvi poklanjao 'naročito staranje', Eusebije uznosi: »... Kada su u raznim krajevima /klerici/ imali među sobom izvesne razmirice, on je, kao neki opšti episkop /koinós epískopos/ od Boga postavljen, sazivao sabore služitelja Božijih.« ('Život Konstantinov', I, 44) Ako su se na saborima donosila i razmatrala 'samo' duhovna, verska (a ne i politička) pitanja, zašto bi sabore sazivao car, državni poglavar? Zašto je Crkva dozvolila da se jedan imperator, predstavljao se on i hrišćaninom, nametne kao njen prvosveštenik?
Vremenom, u Crkvu je se uvukla pošast investiture: 'pomazani' svetovni vladaoci (i njihovi vazali) počeli su daju duhovna zvanja crkvenim upravljačima, kao i da sami sobom, po njihovoj smrti, popunjavaju njihova duhovna mesta (ponajprije da bi preuzeli njihova posednička bogastva). Koliko je pogrešno da se sveštenik postavlja kao svetovni vladar, toliko je izopačeno i da se svetovni vladar postavlja kao (vrhovni) sveštenik; obojici slavoljublje i častoljublje pomućuje um. Potpuno je paradoksalno je da jedan monarh, koji uz to nije ni regularno pomazan klerik, postavlja sveštenoslužitelje u Hristovoj Crkvi. Potpuno pogrešno je i da primorava i okuplja episkope kako bi ovi rukopoložili nekog ko je njemu po volji; tako, kada je presbiter Pavle rukopoložen za episkopa Konstantinopola, arijanstvu naklonjen car Konstantije okuplja arijanske sveštenike, zbacuje Pavla sa katedre i postavlja Eusebija Nikomedijskog za episkopa Konstantinopola (Sokrat: 'Historija Crkve', II, 7) Vidi se jasno da paganizirana, imperatorska Crkva, koja je izdala Hrista i Hristovu Državu, ne može da se poziva da ima apostolsko prejemstvo, da ima regularnu hirotonijsku liniju do svete Dvanaestorice. Da je Crkva katehetama zadržala jak kriterijum za posvećenje i ulazak u Hristovu lađu, da je tako dobila i zadržala istinski prosvećen verujući narod, onda bi i takav prosvećen narod znao da izabere sebi dostojne upravljače, koji se ne bi prodavali i slubljivali sa svetovnom vlašću. Car iznedren iz nezapamćenog imperijalnog grotla Zla, postavio je se kao hrišćanski 'prvosveštenik', iako vrlo dugo nije bio, kako Rufin ukazuje, ni kršten u Hristovo Ime; Konstantin je kršten u predgrađu Nikomedije (od strane arijana Eusebija Nikomedijskog) tek nekoliko dana pred smrt, kad je se razboleo, a krštenje je, po Teodoretu, odlagao dotad jer je ranije želeo da se krsti samo u Jordanu ('Historija Crkve', I, 32). Konstantin je zamišljao da se kao hrišćanin pokazuje time što će mnogobošcima razarati njihove hramove i primoravati ih da pređu na hrišćanstvo, a hrišćanima podizati raskošne bogomolje, bazilike, za koje možemo reći da su pre bili hramovi posvećeni njemu nego Hristu Bogu (Sokrat Sholastik, I, 3) Taj 'dobrodeteljni i vrli' car, koji je svoje Carstvo nastojao hrišćanstvu da predstavi kao »sliku Carstva Hristovog« ('Život Konstantinov', III, 13), častoljubivo je održavao svoje 'božanske statue' (Sokrat Sholastik, I, 17) i postavljao ih čak i po hramovima (I, 18, init.). Rimska ekumena i Rimski mir (pax Romana), nisu pod Konstantinovo žezlo ujedinili, do tada žestoko progonjeno hrišćanstvo, već su naprotiv povukli najveće i najpogubnije podele i sukobe u samom hrišćanstvu.
Retko koji bogoslov je imao odvažnosti i pronicljivosti da se argumentovano suprostavi imperatorskoj supremaciji nad Crkvom. Rimski carevi su prestali da gone Crkvu upravo zato što su uvideli da je i bez progona mogu potčiniti sebi, svojoj teokratiji. Dogmatičar i ikonofil Jovan Damaskin bledo zagovara crkvenu nezavisnost (bez da ima Hrista na svojoj strani) ukazujući caru Lavu III, koji je izdao ukaz protiv poštovanja ikona, idolopoklonstva koje je bilo potpuno strano izvornom hrišćanstvu: »... Ne verujem carskim kanonima koji zapovedaju Crkvi, već verujem sveotačkom predanju.« ('O ikonama', II, 16) Atanasije Veliki pogođen nastalom saborskom sponom arijana i Imperatora negoduje: »Konstatije se poziva na sud episkopâ, a sam radi što je njemu po volji; sabrali su se zajedno heretici i car, da bi on, pozivajući se na episkope, po svojoj volji činio što hoće. /.../ Kod njih je kao u pozorištu: episkopi, kao glumci, igraju uloge, a Konstantije raspoređuje uloge.« (Historia Arianorum, pogl. 52) – Hosija Kordobski, nekadašnji savetnik cara Konstantina (koji ga je i podstaknuo da sazove Sabor u Nikeji), nezadovoljan politikom Konstantinovog sina Konstantija na zapadnim saborima, piše mu: »Prestani sa prinuđivanjem, nemoj izdavati edikte, nemoj slati pratioce /.../ Ne smeš se mešati u crkvene poslove ni davati nam zapovesti. /.../ Bog ti je poverio carstvo, a nama Crkvu.« (PG, tom. XXV, col. 745.746) Maksim Ispovednik, koji je u početku bio sekretar cara Heraklija a potom odbio da potpiše monotelitski carski tipos, ustaje protiv nekih uvrežujućih zabluda: »Koji to kanon nalaže da treba priznavati samo one Sabore koji su se sastali po zapovesti cara? Blagočestivo crkveno pravilo smatra za svete i priznate Sabore samo one koje je potvrdila pravilnost dogmi.« Da se Crkva nije vezala za Carstvo, da nije uplovila u mutne svetovne vode, ni carske figure ne bi mogle da drže njeno kormilo, da sude po pitanjima vere, da postavljaju i raščinjuju jereje. Prema (vaseljenskim) saborima, u Crkvi Starog i Srednjeg veka, imperator je imao široke prerogative: kao što smo već rekli, najpre pravo da saziva vaseljenski sabor (oikoymenik sýnodos), pravo da kontroliše saborski rad, pravo da premesti sedište saborovanja, pravo da prekine saborovanje, pravo da zaključi saborsko zasedanje, pravo da potvrdi saborske zaključke i proglasi ih državnim zakonima. Neki od imperatora nastojali su da zadrže nepristranost na saborskim obračunavanjima jerejâ. Tako car Markijan (450.-457. g. ne.) odgovara monofisitima koji su mu se obratili računajući na njegovu, carsku intervenciju: »Da sam ja hteo da sednem između vas i onih drugih /- ortodoksnih/ monaha, ja ne bih ovde ni mučio sveti i Vaseljenski sabor.« (Mansi, XII, 987)
Kako je raslabljena Crkva mogla da bude nezavisna od carsko-imperijske vlasti, kad je od svetovne vlasti zahtevala privilegije za sebe, zahtevala od vlasti da se ona obračuna sa crkvenim frakcijama, da im ruši hramove, proganja ih, nameće im razne dadžbine i da ih mačem i ognjem zatire?! Pomesni Kartaginski sabor dodvornički ustanovljuje: »Da se od najslavnijih careva izmoli da konačno budu uništeni ostaci idolopoklonstva, i to ne samo /gradski/ kipovi, nego i oni koji se nalaze po šumama i drugim mestima.« (Prav. 95) – Naprasiti, lakomisleni i slavoljubivi primus konstantinopolske patrijaršije, Nestorije (428.-431). g. ne.), koga su izabrali samodršci, po svom rukopoloženju pred narod, u svojoj besedi usmerenoj na cara, iznosi: »Daj mi care zemlju očišćenu od heresa, a ja ću ti dati Nebo! Pomozi mi da istrebim heretike, a ja ću ti pomoći da pobediš Persijance!« (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 29) – Koliko daleko je otišlo sljubljivanje Crkve sa svetovnom državom i vlašću pokazuju i primeri sahranjivanja vladalačkih figura u kriptama pojedinih crkava. Još je Konstantin Veliki, u zlatnom kovčegu, sahranjen u Hramu svetih Apostola (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 40) (Treba zapaziti da naprimer Gregorije Dvojeslov zabranjuje hramsko sahranjivanje upokojenih.) – Visoki rimski državni službenik, Rutilije Namatijan (Namatianus, prva polovina V stoleća), privrženik stare rimske religioznosti, u svojoj pesmi De reditu suo daje opasku protiv hrišćana koji su dolazili pre svega iz jevrejstva: »Narod koji smo pobedili sad nas je pobedio.« (I, 398)
Crkva siromašnih postala je Crkva bogatih klerika, Crkva vezana za svetske bogataše i uglednike. Darovi bogataša i vladara (koji su pljačkali crkve obeležene kao 'heretičke') doprineli su da službena crkva dođe do velikog bogastva i znatnih poseda, što je bilo mamac za slavoljubive i srebroljubive ljude, koji u biti ništa nisu imali sa istinskom pobožnošću, da na razne iskvarene načine, pa i simonijom, dođu do službenih položaja u paganiziranoj, profanisanoj i podržavljenoj crkvenoj hijerarhiji. Tek je Gregorije VII, koji je palicu rimskog pontifa uzeo 1073. godine, ustao protiv laičke investiture (naravno ne iz ljubavi prema Hristu već radi proboja papske supremacije, i podređivanja evropskih kruna papskom Rimu), protiv ustaljene prakse da kraljevi (i grofovi) postavljaju episkope poklanjajući im palicu i prsten, kao simbol njihovog duhovnog vladanja i 'mistične' ženidbe sa Crkvom.
Kada je se Rimska crkva vezala za Franačko Carstvo i Sveto Rimsko Carstvo, počela da pomazuje njihove monarhe (papa Leon III je na Božić 800. g. ne. u Rimu pomazao i krunisao Karla Velikog za imperatora Zapadnog rimskog Carstva, koji je se potom nastojao postaviti i kao glava Crkve, što dobro pokazuju Libri Carolini i sabor u Frankfurtu iz 794. g. ne. na kome je sam Karlo presedavao), to je produbilo netrpeljivost Crkve na Istoku, koja je se već vezala za bizantijske vladare. I danas, naprimer engleska Episkopalna crkva kao svog poglavara ima i prihvata monarha Engleske, što je jedna užasavajuća činjenica. Umesto da se distancira od vlasti ovog sveta, da gradi Hristovu Državu i Hristovo Kraljevstvo Mira, paganizirana Crkva je duboko uplovila u mutne vode ovoga sveta, i svalila teške grehove na sebe; jer za sva zla koja dođu od svetovne vlasti krivicu snosi i sveštena vlast koja je tu vlast ustoličila i podržala i blagoslovila. Ni to što su survala i urušila sva kraljevstva i carstva za koja je se vezala Crkva, koja je izdala Hristov Plan Spasenja, to je nije privolelo istini da se duhovna vlast ne treba sljubljivati sa svetskim imperijama, jer svetom vlada Zlo i Laž. I takvo slepilo paganiziranom, Simon-Menandrovom Crkvom će vladati sve do kraja ovoga sveta, ovoga doba i ovoga poretka ('Otkrivenje, 17:1-6.18). Jasno je da je profanisana Crkva, koja je od kraljeva i plemstva, 'zaštitnika' Crkve, dobijala i prihvatala velike posede, bila time obavezana da ispunjava i njihove interese i zahteve. Papska država je počela da se formira kada su u VIII. stoleću Rimski pontifi od Pipina Malog dobili na upravu zemlju koju je on od Lanobarda osvojio. – U 25. članu Zakonika (1349. g.) srpskog cara Dušana (Stefana) stoji regula: »Crkvama da upravlja gospodin car, i patrijarh, i logotet, i niko drugi.«
Pošto je zamašno prodro duh sveta u Hristovu Crkvu, kako vidimo, vlastoljublje je uzimalo danak, paradirale su podele, harale herese ... I mesne crkve, opštine, parikije, nisu više imale isti status; crkva je uglavnom počela da se organizuje po gradivnim teritorijalnim jedinicama Carstva i po nacionalnom principu. Razoreni Jerusalim (kasnije Aelia Capitolina) i Antiohija su polako izgubile prednost katoličanske stolice, a to je polako preuzimao veliki carski grad Rim. Iako je Jerusalim, Sveti Grad, u početku bio katedra samog Isusa Hrista (cp.: Epifanije: Panarion, 78, 7), u II i III stoleću episkop Jerusalima bio je podređen episkopu Kesareje Palestinske. Tako kao metropolita Palestine pri samom kraju II stoleća naziremo najpre kesarejskog episkopa Teofila (cp.: Eusebije: 'Historija Crkve', V, 23 i 25). Pravilo 7. sa Nikejskog Sabora episkopa Jerusalima, nekada središte najslavnije crkve, uvažava samo kao metropolita, oblasnog, nadglednika i ekonoma.
Krajem II stoleća počele su da se formiraju eparhijske simbioze i grmade koje su se zvale metropolije, a potom su nastajali patrijaršije i eksarhati (samostalne nacionalne crkve; grč.: ex-árchM = 'načinjati'), kakav je naprimer bio ravenski, nastao posle propasti države Istočnih Gota (555. g. ne.), koji je obuhvatao celu Italiju. Na Vaseljenskim saborima su se takođe donosile odluke o podeli drevnih Crkava na krupnije teritorijalne jurisdikcije, uglavnom u skladu s rasprostranjenošću rimskih oblasti (lat.: provincia, grč.: h ep-archía) i dijeceza (grč.: h dioíksis); veliki okruzi, dijeceze, obuhvatali su i po nekoliko provincija. U vreme Avgusta Rimska Imperija je bila podeljena na 26 provincija, da bi njihov broj pod Diokletijanom 292. godine popeo na 101. Glavni grad provincije, eparhije, nosio je naziv metropola (grč.: mtrópolis, pólis = 'grad'), a njegov episkop nazvan je metropolit ('nad-episkop'). Provincijski episkop (koji je najčešće sazivao sabore i dobijao sudsku vlast) podređivao je sebi gradskog episkopa, čiji okruzi su se nazivali parikije (grč.: par-oikía), a episkop grada vladalački je podređivao nadglednika seoske opštine, horoepiskopa. Tertulijan opravdava vladalačko uzdizanje metropolijskih nadglednika, gledajući u njima oslon i stecište za plebs: »Ako si blizu Ahaje, drži se Korinta. Ako nisi nedaleko od Makedonije, drži se Filipa. Ako si stigao do Azije, drži se Efesa. Ako si blizu Italije, to je Rim, otkuda dolazi autoritet i za nas. – Proxima est tibi Achaia, habes Corinthum. Si non longe es a Macedonia, habes Philippos; si potes in Asiam tendere, habes Ephesum; si autem Italiae adiaces, habes Romam unde nobis quoque auctoritas praesto est.« (De praescriptione haereticorum, 36, 2). Ako su od apostolskih (= koje su osnovali Apostoli), majčinskih i početničkih crkava (apostolicae matrices et originales ecclesiae) proizišle mnoge druge (pomesne) crkve, to ne znači da one u Hristovom Telu trebaju da imaju supremacionu ulogu koja negira istinsko opštenje i zajedničarenju u Duhu Istine. I ‘Apostolska pravila’ preferiraju postojanje crkveno-narodnih, oblasnih prvaka koji deluju u suradnji i dogovoru sa lokalnim prvacima: »Episkopi svakoga naroda /grč.: éthnoys/ treba da znaju prvoga između njih, i ništa više od nadležnog da ne preduzimaju bez njegovog mišljenja, nego svaki neka čini samo ono što se tiče njegove parikije i njoj područnih mesta. Ali ni onaj /prvi episkop/ neka ne preduzima ništa bez znanja sviju /ostalih episkopa/.« (Prav. 34)
Vlastoljublje u otuđenoj Crkvi uzimalo je sve više maha, kao i pobuda da se 'neposlušni' i nezadovoljni iz redova sveštenstva i verujućih (ponajprije zbog sljubljivanja Crkve i Države) lakše mogu kontrolisati i odstranjivati. Što je bio veći politički značaj nekog grada, to je i episkop tog grada i te crkve mogao ostvariti i veću vlast. Tako su koncetracijom vlasti do V stoleća nastale antiohijska, jerusalimska, rimska, aleksandrijska i konstantinopolska patrijaršija kao vodeće patrijaršije – pentarhija. (Iz njih su izlazile kasnije nove patrijaršije ...) Efes (sa Azijskom oblašću), Kesareja Kapadokijska (s Pontskom oblašću) i Herakleja u Trakiji takođe su imali patrijaršijske katedre, no one nisu imale izrazit uticaj niti su izričito nabrojane na Nikejskom Saboru. Šesti kanon Prvog Vaseljenskog sabora naprimer naglašeno daje i potvrđuje prednost Aleksandrijskoj, Rimskoj i Antiohijskoj patrijaršiji i katedri: »Neka važe stari običaji koji postoje za Egipat, Libiju i Pentapol. Naime, episkop Aleksandrije da ima vlast nad svim tim oblastima jer, shodno običaju, i episkop Rima to ima. Takođe u Antiohiji i drugim eparhijama, neka se čuvaju povlastice crkvi.« Aleksandrijska patrijaršija je još u donikejskom periodu, navedimo, obuhvatala deset provincija, gornju i donju Libiju, gornju i tonju Tebaidu, Pentapol, a u vreme Dionisija Aleksandrijskog njen poglavar ima zvanje 'papa'. Vidimo, dakle, da je episkop u nekom od glavnih gradova Rimskog Carstva mogao biti primas ne samo jedne provincije, već više njih. Episkop Kartagine nije bio primus samo prokonsulske Afrike, već i susedne Numidije i Mauritanije. Metropolit čija je se vlast protezala na više provincija, mogao je da postane ‘patrijarh’ i ‘papa’
No tada (u prednikejskom periodu) ni jedan patrijarh, odnosno papa (grč.: ho pápas = ‘otac’; ho pápos = ‘praotac, ‘ded’, ‘predak’, ‘drevni’) nije bio i nije mogao biti i episkop, nadglednik i otac cele Hristove Crkve, ‘papa’. (Titulu ‘papa’ najpre je nosio patrijarh Aleksandrijske crkve, te episkopi Rima i Kartagine. Rimski primus Gregorije Sedmi obznanjuje 1073. g. ne. da pravo da nose titulu ‘papa’ pripada samo rimskome episkopu.) Na primer Kiprijan, episkop u Kartagini, obraća se rimskome 'papi' sa frater, collega, a ne sa princeps, prior, dakle ne govori o nikakvom 'papinom' poglavarstvu i rimskom prvenstvu. U jednoj svojoj poslanici Firminijan, predstojatelj u Kesareji Kapadokijskoj, piše Kiprijanu Kartaginskom, povodom njegovog sukoba sa papom Stephen-om (254.-257. g. ne.): »Zaista se čudim otvorenom bezumlju Stefana koji se ponosi mestom svoga episkopstva, koji misli da mu pripada nasleđe Petra, na kome je položen temelj Crkve, i vređa apostole Petra i Pavla svojim zahtevima.« Diodor Aleksandrijski (V st.), kao primas aleksandrijske katedre, pokazujući svoje suprematorske težnje, sebe je nazivao vaseljenskim arhiepiskopom i gospodarem ekumene (Mansi, VI, 885) – Apostoli sa Petrom na čelu osnovali su širom Imperije mnoge crkve, rukopoložili njihovo sveštenstvo, i besmisleno je da se bilo koja od tih crkava zbog toga smatra i uzima ‘vodećom’. Hiponski sabor (393. g.) određuje da se prvi episkop ne naziva eksarhom (grč.: ho éxarhos = ‘načelnik’, ‘predvodnik’, lat.: pontifex maximus) sveštenika, odnosno zabranio je svim episkopima/biskupima da prime zvanje vodećeg vaseljenskog episkopa: »Episkop prvog prestola neka se ne naziva eksarhom sveštenikâ ili vrhovni sveštenik /lat.: summus sacerdos/, ili na neki drugi način, već samo episkopom prvog prestola.« (Prav. 48) Bogoslov Georgije je ukazivao: »Niko od mojih prethodnika nije sebi dopustio da se prihvati to sveto ime, jer ako neki patrijarh sam sebi da to ime, onda ime patrijarh dolazi u nepoverenje.« – Rimski patrijarh Pelagije II je čak episkopa Jovana u Konstantinopolu osuđivao zbog njegovih pretenzija ka tituli univerzalnog episkopa. Ni jedan od vlastoljubivih episkopa, izgleda, nije mogao i nije hteo da shvati da pontif Univerzalne Crkve ne može biti nijedan episkop, već samo Božiji apostol, čiji Duh su prognali iz crkve svojim nečasnim življenjem.
Kako ukazuje Rufin Akvilejski, u IV stoleću jurisdikcija rimskih episkopa bila je ograničena samo na Italiju (‘Historija Crkve’, I, 6). Rimska katedra je relativno brzo, iako je postojao otpor Mediolanske, Akvilejske i Ravenske crkve, preuzela Italiju kao svoju metropoliju. Tako car Avrelijan (270.-275. g. ne.) na Rim i Italiju gleda kao na jednu crkvenu oblast (Eusebije: ‘Historija Crkve’, VII, 30). Kada je se u vremenu oko Nikejskog sabora govorilo o prvenstvu časti Crkve u Rimu, to je tako postavljano i izvedeno iz razloga što je Rim bio carski grad, i zato što je se Rimska Crkva u progonima pokazala najačom, bez ikakvih pozivanja na navodno Petrovo episkopovanje i ekonomisanje u Rimu. – I da je Petar bio prvi episkop u Rimu, to ne znači da su njegovi naslednici mogli automatski bili prvaci Univerzalne Crkve, jer tada je crkva, zajednica vernih i klera naznačavala i birala svoje časnike. Čast univerzalnog prvaka nije bila vezana za neko mesto, već je u majčinskoj Crkvi potvrđivana najdostojnim Božijim ljudima, izabranim harismaticima Crkve, bez obzira gde oni službovali. I da je Petar bio episkop u Rimu, on od Rimske crkve (pored žive Crkve u Jerusalimu) nije mogao da pravi ‘drugu’ majčinsku Crkvu; on u Rimu nikog nije odredio niti rukopoložio za svoga naslednika; a ako se neko proglašava za ‘Petrovog naslednika’, to, iz ugla Duha gledano, znači da on sam sebe posvećuje u to dostojanstvo. (Dalje, Petar je u mnogim gradovima rukopoložio episkope; to ne znači da su svi oni trebali biti njegovi ‘naslednici’.) Putujućim apostolima (a Pavle Taršanin je najbolji primer za to) je svakako bilo ispod njihove duhovne časti i negacija njihovog duhovnog naloga da budu episkopi u bilo kom gradu; oni su sve hrišćanske naseobine trebali da nadziru. Oni koji, da bi uzdigli sebe i svoju moć, Petra, vaseljenskog učitelja i apostola svode na episkopa jednog grada, zapravo ga obeščašćuju. Za Petra znamo da je kao Apostol pre svega poslat Jevrejima u rasejanju (‘Galatima’, 2:9). Jeronimova tvdnja u ‘Znamenitim muževima’ (pogl. 1) da je apostol Petar najpre bio episkop Crkve u Antiohiji, a kasnije je u Rimu 25 godina obavljao sveštene dužnosti, svakako puno odudara od povesne istine. Dakako da je Petar ne samo iz Jerusalima i/ili Antiohije mogao da obavlja svoju prvosvešteničku dužnost, ali besmisleno je da je se on kao Apostol decenijama vezivao za nekakvu ljudsku naseobinu daleko od Jerusalima. U ‘Didahe’ se tako ukazuje: »Svaki apostol koji dolazi k vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda drugi dan.« – 11:4-5 Da je Petar odmah, nakon pogubljenja Jovanovog brata Jakova 44. g. ne. (‘Dela’, 12:1-2) od strane Agripe Prvog otišao u Rim, a nije (cp.: 15:7), on u Rimu do pogubljenja krajem Neronove vladavine nije mogao provesti 25 godina. Da je se Petar tako dugo zadržao Rimu (gde je otišao da bi razobličio velikog obmanjivača Simona Gatara), on bi svakako bio pomenut i pozdravljen u Pavlovoj ‘Poslanici Rimljanima’. Po Eusebiju, Petar je u Rim, radi razobličavanja Simona, prvosveštenika satanske duhovnosti, vođen Promišlju otišao u vreme imperatora Klaudija (‘Historija Crkve’, II, 14 fin.), koji je vladao od 41. do 54. g. ne. Na drugom mestu svoje ‘Historije’ kaže da je Petar dospeo u Rim tek pred kraj svoga života (III, 1), i bio potom raspet naopako, što će reći da je se u Rim našao krajem Klaudijeve i početkom Neronove vladavine. Tako dakako, Petar u Rimu nije mogao silne godine provesti, niti je njegov apostolski cilj bio da se u nekom gradu ‘ugnezduje’. – Malo je moguće da je Petar u Rimu rukopoložio bilo koga episkopa. Kada je prvi apostol došao u Rim, ovaj veliki grad je već imao svoju crkvenu opštinu, pa time i svoga nadglednika. U traktatu De praescriptione haereticorum Tertulijan iznosi sasvim pogrešnu rimsku tradiciju da je sam Petar za episkopa crkve u Rimu rukopoložio (ordinatum) Klementa Rimskog (onako kako je Jovan u Efesu rukopoložio Polikarpa) (pogl. 32, 2); no, kada je Klement postao crkveni arhont u Rimu – 91. g. ne., Petar već odavno nije bio u svom zemaljskom šatoru.
Rim je populaciono bio najmoćniji grad Carstva, i svi trgovački putevi vodili su ka njemu i preko njega. On je bio administrativni centar Carstva, i imperijalna svest je nametala rešenje da crkva u toj prestonici, bez obzira da li je osnovali Apostoli ili ne, ima ključnu i povlašćenu ulogu. Za Rim su se čuvale najveće i najslavnije žrtve (što stradanje Ignatija Antiohijskog najbolje potvrđuje. U Rimu su stradali veliki apostoli Petar i Pavle). Rimska crkva je mogla da izdržava i najveći broj siromaha i udovica. Rimska crkva je uspela supremaciono da se uzdigne u ponikejskom periodu zahvaljujući i tome jer su rimski episkopi (nakon što je carska prestonica prenesena u Bizantion – Konstantinopol) imali veću samostalnost u odnosu na imperijalnu vlast. Rimska crkva je uglavnom bila pošteđena iscrpljujućih brojnih borbi sa raznim frakcijama i heresama, kao što je to bio slučaj u istočnim patrijaršijama. Rimska crkva je se, dakle, mogla supremaciono uglednički uzdizati ne zahvaljujući nekom božanskom pravu, već ponajprije zahvaljujući povesno-geografskim okolnostima.: »S pravom su oci dali prvenstvo /časti/ sedištu Staroga Rima, jer je taj grad bio carski grad.« (Četvrti vaseljenski sabor, prav. 28) Na istom principu je i Konstantinopol došao na drugu počasnu poziciju: »Konstantinopolski episkop mora imati prvenstvo časti iza Rimskog episkopa, jer je taj grad Novi Rim.« (Drugi vaseljenski sabor, 3. prav.) Četvrti, Halkedonski sabor, praktično i Novome Rimu daje iste povlastice kao i Starome Rimu (prav. 28). Trulski sabor određuje da i Konstantinopolska katedra (sada shvaćena kao presto), uživa jednake povlastice kao i presto Staroga Rima; ipak, u crkvenim delima, ovaj carski sabor pravi lestvicu dostojanstva: na prvom mestu stavlja Rimski presto, pa konstantinopolski, pa Aleksandrijski, zatim antiohijski i na kraju Jerusalimski (prav. 36) Povlastice koje su sabori dali Rimskoj katedri, ona je shvatila, primila i uzdigla kao jurisdikciono-vladalačko prvenstvo. Posle šizme između Istoka i Zapada, Konstantinopoljska katedra je se mogla uzdići kao vaseljenska patrijaršija, pri čemu je se njena vlast pokazivala prevashodno kao titularna i počasna. U okviru Bizantije i između 381.-1453. g. ne. Konstantinopoljska patrijaršija je i inače upražnjavala svoje prvenstvo.
Vaseljenski sabori Rimskoj crkvi dali su prvo mesto u poretku i časti (grč.: prMtn hgoýmetha t táxei kaí t tim), ali ne i jurisdikciono-apelaciono (lat.: appellatio = ‘naziv’, priziv višem sudu) prvenstvo. Vlastoljubivi rimski primasi se nisu uzdržavali ni od toga da se pozivaju i na nepostojeće regule Nikejskog sabora, koje im navodno daje pravo apelacije za svu vaseljenu. Tako Inokentije Prvi 6. kanon Prvog vaseljenskog sabora koristi sa umetkom: »Rimska crkva je uvek imala prvenstvo – Ecclesia romana semper habuit primatum.« Istina, pomesni Sardikijski sabor (iz 343. g. ne.) daje rimskome prvaku jurisdikciono-apelacioni primat (prav. 4), a to pravilo je Rimska crkva pokušala da proturi kao Nikejsko), navodno da je doneseno na Prvom vaseljenskom saboru (a na Nikejskom saboru ostareli rimski episkop Silvestar I čak nije ni prisustvovao, već su ga zastupali presbiteri Biton i Bikentije – Sozomen, I, 17) Istovremeno taj Sabor odlučuje da ako episkop iz jedne episkopije ima neki sukob sa svojim bratom i sunadglednikom, ne mogu se iz druge episkopije sazivati sveštenici da sude u tom sporu (prav. 3). Svrgnuti sveštenik je imao pravo da uloži žalbu na izopštenje kod episkopa metropolije kojoj je pripadala dotična episkopija, ili ako ne postoji episkopiji izravno nadređena metropolija, da se to učini kod susedne metropolijske crkvene vlasti (prav. 14). U sukcesivno nastalim ‘Pravilima Afričke crkve’ zabranjuje se da sveštenici svoje sukobe i probleme prenose na saslušavanje i preispitivanje pred sud sa druge strane Mora, dakle pred Rimsku crkvu, a izopštenim sveštenicima koji to učine onemogućava se da budu primljeni u crkvama afričke dijeceze (prav. 37 i 139): Carthago, Hippo-Regius, Milevi, Sicca, Hadrumetum ... Ogorčeni na jurisdikciono-legatska uplitanja rimskog episkopa u poslove Crkve u (severnoj) Africi, afrički bogoslovi na čelu sa episkopom Avrelijem, sa velikog Kartaginskog sabora upućuju poslanicu papi Kelestinu Prvom (422.-432. g. ne.) u kojoj traži da se poput svoga prethodnika ne upliće u poslove i nadležnosti Afričke crkve: »... Nemoj sebi više da dopustiš, da ovamo šalješ svoje delegate, da sude o našim unutrašnjim stvarima, a nemoj zato, jer se time uvodi gordost svetovna u Crkvu Hristovu, koja nas jednostavnosti i smirenomudriju uči, ...« Maleni sabor u Rimu iz 1. oktobra 313. g. ne. (koji je trebao da razreši spor oko postavljanja Kekilijana za episkopa u Kartagini, odnosno da razreši ko je zakonski nadglednik u Kartagini: Kekilijan ili Donat), sazvan od strane Konstantina Velikog, pokazuje njegovo izvesno jurisdikciono protežiranje Rimske crkve i njenog episkopa Miltiada (Eusebije: ‘Historija Crkve’, X, 5, 18-20) Uzdižući se jurisdikciono Rimski kvazipontifikat je, inače, uveo odredbu da se ništa ne može prihvatiti kao zakon Crkve, ako na to ne pristane i episkop Rima (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 8).

Po ‘iure divino’ i zahvaljujući i lažnim dokumentima (‘Konstantinova darovnica’ iz sredine VIII stoleća i ‘Pseudo-Isidorove dekretalije’ iz sredine IX stoleća, koje je koristio vlastoljubivi papa Nikola I), koji su se pozivali na nepostojeće saborske odluke, na problematične imperatorske dekrete, na neautentične poslanice prednikejskih rimskih episkopa, te zalaganjima nekih uglednih episkopa i carskim podrškama (pre svega zloglasnog Justinijana, 482.-565. g., vlada od 527. g.), rimski patrijarh je ipak na kraju uspeo uzeti ime/titulu 'univerzalnog oca', proglasio se 'poglavarem cele Crkve' i ‘Petrovim naslednikom i namesnikom’, potom i ‘Hristovim namesnikom’; primat časti zasnovan na ugledu Rima kao prestonice Imperije, preveden je u primat vlasti rimskih papa. Potkraj šestog stoleća rimska patrijaršija je tako postala ‘vaseljenska patrijaršija’. U ‘Konstntinovoj darovnici’ se tako ukazuje da se rimskome pontifikatu prepušta veća vlast nego ona što počiva i izvodi se iz rimske svetovne imperijalne vlasti: »Kao što je blaženi Petar određeni Namesnik Sina Božijeg na zemlji, tako pontifi koji su prejemnici toga istog prvaka Apostola, treba da dobiju od nas i našeg carstva prevlast veću nego što je visost naše zemaljske carske svetosti – Ut sicut Beatus Petrus in terris Vicarius Filli Dei fuit constitutus, ita et Pontifices eius successores in terris principatus potestatem amplius, quam terrenae imperialis nostrae serenitatis mansuetudo habere videtur.« Kada su Rimu pripretili Lombardi, osvajači sa Baltika, rimski papa Stefan II (752-757. g. ne.) je se obratio franačkom kralju Pipinu (714.-768. g. ne.), pokazavši mu dokument nazvan ‘Konstantinova darovnica’, koji je navodno nastao 315. g., i po kojem car Konstantin (iz ‘Konstantinopolisa’, koji je to ime dobio tek maja 330. g. ne.) nakon čudesnog izlečenja od lepre, papi Silvesteru I (314.-335. g. ne.) daje regije Italije koje su okruživale Rim, uzdigavši ga nad ostalim crkvenim centrima. Posle pobede nad Lombardima, Pipin Papi duboko dojmljen ‘Darovnicom’ prepušta Papi navedene regije, čime se formira papinska država.
U svome pismu iz 533. g. ne. konstantinopolskom patrijarhu Epifaniju bezočni imperator Justinijan, okrenut prema Zapadu, rimskog papu nastoji da utvrdi kao »glavu svih svetih Božijih sveštenika.« U svom pismu arhiepiskopu i patrijarhu rimske Crkve Jovanu I (523.-526. g. ne.), koji je prvi od rimskih episkopa 525. g. ne. posetio Konstantinopol i bio veličanstveno dočekan, doktrinalno kolebljivi Justinijan jasno iskazuje svoje želju da bar instituciono ‘ujedini’ svo hrišćanstvo oko suprematorski nastrojenog rimskog episkopata: »... Neumorno smo radili na tome da privolimo celo sveštenstvo širom Istoka da usvoji prvenstvo vaše svetosti.« ('Justinijanov Kodeks', I, 1) Obraćajući se rimskom episkopu Jovanu II (533.-535. g. ne.) Justinijan ovog naziva glavom svih svetih crkava, računajući da će to biti u službi populaciono-duhovnog ujedinjenja Imperije. Justinijanovo zakonodavstvo (Novellae leges, objavljene posle publikovanja ‘Kodeksa’ 529. g.) izričito utvrđuje primat episkopa staroga Rima u sveštenom poretku i odnosu (odredbe su sadržane u Noveli 9 i 131). - Svešteni dinastički primat rimskom episkopu (‘pontifu’) dakako nije mogao dati nikakav crkveni sabor, a kamoli jedan car ogrezao u brojnim zločinima i pogromima, pre svega prema narodima koji su prihvatili arijanstvo; u Italiji je tako dvadeset godina (535.-555.) vodio krvavi pogromaški rat protiv Istočnih Gota. Na Istoku Imperije ratujući sa Persijancima je takođe svojim ratnim poduhvatima stvorio pustoš, istrebljenje stanovništva, i tako omogućio militantnom islamu da se osvajački proširi. U svojoj prepisci sa konstantinopolskim patrijarhom Mihaelom Kerularijem (1043.-1059. g. ne.) papa Lav IX (1049.-1054. g. ne.) izdašno koristi dokumentom Donatio Constantini, kako bi dokazao prava i prednosti rimske crkve nad Crkvom na Istoku. Po tom dokumentu car Konstantin navodno rimskom pontifu daje vlast (potestatem) nad Rimom i čitavom Italijom, nad svim podnebljima Zapada, uzdiže Rimsku Crkvu nad svim ostalim episkopijama. Do XV stoleća dati dokument je uziman kao istinit, povesno verodostojan. Dakle, polazilo je se od zablude da je svetovna rimska vlast božanskog porekla, pa kao takva i Rimskoj Crkvi može dodeliti bezgraničnu vlast. Nezasite vlastoljubive pretenzije rimskog pontifa i doktrinalno-politički sukobi iz prethodnih stoleća sa istočnim patrijaršijama (pre svega Konstantinopolskom), doveli su 1054. g., posle oštrog sukoba patrijarha Fotija i rimskog pape Nikole I (koji je dao i suprostavljene sabore), do teškog raskola: Rimska patrijaršija, Rimska crkva, anatemišući Crkvu na Istoku, praktično je se odvojila od patrijaršija na Istoku. (U kasnijim stolećima taj raskol je dosta bezuspešno pokušavan i unijatski postavljenim saborima da bude ublažen.) Kasnije su se pak od Rimske ‘katoličke’ crkve odvojile brojne protestanske sekte i denominacije, pored ostalih i starokatolici. U vremenu Posletka nalazimo naglašen subverzivni ekumenizam Rimske katedre koja u svoje krilo i pod svoje žezlo hoće da vrati i uključi čak i protestanske denominacije. Moćnička objedinjavanja, sinkretizam bez Hristovog Duha Jedinstva, raslabljenih i za duh ovoga sveta vezanih crkvenih institucija, samo povlači još šire institucione podele i trvenja, i na kraju i strahovih pad i survavanje pseudoekumenskih struktura; papolatrija i obožavanje Knjige, bilo kakav manipulativni ili zanesenjački izveden ljudski kult, nikad ne mogu biti dobar i istinski kohezioni faktor. Oni koji se nazivaju Hristovim sledbenicima, treba da nauče da žive ne samo jedni sa drugima, već i požrtvovano jedni za druge, i saosećajno jedni u drugima. Bez ove univerzalnosti nemamo ujedinjavanje oko Hrista već protiv Hrista i Neba. Kada su svi u svemu istinitom i lepom za Hrista, tad i Hrist, Duh Dobrote i Lepote, sve Svoje udivljenike može voditi i pratiti kao Veliki Pastir.
Kada je hrišćanstvo od zabranjene religije postalo postalo pod Konstantinom i Teodosijem službena i povlašćena državna religija, kada su carski funkcioneri prodrli u Crkvu i uneli u nju državnu suprematorsku ideologiju, paganizirana Crkva je videla priliku da preko moći Imperije (koja je raspela Hrista) postane formalno ecclesia universalis; a imperijalna politika je videla priliku da preko ekspandirajućeg hrišćanstva ujedini sve svoje žitelje i podanike. Kada je carska vlast pod svoje okrilje uzela crkvenu vlast, carevi su i raspolagali crkvenim službama i delili su ih na svetovan način. Rimski Summus Pontifex – Gregorije VII (1073.-1085. g. ne), ustajući protiv premoći svetovne vlasti inauguriše ideologiju papinske apsolutne vlasti, cezaropapizam. U jednoj svojoj zbirci od 27 kratkih ukaza nazvanoj Dictatus Papae (1075. g.) on iznosi: »Samo rimski Pontif zaslužuje da bude nazvan univerzalnim.« (Stav 2) – »Papa je jedini čovek kojemu svi vladari ljube noge.« (Stav 9) – »Njegovu presudu niko ne sme preinačiti, a on sam može preinačiti bilo čiju presudu.« ( Stav 18) Rimski prvak je nastojao sebi da podredi ne samo sve veroispovesti koje su se zvale 'hrišćanskima', već i sva svetovna carstva i njihove vladare. Bonifatije VIII (1294.-1303. g. ne.), koji je objavio bulu Unam Sanctam, ističe podređenost svetovnih vladara papstvu, i naglašava da Rimski pontifikat ima dva mača u svojoj vlasti: duhovni i svetovni, te da svako stvorenje pod pretnjom gubitka svoga duševnog spasa mora biti potčinjeno papi u Rimu, čija vlast je 'od Boga uređena'.
Prvi vatikanski sabor iz 1870. g. ne. (na doktrinalnom terenu koji je pripremio Li>nski s0b>r iz 1274. g.) svečano je proglasio dogmu, kao Bogom otkrivenu versku odredbu, o papskoj nepogrešivosti: Romanus Pontifex je proglašen nepogrešivim po sili svoje Petrove i Apostolske vlasti, odnosno kada ispunjava svoju službu kao pastir i učitelj svih hrišćana, kada govori ex cathedra, i tu reč mora da prizna cela Crkva. Tako je implicitno i Rimska crkva proglašena 'nepogrešivom', s obzirom da je vodi i čuva od zastranjivanja 'nepogrešivi' pastir. Dok je apostol Pavle, u ime Apostolâ i Prorokâ ukazivao da delimično znaju i delimično prorokuju ('Korinćanima', I, 13.9), suveren Vatikana je proglašen 'savršenim i neprevarljivim verskim znalcem', Lumen Gentium. Nijedan čovek koji živi u grehu i sa grehom u duši, ne može nepogrešivo da uči, pogotovo ne ako nije Božiji prorok, kroz koga teče živa Božija reč. Svoju 'nepogrešivost' rimski primus (Urban VIII) je najbolje pokazao osudivši kao 'heretičan' i 'pogrešan' Kopernikov heliocentrični sistem sveta. Eugenije IV je osudio Jovanku Orleanku (1412.-1431. g. ne.) da kao heretik bude predata ognju, dok ju je Benedikt XV 1920. g. kanonski uzdigao u rang svetice. Ako je rimski poglavar sam po sebi (ex sese) nepogrešiv po pitanju vere i etike, onda je izlišno da on saziva i potrebuje sabore koji odlučuju i o verskim pitanjima; onda on stoji i iznad crkvenih sabora. Postojanje crkvenih sabora najbolje je potvrdilo neodrživost jurisdikcionog primata jedne crkve i jednog paganiziranog episkopa. Jer kad su se pojavljivale paralelne pape (naprimer Urban VI i Klement VII), samo sabor je mogao validno da odluči ko je od njih regularni pontif Rimske crkve; dakle, saborska vlast (bez pape) je stajala nad papama, ograničavala njihovu vlast, pokazivala im da nije 'neograničena'. U 16. stavu poznatog 'Diktata pape' Gregorija Sedmog određuje se: »Nijedan sabor bez njegove /- papske/ odluke ne sme se nazvati ekumenskim/vaseljenskim.« Jedan od crkvenih vaseljenskih sabora – Šesti (prav. 1), čak je rimskog 'svetog oca' Honorija Prvog (625.-638. g. ne.) osudio kao monotelita (grč.: mónos = 'jedan'; to thélma = 'volja'), odnosno stavio na spisak osuđenih heretika. (Imperator Heraklije je inače 640. g. ne. doktrinu monotelitstva nametljivo razložio u specijalnom ediktu Ékthesis, smatrajući da doktrina monotelitstva može biti u službi duhovnog ujedinjenja Carstva.) Peti vaseljenski sabor (553. g. – Konstantinopol) koji je pokušao da pomiri protivrečna shvatanja 'ortodoksije' i monofisitstva i osudi heresu 'Tri poglavlja', rimskog episkopa Vigilija (537.-555. g. ne.), koji nije umeo da se distancira prema monofizitstvu (koje je podržavala Justinijanova žena Teodora), lišio je episkopske vlasti. Da Sabor može da stoji iznad vlasti rimskog primasa i Crkve u Rimu pokazao je i Trulski sabor, koji je odredio da i u Rimskoj crkvi mora biti poštovana crkvena tradicija ('Apostolsko pravilo' 64) koja je tražila da se uz post Četrdesetnice, ne posti i subotom (prav. 55) – U vremenu Posletka i poplave lažnog i pogubnog ujedinjavanja oko Duha Laži, Simonov učenik Menandr, kao 'rimski majstor Isus', pokazuje pretenzije ka papskom tronu. Sasvim je nametljiv ishod da paganizirana Rimska crkva bude potpuno apsorbovana od vaskrslog paganizma i ustajalog pseudognosticizma, New Age Pokreta završno predvođenog od strane velikih proroka Laži i Zla: Simona Gatara (londonskog Majtreje) i njegovog učenika Menandra ('rimskog majstora Isusa').



k. Da li su Apostoli imali Pratioce?

Ako pogledamo Pavlove poslanice možemo primetiti da on kao stožere Hristovog Bratstva ne predstavlja samo Apostole, svetu Dvanaestoricu, već i druge duhovno-harismatske službe i starešine: »I on je sam dao jedne za Apostole, a druge za Proroke, jedne za Evanđeliste, a druge za Pastire i Učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta, ...« ('Efescima', 4:11-13) – »... Niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju Apostola i Proroka, a Ugaoni Temelj je sam Hristos, ...« (2:19-20) – »Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za Apostole, drugo za Proroke, treće za Učitelje, zatim /je dao/ čudotvorne sile, pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različite čudne jezike. Jesu li svi Apostoli? jesu li svi Proroci? jesu li svi Učitelji? imaju li svi čudotvorne sile? imaju li svi blagodatne darove isceljivanja? da li svi govore čudne jezike? da li svi tumače?.« ('Korinćanima', I, 12:28-30) – U evanđelskim tekstovima pratioci i drugovi Apostola – Proroci, Evanđelisti (Učitelji – didaskali, katehete/ i Pastiri (lat.: pastores, duces), se i ne pominju; za njih postoji tek jedna implicitna naznaka u 'Luka', 24:33: »... Nađoše okupljenu Jedanaestoricu i one koji bejahu sa njima – toys syn autois.«
Četverostruku starešinsko-harismatsku i duhovno-opunomoćeničku službu, koja se razvrstava prema četiri Elementa – Zemlju, Vodu, Vatru i Vazduh ('Dvanaestorica', 69:12), 'Q-Evanđelje' naglašeno uvažava (96:13.22). Jasno se prikazuje da Gospod u dvanaest plemena Izraela nije poslao samo Apostole kao opunomoćenike Dobre Vesti, već i Proroke, i Evangeliste i Pastire, koji su svi skupa činili 48 stuba Božijeg Hrama: »Onda slično dozva drugu Dvanaestoricu da budu Proroci, ljude Svetlosti da budu sa Apostolima, i pokazama im skrivene stvari u Bogu. A njihova imena behu: Herma, Aristobul, Selenije, Nerej, Apolos i Bar-Saba; Andronik, Lukije, Apelije, Zakej, Urban i Klement. A zatim dozva Dvanaestoricu koji bi bili Evanđelisti, te Dvanaestoricu koji bi bili Pastiri. I četverostruku Dvanaestoricu sazva da ih pošalje u dvanaest plemena Izraela, četvoricu u svako. I oni stajahu okolo Učitelja, obučeni u belu lanenu odeždu, pozvani da budu sveto sveštenstvo za Boga, u službi dvanaest plemena kojima trebaše biti poslani.« (17:4-5) – Imena nekih od tih prvih Proroka susrećemo i na kraju Pavlove ‘Poslanice Rimljanima’, kada on pozdravlja i pominje niz svojih satrudnika u Delu Spasenja (16:7.9-10.14-15).
Neka sveta starešinstva pominje Kiril Aleksandrijski u svome ‘Pismu 55’: »Bežimo od pogubnih novačenja njihovih /= nestorijanskih/, i sledujmo ponajpre učenjima svetih otaca i Predanju svetih Apostola i Evanđelistâ.« – I Jovan Damaskin u svom 'Izloženju ortodoksne vere' ukazuje na niz harismatskih službi u Crkvi: »... Duhom Svetim govorili su Zakon i Proroci, i Evanđelisti, i Apostoli, i Pastiri, i Učitelji.« (IV, 90)
Svaki Apostol, pored dominantnog apostolskog naloga u duši, u sekundarnom vidu mogao je da deluje i kao Prorok, i kao Evanđelista, i kao Pastir. To se odnosi i na ostale mrežne pontifikatne harismatike. Apostol Pavle ukazuje da je za pronošenje Hristovog Evanđelja »postavljen kao propovednik, i apostol, i učitelj.« ('Timoteju', II, 1:11)
Oni koji su u Crkvi pokazivali da poseduju duhovne darove, njih je i Crkva birala za presbitere i episkope. Prve harismatske starešine i predvodnike sam Hristov Duh je izabrao i postavio, još dok nije bilo službenog episkopata. Visoki duhonosni nadglednici i delovodnici (actores) su, dakle, bili horizontalna spona među pomesnim crkvama i vertikalna spona koja je pomesne crkve (koja ih je snabdevala i izdržavala) povezivala u Vaseljensku Crkvu, povezivala sa pontifikatom Univerzalne Crkve; oni, kao mrežni harismatici, su se trudili na širokom umnožavanju pravednosti, istine i poznanja Gospodnjeg; njihova služba je, dakle, ponajprije bila okrenuta rašćenju Univerzalne Crkve i oni su Bogu odgovarali ponajprije pred pontifom Crkve. (Zato i sa njihovim nestankom dolazi do naglašenih raskola i sukoba u Hristovoj Crkvi.) 'Didahe', svakako sa preterivanjem, traži da se putujući apostol u pomesnoj crkvi ne zadržava duže od dva dana (11:5). Za pridošlog učitelja, evangelistu, ukazuje pak: »Ako /vam/ pak ko dođe i uči vas svemu ovome što je napred rečeno, primite ga.« (11:1) Apostol Pavle ukazuje za sveštenike koji su bili i učitelji: »Presviterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast, naročito onima koji propovedaju i poučavaju.« ('Timoteju', I, 5:17) 'Didahe' traži da se pomesni sveštenici poštuju kao i putujući i inkorporirani sveti dostojanstvenici: »... Nemojte ih prenebregavati, jer oni su vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.«
Nakon što je Petar izabran za Hristovog namesnika i pre nego što će u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu biti na Bratsvo izliveno Obilje Duha Istine, koji je se spustio u znaku delovanja četiri Elementa, Apostoli su simbolično bili opremljeni ponajprije štapovima i krunama, Proroci upaljenim svetiljkama i kadionicama sa žarom, Evanđelisti 'Knjigom Svetog Zakona', te Pastiri putirom i tanjirom (96:6-7). Za okupljeno Bratstvo se kaže da je brojalo oko 120 svetih duša (96:7; cp.: 'Dela', 1:15). Ko je činio tih 120 okupljenih i posvećenih duša (cp.: 'Letopisi', II, 5:12), najsvetije svešteno starešinstvo? Dakako 12 Apostola, 12 Proroka, 12 Evanđelista, 12 Pastira i 72 Učenika (cp.: 68:17), koji su ponekad znali da zakažu (31:9), i koji se u nekim novozavetnim manuskriptima pogrešno prikazuju kao 'sedamdesetorica', po uzoru na 70 Mojsijevih proroka-starešina ('Izlazak', 24:1.9; 'Brojevi', 11:24-25). Po izveštajima Avrelija Avgustina, nekadašnjeg Manijevog sledbenika, i manihejci su imali 12 učitelja i 72 episkopa kao predvodničko telo. Iako je Hrist u Svojoj pratnji imao mnoge ljude i žene, pa i Svoje roditelje, braću i rođake, ipak samo 120 učenika su činili Njegovo najranije i najpouzdanije sveto sveštenstvo. Nakon što je se pod Jakovom Pravednikom Hristova Crkva u Jerusalimu silno omasovila, po numeričko-ustrojstvenom uzoru na prvih 120 Sveštenika, i novo sveštenstvo je istovetno napravljeno i postavljeno, te pridruženo majčinskoj crkvi u Jerusalimu (96:12-13; cp.: 'Dela', 21:18). Pavle Taršanin, jedan od drugorazrednih harismatskih apostola, ukazuje za javljanja Vaskrsloga: »... Javi se Kefi, zatim Dvanaestorici /= dvanaestorici apostola/. /.../ Zatim se javi Jakovu /Pravednom/, pa onda svima Apostolima /uz njega/. A posle svih javi se i meni kao nedonoščetu. Jer sam ja najmanji među apostolima, koji nisam dostojan da se nazovem apostolom, zato što sam gonio Crkvu Božiju.« ('Korinćanima', I, 15:5.7-9) – Apostoli i Starešine uz Jakova, nadglednika Crkve u Jerusalimu, udostojeni su Hristovog viđenja tek nakon Njegovog prikazanja dvanaestorici svetih Apostola.
Ko prihvata učiteljsku (didaskalsku, evangelističku) službu, on se samim tim obavezuje da i sam uzorno ostvaruje ono što poučava; jer ko ne ostvaruje ono što uči, biće i teže osuđen ('Jakov', 3:1; v.: 'Pastir', prg. 103 i 100; Pseudo-Klementove 'Homilije', XI, 35; Pseudo-Klement: 'O devstvenosti', I, pogl. 11): »... Svaki prorok koji uči istini, ako ne tvori to što uči, lažni je prorok.« ('Didahe', 11.10) Sveti starešina, duhonosac je trebao da u potpunosti ima i pokazuje »ponašanje /= vrline/ Gospodnje – trMpoys Kyríoy.« (Ibid., 11:8) – Dakako, treba razlikovati velike, mrežne Proroke koji su delovali u Pontifikatu, od malih proroka koji su izrasli u pomesnim crkvama; prvi su ti koji su utelovljenjem, sa svetim nalogom u duši, dolazili izravno iz Neba, i njih je sam Bog izravno pozivao, podizao i pomazivao, dok su drugi bili rukopoloženi crkveni presbiteri i episkopi kojima je Gospod privremeno davao Duha proroštva i svedočanstva.
Apostolska, proročka i didaskalska, učiteljska harismatska služba u institucionalizirujućoj Crkvi praktično je potpuno nestala do kraja drugog stoleća. Proterivanje profetskog Duha povuklo je da se narod počinje sve više obraćati za 'pomoć' i 'pouku' raznim gatarima, pseudovidovnjacima i magičarima. Kada Trulski sabor misli da iz Crkve svojim kanonom (61.) može proterati takve opsenare i obmanjivače, pokazuje samo koliko je u takvoj prevenciji i čišćenju redova zakasnio. 'Didahe' pominje putujuće koruptirane proroke i apostole (mešajući donekle njihove službe) koji su drsko tražili da naplate svoj duhovni rad: »A što se tiče Apostolâ i Prorokâ, shodno zapovesti Evanđelja, ovako činite: svaki apostol koji dolazi vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda /i/ drugi dan. A ako se zadrži tri dana, onda je lažni prorok. A apostol kad odlazi /od vas/ neka ništa ne uzima osim hleba, koliko do /idućeg/ prenoćišta; ako pak traži i novaca, onda je lažni prorok. /.../ Svaki prorok koji u Duhu određuje trpezu, neće jesti od nje, inače je lažni prorok. /.../ A ako neko kaže u Duhu: daj mi novaca ili nečega drugoga, takvoga nemojte slušati.« (11:4-6.9.12) Božiji skupštinski prorok je, o svome redu, proiznosio Božiju reč uz trpezu, potvrđujući da čovek živi najpre od Božije reči, i zato on tada nije mogao jesti za trpezom: »Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju. Ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti. Jer možete svi - jedan po jedan - prorokovati, da svi uče i da svi prime utehu.« ('Korinćanima'. I, 14:29-31) – Od proroka se traži da božanski udeo svoje službe ne naplaćuje: Božiji darovi nemaju zemaljski cenu, i zato se besplatno daju vrlim ljudima; ko takve darove hoće naplatiti isti je kao onaj koji misli da može kupiti duhovne blagodati i sile. U Herminom 'Pastiru' iznosi se za apostole i učitelje koji su marljivo i čestito učili Evanđelje da će biti u društvu anđelâ (priča 9, 25; cp.: priča 9, 19). No Hermi se ukazuje i na degradirane i lažne profete, glasnike zemaljskog duha, koji su 'proricali' za novac i svetovne dobitke: »... Taj čovek koji smatra da ima Duha, uzdiže sebe i hoće da ima prvo mesto, odmah je drzak i bestidan i brbljiv, i živi u mnogim uživanjima i u mnogim drugim obmanama, i uzima platu za svoja proroštva, i ako je ne dobije neće da prorokuje. /.../ On se uopšte ne približava sabranju pravednih ljudi /= ne govori u crkvi/ nego ih izbegava, a prilepljuje se onima dvojedušnima i praznima, i prorokuje im po ćoškovima, i vara ih govoreći im sve sujetno, prema željama njihovim, ...« (Zapovest 11, 1 – prevod: Atanasije Jevtić; Eusebije: 'Historija Crkve', V, 18, 11 ). Kels pominje da je imao prilike da sluša (navodno sumanute) hrišćanske duhonosnike, što Origen pobija tvrdeći da se u njegove dane (druga polovina II stoleća) nikakvi proroci nisu pojavljivali: »... Strašnim pretnjama oni su dodavali čudne, gotovo bezumne i potpuno nejasne reči, toliko tamne i nerazgovetne da dokučiti njihov smisao nije mogao nijedan razuman čovek, ali je zato prvi bezumnik ili brbljivac, koji bi se našao u blizini, mogao da ih protmači kako mu je drago. /.../ Ovakve umišljene proroke i ja sam ne jedanput sopstvenim ušima slušao.« ('Protiv Kelsa', VII, 9.10) – Satiričar Lukijan iz Samosate (oko 120.-180. g.) u svome spisu 'O Peregrinovoj smrti' (De morte Peregrini) govori o prevarantu koji je se uvukao među hrišćane, tu dostigao visok položaj, čak i 'proroka' (cap. 11), bio nazvan 'novim Sokratom', te čak i iz tamnice izvlačio od prostodušnog verujućeg naroda novac i ono što mu je bilo potrebno za što komotniji život (cap. 12). Ako prihvatimo istinitim dato svedočanstvo, sve to ukazuje da Crkva druge polovine II stoleća više nije imala dara da ispituje duhove (cp.: 'Didahe', 11:7), i u njene redove su se stoga mogli komotno uvlačili prepredenjaci i obmanjivači. Apostol Petar, koji sebe epistolarno predstavlja kao harismatskog starešinu (I, 5:1) ukazuje na lažne harismatike, lažne proroke i učitelje, koji će se uvući u Hristovo stado: »A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unositi ubitačne herese i poricati Gospodara koji ih je iskupio, navlačeći na sebe brzu propast. I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću, zbog kojih će se huliti na istiniti put. I u lakomstvu iskorišćavaće vas izmišljenim rečima; njihov sud odavno ne docni i njihova propast ne drema.« (II, 2:1-3) – Poput apostola Jakova u njegovoj poslanici (3:1), i u Pseudoklementovoj poslanici 'O devstvenosti' ukazuje se na osudu onih 'učitelja' koji sami ne ostvaruju ono što uče: »Učitelji hoće da budu rečiti i da se pokažu takvi. Čuvajmo se suda koji preti /takvim/ učiteljima.« (1:11) – Kada su lažni apostoli i lažni proroci i lažni evangelisti počeli da krštavaju u narodu i pomazuju 'sveštenike', to je naravno u Crkvu unelo tešku i pogubnu trulež, koja je survala duhovni poredak.
Kao degradirani surogat Evangelistâ u Crkvi drugog stoleća pojavljuje se pseudosveštenički čin čitača (knjige), a kasnije i doktora teologije. Po Tertulijanu didaskal poseduje pravo učiteljstva (ius docendi), koje priliči samo muškarcu ('O krštenju', pogl. 1 i 17). Pošto gubi nadahnute učitelje, otuđena Crkva ponegde dopušta čak i da laici (u prisustvu episkopa) poučavaju i propovedaju sa katedre (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 19). Tek Trulski sabor (692. g.) laicima oduzima pravo da drže besede i poučavaju narod (prav. 64) Nedostatak putujućih učitelja i episkopi negde pokušavaju da zamene. Trulski sabor pak zabranjuje da episkop uči u gradu koji mu ne pripada (ali mu ne zabranjuje da učestvuje u rukopolaganju naglednika druge crkve, u skupštini za koju nije hirotonijski naznačen (prav., 20), što pokazuje i strah Crkve od širenja 'nepodobnih' učenja. Svoj osiromašen besedničko-katehetski život erozirana Crkva je onda pokušala da nadomesti pravljenjem za nepreporođeno oko primamljivog liturgijskog pozorišta.


l. Da li je Hristovu Crkvu kao njen pontif
predvodio Simon Petar ili Jakov Pravednik? Da li je imperator
mogao biti prvosveštenik u Hristovoj crkvi?
Da li je rimski episkop mogao da postane vaseljenski episkop?

Ako ne bi poznavali organizacioni profil, ustrojstvo rane Hristove Crkve, na osnovu redigiranih 'Dela apostolskih' možda bi i izveli zaključak da je Hristovom Crkvom upravljao Isusov brat – Jakov Pravednik; tako Pavlov satrudnik lekar Luka piše: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s njima poseti J a k o v a, a sve Starešine su bile prisutne.« (21:17-18) U 'Poslanici Galatima' Pavle stubovima Crkve naziva Jakova /Pravednika/, Kefu (Simona Petra) i Jovana (2:9), a ukazujući na svoje posete Jerusalimu opet kao središnju figuru Crkve u Jerusalimu predstavlja Isusovog brata, nazira i esena Jakova: »... Posle tri godine odoh gore u Jerusalim da upoznam P e t r a, te ostah kod njega petnaest dana. A nikoga drugog od apostola nisam video sem Jakova, brata Gospodnjeg.« (1:18-19; v.: 2:2) Apostol Pavle pred Jakovom i jerusalimskim starešinama pripoveda o svojim misionarskim podvizima: »A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. Sutradan Pavle s nama poseti Jakova, a sve starešine su bile prisutne. I pošto ih pozdravi, pričaše im u pojedinostima sve što je Bog njegovom službom učinio mnogobošcima.« ('Dela', 21:17-19) – U Pseudo-Klementovim spisima Jakov je nazvan gospodarom i episkopom Crkve, te gospodarom i episkopom episkopa (Recognitiones, III, 74; I, 68). Tako se u pseudoepigrafu 'Klementovo pismo Jakovu' episkop rimski obraća Pravedniku kao gospodaru i episkopu (svih) episkopa, upravitelju svete Jerusalimske Crkve Jevreja: š»uĽ·Â 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔÉ˝ ŔąĂşyŔó, ´ąsŔż˝Äą ´r Ät˝ 9µÁżĹñ»tĽ łw±˝ ˛Á±wÉ˝ şş»·Ăw±˝ ... (1:1) Slično obraćanje stoji i na početku ‘Petrovog pisma Jakovu’: »Petar, Jakovu, gospodaru i nadgledniku svete Crkve -  sÄÁżÂ 8±ş}˛ó Ä÷ şĹÁwó ş±v ŔąĂşyŔó ÄĆ łw±Â şş»·Ăw±Â ...«
Dok Simona Petra nalazimo kako prebiva u Jerusalimu ili Antiohiji (2:11), ili kao putujućeg apostola, Duhom upućenog pre svega 'obrezanima' – Jevrejima, dotle velikog asketu i molitelja Jakova Pravednika (koji nije poput dela učenikâ od strane judejske vlasti i življa prognan iz Svetog Grada posle mučeničke Stefanove smrti – 'Dela', 8:1.14) vidimo stalno prisutnog u Jerusalimu. Jer on je i bio višedecenijski episkop, anđeo, Hristove Crkve u Jerusalimu, eparhijski (he eparheía = oblast kojom upravlja eparh) nadglednik prvonastale lokalne, pomesne Crkve koja je bila i središnja Crkva, te nazirski predstojatelj pri Solomonovom Hramu, u kome su se okupljali i hrišćani: »Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u Hramu, ...« ('Dela', 2:46) Na čelu svake lokalne i urbane, organizaciono-hijerarhijski upotpunjene crkve (grč.: ekklsía = skupština), koja je i sabor (grč.: sýnodos), skup (sýnaksis) i zajednica (koinMnía) vernih okupljenih u Hristovo Ime, bio je kler sastavljen od jednog nadglednika, presbiterijuma (starešinskog veća) i đakonâ. Episkop i presbiterimi činili su savet (grč.: synédrion) zajednice. U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' ukazuje se za majku svih crkava, Hristovu Crkvu u Jerusalimu: »A Crkvi u Jerusalimu bi dat Jakov, brat Gospodnji, za njenog predstojatelja i anđela; i pod njim dvadeset i četiri sveštenika u četverostrukoj službi, te pomoćnici i uz to đakoni.« (96:13) – Historik Eusebije, prenoseći zapise znamenitog hrišćanskog učitelja Klementa Aleksandrijskog (umro oko 217. g.), kazuje takođe da je Jakov Pravednik prvi dobio episkopstvo u Hristovoj Crkvi Jerusalima: »Kliment u VI. knjizi svojih 'Primera' /Hypotyposes/ potvrđuje to kazivanje, pa iznosi: "Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle Njegovog Vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog". – U VII knjizi on piše ovo: "Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim Apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, među kojima je bio i Barnaba ... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova /Hrama/ i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu'.« ('Historija Crkve', II, 1) – Jakov Pravednik, znameniti službenik Hrama, koji je ubijen uz hram, blizu Hrama je i sahranjen, kako prenose Hegesip (II, 23, 18) i monahinja Egerija: »U crkvi koju nazivaju Sveti Sion, nalazi se presto Jakova, brata Gospodnjeg, koji je sahranjen pored Hrama.« (Petar Đakon: 'O svetim mestima', E) – U 'Bakrenom svitku' sa Mrtvog mora pominje se grobnica i bašta znamenitog Pravednika, Cadoka (col. 119).
Jakov Pravednik, doživotni vegeterijanac i asketa, koji je pripadao i esenskom redu, kao episkop Hristove Crkve u Jerusalimu proveo je nekih 26 godina: od 36. do 62 godine, kada ga je judejski prvosveštenik Hanan II. dao pogubiti. Flavije o tome u svojim ‘Starinama’ izveštava: »... Čuvši za smrt Festa /= rimskog namesnika Judeje 60.-62. g. ne./, Imperator posla Albina za namesnika u Judeju. U to vreme kralj /Agripa/ lišio je Josipa prvosvešteničkog dostojanstva i postavio mu kao naslednika Hananovog sina, koji je takođe zvan Hanan. /.../ Hanan Mlađi /.../ imao je krutu i nemirnu narav; pripadao je sadukejskoj stranci. Pošto je bio takav / čovek /grub i žestok sudija/, Hanan je smatrao da je nastupila povoljna prilika /za udovoljenje svojoj surovosti/, jer je Fest umro a Albin bio još na putu. Stoga on okupi Sinedrion i postavio pred njim Jakova, brata Isusa, kojeg nazivaše Hristom, kao i nekoliko drugih lica. Optužio ih je da su prestupili Zakon, i predao ih da budu kamenovani.« (XX, 9, 1) Nakon negodovanja pred Agripom (koji je dolazio iz Aleksandrije) dela pravdoljubivog naroda zbog ovakve brutalne i neopravdane egzekucije nad sveštenoslužiteljem Jakovom, kralj je Hanana, nakon tri meseci službovanja, lišio položaja velikog sveštenika.
Posle smrti Isusovog brata Jakova, kormilo Crkve u Jerusalimu preuzeo je još jedan posvećenik iz Hristovog galilejsko-nazarenskog roda (poznatog po tome što je Pashu beskrvno obeležavao – 'Dvanaestorica', 6:1), Isusov rođak – Simon, Spasiteljev, sin Kleope i Marije, sestre blažene Marije ('Luka', 24:18, cp.: 'Jovan', 19:25); Eusebije: 'Historija Crkve', III, 11), koji je lično video i slušao Gospoda (Eusebije, III, 32), i mučenički postradao u dubokoj starosti, u 120. godini života, u vreme imperatora Trajana (107. godine).
U redigovanim evanđelskim i uopšte novozavetnim tekstovima gotovo uvek vidimo da je Simon Petar, prozvan Kefa ('stena' na aramejskom – 10:7), među Dvanaestoricom uvek kao prvi pomenut ('Matej', 10:2; 'Marko', 1:36; 'Luka', 9:32; 'Dela', 2:14 i drugde), što odražava ulogu koju je on imao u Hristovoj Crkvi, i osvedočuje ga kao istinsku stenu isklesanu iz Velike Stene, Hrista Spasitelja. I sam Hrist, Summus Pontifex, najavljuje ga kao prvi temelj na kome će podići Svoju slavnu Crkvu, kao prvog među jednakima, u središtu jednakih, a ne kao prvog nad ostalima: »Ti si stena /izvađena/ iz Stene, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju; i Ja ću tebe podići iznad Moje Dvanaestorice da budeš Moj zastupnik na zemlji kao središte jedinstva Dvanaestorice, a drugi će biti pozvan i izabran da zauzme tvoje mesto među Dvanaestoricom, a ti ćeš biti služitelj služiteljima, i napasaćeš Moje ovnove, Moje ovce, i Moje jaganjce.« ('Dvanaestorica', 89:8) – Međutim, Gospod takođe i svu Dvanaestoricu pokazuje kao temelje Svoje Crkve (44:5, 70:7; cp.: 'Isaija', 51:1; 'Otkrivenje', 21:14). Najveću vlast Gospod je dao svim Apostolima, i udeo u toj vlasti osećao je i Pavle Taršanin: »... Ni po čemu nisam manji od prevelikih Apostola.« ('Korinćanima', II, 11:5; v.: 12:11; I, 15;19; 'Galatima', 2:6: ) Hristova Crkva nije bila utemeljena samo na Petru, već na svim Apostolima i Prorocima, na Hristu kao Ugaonom Kamenu ('Efescima', 2:20-21).
Posle Hristovog Vaznesenja Petar od Bratstva biva prihvaćen kao Hristov namesnik i predstavnik (ne zamenik!) na Zemlji, vrhovni sveštenik – pontif (pontifex) velike, vaseljenske, katoličanske Crkve, koja je bila jedno telo iako je po raznim mestima imala obitavališta crkvenih skupova, telo čija Glava je bio i ostao Hrist Istiniti (cp.: 'Korinćanima', I, 1:12-13): »Onda Jovan i Jakov odvojiše Petra iz svoga broja uz polaganje ruku, da bi on mogao presedavati nad njima u Ime Gospodnje, govoreći: 'Brate, budi kao kamen isklesan, kocka. Upravo ti, Petre, koji si Petra/Stena, svedočanstvo Istine nosiš na svakoj strani'.« (96:5) – Možemo, dakle, videti jasno: dok je Jakov Pravednik upravljao središnjom lokalnom Hristovom Crkvom, Crkvom u Jerusalimu, Petar, sin Jonin, je u Hristovo Ime namesnički bdio nad celom, univerzalnom (katoličkom) Crkvom. Po Pseudo-Klementovim sastavu AnagnMrismoin apostol Petar u feničanskom Tripolisu upozorava narod: »Ne verujte nijednom učitelju ako on ne donese iz Jerusalima svedočenje Jakova, brata Gospodnjeg, ...« (4:35) – Kao što je Petar bio učitelj Vaseljene, tako su to bili i ostali Apostoli, jer Hrist je svim apostolima dao istu Vlast, a Petar je mogao biti prvak samo ako je imao i apostole uz sebe, na svojoj hristonosnoj strani.
Petar je vršio službu kako Hristovog namesnika, pontifa, tako i apostolsku službu: putovao je, poučavao, podizao mesne crkve, pored ostalih i onu u Rimu. U Rimu je i stradao pod Neronom gde je po predanje razapet naopako. Petrov boravak i stradanje u Rimu neverodostojna predaja je kasnije grubo interpolirala, pa ga je proglasila prvim rimskim episkopom. No Hrist Petra nije načinio vrhovnim sveštenikom Rima, već prvim sveštenikom Svoje, Univerzalne Crkve. Rimska crkva nije ni majka ni učiteljica svih crkava, već je to bila Crkva u Jerusalimu. Po rimskoj suprematotskoj teologiji sveti apostol Petar nije samo osnovao Crkvu u Rimu, nego je u Rim za večnost preneo svoju katedru (cathedra) i svoju stolicu (sedes), tako da sva vlast koju je imao apostolski Prvak, potom sukcesivno i prejemstvom prelazi na one koji zauzimaju Petrovu Stolicu. Rimski pontif Damas (366.-367. g. ne.) prvi u potpunosti poistovećuje Apostolsku Stolicu sa navodnom Petrovom Katedrom u Rimu I sami rimski episkopi počeli su sebe da smatraju ‘Petrovim naslednicima’ i ‘vrhovnim upravljačima Crkve’. Inokentije III u jednome svome pismu iz 1199. g. naznačuje: »Primat Apostolske Stolice /Apostolicae sedis primatus/, koji nije ustanovljen od čoveka, nego od Boga, može se dokazati mnogim evanđelskim i apostolskim svedočanstvima.« (Acta, I, 9, 187-188)
Takvo iskrivljeno i okrnjeno viđenjenje, koje ne razlikuje apostolsku od episkopske službe, donelo je velike podele i sukobe u Hristovoj Crkvi. Apostolstvo i nadopunjujuće mu profetstvo je harismatska služba u koju uvodi i postavlja sam Duh Sveti. Još pre rođenja Crkve u Palestini, takav Božiji poslanik i prorok bio je Jovan Krstitelj. Neko ko bi bio samo episkop, arhont i anđeo u (pomesnoj) Crkvi, on nikako ne bi mogao da bude i prvak Univerzalne Crkve. Čak ni Jakov Pravednik, iako je bio prvi arhont, prve, majčinske Jerusalimske Crkve, nije mogao da bude pontif Univerzalne Crkve. Jerusalimska katedra je imala jurisdikcioni i uglednički nadglednički primat samo dok je imala Apostolski krug uz sebe. – Epifanije Kiparski iz izvitoperenog predanja prenosi: »... Prvi apostoli Petar i Pavle i sami su bili episkopi u Rimu.« (Haer. 27, 6) Naravno, jedna crkva je u datom trenutku mogla imati samo jednog regularnog episkopa; dvojna episkopska vlast, po principu rimske konsularne magistrature, hrišćanstvo nije poznavalo kao regularnu upravljačku kategoriju. Po uzoru na Hrista Petar je stalno ekspediciono-propovednički nastupao i istovremeno nadgledao razvoj Bratstva. – Basilije Veliki, pristalica načela kolegijalne sukcesije (gde su sve episkopske stolice uzimane i kao sedes apostolicae), kada je Ambrosije postavljen za episkopa u Mediolanu, i njegovu katedru vidi kao nosioca Apostolske Vlasti: »Gospod te je podigao na Apostolsku Katedru.« ('Poslanice', 197, 1) U Ambrosijevo vreme Apostolska Katedra već dugo nije bila u paganizirajućoj Crkvi. Nosilac istinske Vlasti u Crkvi nije ničija episkopska katedra (koja se navodno može lančano naslediti), već je nosilac Vlasti Duh Sveti, Koji se nasleđuje i zadobija predanim i služiteljskim duhovnim životom. Bez živog prisustva Duha Svetog u Crkvi, i bez harismatskog Apostolstva, besmisleno je i nakaradno je govoriti o Hristovom pontifikatu i namesništvu na Zemlji. Duh se ne vezuje za institucionalno-hijerarhijske figure, već za život onih koji Hrista stavljaju u središte svoga života. – Konstantinopoljski patrijarh Tarasije u svojoj poslanici (upućenoj oko 787. g. ne.) rimskom primasu (lat.: primus = ‘prvi’, superlativ od prior) Hadrijanu, priznaje uvreženu zabludu da je rimskome Bratstvu apostol Petar ostavio (supremacionu) katedru.
Vaseljenskom Crkvom sveti apostol Petar, sa Apostolima i Prorocima, najverovatnije je upravljao prevashodno iz Jerusalima i velike Antiohije, koja je kasnije, posle rušenja Jerusalima, dobila na značaju (cp.: 'Dela’, 11:26), postala središte širenja hrišćanske vere. Kao drugog posle Petra pontifa univerzalne Crkve nalazimo Ignatija Bogonosca (67.-107. g.), od koga su nam sačuvane sedam poslanice. Tako najveći crkveni besednik Jovan Zlatousti ukazuje: »Ignatije je savršeno upravljao Crkvom u vreme kada njen put još nije bio dobro utrven. On je upravljao Crkvom naše otadžbine, takvog velikog grada, i mnoštvom naroda od dvesta hiljada. Pre Ignatija, Petar, nastojatelj /epistats/ sve vaseljene, ovde je /u Antiohiji/ dugo vremena boravio, kao da je naša Lađa /– Crkva/ bila protivteža cele vaseljene. A Ignatije je posle njega nasledio načalstvo te Crkve.« (PG, L, 593) – Ignatije je skoro 40 godina iz Antiohije upravljao Crkvom u Siriji (v.: ‘Ignatijeva Poslanica Efescima’, 3:2) i uopšte Hristovom Crkvom; no on nije imao i nije postigao onaj autoritet koji je imao apostol Petar. Inače, duhovni uticaj Sirijske Antiohije bio je izrazit i očigledan i u Palestini, i u Kilikiji, i u Arabiji.
Origen u ‘Homiliji na Luku’ (6:3) iznosi: »Našao sam zapisano u ‘Poslanici Mučenika’, velim za Ignatija, drugog posle Petra episkopa Antiohije, koji je u vreme gonjenja /hrišćana/ bio u Rimu bačen pred zverove, gde kaže, ...« – To što je u jednom periodu svoga života Petar upravljao Crkvom iz Antiohije, predaja je napravila kao da je on bio episkop Antiohije. Nabrajajući znamenite episkope i historik Eusebije Kesarejski iznosi: »I čoveka od mnogih sve do danas još slavljenoga – Ignatija, koji je po prejemstvu iza Petra drugi preuzeo episkopstvo Crkve u Antiohiji.« ('Historija Crkve', III, 33) – Sokrat Sholastik (početak V stoleća) iznosi za Ignatija, nadzornika Crkve u Antiohiji, Crkve u Siriji, i vaseljenske Crkve: »Ignatije Antiohijske Sirije, treći /po redu/ iza apostola Petra, episkop, imao je viđenje anđelâ kako slavoslove Sveto Trojstvo antifonskim pesmama ...« ('Historija Crkve', VI, 8) Pred rimskim imperatorom sveti sveštenomučenik Ignatije Bogonosac optužen je kao otac svih hrišćana, kao poglavar Hristove Crkve. I bačen je lavovima, ... Pola stoleća kasnije i Polikarp Smirnski stradao je optužen i kao »učitelj Azije, otac hrišćanâ.« (‘Stradanje Polikarpa Smirnskog’, 12:2) Slično ukazuje i Jeronim u ‘slavnim muževima’: »Polikarp, učenik Apostola Jovana i od njega postavljen za Episkopa Smirnjana, postao je princeps cele Azije, ...« (17)
Da Hristova Crkva vremenom nije izgubila položaj i značaj vaseljenskog primasa, prvosveštenika, ne bi se kasnije ni rimski imperatori (koji su zvanično nosili i titulu pontifex maximus – vrhovni sveštenik, od 12. g. se. do 379. g., kada je Gratijan odbacio datu titulu) mogli legitimno nametnuti kao ‘prvosveštenici’, koji sazivaju (ponajprije vaseljenske) sabore i potvrđuju odluke merodavne za ustrojstvo i doktrinizaciju Crkve, koji odlučuju od Crkve nepodobne sveštenike (na primer imperator Valentijan je odlučio ebionitstvu naklonjenog Fotina iz Galogrekije – Tertulijan: ‘O znamenitim muževima’, pogl. 107) ... Sokrat Sholastik izveštava kako su u Konstantinopolu makedonijevci arijanskog cara Valenta, progonitelja nikejskih hrišćana, molili da sazove sabor »radi popravljanja vere.« ('Historija Crkve', IV, 2) – Simeon Solunski, protežirajući značaj i ulogu Crkve u Konstantinopolu ukazuje: »Pri raspravama o božanskim dogmama i ostalom sveštenom predanju, zakone nije donosio samo onaj jedan episkop koji beše u Konstantinopolskoj crkvi, nego se na zapovest i nastojanjem pobožnih careva, sabiraše episkopi, koji behu po celom svetu vođe pobožnosti.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 93) U jednom svom pismu caru Trajanu Plinije Mlađi traži od njega, kao od prvosveštenika, rešenje kako da postupi u vezi odobravanja prenosa posmrtnih ostataka, što su od njega zahtevala određana lica čijim rođacima su nadgrobni spomenici bili oštećeni ili poplavljeni: »Znajući da se u Rimu za slučajeve ove vrste podnosi zahtev svešteničkom kolegijumu, ja sam odlučio da tebe, gospodaru, pitam za savet, kao vrhovnog sveštenika, da bih bih znao tvoju želju kako da se ophodim u takvim i sličnim situacijama.« ('Pisma', X, 68) – Imperator Julijan za sebe ukazuje: »... Zahvaljujući bogovima nosim titulu vrhovnog sveštenika, iako nipošto nisam dostojantako visoke dužnosti.« ('Pismo Temistiju', 298 C) – Atanasije Veliki (izabran za episkopa Aleksandrije 328. godine), autor dokumentarno značajnog dela 'Historija saborâ u Ariminu i Seleukiji', koji je proganjan zbog privrženosti nikejskoj veri, u jednoj svojoj poslanici, upućenoj prijateljima, povodom sabora u Ariminu pod pokroviteljskom cara Konstantija, iznosi za okupljene sveštene aktere: »... Pišući tobož o Gospodu, oni kažu za Konstantija, da je on vladalac /despótn/, zbog toga što je on dao snagu njihovoj nečasnoj nauci, pa pridodajući samom caru ime večnoga, odriču večnost Sinu Božijem. /.../ Kao što Frigijci govore za Montana i Maksimilu, tako i ovi kažu za Konstantija, da je to njihov episkop.« (Sokrat Sholastik, II, 37) – Na lokalnom saboru u Mediolanu 355. g., car Konstantije koji je hteo da ovaj skup osudi Atanasija Aleksandrijskog, a sabor se sa tim nije hteo složiti, ovaj im je saopštio: »Moja volja – eto vašeg kanona!«
Pogromaški bizantijski car Justinijan postavio je se kao 'vrhovni sveštenik' Crkve, dao je sebi pravo i da postavlja i razrešava klerike, kao i da prodaje ugledne svešteničke službe. Prokopije tako pripoveda kako je Justinijan nekog pretvorenog hrišćanina, ljubimca svoje žene Teodore, imenovao za episkopa u Aleksandriji, gde je zbog ubistva uklonjen s položaja: »Posle nekog vremena, Pavle dođe u Konstantinopol, i ponudi caru sedam zlatnih kentenarija kako bi ga ponovo ustoličio na sveto mesto. Justinijan odmah zgrabi novac, ophodeći se prema njemu s velikim uvažavanjem, te pristane da ga imenuje za episkopa Aleksandrije, i to vrlo brzo, iako je drugi čovek bio na tom položaju.« ('Tajna historija', 27) Šesti Vaseljenski sabor, kao i Četvrti ranije (prav. 2), regulativno ustaje protiv simonije, unutrašnje kupovine klerikalnih zvanja i službi: »Koji su novcem kupili postavljenje, a ne usled toga što su izabrali sveštenički život i što su o svemu podrobno ispitivani, bilo da je reč o episkopima ili bilo kome drugom iz klera, zapovedamo; takvi moraju biti nizvrgnuti, kao i oni koji su ih postavili.« (Prav. 22) Vezujući se za svetovnu monarhiju, pojedini klerici su umišljali da na monarhističko-rodbinski princip mogu predavati svoju sakralnu vlast i dostojanstvo: »... Ako neki episkop predstavi crkvi heretike ili neznabošce, bili mu oni rodbina ili ne, te ih postavi za svoje naslednike, protiv takvog episkopa, i nakon njegovog upokojenja, neka se izrekne anatema, ...« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 92)
Inače, u starom Rimu, sveštenike je najpre birao narod na osnovu kandidatskih listi pripremljenih od strane svešteničkih kolegijuma, ili bi sami ti kolegijumi kooptiranjem birali nove članove. Već u carsko doba sveštenike bira senat na carev predlog ili preporuku: »... Kesar predloži senatu da Viteliju, Veraniju i Serveju dodeli zvanje sveštenika.« (Takit: 'Anali', III, 19) – Rimska religija je bila potpuno profanisana i za državu vezana religija. Zato su i rimski imperatori, kada su prihvatili hrišćanstvo kao državnu religiju, postavili se i kao prvosveštenici i tutori te religije. Konstantin Veliki je često pred narodom iznosio besede o pitanjima vere (Eusebije: 'Život Konstantinov', IV, 29), postavivši se očigledno kao pastir Crkve. Nekršteni car Konstantin, koji je u Nikeji sazvao mnoge episkope, u svojoj Poslanici Crkvi u Aleksandriji i svojoj Poslanici crkvama (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 9) izražava svoje zadovoljstvo što sa episkopima može biti »ravan drug u službi.« – Eusebije, ideolog Konstantinove 'hrišćanske' države stavlja u usta Caru sledeće reči, upućene jednom prilikom episkopstvu, kojim se on lažljivo ograničavao samo na nadgledništvo pagana i nekrštenih: »Vi ste episkopi onih koji su unutra u Crkvi, a ja sam od Boga postavljeni episkop onih koji su izvan /epískopos tMn ektós/.« (IV, 14) Car Lav II nadmeno ukazuje i piše rimskom pontifu Gregoriju II (715.-731. g. ne.): »Car sam i sveštenik.« (Mansi, II, 976) Na arelatskom (353. g. ne.) i mediolanskom (355. g.) saboru imperator Konstantije preteće je ukazao da njegova carska želja važi kao kanon. Na saborima pored cara mogli su prisustvovati i njegovi izaslanici i senatori, koji su često vršili pritisak na volju i odluke crkvenih poslanika. Za 'pobedonosnog' cara Konstantina Velikog, 'sunce' Rimskog Carstva, koji je Crkvi poklanjao 'naročito staranje', Eusebije uznosi: »... Kada su u raznim krajevima /klerici/ imali među sobom izvesne razmirice, on je, kao neki opšti episkop /koinós epískopos/ od Boga postavljen, sazivao sabore služitelja Božijih.« ('Život Konstantinov', I, 44) Ako su se na saborima donosila i razmatrala 'samo' duhovna, verska (a ne i politička) pitanja, zašto bi sabore sazivao car, državni poglavar? Zašto je Crkva dozvolila da se jedan imperator, predstavljao se on i hrišćaninom, nametne kao njen prvosveštenik?
Vremenom, u Crkvu je se uvukla pošast investiture: 'pomazani' svetovni vladaoci (i njihovi vazali) počeli su daju duhovna zvanja crkvenim upravljačima, kao i da sami sobom, po njihovoj smrti, popunjavaju njihova duhovna mesta (ponajprije da bi preuzeli njihova posednička bogastva). Koliko je pogrešno da se sveštenik postavlja kao svetovni vladar, toliko je izopačeno i da se svetovni vladar postavlja kao (vrhovni) sveštenik; obojici slavoljublje i častoljublje pomućuje um. Potpuno je paradoksalno je da jedan monarh, koji uz to nije ni regularno pomazan klerik, postavlja sveštenoslužitelje u Hristovoj Crkvi. Potpuno pogrešno je i da primorava i okuplja episkope kako bi ovi rukopoložili nekog ko je njemu po volji; tako, kada je presbiter Pavle rukopoložen za episkopa Konstantinopola, arijanstvu naklonjen car Konstantije okuplja arijanske sveštenike, zbacuje Pavla sa katedre i postavlja Eusebija Nikomedijskog za episkopa Konstantinopola (Sokrat: 'Historija Crkve', II, 7) Vidi se jasno da paganizirana, imperatorska Crkva, koja je izdala Hrista i Hristovu Državu, ne može da se poziva da ima apostolsko prejemstvo, da ima regularnu hirotonijsku liniju do svete Dvanaestorice. Da je Crkva katehetama zadržala jak kriterijum za posvećenje i ulazak u Hristovu lađu, da je tako dobila i zadržala istinski prosvećen verujući narod, onda bi i takav prosvećen narod znao da izabere sebi dostojne upravljače, koji se ne bi prodavali i slubljivali sa svetovnom vlašću. Car iznedren iz nezapamćenog imperijalnog grotla Zla, postavio je se kao hrišćanski 'prvosveštenik', iako vrlo dugo nije bio, kako Rufin ukazuje, ni kršten u Hristovo Ime; Konstantin je kršten u predgrađu Nikomedije (od strane arijana Eusebija Nikomedijskog) tek nekoliko dana pred smrt, kad je se razboleo, a krštenje je, po Teodoretu, odlagao dotad jer je ranije želeo da se krsti samo u Jordanu ('Historija Crkve', I, 32). Konstantin je zamišljao da se kao hrišćanin pokazuje time što će mnogobošcima razarati njihove hramove i primoravati ih da pređu na hrišćanstvo, a hrišćanima podizati raskošne bogomolje, bazilike, za koje možemo reći da su pre bili hramovi posvećeni njemu nego Hristu Bogu (Sokrat Sholastik, I, 3) Taj 'dobrodeteljni i vrli' car, koji je svoje Carstvo nastojao hrišćanstvu da predstavi kao »sliku Carstva Hristovog« ('Život Konstantinov', III, 13), častoljubivo je održavao svoje 'božanske statue' (Sokrat Sholastik, I, 17) i postavljao ih čak i po hramovima (I, 18, init.). Rimska ekumena i Rimski mir (pax Romana), nisu pod Konstantinovo žezlo ujedinili, do tada žestoko progonjeno hrišćanstvo, već su naprotiv povukli najveće i najpogubnije podele i sukobe u samom hrišćanstvu.
Retko koji bogoslov je imao odvažnosti i pronicljivosti da se argumentovano suprostavi imperatorskoj supremaciji nad Crkvom. Rimski carevi su prestali da gone Crkvu upravo zato što su uvideli da je i bez progona mogu potčiniti sebi, svojoj teokratiji. Dogmatičar i ikonofil Jovan Damaskin bledo zagovara crkvenu nezavisnost (bez da ima Hrista na svojoj strani) ukazujući caru Lavu III, koji je izdao ukaz protiv poštovanja ikona, idolopoklonstva koje je bilo potpuno strano izvornom hrišćanstvu: »... Ne verujem carskim kanonima koji zapovedaju Crkvi, već verujem sveotačkom predanju.« ('O ikonama', II, 16) Atanasije Veliki pogođen nastalom saborskom sponom arijana i Imperatora negoduje: »Konstatije se poziva na sud episkopâ, a sam radi što je njemu po volji; sabrali su se zajedno heretici i car, da bi on, pozivajući se na episkope, po svojoj volji činio što hoće. /.../ Kod njih je kao u pozorištu: episkopi, kao glumci, igraju uloge, a Konstantije raspoređuje uloge.« (Historia Arianorum, pogl. 52) – Hosija Kordobski, nekadašnji savetnik cara Konstantina (koji ga je i podstaknuo da sazove Sabor u Nikeji), nezadovoljan politikom Konstantinovog sina Konstantija na zapadnim saborima, piše mu: »Prestani sa prinuđivanjem, nemoj izdavati edikte, nemoj slati pratioce /.../ Ne smeš se mešati u crkvene poslove ni davati nam zapovesti. /.../ Bog ti je poverio carstvo, a nama Crkvu.« (PG, tom. XXV, col. 745.746) Maksim Ispovednik, koji je u početku bio sekretar cara Heraklija a potom odbio da potpiše monotelitski carski tipos, ustaje protiv nekih uvrežujućih zabluda: »Koji to kanon nalaže da treba priznavati samo one Sabore koji su se sastali po zapovesti cara? Blagočestivo crkveno pravilo smatra za svete i priznate Sabore samo one koje je potvrdila pravilnost dogmi.« Da se Crkva nije vezala za Carstvo, da nije uplovila u mutne svetovne vode, ni carske figure ne bi mogle da drže njeno kormilo, da sude po pitanjima vere, da postavljaju i raščinjuju jereje. Prema (vaseljenskim) saborima, u Crkvi Starog i Srednjeg veka, imperator je imao široke prerogative: kao što smo već rekli, najpre pravo da saziva vaseljenski sabor (oikoymenik sýnodos), pravo da kontroliše saborski rad, pravo da premesti sedište saborovanja, pravo da prekine saborovanje, pravo da zaključi saborsko zasedanje, pravo da potvrdi saborske zaključke i proglasi ih državnim zakonima. Neki od imperatora nastojali su da zadrže nepristranost na saborskim obračunavanjima jerejâ. Tako car Markijan (450.-457. g. ne.) odgovara monofisitima koji su mu se obratili računajući na njegovu, carsku intervenciju: »Da sam ja hteo da sednem između vas i onih drugih /- ortodoksnih/ monaha, ja ne bih ovde ni mučio sveti i Vaseljenski sabor.« (Mansi, XII, 987)
Kako je raslabljena Crkva mogla da bude nezavisna od carsko-imperijske vlasti, kad je od svetovne vlasti zahtevala privilegije za sebe, zahtevala od vlasti da se ona obračuna sa crkvenim frakcijama, da im ruši hramove, proganja ih, nameće im razne dadžbine i da ih mačem i ognjem zatire?! Pomesni Kartaginski sabor dodvornički ustanovljuje: »Da se od najslavnijih careva izmoli da konačno budu uništeni ostaci idolopoklonstva, i to ne samo /gradski/ kipovi, nego i oni koji se nalaze po šumama i drugim mestima.« (Prav. 95) – Naprasiti, lakomisleni i slavoljubivi primus konstantinopolske patrijaršije, Nestorije (428.-431). g. ne.), koga su izabrali samodršci, po svom rukopoloženju pred narod, u svojoj besedi usmerenoj na cara, iznosi: »Daj mi care zemlju očišćenu od heresa, a ja ću ti dati Nebo! Pomozi mi da istrebim heretike, a ja ću ti pomoći da pobediš Persijance!« (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 29) – Koliko daleko je otišlo sljubljivanje Crkve sa svetovnom državom i vlašću pokazuju i primeri sahranjivanja vladalačkih figura u kriptama pojedinih crkava. Još je Konstantin Veliki, u zlatnom kovčegu, sahranjen u Hramu svetih Apostola (Sokrat: 'Historija Crkve', I, 40) (Treba zapaziti da naprimer Gregorije Dvojeslov zabranjuje hramsko sahranjivanje upokojenih.) – Visoki rimski državni službenik, Rutilije Namatijan (Namatianus, prva polovina V stoleća), privrženik stare rimske religioznosti, u svojoj pesmi De reditu suo daje opasku protiv hrišćana koji su dolazili pre svega iz jevrejstva: »Narod koji smo pobedili sad nas je pobedio.« (I, 398)
Crkva siromašnih postala je Crkva bogatih klerika, Crkva vezana za svetske bogataše i uglednike. Darovi bogataša i vladara (koji su pljačkali crkve obeležene kao 'heretičke') doprineli su da službena crkva dođe do velikog bogastva i znatnih poseda, što je bilo mamac za slavoljubive i srebroljubive ljude, koji u biti ništa nisu imali sa istinskom pobožnošću, da na razne iskvarene načine, pa i simonijom, dođu do službenih položaja u paganiziranoj, profanisanoj i podržavljenoj crkvenoj hijerarhiji. Tek je Gregorije VII, koji je palicu rimskog pontifa uzeo 1073. godine, ustao protiv laičke investiture (naravno ne iz ljubavi prema Hristu već radi proboja papske supremacije, i podređivanja evropskih kruna papskom Rimu), protiv ustaljene prakse da kraljevi (i grofovi) postavljaju episkope poklanjajući im palicu i prsten, kao simbol njihovog duhovnog vladanja i 'mistične' ženidbe sa Crkvom.
Kada je se Rimska crkva vezala za Franačko Carstvo i Sveto Rimsko Carstvo, počela da pomazuje njihove monarhe (papa Leon III je na Božić 800. g. ne. u Rimu pomazao i krunisao Karla Velikog za imperatora Zapadnog rimskog Carstva, koji je se potom nastojao postaviti i kao glava Crkve, što dobro pokazuju Libri Carolini i sabor u Frankfurtu iz 794. g. ne. na kome je sam Karlo presedavao), to je produbilo netrpeljivost Crkve na Istoku, koja je se već vezala za bizantijske vladare. I danas, naprimer engleska Episkopalna crkva kao svog poglavara ima i prihvata monarha Engleske, što je jedna užasavajuća činjenica. Umesto da se distancira od vlasti ovog sveta, da gradi Hristovu Državu i Hristovo Kraljevstvo Mira, paganizirana Crkva je duboko uplovila u mutne vode ovoga sveta, i svalila teške grehove na sebe; jer za sva zla koja dođu od svetovne vlasti krivicu snosi i sveštena vlast koja je tu vlast ustoličila i podržala i blagoslovila. Ni to što su survala i urušila sva kraljevstva i carstva za koja je se vezala Crkva, koja je izdala Hristov Plan Spasenja, to je nije privolelo istini da se duhovna vlast ne treba sljubljivati sa svetskim imperijama, jer svetom vlada Zlo i Laž. I takvo slepilo paganiziranom, Simon-Menandrovom Crkvom će vladati sve do kraja ovoga sveta, ovoga doba i ovoga poretka ('Otkrivenje, 17:1-6.18). Jasno je da je profanisana Crkva, koja je od kraljeva i plemstva, 'zaštitnika' Crkve, dobijala i prihvatala velike posede, bila time obavezana da ispunjava i njihove interese i zahteve. Papska država je počela da se formira kada su u VIII. stoleću Rimski pontifi od Pipina Malog dobili na upravu zemlju koju je on od Lanobarda osvojio. – U 25. članu Zakonika (1349. g.) srpskog cara Dušana (Stefana) stoji regula: »Crkvama da upravlja gospodin car, i patrijarh, i logotet, i niko drugi.«
Pošto je zamašno prodro duh sveta u Hristovu Crkvu, kako vidimo, vlastoljublje je uzimalo danak, paradirale su podele, harale herese ... I mesne crkve, opštine, parikije, nisu više imale isti status; crkva je uglavnom počela da se organizuje po gradivnim teritorijalnim jedinicama Carstva i po nacionalnom principu. Razoreni Jerusalim (kasnije Aelia Capitolina) i Antiohija su polako izgubile prednost katoličanske stolice, a to je polako preuzimao veliki carski grad Rim. Iako je Jerusalim, Sveti Grad, u početku bio katedra samog Isusa Hrista (cp.: Epifanije: Panarion, 78, 7), u II i III stoleću episkop Jerusalima bio je podređen episkopu Kesareje Palestinske. Tako kao metropolita Palestine pri samom kraju II stoleća naziremo najpre kesarejskog episkopa Teofila (cp.: Eusebije: 'Historija Crkve', V, 23 i 25). Pravilo 7. sa Nikejskog Sabora episkopa Jerusalima, nekada središte najslavnije crkve, uvažava samo kao metropolita, oblasnog, nadglednika i ekonoma.
Krajem II stoleća počele su da se formiraju eparhijske simbioze i grmade koje su se zvale metropolije, a potom su nastajali patrijaršije i eksarhati (samostalne nacionalne crkve; grč.: ex-árchM = 'načinjati'), kakav je naprimer bio ravenski, nastao posle propasti države Istočnih Gota (555. g. ne.), koji je obuhvatao celu Italiju. Na Vaseljenskim saborima su se takođe donosile odluke o podeli drevnih Crkava na krupnije teritorijalne jurisdikcije, uglavnom u skladu s rasprostranjenošću rimskih oblasti (lat.: provincia, grč.: h ep-archía) i dijeceza (grč.: h dioíksis); veliki okruzi, dijeceze, obuhvatali su i po nekoliko provincija. U vreme Avgusta Rimska Imperija je bila podeljena na 26 provincija, da bi njihov broj pod Diokletijanom 292. godine popeo na 101. Glavni grad provincije, eparhije, nosio je naziv metropola (grč.: mtrópolis, pólis = 'grad'), a njegov episkop nazvan je metropolit ('nad-episkop'). Provincijski episkop (koji je najčešće sazivao sabore i dobijao sudsku vlast) podređivao je sebi gradskog episkopa, čiji okruzi su se nazivali parikije (grč.: par-oikía), a episkop grada vladalački je podređivao nadglednika seoske opštine, horoepiskopa. Tertulijan opravdava vladalačko uzdizanje metropolijskih nadglednika, gledajući u njima oslon i stecište za plebs: »Ako si blizu Ahaje, drži se Korinta. Ako nisi nedaleko od Makedonije, drži se Filipa. Ako si stigao do Azije, drži se Efesa. Ako si blizu Italije, to je Rim, otkuda dolazi autoritet i za nas. – Proxima est tibi Achaia, habes Corinthum. Si non longe es a Macedonia, habes Philippos; si potes in Asiam tendere, habes Ephesum; si autem Italiae adiaces, habes Romam unde nobis quoque auctoritas praesto est.« (De praescriptione haereticorum, 36, 2). Ako su od apostolskih (= koje su osnovali Apostoli), majčinskih i početničkih crkava (apostolicae matrices et originales ecclesiae) proizišle mnoge druge (pomesne) crkve, to ne znači da one u Hristovom Telu trebaju da imaju supremacionu ulogu koja negira istinsko opštenje i zajedničarenju u Duhu Istine. I ‘Apostolska pravila’ preferiraju postojanje crkveno-narodnih, oblasnih prvaka koji deluju u suradnji i dogovoru sa lokalnim prvacima: »Episkopi svakoga naroda /grč.: éthnoys/ treba da znaju prvoga između njih, i ništa više od nadležnog da ne preduzimaju bez njegovog mišljenja, nego svaki neka čini samo ono što se tiče njegove parikije i njoj područnih mesta. Ali ni onaj /prvi episkop/ neka ne preduzima ništa bez znanja sviju /ostalih episkopa/.« (Prav. 34)
Vlastoljublje u otuđenoj Crkvi uzimalo je sve više maha, kao i pobuda da se 'neposlušni' i nezadovoljni iz redova sveštenstva i verujućih (ponajprije zbog sljubljivanja Crkve i Države) lakše mogu kontrolisati i odstranjivati. Što je bio veći politički značaj nekog grada, to je i episkop tog grada i te crkve mogao ostvariti i veću vlast. Tako su koncetracijom vlasti do V stoleća nastale antiohijska, jerusalimska, rimska, aleksandrijska i konstantinopolska patrijaršija kao vodeće patrijaršije – pentarhija. (Iz njih su izlazile kasnije nove patrijaršije ...) Efes (sa Azijskom oblašću), Kesareja Kapadokijska (s Pontskom oblašću) i Herakleja u Trakiji takođe su imali patrijaršijske katedre, no one nisu imale izrazit uticaj niti su izričito nabrojane na Nikejskom Saboru. Šesti kanon Prvog Vaseljenskog sabora naprimer naglašeno daje i potvrđuje prednost Aleksandrijskoj, Rimskoj i Antiohijskoj patrijaršiji i katedri: »Neka važe stari običaji koji postoje za Egipat, Libiju i Pentapol. Naime, episkop Aleksandrije da ima vlast nad svim tim oblastima jer, shodno običaju, i episkop Rima to ima. Takođe u Antiohiji i drugim eparhijama, neka se čuvaju povlastice crkvi.« Aleksandrijska patrijaršija je još u donikejskom periodu, navedimo, obuhvatala deset provincija, gornju i donju Libiju, gornju i tonju Tebaidu, Pentapol, a u vreme Dionisija Aleksandrijskog njen poglavar ima zvanje 'papa'. Vidimo, dakle, da je episkop u nekom od glavnih gradova Rimskog Carstva mogao biti primas ne samo jedne provincije, već više njih. Episkop Kartagine nije bio primus samo prokonsulske Afrike, već i susedne Numidije i Mauritanije. Metropolit čija je se vlast protezala na više provincija, mogao je da postane ‘patrijarh’ i ‘papa’
No tada (u prednikejskom periodu) ni jedan patrijarh, odnosno papa (grč.: ho pápas = ‘otac’; ho pápos = ‘praotac, ‘ded’, ‘predak’, ‘drevni’) nije bio i nije mogao biti i episkop, nadglednik i otac cele Hristove Crkve, ‘papa’. (Titulu ‘papa’ najpre je nosio patrijarh Aleksandrijske crkve, te episkopi Rima i Kartagine. Rimski primus Gregorije Sedmi obznanjuje 1073. g. ne. da pravo da nose titulu ‘papa’ pripada samo rimskome episkopu.) Na primer Kiprijan, episkop u Kartagini, obraća se rimskome 'papi' sa frater, collega, a ne sa princeps, prior, dakle ne govori o nikakvom 'papinom' poglavarstvu i rimskom prvenstvu. U jednoj svojoj poslanici Firminijan, predstojatelj u Kesareji Kapadokijskoj, piše Kiprijanu Kartaginskom, povodom njegovog sukoba sa papom Stephen-om (254.-257. g. ne.): »Zaista se čudim otvorenom bezumlju Stefana koji se ponosi mestom svoga episkopstva, koji misli da mu pripada nasleđe Petra, na kome je položen temelj Crkve, i vređa apostole Petra i Pavla svojim zahtevima.« Diodor Aleksandrijski (V st.), kao primas aleksandrijske katedre, pokazujući svoje suprematorske težnje, sebe je nazivao vaseljenskim arhiepiskopom i gospodarem ekumene (Mansi, VI, 885) – Apostoli sa Petrom na čelu osnovali su širom Imperije mnoge crkve, rukopoložili njihovo sveštenstvo, i besmisleno je da se bilo koja od tih crkava zbog toga smatra i uzima ‘vodećom’. Hiponski sabor (393. g.) određuje da se prvi episkop ne naziva eksarhom (grč.: ho éxarhos = ‘načelnik’, ‘predvodnik’, lat.: pontifex maximus) sveštenika, odnosno zabranio je svim episkopima/biskupima da prime zvanje vodećeg vaseljenskog episkopa: »Episkop prvog prestola neka se ne naziva eksarhom sveštenikâ ili vrhovni sveštenik /lat.: summus sacerdos/, ili na neki drugi način, već samo episkopom prvog prestola.« (Prav. 48) Bogoslov Georgije je ukazivao: »Niko od mojih prethodnika nije sebi dopustio da se prihvati to sveto ime, jer ako neki patrijarh sam sebi da to ime, onda ime patrijarh dolazi u nepoverenje.« – Rimski patrijarh Pelagije II je čak episkopa Jovana u Konstantinopolu osuđivao zbog njegovih pretenzija ka tituli univerzalnog episkopa. Ni jedan od vlastoljubivih episkopa, izgleda, nije mogao i nije hteo da shvati da pontif Univerzalne Crkve ne može biti nijedan episkop, već samo Božiji apostol, čiji Duh su prognali iz crkve svojim nečasnim življenjem.
Kako ukazuje Rufin Akvilejski, u IV stoleću jurisdikcija rimskih episkopa bila je ograničena samo na Italiju (‘Historija Crkve’, I, 6). Rimska katedra je relativno brzo, iako je postojao otpor Mediolanske, Akvilejske i Ravenske crkve, preuzela Italiju kao svoju metropoliju. Tako car Avrelijan (270.-275. g. ne.) na Rim i Italiju gleda kao na jednu crkvenu oblast (Eusebije: ‘Historija Crkve’, VII, 30). Kada je se u vremenu oko Nikejskog sabora govorilo o prvenstvu časti Crkve u Rimu, to je tako postavljano i izvedeno iz razloga što je Rim bio carski grad, i zato što je se Rimska Crkva u progonima pokazala najačom, bez ikakvih pozivanja na navodno Petrovo episkopovanje i ekonomisanje u Rimu. – I da je Petar bio prvi episkop u Rimu, to ne znači da su njegovi naslednici mogli automatski bili prvaci Univerzalne Crkve, jer tada je crkva, zajednica vernih i klera naznačavala i birala svoje časnike. Čast univerzalnog prvaka nije bila vezana za neko mesto, već je u majčinskoj Crkvi potvrđivana najdostojnim Božijim ljudima, izabranim harismaticima Crkve, bez obzira gde oni službovali. I da je Petar bio episkop u Rimu, on od Rimske crkve (pored žive Crkve u Jerusalimu) nije mogao da pravi ‘drugu’ majčinsku Crkvu; on u Rimu nikog nije odredio niti rukopoložio za svoga naslednika; a ako se neko proglašava za ‘Petrovog naslednika’, to, iz ugla Duha gledano, znači da on sam sebe posvećuje u to dostojanstvo. (Dalje, Petar je u mnogim gradovima rukopoložio episkope; to ne znači da su svi oni trebali biti njegovi ‘naslednici’.) Putujućim apostolima (a Pavle Taršanin je najbolji primer za to) je svakako bilo ispod njihove duhovne časti i negacija njihovog duhovnog naloga da budu episkopi u bilo kom gradu; oni su sve hrišćanske naseobine trebali da nadziru. Oni koji, da bi uzdigli sebe i svoju moć, Petra, vaseljenskog učitelja i apostola svode na episkopa jednog grada, zapravo ga obeščašćuju. Za Petra znamo da je kao Apostol pre svega poslat Jevrejima u rasejanju (‘Galatima’, 2:9). Jeronimova tvdnja u ‘Znamenitim muževima’ (pogl. 1) da je apostol Petar najpre bio episkop Crkve u Antiohiji, a kasnije je u Rimu 25 godina obavljao sveštene dužnosti, svakako puno odudara od povesne istine. Dakako da je Petar ne samo iz Jerusalima i/ili Antiohije mogao da obavlja svoju prvosvešteničku dužnost, ali besmisleno je da je se on kao Apostol decenijama vezivao za nekakvu ljudsku naseobinu daleko od Jerusalima. U ‘Didahe’ se tako ukazuje: »Svaki apostol koji dolazi k vama neka bude primljen kao Gospod. Ali neka ne ostaje više nego jedan dan; ako pak bude potrebe, onda drugi dan.« – 11:4-5 Da je Petar odmah, nakon pogubljenja Jovanovog brata Jakova 44. g. ne. (‘Dela’, 12:1-2) od strane Agripe Prvog otišao u Rim, a nije (cp.: 15:7), on u Rimu do pogubljenja krajem Neronove vladavine nije mogao provesti 25 godina. Da je se Petar tako dugo zadržao Rimu (gde je otišao da bi razobličio velikog obmanjivača Simona Gatara), on bi svakako bio pomenut i pozdravljen u Pavlovoj ‘Poslanici Rimljanima’. Po Eusebiju, Petar je u Rim, radi razobličavanja Simona, prvosveštenika satanske duhovnosti, vođen Promišlju otišao u vreme imperatora Klaudija (‘Historija Crkve’, II, 14 fin.), koji je vladao od 41. do 54. g. ne. Na drugom mestu svoje ‘Historije’ kaže da je Petar dospeo u Rim tek pred kraj svoga života (III, 1), i bio potom raspet naopako, što će reći da je se u Rim našao krajem Klaudijeve i početkom Neronove vladavine. Tako dakako, Petar u Rimu nije mogao silne godine provesti, niti je njegov apostolski cilj bio da se u nekom gradu ‘ugnezduje’. – Malo je moguće da je Petar u Rimu rukopoložio bilo koga episkopa. Kada je prvi apostol došao u Rim, ovaj veliki grad je već imao svoju crkvenu opštinu, pa time i svoga nadglednika. U traktatu De praescriptione haereticorum Tertulijan iznosi sasvim pogrešnu rimsku tradiciju da je sam Petar za episkopa crkve u Rimu rukopoložio (ordinatum) Klementa Rimskog (onako kako je Jovan u Efesu rukopoložio Polikarpa) (pogl. 32, 2); no, kada je Klement postao crkveni arhont u Rimu – 91. g. ne., Petar već odavno nije bio u svom zemaljskom šatoru.
Rim je populaciono bio najmoćniji grad Carstva, i svi trgovački putevi vodili su ka njemu i preko njega. On je bio administrativni centar Carstva, i imperijalna svest je nametala rešenje da crkva u toj prestonici, bez obzira da li je osnovali Apostoli ili ne, ima ključnu i povlašćenu ulogu. Za Rim su se čuvale najveće i najslavnije žrtve (što stradanje Ignatija Antiohijskog najbolje potvrđuje. U Rimu su stradali veliki apostoli Petar i Pavle). Rimska crkva je mogla da izdržava i najveći broj siromaha i udovica. Rimska crkva je uspela supremaciono da se uzdigne u ponikejskom periodu zahvaljujući i tome jer su rimski episkopi (nakon što je carska prestonica prenesena u Bizantion – Konstantinopol) imali veću samostalnost u odnosu na imperijalnu vlast. Rimska crkva je uglavnom bila pošteđena iscrpljujućih brojnih borbi sa raznim frakcijama i heresama, kao što je to bio slučaj u istočnim patrijaršijama. Rimska crkva je se, dakle, mogla supremaciono uglednički uzdizati ne zahvaljujući nekom božanskom pravu, već ponajprije zahvaljujući povesno-geografskim okolnostima.: »S pravom su oci dali prvenstvo /časti/ sedištu Staroga Rima, jer je taj grad bio carski grad.« (Četvrti vaseljenski sabor, prav. 28) Na istom principu je i Konstantinopol došao na drugu počasnu poziciju: »Konstantinopolski episkop mora imati prvenstvo časti iza Rimskog episkopa, jer je taj grad Novi Rim.« (Drugi vaseljenski sabor, 3. prav.) Četvrti, Halkedonski sabor, praktično i Novome Rimu daje iste povlastice kao i Starome Rimu (prav. 28). Trulski sabor određuje da i Konstantinopolska katedra (sada shvaćena kao presto), uživa jednake povlastice kao i presto Staroga Rima; ipak, u crkvenim delima, ovaj carski sabor pravi lestvicu dostojanstva: na prvom mestu stavlja Rimski presto, pa konstantinopolski, pa Aleksandrijski, zatim antiohijski i na kraju Jerusalimski (prav. 36) Povlastice koje su sabori dali Rimskoj katedri, ona je shvatila, primila i uzdigla kao jurisdikciono-vladalačko prvenstvo. Posle šizme između Istoka i Zapada, Konstantinopoljska katedra je se mogla uzdići kao vaseljenska patrijaršija, pri čemu je se njena vlast pokazivala prevashodno kao titularna i počasna. U okviru Bizantije i između 381.-1453. g. ne. Konstantinopoljska patrijaršija je i inače upražnjavala svoje prvenstvo.
Vaseljenski sabori Rimskoj crkvi dali su prvo mesto u poretku i časti (grč.: prMtn hgoýmetha t táxei kaí t tim), ali ne i jurisdikciono-apelaciono (lat.: appellatio = ‘naziv’, priziv višem sudu) prvenstvo. Vlastoljubivi rimski primasi se nisu uzdržavali ni od toga da se pozivaju i na nepostojeće regule Nikejskog sabora, koje im navodno daje pravo apelacije za svu vaseljenu. Tako Inokentije Prvi 6. kanon Prvog vaseljenskog sabora koristi sa umetkom: »Rimska crkva je uvek imala prvenstvo – Ecclesia romana semper habuit primatum.« Istina, pomesni Sardikijski sabor (iz 343. g. ne.) daje rimskome prvaku jurisdikciono-apelacioni primat (prav. 4), a to pravilo je Rimska crkva pokušala da proturi kao Nikejsko), navodno da je doneseno na Prvom vaseljenskom saboru (a na Nikejskom saboru ostareli rimski episkop Silvestar I čak nije ni prisustvovao, već su ga zastupali presbiteri Biton i Bikentije – Sozomen, I, 17) Istovremeno taj Sabor odlučuje da ako episkop iz jedne episkopije ima neki sukob sa svojim bratom i sunadglednikom, ne mogu se iz druge episkopije sazivati sveštenici da sude u tom sporu (prav. 3). Svrgnuti sveštenik je imao pravo da uloži žalbu na izopštenje kod episkopa metropolije kojoj je pripadala dotična episkopija, ili ako ne postoji episkopiji izravno nadređena metropolija, da se to učini kod susedne metropolijske crkvene vlasti (prav. 14). U sukcesivno nastalim ‘Pravilima Afričke crkve’ zabranjuje se da sveštenici svoje sukobe i probleme prenose na saslušavanje i preispitivanje pred sud sa druge strane Mora, dakle pred Rimsku crkvu, a izopštenim sveštenicima koji to učine onemogućava se da budu primljeni u crkvama afričke dijeceze (prav. 37 i 139): Carthago, Hippo-Regius, Milevi, Sicca, Hadrumetum ... Ogorčeni na jurisdikciono-legatska uplitanja rimskog episkopa u poslove Crkve u (severnoj) Africi, afrički bogoslovi na čelu sa episkopom Avrelijem, sa velikog Kartaginskog sabora upućuju poslanicu papi Kelestinu Prvom (422.-432. g. ne.) u kojoj traži da se poput svoga prethodnika ne upliće u poslove i nadležnosti Afričke crkve: »... Nemoj sebi više da dopustiš, da ovamo šalješ svoje delegate, da sude o našim unutrašnjim stvarima, a nemoj zato, jer se time uvodi gordost svetovna u Crkvu Hristovu, koja nas jednostavnosti i smirenomudriju uči, ...« Maleni sabor u Rimu iz 1. oktobra 313. g. ne. (koji je trebao da razreši spor oko postavljanja Kekilijana za episkopa u Kartagini, odnosno da razreši ko je zakonski nadglednik u Kartagini: Kekilijan ili Donat), sazvan od strane Konstantina Velikog, pokazuje njegovo izvesno jurisdikciono protežiranje Rimske crkve i njenog episkopa Miltiada (Eusebije: ‘Historija Crkve’, X, 5, 18-20) Uzdižući se jurisdikciono Rimski kvazipontifikat je, inače, uveo odredbu da se ništa ne može prihvatiti kao zakon Crkve, ako na to ne pristane i episkop Rima (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 8).

Po ‘iure divino’ i zahvaljujući i lažnim dokumentima (‘Konstantinova darovnica’ iz sredine VIII stoleća i ‘Pseudo-Isidorove dekretalije’ iz sredine IX stoleća, koje je koristio vlastoljubivi papa Nikola I), koji su se pozivali na nepostojeće saborske odluke, na problematične imperatorske dekrete, na neautentične poslanice prednikejskih rimskih episkopa, te zalaganjima nekih uglednih episkopa i carskim podrškama (pre svega zloglasnog Justinijana, 482.-565. g., vlada od 527. g.), rimski patrijarh je ipak na kraju uspeo uzeti ime/titulu 'univerzalnog oca', proglasio se 'poglavarem cele Crkve' i ‘Petrovim naslednikom i namesnikom’, potom i ‘Hristovim namesnikom’; primat časti zasnovan na ugledu Rima kao prestonice Imperije, preveden je u primat vlasti rimskih papa. Potkraj šestog stoleća rimska patrijaršija je tako postala ‘vaseljenska patrijaršija’. U ‘Konstntinovoj darovnici’ se tako ukazuje da se rimskome pontifikatu prepušta veća vlast nego ona što počiva i izvodi se iz rimske svetovne imperijalne vlasti: »Kao što je blaženi Petar određeni Namesnik Sina Božijeg na zemlji, tako pontifi koji su prejemnici toga istog prvaka Apostola, treba da dobiju od nas i našeg carstva prevlast veću nego što je visost naše zemaljske carske svetosti – Ut sicut Beatus Petrus in terris Vicarius Filli Dei fuit constitutus, ita et Pontifices eius successores in terris principatus potestatem amplius, quam terrenae imperialis nostrae serenitatis mansuetudo habere videtur.« Kada su Rimu pripretili Lombardi, osvajači sa Baltika, rimski papa Stefan II (752-757. g. ne.) je se obratio franačkom kralju Pipinu (714.-768. g. ne.), pokazavši mu dokument nazvan ‘Konstantinova darovnica’, koji je navodno nastao 315. g., i po kojem car Konstantin (iz ‘Konstantinopolisa’, koji je to ime dobio tek maja 330. g. ne.) nakon čudesnog izlečenja od lepre, papi Silvesteru I (314.-335. g. ne.) daje regije Italije koje su okruživale Rim, uzdigavši ga nad ostalim crkvenim centrima. Posle pobede nad Lombardima, Pipin Papi duboko dojmljen ‘Darovnicom’ prepušta Papi navedene regije, čime se formira papinska država.
U svome pismu iz 533. g. ne. konstantinopolskom patrijarhu Epifaniju bezočni imperator Justinijan, okrenut prema Zapadu, rimskog papu nastoji da utvrdi kao »glavu svih svetih Božijih sveštenika.« U svom pismu arhiepiskopu i patrijarhu rimske Crkve Jovanu I (523.-526. g. ne.), koji je prvi od rimskih episkopa 525. g. ne. posetio Konstantinopol i bio veličanstveno dočekan, doktrinalno kolebljivi Justinijan jasno iskazuje svoje želju da bar instituciono ‘ujedini’ svo hrišćanstvo oko suprematorski nastrojenog rimskog episkopata: »... Neumorno smo radili na tome da privolimo celo sveštenstvo širom Istoka da usvoji prvenstvo vaše svetosti.« ('Justinijanov Kodeks', I, 1) Obraćajući se rimskom episkopu Jovanu II (533.-535. g. ne.) Justinijan ovog naziva glavom svih svetih crkava, računajući da će to biti u službi populaciono-duhovnog ujedinjenja Imperije. Justinijanovo zakonodavstvo (Novellae leges, objavljene posle publikovanja ‘Kodeksa’ 529. g.) izričito utvrđuje primat episkopa staroga Rima u sveštenom poretku i odnosu (odredbe su sadržane u Noveli 9 i 131). - Svešteni dinastički primat rimskom episkopu (‘pontifu’) dakako nije mogao dati nikakav crkveni sabor, a kamoli jedan car ogrezao u brojnim zločinima i pogromima, pre svega prema narodima koji su prihvatili arijanstvo; u Italiji je tako dvadeset godina (535.-555.) vodio krvavi pogromaški rat protiv Istočnih Gota. Na Istoku Imperije ratujući sa Persijancima je takođe svojim ratnim poduhvatima stvorio pustoš, istrebljenje stanovništva, i tako omogućio militantnom islamu da se osvajački proširi. U svojoj prepisci sa konstantinopolskim patrijarhom Mihaelom Kerularijem (1043.-1059. g. ne.) papa Lav IX (1049.-1054. g. ne.) izdašno koristi dokumentom Donatio Constantini, kako bi dokazao prava i prednosti rimske crkve nad Crkvom na Istoku. Po tom dokumentu car Konstantin navodno rimskom pontifu daje vlast (potestatem) nad Rimom i čitavom Italijom, nad svim podnebljima Zapada, uzdiže Rimsku Crkvu nad svim ostalim episkopijama. Do XV stoleća dati dokument je uziman kao istinit, povesno verodostojan. Dakle, polazilo je se od zablude da je svetovna rimska vlast božanskog porekla, pa kao takva i Rimskoj Crkvi može dodeliti bezgraničnu vlast. Nezasite vlastoljubive pretenzije rimskog pontifa i doktrinalno-politički sukobi iz prethodnih stoleća sa istočnim patrijaršijama (pre svega Konstantinopolskom), doveli su 1054. g., posle oštrog sukoba patrijarha Fotija i rimskog pape Nikole I (koji je dao i suprostavljene sabore), do teškog raskola: Rimska patrijaršija, Rimska crkva, anatemišući Crkvu na Istoku, praktično je se odvojila od patrijaršija na Istoku. (U kasnijim stolećima taj raskol je dosta bezuspešno pokušavan i unijatski postavljenim saborima da bude ublažen.) Kasnije su se pak od Rimske ‘katoličke’ crkve odvojile brojne protestanske sekte i denominacije, pored ostalih i starokatolici. U vremenu Posletka nalazimo naglašen subverzivni ekumenizam Rimske katedre koja u svoje krilo i pod svoje žezlo hoće da vrati i uključi čak i protestanske denominacije. Moćnička objedinjavanja, sinkretizam bez Hristovog Duha Jedinstva, raslabljenih i za duh ovoga sveta vezanih crkvenih institucija, samo povlači još šire institucione podele i trvenja, i na kraju i strahovih pad i survavanje pseudoekumenskih struktura; papolatrija i obožavanje Knjige, bilo kakav manipulativni ili zanesenjački izveden ljudski kult, nikad ne mogu biti dobar i istinski kohezioni faktor. Oni koji se nazivaju Hristovim sledbenicima, treba da nauče da žive ne samo jedni sa drugima, već i požrtvovano jedni za druge, i saosećajno jedni u drugima. Bez ove univerzalnosti nemamo ujedinjavanje oko Hrista već protiv Hrista i Neba. Kada su svi u svemu istinitom i lepom za Hrista, tad i Hrist, Duh Dobrote i Lepote, sve Svoje udivljenike može voditi i pratiti kao Veliki Pastir.
Kada je hrišćanstvo od zabranjene religije postalo postalo pod Konstantinom i Teodosijem službena i povlašćena državna religija, kada su carski funkcioneri prodrli u Crkvu i uneli u nju državnu suprematorsku ideologiju, paganizirana Crkva je videla priliku da preko moći Imperije (koja je raspela Hrista) postane formalno ecclesia universalis; a imperijalna politika je videla priliku da preko ekspandirajućeg hrišćanstva ujedini sve svoje žitelje i podanike. Kada je carska vlast pod svoje okrilje uzela crkvenu vlast, carevi su i raspolagali crkvenim službama i delili su ih na svetovan način. Rimski Summus Pontifex – Gregorije VII (1073.-1085. g. ne), ustajući protiv premoći svetovne vlasti inauguriše ideologiju papinske apsolutne vlasti, cezaropapizam. U jednoj svojoj zbirci od 27 kratkih ukaza nazvanoj Dictatus Papae (1075. g.) on iznosi: »Samo rimski Pontif zaslužuje da bude nazvan univerzalnim.« (Stav 2) – »Papa je jedini čovek kojemu svi vladari ljube noge.« (Stav 9) – »Njegovu presudu niko ne sme preinačiti, a on sam može preinačiti bilo čiju presudu.« ( Stav 18) Rimski prvak je nastojao sebi da podredi ne samo sve veroispovesti koje su se zvale 'hrišćanskima', već i sva svetovna carstva i njihove vladare. Bonifatije VIII (1294.-1303. g. ne.), koji je objavio bulu Unam Sanctam, ističe podređenost svetovnih vladara papstvu, i naglašava da Rimski pontifikat ima dva mača u svojoj vlasti: duhovni i svetovni, te da svako stvorenje pod pretnjom gubitka svoga duševnog spasa mora biti potčinjeno papi u Rimu, čija vlast je 'od Boga uređena'.
Prvi vatikanski sabor iz 1870. g. ne. (na doktrinalnom terenu koji je pripremio Li>nski s0b>r iz 1274. g.) svečano je proglasio dogmu, kao Bogom otkrivenu versku odredbu, o papskoj nepogrešivosti: Romanus Pontifex je proglašen nepogrešivim po sili svoje Petrove i Apostolske vlasti, odnosno kada ispunjava svoju službu kao pastir i učitelj svih hrišćana, kada govori ex cathedra, i tu reč mora da prizna cela Crkva. Tako je implicitno i Rimska crkva proglašena 'nepogrešivom', s obzirom da je vodi i čuva od zastranjivanja 'nepogrešivi' pastir. Dok je apostol Pavle, u ime Apostolâ i Prorokâ ukazivao da delimično znaju i delimično prorokuju ('Korinćanima', I, 13.9), suveren Vatikana je proglašen 'savršenim i neprevarljivim verskim znalcem', Lumen Gentium. Nijedan čovek koji živi u grehu i sa grehom u duši, ne može nepogrešivo da uči, pogotovo ne ako nije Božiji prorok, kroz koga teče živa Božija reč. Svoju 'nepogrešivost' rimski primus (Urban VIII) je najbolje pokazao osudivši kao 'heretičan' i 'pogrešan' Kopernikov heliocentrični sistem sveta. Eugenije IV je osudio Jovanku Orleanku (1412.-1431. g. ne.) da kao heretik bude predata ognju, dok ju je Benedikt XV 1920. g. kanonski uzdigao u rang svetice. Ako je rimski poglavar sam po sebi (ex sese) nepogrešiv po pitanju vere i etike, onda je izlišno da on saziva i potrebuje sabore koji odlučuju i o verskim pitanjima; onda on stoji i iznad crkvenih sabora. Postojanje crkvenih sabora najbolje je potvrdilo neodrživost jurisdikcionog primata jedne crkve i jednog paganiziranog episkopa. Jer kad su se pojavljivale paralelne pape (naprimer Urban VI i Klement VII), samo sabor je mogao validno da odluči ko je od njih regularni pontif Rimske crkve; dakle, saborska vlast (bez pape) je stajala nad papama, ograničavala njihovu vlast, pokazivala im da nije 'neograničena'. U 16. stavu poznatog 'Diktata pape' Gregorija Sedmog određuje se: »Nijedan sabor bez njegove /- papske/ odluke ne sme se nazvati ekumenskim/vaseljenskim.« Jedan od crkvenih vaseljenskih sabora – Šesti (prav. 1), čak je rimskog 'svetog oca' Honorija Prvog (625.-638. g. ne.) osudio kao monotelita (grč.: mónos = 'jedan'; to thélma = 'volja'), odnosno stavio na spisak osuđenih heretika. (Imperator Heraklije je inače 640. g. ne. doktrinu monotelitstva nametljivo razložio u specijalnom ediktu Ékthesis, smatrajući da doktrina monotelitstva može biti u službi duhovnog ujedinjenja Carstva.) Peti vaseljenski sabor (553. g. – Konstantinopol) koji je pokušao da pomiri protivrečna shvatanja 'ortodoksije' i monofisitstva i osudi heresu 'Tri poglavlja', rimskog episkopa Vigilija (537.-555. g. ne.), koji nije umeo da se distancira prema monofizitstvu (koje je podržavala Justinijanova žena Teodora), lišio je episkopske vlasti. Da Sabor može da stoji iznad vlasti rimskog primasa i Crkve u Rimu pokazao je i Trulski sabor, koji je odredio da i u Rimskoj crkvi mora biti poštovana crkvena tradicija ('Apostolsko pravilo' 64) koja je tražila da se uz post Četrdesetnice, ne posti i subotom (prav. 55) – U vremenu Posletka i poplave lažnog i pogubnog ujedinjavanja oko Duha Laži, Simonov učenik Menandr, kao 'rimski majstor Isus', pokazuje pretenzije ka papskom tronu. Sasvim je nametljiv ishod da paganizirana Rimska crkva bude potpuno apsorbovana od vaskrslog paganizma i ustajalog pseudognosticizma, New Age Pokreta završno predvođenog od strane velikih proroka Laži i Zla: Simona Gatara (londonskog Majtreje) i njegovog učenika Menandra ('rimskog majstora Isusa').



p. Da li su Bogu trebale krvne žrtve?!

Jedno od najvećih zala koje su otpali i satanizirani nebeski nadglednici indukovali i usadili u čovečanstvo jesu krvne žrtve. Tami su oduvek krvni prinosi trebali jer je i iz njih crpela veliki energetski potencijal za vlastito održavanje i zavođenje novih ljudi. U ‘Državi’ Platon nam govori o ljudskoj nepromišljenosti koja je pogodovala širenju idolopokloničkih zabluda, a koje su i pesnici izdašno širili: »... Najčudnije su predstave koje ljudi imaju o bogovima i o vrlini: tako, na primer, mnogim vrlim ljudima bogovi šalju tobož nevolje i težak život, a rđavim, naprotiv, dobar. Sa svoje strane, varalice i vrači obijaju pragove bogataša i uveravaju ih da su prinošenjem žrtava i bajanjem dobili od bogova moć da im, pomoću ritualnih igara, pribave oproštaj za nepravde koje su počinili oni sami, ili njihovi preci.« (364 B-C; v.: ‘Oktavije’, pogl. 27, 2). – Zaslepljen zlom i lažju čovek je uzeo ne samo životinjskom već i ljudskom krvlju da obliva svoje žrtvenike. Historik Takit ukazuje za dijabolički žrtveno-orakulski kult degradiranh keltskih druida, na koje je osvajački krenuo rimski upravitelj Britanije Paulin Svetonije: »Njihov kult je zahtevao da krvlju zarobljenika osvećuju žrtvenike i da volju bogova otkrivaju iz ljudske utrobe.« (‘Anali’, XIV, 30; cp.: Herodot, II, 39) – Od čoveka spaljene savesti životinje su se znale usmrćivati na jezivo bolne načine. Tako Herodot opisuje krvne prinose kod divljih Skita: »Životinja određena za žrtvu stoji sa zavezanim prednjim nogama. Onaj koji prinosi žrtvu stoji iza nje i povuče kraj užeta, te životinja padne na zemlju, pa dok životinja pada, on prizove božanstvo kome prinosi žrtvu, i onda joj nabaci omču na vrat, proturi kroz nju palicu i okreće je dok se ona ne uguši, a da pri tome ne pali vatru niti vrši uobičajne radnje i ne sipa vino na zemlju. A kada je uguši, dere joj kožu i pristavi je da se kuva.« (IV, 60) – Celokupan religijski kult drevnih neznabožačkih naroda vrteo je se oko jezivih krvnih prinosa; tako Prokopije Kesarejski govori za Slovene koji su verovali i u jednog vrhovnog boga: »... Oni mu prinose marvu i druge svakovrsne žrtve. /.../ Kad im usled bolesti ili rata zapreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se izbave, da će odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine i veruju da su tom ponudom bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva, i za vreme žrtvovanja oni gataju.« (III, 14).



Ako pogledamo literalno-fabularni sklop tzv. Mojsijevog Petoknižja (Pentateuhos-a nastalog kao kompilacija i redakcija 'Originalne Knjige Stvaranja', 'Knjige Zakona', Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' i popisnih listi) možemo videti da se i u njemu, kao i u brojnim paganskim izveštajima, uvek iznova potencira kult krvnih, životinjskih prinosa. Julijan Autokrata primećuje: »... Judejci se slažu sa mnogobošcima, osim što veruju u samo jednog boga.« ('Protiv Galilejaca', 306 B) – Mnogo toga što je obeležavalo mnogoboštvo i barbarstvo, preuzeto je u paganiziranom judaizmu monarhističkog, poegzilskog i intertestamentalnog doba. Tako se u ‘Drugoj knjizi letopisa’ ukazuje za judejskog kralja Ahaza (736.-721. g.), koji je hteo da iskaže svoju podaničku vernost moćnoj Asiriji: « ... Otišao je u Damask u susret asirskom kralju Tiglat-Pileseru. I video je žrtvenik koji bejaše u Damasku. Tada kralj Ahaz posla svešteniku Uriji mere žrtvenika, njegov nacrt i sve pojedinosti njegove građe. Sveštenik Urija sagradi žrtvenik...« (16:10-11) – Kraljevskom naredbom u Solomonovom Hramu je uklonjen bogoslužbeni žrtvenik, a postavljen je novi žrtvenik, po modelu iz Damaska, na kome su krvnom žrtvom ponajprije čašćevana asirska astralna božanstva (cp.: II, 23:11). Vidimo da su monarh i institucionalizovani sveštenik bili glavne poluge u širenju raskošnih paganskih kultova i krvnih prinosa, a pisari su sve to skriptuarno udešavali i apologirali pozivanjem na Božije Ime.
Iako je Bog preko mnogih proroka kudio i razotkrivao gnusnost idolopoklonizma, Jevreji su nastavili sa praksom nezakonitih krvnih prinosa sve do Isusa Hrista i posle Njega. U Svetome Hramu u Jerusalmu intezivno su žrtvovali životinje sve do njegovog rušenja od strane Titovih legija 70-e godine nove ere. Mojsijevci Samarjani i danas za Pashu otvoreno prinose jagnjad kao žrtvu. Stari Izraelci su svoj krvni žrtveni kult striktno vezali za Jerusalim i Solomonov Hram. No po ‘Prvoj knjizi o kraljevima’ prorok Ilija tobože prinosi žrtvu paljenicu na gori Karmel (18:30-38). Istinska, Bogu ugodna žrtva, može se prinositi na svakome mestu (‘Malahija’, 1:11).
Judejski pisari i redaktori drevnih hagiografija i letopisa, više su vodili računa o interesima idolopoklonickog kulta, nego o Božijem Zakonu koji su izvrtali i falsifikovali, vršeći silne literalne promulgacije, interpolacije i dometanja. Preko proroka Jeremije Gospod ukazuje za one koji su kult krvnih prinosa Njemu pripisali: »Kako možete tvrditi: 'Mi smo mudri, u nas je Zakon Jovin.' Uistinu, u laž ga je pretvorila lažljiva pisaljka pisara.« (8:8, v.: 2:8 ) Svi proroci koji su pozivali narod na krvne prinose i ples oko zlatnog teleta, bili su glasnici krvavih paganskih bogova, Baala i Moloha. Svešteno-levitska kasta ogrezla u bezakonju razne vrste, neprestano je se borila protiv Božijih proroka koji su razotkrivali njene laži i gnusobe, huškala je narod i vladare na njih, spaljivala i falsifikovala njihove spise, sve da bi održali svoj paganizirani kult, svoju moć, svoje povlastice, da bi odbranili svoju krvožednu narav koja nije imala milosrđa za nikoga, ponajmanje za Božiju decu iz životinjskog sveta. Hristos Pitagora sledećim rečima osuđuje i razotkriva ljudsko žrtveno nemilosrđe, slepilo i ludilo prema životinjama koje je s ljubavlju trebao da podredi sebi: »Što su goveda dobra bezazlena skrivila, koja za rad su stvorena i trud, a ne znaju lukavstva, varke? /.../ Ko je od pluga teškog krivuljastog svoga orača mogo izjarmiti na klanje i sekirom preseći mu mogo žuljav od truda vrat, što njime je toliko puta tvrdu orao njivu i kući vozio žetvu. Ni tog još nije dosta bezakonja; ljudi i same bogove u svoj zločin uvaljuju misleći, da se krvlju mukotrpnog vola naslađuju višnja božanstva.« (Ovidije: ‘Metamorfoze’, XV, 120-121.123-129)
Oni koji su u svojoj sataniziranoj čulnosti uvek iznova prinosili krvne žrtve bogu-trbuhu i Božijem Protivniku, koji su od Jovinog Hrama, molitvenog Doma predviđenog za sve narode napravili klanicu i pijacu, nastojali su i svoje ljudske izmišljotine da opravdaju pozivajuci se na 'Boga'. I utoliko je njihov greh veći i strašniji. Ako bi poverovali teološko-kultnim falsifikatima judejskih književnika i sveštenika trebali bi da zaključimo kako je Jova grozničavo razmišljao samo o krvi i mesu Svojih stvorenja iz životinjskog sveta. Institucionalizovano hrišćanstvo je se odreklo krvnih oltarskih žrtvi, ali je nastavilo da prinosi krvne žrtve bogu stomaku i da opravdava starozavtne krvne prinose kao 'Božiju ustanovu'.
Jedan od prvih falsifikata vezanih za kult krvnih prinosa susrećemo u 'Knjizi Geneze' gde se hoće prikazati da je Bog ljudima navodno od samog početka tražio i odredio krvne prinose, pa se navodi kako je Bogu bio 'ugodan' Abelov prinos od prvine njegove stoke, dok Mu je prinos poljodelnika Kajina od zemaljskih plodova bio 'mrzak' (4:3-5) Logičkom rekonstrukcijom je lako utvrditi šta je stvarno stajalo iza te epizode: Bogu je ugodio onaj koji mu je prineo čistu, beskrvnu žrtvu (jer Duh i njemu se treba klanjati u Duhu i Istini), plodove zemlje i zelenje, što je Gospod i odredio ljudima za prehranu (1:29 ). Od onoga što koristi za hranu čovek treba žrtvovati, a i u redigiranoj Bibliji jasno stoji da je Istiniti Bog ljudima i životinjama odredio bilje kao hranu.
Dalje, navodi se epizoda sa patrijarhom Nojem, koji od potopnog pljuska i potopnih voda (koje su se zadržale 150 dana) u svojoj Lađi spasava po sedam para od svake životinjske vrste, a sa izlaskom iz Lađe te iste životinje žrtvuje (ib., 8:20-21); kad bi stvarno bilo tako tu se nameće pitanje: ima li svrhu spasavanje životinja koje će se potom’spašene’ ubiti?
Potom, se izmišlja kako je Bog, koji nikoga ne kuša na zlo, navodno tako kušao Avrahama, trazeći od njega da žrtvuje svoga jedinca, sina Isaaka, na brdu Moriji (ibid., 22:1-14) Cela priča je izvedena pod presijom kulta kanaanskog boga Moloha (odnosno Baal Hamona) kome su prinoseni prvorođenci, paganskog kulta koji su održavali mnogi judejski monarsi. Protiv otpalih Judejskih kraljeva, kneževa, sveštenika i proroka, Gospod preko Jeremije ukazuje: »Postaviše grozote /= krvne prinose/ u Dom koji se zove Mojim imenom /= Jovin Hram/ da ga oskvrnu. Baalu podigoše uzvišice u Dolini Ben Hinom /južno od drevnog Jerusalima, u mestu Tofet/, i sinove i kćeri svoje Molohu kroz oganj provodiše – što im Ja nikad ne zapovedih.« (32:35) – Za kralja Manasiju se izveštava: »... Sagradio je žrtvenike svoj nebeskoj vojsci u oba predvorja Doma Jovina, i sinove je svoje proveo kroz oganj. Vračao je, gatao, stvorio bajače i opsenare, i učinio je premnogo zla u Jovinim očima, ...« ('Kraljevi', II, 21:5-6) Znanje o krvnim prinosima ljudima je upravo preko gatara i lažnih proroka došlo od otpalih zvezdi, od demona. Cela priča o Avrahamovom prinosu Isaaka (iza koje svakako stoji Božiji poziv Avrahamu da žrtvuje svoju privrženost sinu, da Njega, Svevišnjeg, voli više od svega) izvedena je iz paganskih običaja, sa sirijsko-feničanskog podneblja. Ako su kraljevi mogli da prinose pored životinjskih i ljudske žrtve, onda nije čudno zašto su pisari, pod uticajem Dvora, falsifikovali povest i izvorna dokumenta, i krojili priče o tome kako i Bog traži krv i meso životinja.
Ipak jedan od najgroznijih falsifikata u knjigama redigovanim posle Babilonskog sužanjstva, dakle pod dubokim uticajem paganskog kulta, načinjen je potenciranjem konstrukcije da je Izraelu kult krvnih žrtvi došao navodno preko velikog proroka Mojsija. Izmišlja se kako su i u Pustinjskom Tabernaklu tobože neprestano prinošene krvne žrtve. Pritom se veliki previd čini, jer Izraelci u pustinji gotovo da i nisu imali nikakve životinje, a i od čega bi ih tamo decenijama hranili? Sami su bili hranjeni nebeskom manom. Neki, navikli u Egiptu na mesne obroke, mrmljali su protiv Mojsija: »Oh, da smo pomrli od ruke Jovine u zemlji egipatskoj, kad smo sedeli kod lonaca sa mesom i jeli hleba do mile volje!« ('Izlazak', 16:3) – Da su Izraelci, navikli na mesnu ishranu, u pustinji imali stoku, pa oni bi je i ponajprije koristili za vlastitu ishranu, a tek potom za kultne prinose! – U ‘Levitskog knjizi’ čak se izmišlja da samo onaj ko je čist može jesti ‘čistu’ krvnu žrtvu: »A ko bi nečist jeo mesa od žrtve pričesnice što je bila Jovi prinešena, takav neka se istrebi iz svoga naroda.« (7:20)
U pustinjskoj Skiniji, u kojoj je se Gospod javljao Mojsiju i davao mu zapovesti, prinošeni su samo čisti darovi: žrtva paljenica je bio miomirisni tamjan a žrtva zahvalnica plodovi zemlje, hleb i vino. Tek mnogo kasnije uz svagdašnje kadiono prinošenje ('Knjiga Izlaska', 30:6-8; 'Luka', 1:9-11) uveden je i svagdašnji krvni prinos u Hramu ('Izlazak', 29:38-42). Slatki miris tamjana trebao je da prikrije zadah prolivene krvi i smrad klanice koju su napravili satanom čulnosti obuzeti leviti i sveštenici, koji su Mojsijevo nazirsko sveštenstvo proterali na marginu religijskog života.
Mnogim narodima ove Zemlje, ne samo Jevrejima, Gospod je dao preko svojih glasnika miomirisnu žrtvu paljenicu i čistu zrtvu zahvalnicu od roda zemlje. Kod proroka Malahije sačuvan je sledeći ukaz koji je pokriven potom idololatrijsko-paganskim podmetanjima: »... Od istoka do zapada veliko je Ime Moje među narodima, i na svakom mestu prinosi se kad i čista žrtva Imenu Mojemu, jer veliko je Ime Moje među narodima – govori Jova nad Vojskama.« (1:11) – Dati ukaz potencira se i u 'Učenju Dvanaestorice' (Didach): »A u nedelju Gospodnju, sabravši se zajedno, lomite hleb i vršite euharistiju, ispovedajući prethodno grehe svoje, da bi žrtva vaša bila čista. Svaki pak onaj koji ima spor sa drugom svojim neka ne dolazi na sabranje sa vama, dokle se ne izmire, da se /time/ ne uprlja žrtva vaša. Jer je to ona /čista žrtva/ za koju je Gospod rekao: »U svakom mestu i vremenu prinosićete mi žrtvu čistu, jer sam ja Kralj Veliki, govori Gospod, i Ime je moje čudesno među narodima«. (14:1-3) – I u 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' nalazimo da se Hrist poziv na dati profetski verz. Po refleksijama mnogih čulnih ljudi, mračnim snagama nadahnutim starozavetnim kopistima i redaktorima, Bogu ugodan miris nije bio tamjan (koji je spaljen simbolizovao molitvu svetih životom, molitvu u Duhu gorućeg srca, molitvu koja je se do Neba uzdizala), već smrad iz rasporenih životinjskih utroba i smrad od spaljenih životinjskih udova: »... To je žrtva paljenica, žrtva paljena Jovi na ugodan miris.« ('Levitski zakonik', 1:17 i drugde) – Ako je nekome krvna žrtva bila na 'ugodan miris' to je ponajprije bila Satani, Krvniku ljudskom, Pustošitelju Zemlje.
Gospod je od samog početka jasno zapovedao da čovek ne treba da koristi meso i krv životinja. Međutim sveštenstvo je bezobzirno prepravilo date zapovesti, pa je iskrojilo da čovek može jesti mesa, ali nesme krvi u kojoj je duša, koja je viđena kao život tela: »Nipošto ne smete jesti ni loja ni krvi.« (Ibid., 3:17) A iz kog to mesa se krv može potpuno istočiti? Jasno je šta je Bog tražio i na što je ukazivao: čovek ne treba ni drugom čoveku ni životinji život da oduzima, nesme nedužnu krv da proliva.
I velika Božija svetkovna, Pasha (u hrišćanstvu prozvana Uskrs) u početku je se među Mojsijevim sledbenicima slavila bez krvnog prinosa, bez jagnjeta. Mnogi narodi su Pashu/Uskrs, odnosno prolećnu ravnodnevicu, slavili mnogo pre Mojsija; tokom stoleća su te svetkovine doživele veliku degradaciju, pogotovo u antiknim razuzdanim kultnim misterijama. Zapisi o Pashi/Pesahu koje imamo u Bibliji su nastali dosta kasno: u monarhisticko doba i najvećim delom posle Babilonskog sužanjstva. Tada je Pasha vezana za Izlazak Jevreja iz kuće ropstva, Egipta. Dakle, počela je se slaviti 14. nisana (stari abib), a na njega je priključen sedmodnevni praznik beskvasnih hlebova. Sedmodnevni praznik je u stvari od Boga bio dana svetkovina Izlaska koji je trajao 7 puta 7 godina A sama Pasha je bila prastari praznik, koji je se vezivao za prolećno bujanje vegetacije i za prolećnu ravnodnevicu (tako je i u ranome hrišćanstvu uziman). I u davnini on je slavljen sa plodovima vegetacije, nikakvog jagnjeta, i nikakvog mesa nije bilo; ‘jagnje’ je simbolično nazivan posvećen sakramentalni hleb. Tako je i Isus u utorak uveče (sa esenima) proslavio svoju poslednju Pashu: gorko zelje (koje je podsećalo na gorčnu života u Egiptu i na gorčinu života bez Boga) voće, začini, ulje, beskvasan hleb i mešano vino. Pažljivije proučavajući redigovane spise i ukaze o Pashi ('Ponovljeni zakon', 26,10, 'Brojevi', 15:17-21, 'Levitska', 23:12-14 ) možemo videti da se za Pashu nekada vezivalo prinošenje plodova zemlje. Ako, pogledamo 'Letopise', II, 35:7 i dalje, možemo uočiti da su za Pashu paganizirani Judejci prinosili i druge životinje, ne samo jagnjad već i jaradi ('Izlazak', 12:5). No oduvek je i među samim Jevrejima bilo onih struja, poput prahrišćana terapeuta, esena ili nazarena, koji su Pashu slavili bez jagnjeta, jer oni su bili vegetarijanci, i držali su se njenog izvornog značenja i oblika. Naravno, takav pristup Pashi izazivao je velika negodovanja i osude među sveštenstvom službenog judaizma.
Isus Nazaren, kao i njegov brat Jakov Pravednik, kao posvećeni i zavetovani Božiji služitelji, oduvek su Pashu obeležavali bez krvnih prinosa. Levit Juda je čak na poslednjoj večeri izdao i optužio Isusa kod prvosveštenika zašto je Pashu proslavio bez jagnjeta, koje je on kupio, a Isus nije dopustio da se ono zakolje. Gospod je iz Jovinog Hrama isterao trgovce žrtvenih životinja i ptica. No, tvrdokorni Izraelci su i posle Njegove Žrtve, i posle razaranja Solomonovog Hrama nastavili da prinose krvne žrtve po svojim kućama. Imperator Julijan koji je Judejcima hteo da obnovi Solomonov (Herodov) Hram, kako bi u njemu nastavili sa prinošenjem krvnih žrtvi, svedoči: »... Judejci žrtvuju u svojim domovima, pa čak i danas, sve što jedu je posvećeno; i mole se pre prinošenja žrtvi, i desnu plećku daju sveštenicima kao prvine od žrtve, a pošto su lišeni Hrama, ili, kako imaju običaj da ga nazivaju – Svetinje, sprečeni su da prinose Bogu prvine od žrtava. A zbog čega vi /hrišćani/ ne prinosite žrtve, kada ste otkrili novi način žrtvovanja i nije vam uopšte potreban Jerusalim? /.../ Hteo sam da pokažem da se Judejci slažu sa mnogobošcima, osim što veruju u samo jednog Boga.« (Contra Galilaeos, 305 E – 306 A. 306 B – prevod: Aleksandar Popović) Praksa prljanja Božijeg Hrama krvnim žrtvama Judejcima je se krvavo vratilo: u ratu protiv Rimljana su stotine hiljada njih poginuli, a Hram im je razrušen. Sa paganizacijom hrišćanstva koje je izbacilo Gospodnju večeru a euharistiju kultno unakazilo, opet su vraćene krvne žrtve, prinosi bogu-trbuhu: paganizirano hrišćanstvo je odbacilo zakonitu ishranu, zaboravilo je da je čovek Božiji hram i Božiji oltar. Tako je Hristova Golgotska žrtva ismejana i izgažena. Isus je svagda naglašavao da nije došao da ispunjava ljudska tumačenja izmenjenog i unakaženog Mojsijevog Zakonika, već da ostvaruje istinski, autentični Božiji Zakon, koji je zapisan u 'Knjizi Zakona' koja je negda nošena u Kovčegu Svedočanstva. Da su starozavetne žrtve date od Boga i da su mogle nekog da usavrše i očiste, a Isus je došao da ispunjava Očev Zakon i da poziva druge da to čine, On bi prinosio i krvne žrtve (naravno ne one koje se odnose na greh, jer on nije imao greha zapisanog u duši), te bi svoje učenike upućivao da to isto čine. Kada i nekog isceljenog čoveka poziva da prinese žrtvu, On je uvek mislio na beskrvnu žrtvu-darovnicu, na koju je ukazivao originalan Mojsijev Zakon. I kada je govorio o oltaru On je ponajprije mislio na oltar srca. Da su krvne žrtve mogle da očiste nekog, onda Isus ne bi govorio o čišćenju duše kroz pokajanje, praštanje, moljenje ... Hrišćanski bogoslovi koji su opravdavali i priznavali starozavetne krvne prinose kao 'Božiju' ustanovu, pokazali su se kao duboko nerazumni i zaslepljeni ljudi, nesposobni za zrelo hristocentrično razmišljanje, pokazali su se delom kao suistomišljenici sa demonima. I nije ništa čudno, što će u vremenu Posletka, vremenu razotkrivanja svih satanskih Laži, mnoge od tih duša ustati gorko ustati protiv Hrista Istinitoga. – Ako se u 'Starom Zavetu' ukazuje da su Božije zapovesti i odredbe večne, večito važeće, iz toga sledi da su i zapovesti o krvnim prinosima večne, a to dalje kaže da onaj ko ukida i odbacuje krvne prinose greši protiv samog Boga. Jasno je da su Božije Zapovesti večne, ali istinske Zapovesti, a među istinskim Zapovestima Istinitog Boga nije bilo poziva i naloga za krvnim prinosima, već su oni izum ljudskog zaslepljenog uma, koji nije svestan koliko strašno je se ogrešio takvim krivotvorenjim promulgacijama.
Neki Isusovi ukazi, ako bi se bukvalno shvatili, mogu se tretirati kao pozivi i odobravanja krvnih prinosa. Tako u Besedi na Gori Gospod Ljubavi ukazuje kako mu treba pristupiti: »...Ostavi svoj dar pred žrvenikom, ...« ('Matej', 5:24) – Ovde treba razumeti na koji 'žrtvenik' se misli. Sav taj pasus je metaforičnog naboja. To se najbolje sondira ako se uporedi sa simboličnim ukazima iz 'Apokalipse': 14:18, 6:9, 9:13, 8:3. Žrtvenik o kome Gospod govori je u Unutarnjem, u duši i Nebu. Gospod, dakle, kaže: pre nego što Mi se uzmeš goruće moliti i uzdizati svoje prizive poput dima, izmiri se sa svojim bližnjim, da bi tvoja molitva bila čista i prihvaćena od Mene. Jer bez mira sa bližnjima čovek ne može ni Mir u Bogu da nađe.
Gospod je oduvek preko Svojih proroka i učitelja ukazivao na pogubnost krvnih žrtvi, ukazivao je da ne želi da Mu se prinose ni ljudi ni životinje, već da se raduje kada čovek žrtvuje ono ljudsko i zversko u sebi i na sebi, da bi mogao postići jedinstvo sa Njim. Mnogi od tih stihova su sačuvani i u redigiranim starozavetrnim Pisanijama. Tako se u 'Ponovljenom Zakonu' kaze: »Dakle, Izraele, što od tebe traži Jova, Bog tvoj? Samo to da se bojiš Jove, Boga svoga; da po svim putevima Njegovim hodaš, da Ga voliš i služiš Jovi, Bogu svome: svim srcem svojim i svom dušom svojom; da držis Jovine Zapovesti i Njegove Zakone što ti ih danas za tvoje dobro dajem.« (10:12-13) – A Božiji Zakon jasno kaze: 'Ne ubij!' I ko poštuje Božji zakon i sebe kao Božije dete, on nikada kroz atak agresije neće ubiti drugo Božije dete; jer i čovek i plemenita životinja su Božija deca koja su sazdana od iste tvari i prožeta istim životnim Dahom koji dolazi sa Neba.
I Isus, sin Sirahov (II stoleće se.) iz 'Proroka' i 'Zakona' izvodi jasan zaključak kakvim prinosima se Bogu-Duhu ugađa: »Ko se drži Zakona, umnožava svoje žrtve. Ko vrši zapovesti, prinosi žrtve pričesnice. Ko pokazuje razboritost, prinosi brašneni cvet. Ko daje milostinju, prinosi žrtvu zahvalnicu. Milo je Gospodu kad ko odstupa oda zla, i okajnicu prinosi ko odstupa od nepravde.« (35:1-3)
Hrišćanin Oktavije u istoimenom Minukijevom spisu najbolje objašnjava smisao istinske žrtve pregaoca koji sebe vidi kao Božiji hram i Božiji žrtvenik: »Zar da Gospodu prinosim žrtve i darove koje je, pak, On načinio za moju korist, kako bi izložio Njemu Njegov vlastiti dar? To bi bilo nezahvalno: naprotiv, ugodna žrtva Njemu je dobro srce, neukaljan um i čista savest; stoga onaj koji poštuje i čuva nevinost, taj se moli Gospodu; onaj koji uvažava Istinu, taj prinosi žrtvu Bogu; onaj koji se uzdržava od obmana, taj umilostivljuje Boga; onaj koji bližnjeg izbavlja od opasnosti, taj ‘kolje’ najugodniju žrtvu.« (Pogl. 32) Apsurdno je, potpuno besmisleno, da se Gospodu, koji je Život svake životinje, te iste životinje kao lešine prinose. Pa one Njemu već pripadaju, On je njihov Otac i njihov Stvoritelj. Žrtvovanje životinja može da koristi samo zlodusima koji za svoje operacije crpu energetsku moć od koljačkog nasilništva, iz prolivene krvi nedužnog stvorenja, od nakaradnih oltarskih rituala, U 'Baruhovoj knjizi' se ukazuje za žrtveni idolopoklonizam Izraela: »Stvoritelja svog ste izazvali žrtvujući zlodusima a ne Bogu.« (4:7) – »Žrtvovahu zlodusima koji Bog nisu.« ('Ponovljeni Zakon', 32:17) – U novozavetnim tekstovima se više puta ukazuje na pogubnost i opasnosti od žrtvovanja idolima i demonima, od jedenja idolskog mesa i idolske krvi: 'Dela', 21:25, 15:20.29; 'Korinćanima', I, 8:4-13, 10:18-21; cp.: 'Otkrivenje', 2:14.20) – Sve što se obožava i glorifikuje a to nije Duh Savršenstva, jeste i postaje idol, idolopoklonički objekt za koji se ropski vezujemo.
Kralju Saulu koji je izvršio kleto uništenje na Amalećanima, a narod od napljačkanog plena izdvojio deo stoke za krvne prinose, prorok Samuel ukazuje: »Jesu li Jovi milije paljenice i klanice nego poslušnost Njegovom glasu? Znaj: poslušnost je vrednija od najbolje žrtve, pokornost je bolja od ovnovske pretiline.« ('Samuel', I, 1:22)
I Psalmista u svetom ushićenju iznosi: »Nisu Ti mile ni žrtve ni prinosi, nego si mi uši otvorio: paljenice ni okajnice ne tražis.« (40:7) – »Božije Ime ću hvaliti popevkom, hvaliću Ga zahvalnicom. Biće to milije Jovi no bik žrtveni, milije nego junac s papcima i rozima.« (69:31-32) – Ovi ukazi upravo reflektuju vreme kada je u judaizam počela da prodire paganska praksa prinosa životinja, sa kojom su proroci Svetla morali intezivnije da se bore.
U Azarjinoj molitvi se komparativno-metaforički ukazuje na težinu pravog bogougodnog prinosa: »Primi nas slomljene duše, duha ponizna! Kao paljenice ovnova i bikova, kao hiljade pretilih jagnjaca – takva neka bude žrtva naša pred Tobom danas, da nas pomiri s Tobom – jer se neće postideti oni koji se u Te uzdaju.« ('Danilo', 3:39-40)
A u Juditinoj pesmi se naznačava: »Neznatna Ti je svaka žrtva na ugodan miris, još neznatnija pretilina paljenica.« ('Judita', 16:16)
Psalmista takođe ukazuje da se krvni prinosi Gospodu ne mile, da nisu po Njegovoj volji: »Žrtve Ti se ne mile; kad bih dao paljenicu, Ti je ne bi primio. Žrtva Bogu duh je raskajan; srce raskajano, ponizno, Bože, nežeš prezreti.« (51:18-19) – Sebično srce, koje je kucalo samo za svoje svetske žudnje, nije htelo da shvati da je sav život iz Boga i da sve Bogu pripada: »Neću od doma tvog /Izraele/ uzet junca, ni jaraca iz tvojih torova: ta Moje su sve životinje šumske, hiljade zveradi u gorama Mojim. Znam sve ptice nebeske, Moje je sve što se miče u poljima. Kad bih 'ogladneo', ne bih ti rekao, jer Moja je zemlja i sve što je ispunjava. Zar da jedem meso bikova i pijem krv jaraca? Prinesi Bogu žrtvu zahvalnu, ispuni Višnjemu zavete svoje! I prizovi Me u dan teskobe; oslobodiću te, a ti ćeš Me slaviti. /.../ Pravo Me štuje onaj koji prinosi žrtvu zahvalnu; i onome koji hodi stazama pravim – njemu ću pokazati spasenje Svoje.« ('Psalmi', 50:9-15) – Gospod ukazuje da se životno-sudbinske nevolje ne nadvladavaju gnusnim krvnim žrtvama, već prizivanjem i hvaljenjem Njegovog Imena, Njegovog Zakona, kroz pravednički i sveti život: život u Njemu i za Njega.
Preko proroka Amosa Gospod konstatuje i osuđuje izopačenost koja je se uzdizala k Nebu od strane paganiziranog i u greh potonulog Izraela: »Prinosite svakog jutra žrtve, i desetine svaki treći dan. Palite testo ukislo na žrtvu zahvalnicu. Oglasite žrtve dragovoljne, razglasite ih ... /.../ Mrzim i prezirem vaše blagdane i nisu Mi mile vaše svečanosti. Paljenice kad Mi prinosite, prinosnice Mi vaše nisu mile; na pričesnice se od ugojenih telaca vaših i ne osvrćem.« (4:4-5. 5:21-22)
I preko proroka Isaije isprazne paganske žrtvene kultove Izabranog naroda Gospod žigose: »Što će Mi mnoštvo žrtava vaših? /.../ Sit sam ovnujskih paljenica i pretiline gojne teladi. Ogadi Mi se i krv bikova, jaganjaca i jaradi. /.../ Prestanite Mi nositi ništavne prinose; kâd Mi omrznu. /.../ Ruke su vam u krvi ogrezle, operite se i očistite. Uklonite Mi s očiju dela opaka, prestanite zlo činiti!« (1:11.13.15:15-16) – Umesto da Bogu prinose molitvu zažarenu revnosnim i pravednickim životom, lažni pobožnici su Svetome prinosili i uzdizali Mu svoje gadosti i bezakonja, svirepost i taštinu. Oni kojima je se sav život vrteo oko greha i laži, dolazili su pred hramski žrtvenik i žrtvenike na raznim kultnim uzvišicama da bi svoga 'boga' umilostivili ispraznim obredima, da bi gnusnom krvavom žrtvom dobili i isprosili 'oproštaj' za greh.
Prorok Mihej se pita i poziva na preispitivanje privrženike niskih kultnih prinosa: »S čime cu doći pred Jovu, hoću li pasti ničice pred Bogom Svevišnjim? Hoću li doći pred Njim sa žrtvom paljenicom, s teocima od jedne godine? Hoće li Mu biti mile hiljade ovnova, hiljade hiljada potoka ulja? Treba li prineti sina prvorođenog zbog svoga zlocina, plod svoje utrobe zbog greha koji sam počinio? Objavljeno ti je, čovece, što je dobro, što Jova traži od tebe: samo pravednost činiti, milosrđe ljubiti i smerno hodati sa svojim Bogom.« (6:6-8)
Preko Svojih proroka Gospod je uvek napadao i razotkrivao institucije i strukture autoritarne moći, te žrtvene kultove koji su gajili lažnu pobožnost: »... Sekao sam ih i ubijao rečima usta Svojih; ali sud će tvoj izaći na svetlost. Jer ljubav mi je mila, ne žrtve, poznavanje Boga, ne paljenice.« ('Hošea', 6:6) – Onaj ko ima ljubav za Boga on će se i žrtvovati Duhu Istine, odreći će se svega niskog u sebi i na sebi, onog što ga odvaja od Svete Pravednosti i od bližnjih, što bližnjima i subližnjima (životinjama) donosi bol i patnju.
Gospod ukazuje da su Mu i miomirisne žrtve, a kamoli tek krvne žrtve, koje dolaze od ljudi koji se ne odriču greha u svom srcu i svom životu, gnusne: »Što će Mi tamnjan koji dolazi iz Sebe, i trska mirisna iz zemlje daleke? Vaše Mi paljenice nisu drage, nisu Mi po volji klanice vaše.« ('Jeremija', 6:20) – I što je najvažnije, Presveti Otac Nebeski jasno otkriva da ni jednome narodu, time ni Izraelu, nikada nije zapovedio da Mu prinose krvne žrtve: »Ja ništa ne rekoh ocima vašim o paljenicama i klanicama, niti im što o tome zapovedih kad ih izvedoh iz zemlje egipatske. Ovo im Ja zapovedih: Slušajte glas Moj, pa ću Ja biti Bog vaš, a vi ćete biti narod Moj. Idite putem kojim vam zapovedih, da vam dobro bude.« (Ibid., 7:22-23) – Ako Gospod Mojsiju nije dao nikakve zapovesti o krvnim prinosima, atakozvane 'Mojsijeve knjige' su pune krvnih žrtvenih uredbi i poziva, postavlja se pitanje ko je načinio takav grub falsifikat, takvu dijaboličku promulgaciju i interkalaciju? Nisu li to bili dvorski i hramski pisari, te krvoločni sveštenici-gurmani kojima je Božije Ime bilo samo mamac za zavođenje i vezivanje naroda i neupućenih duša?!
Sveštenstvo paganiziranog kulta učilo je isto što i žreci mnogobožaca: da čovek postaje čist od greha kad pred žrtvenikom prolije nedužnu životinjsku krv; da će se osloboditi greha tako što ce ritualno 'preneti' greh na žrtvujuću životinju (hebr.: shehita), a onda je zaklati, da bi sveštenik potom krvlju poškropio rogove oltara/žrtvenika. Arnobije (Arnobius) Stariji (oko 300. g. n. e.), u delu 'Protiv neznabožaca' (Adversus nationes), saopštava: »Etrurija obećava u Aherontovim knjigama da se, kad se prinese krv određenih životinja izvesnom božanstvu, duše obogotvoruju i oslobađaju zakona smrti.« – Još preko proroka Jeremije Gospod razotkriva takav izopačen pogled na duševno usavršavanje: »Hoće li pretilina i meso posvećeno ukloniti zlo iz tebe? Mogu li te stoga proglasiti čistom?« (11:15. v.: 7:6) – Ono što vodi oslobađanju duše od robovanja grehu Gospod je oduvek objavljivao i naznačavao: samo kružni tok čišćenja duše vodi dušu Istinitome i Slobodi. Dakle, duša u čoveku postaje čista i slobodna kada se čovek preispituje, kada spozna ono nisko u sebi, kada to nisko žrtveno preda Božijem Duhu na spaljivanje (kada se odriče greha), kada se kaje, kada prašta, kada ispoveda svoje grehove, kada oseća gađenje prema njima, kada moli za oproštaj, kada ispravlja svoje greške i pokazuje vernost Zakonu, kada strpljivo podnosi ono što treba otplatiti (a što je dobro za jačanje njegove duše), kada priziva Božije Ime, Božiji Zakon u svoj život, kada pokazuje živu, delotvornu veru u živog Boga, ... A Hristovom Žrtvom (koja nam oslikava kako treba raspeti starog i grešnog čoveka) i izlivanjem Obilja Duha Istine u naša srca, čišćenje duše nam je bitno olakšano i potpomognuto, te svedeno na jednog i jedinog Posrednika do Presvetog Oca Nebeskog.
Judejski žrtveni kult nije poznavao samo krvne prinose (hebr.: zebah) već i beskrvne (minha). Gnusna praksa judejskih krvnih prinosa vuče svoje korene još iz monarhistickog doba. Tendenciozni letopisci hoće prikazati da je još u vreme Solomona u Gospodnjem Hramu u Jerusalimu vladao kult krvnih žrtvi, no to ne odgovara povesnoj istini. Krvne hramske žrtve su uzele maha u poznijem monarhizmu i nastavile se posle babilonskog sužanjstva i intertestamentalnog doba, sve do sukoba sa Rimskom Imperijom.
Starozavetni judaizam (koji je istisnuo nazirejsko prahrišćanstvo) je uveliko balansirao između ortodoksije i paganizma. Čak i beskrvne žrtve, koje posredno razotkrivaju neutemeljenost krvnih prinosa, znao je da obesmisli i iskrivi. – U 'Knjizi Ben Sire' kaže se za velikog sveštenika Simona, sina Onijinog: »Dok je on vršio službu kod oltara, prinosili su po redu prinose Svevišnjem, Svevladaru; pružio bi ruku svoju za posudom, i prolio sok od grožđa, izlivši ga na podnožje oltarsko, za ugodan miris Svevišnjem Kralju svega.« (50:14-15) – Za mnoge kultne obrede i oltarska škropljenja, umesto vina (cp.: 'Izlazak', 30:10), simbola Božije Krvi, Duha Života koji se izliva, levitsko-svešteni kult je počeo krv nedužnih stvorenja da koristi. Iza toga stajali su i sebični čulno-gurmanski interesi, jer meso od većine prinosa koristili su za svoju ishranu, i imali su niskog čulno-gurmanskog interesa da zadrže narod u toj laži. Krvne žrtve je tražio tako nezasiti bog-trbuh a ne Presveti Otac Nebeski.
U takozvanim. Listovima iz Elefantine, govori se takođe o žrtvenim prinosima u judejskom hramu Boga Jehua, hrama koji se nalazio na prvom kataraktu Nila, u egipatskoj graničnoj tvrđavi Jev prema Numibiji, prema gradu Asuanu, na nilskom ostrvu Elefantini. Tako se u jednom papirusu iz Elefantine (nastalom pri kraju V stoleća se.), u kojem se ožalošćeni Jevreji kolonisti obraćaju persijskom carskom namesniku Judeje – Bagoji (Bagohi) s molbom da se zauzme da im se ponovo podigne hram porušen oko 410. g. se. (hram koji je postojao još pre vladavine Persijanaca nad Egiptom), iznosi i sledeće: »... Da se opet sazida kako je bio pre sazidan. I minhu /= beskrvnu žrtvu od jestiva/, i žrtvu kadionu i spaljenicu oni će /opet/ prinositi.« (Pap.I, vs 25) – Po redosledu nabrajanja vidimo da je Jevrejima kolonistima tada krvna žrtva bila od sekundarne važnosti, da je dominirala beskrvna i miomirisna žrtva.
Mnoga obrazloženja i pouke u novozavetnim spisima takođe razotkrivaju laž i gnusnost kulta krvnih prinosa; tako naprimer autor 'Poslanice Jevrejima' (možda pismoznalac Apolos Aleksandrijski) u ovoj ukazuje da se 'nebeske stvari, odnosno duše sa Neba, moraju »boljim žrtvama« (9:23), dakle ne krvlju životinja, usavršiti i očistiti; ne onim što su Jevreji verovali, što su preuzeli od pagana i uneli u Mojsijev zakonik (9:22). Pa uz to nadodaje: »... Krv bikova i jaraca ne može da otkloni grehe.« (10:4, v. i dalje) – Krvna žrtva nikada nije mogla da ukloni ničiji greh! Ako svaki grešnik strada zbog svojih grehova, to znači da on nikome drugome, ponajmanje životinji može preneti svoje (neokajane) grehe. Grehe preuzima i razrešava samo Bog, Duh Života, onda kada se pravedničkim životom odričemo bezakonja.
Apostol Pavle takođe ukazuje da starozavetni Zakon (Tora koja sadrži i tragove istinskog Božijeg Zakona – Dekaloga), koji je senka budućih dobara, nikog nije mogao da duhovno oživi, da očisti i dovede pred Boga. Zna se šta dušu čisti i vodi Bogu: vernost istinskom Zakonu i uvažavanje kružnog toka čišćenja duše. Hrist, koji je došao da ispunjava istinski Božiji Zakon (Zakon koji je odbacivao krvne žrtve), nikad nije govorio protiv Božijeg Zakona (kako su ga već judejski prvosveštenici optuživali), već protiv onih koji su Božiji Zakon pokvarili, i tu tekstualno iskvarenu i mnogo puta prerađenu verziju pripisali Bogu i Mojsiju. Pavle ukazuje da je Hrist Božiji završetak kultnog Zakona za opravdanje svakom ko veruje, ko ima živu veru, ko je veran Bogu, Istinskom Zakonu ('Rimljanima', 10:4), ukazuje da je Hrist naša Žrtva pomirnica: »On je Mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom Svojim /= Žrtvom svojom/ Zakon /= Toru/ sa njegovim zapovestima i propisima, ...« ('Efescima', 2:14-15) – U istinskom Božijem Zakonu nema prolivanja krvi, prinošenje životinja. Bog, Duh Svetlosti u kome nema sene, nepromenljiv je i savršen, i On jednom nije mogao da traži krvne žrtve a potom da ih odbacuje.
I sam Isus je odbacivao i osuđivao spoljašnji kult, ukazivao je da se Boga-Duh ne može obožavati sa krvlju životinja, već Mu se treba klanjati u Duhu i Istini. Sveti Jedan je ukazivao da je prava žrtva prineti na Božiji Plamen svoja sebična zadovoljstva, ljubav prema onome nedostojnome i gnusnome, da bogougodni prinos imamo onda kad svoj život žrtvujemo i posvetimo svome bližnjemu i svome prijatelju, onome ko živi za Boga ('Jovan', 15:12-14), kada služimo Svetome koji je u svakom čoveku Održavajuća Snaga, Život: »Kroz Njega /= Hrista/, dakle, neprestano da prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest, plod usana koje ispovedaju Ime Njegovo. A dobročinstvo i zajedništvo ne zaboravljajte, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu.« (‘Hebrejima’, 13:16)
Čovek koji proliva nedužnu krv (time i Hristovu Krv, Krv Bezazlenog Jagnjeta) i koji jede životinje, svoju malu braću i sestre, taj pokazuje samo svoje nemilosrđe i slepilo, pokazuje koliko je udaljen od Boga, Života svake životinje i svakog čoveka. Gospod Ljubavi, koji nas je spasio i omogućio nam spasenje Svojom izlivenom i razdeljenom duhovnom Krvlju, Svojim Duhom Istine i Utehe, uvek je ukazivao da su Ocu ugodni samo beskrvni prinosi, prinošenja čiste žrtve kroz zahvalničko jedenje Njegovog Tela (koje čine svi čvrsti plodovi zemlje, najbolje oličeni u pšenici iz koje se dobija hleb) i pijenja Njegove Krvi ( koju čine svi nektari zemlje, najbolje oličeni u presečenom vinu). Samo plodove zemlje Hristov Duh pretvara u Svoje telo i Svoju krv, samo to preobražava, samo u tome uzima udela; i samo nas zakoniti prinosi preobražavaju, i od nas čine novog, Božijeg čoveka. Kao što se žito i grožđe pretvaraju prehrambrenom preradom u hleb i vino, tako i čovekov zemaljski život treba da se pretvori u duhovni, Bogu posvećen život, dakle potrebno je da pijemo i jedemo, da pretvaramo u zakonita dela, reči Hrista Boga.
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' najbolje skriptuarno odslikava Isusovu borbu protiv krvnih prinosa. Kada je Isusu jedan od učenika u spoljašnjem Dvorištu Jovinog Hrama ukazao na svešteničku tvrdnju da bez prolivanja krvi nema opraštanja, Hrist je podrobno razotkrio datu laž: »Nikakva krvna žrtva životinje ili ptice, ili čoveka ne može greh oduzeti. Jer kako prolivanjem nevine krvi neka savest može da se očisti? Ne, to ce onda uvećati osudu! Sveštenici zaista primaju takve žrtve pomirenja od poštovaoca ukoliko prekrše Mojsijev Zakon, ali za grehe protiv Božijeg Zakona tako nema oproštenja, osim od pokajanja i popravljanja. Ovo je zapisano u Prorocima: "Odlozite vaša krvna žrtvovanja i vaše žrtve-paljenice, i dalje sa njima! I prestanite sa jedenjem mesa, jer Ja ništa ne rekoh ocima vašim o tome, niti im što o tome zapovedih kad ih izvedoh iz Egipta. Međutim ovo im zapovedih: Poslušajte glas Moj i idite onim putevima koje vam Ja odredih, pa ćete biti Moj narod i biće vam dobro". – I šta vam drugo zapoveda Večni nego da činite pravednost, volite milosrđe i smerno hodate sa Bogom svojim?! Zar ne stoji zapisano da u početku, za sve što je od mesa, kao hranu On odredi plodove drveca, te zrnevlje i zelenje? Ali oni od molitvenog doma načiniše jazbinu lopovsku, i umesto čiste žrtve sa tamjanom, oni okaljaše Moje oltare sa krvlju, i jedoše meso od tih klanica. Međutim, Ja vam kažem: Ne prolivajte nevinu krv, niti jedite meso. Budite čestiti, ljubite milosrđe i činite pravednost, pa će se vaši dani na zemlji produžiti. Zrno koje raste iz zemlje sa ostalim žitom, neće li od Duha biti pretvoreno u Moje meso? Grozdovi u vinogradu sa ostalim plodovima, neće li od Duha biti pretvoreni u Moju krv? Neka ovo sa telima vašim i dušama vašim bude spomen Večnome. U tome se prisustvo Božije pokazuje kao Tvar/Suština i kao Život sveta, Od toga trebate jesti i piti za oproštenje grehova, i za večni život, svih koji poslušaju Moje reči.« (33:2-10)
Car Flavius Theodosius (379.-395.) izdao je 392. g. ukaz o žrtvama, kojim zabranjuje bezbožne prinose: »Niko, ma koga pola bio, ma kakvog ugleda među ljudima i stupnja u dostojanstvu, bio on državni činovnik ili imao svoju počasnu službu, bio on po rođenju igledan ili nizak po poreklu, položaju i stanju, ne sme klati nevinu žrtvu nerazumnim bogovskim idolima ni na kome mestu i ni u kome gradu, ili potajno ukazivati vatrom čast svojem laru /= domaćem bogu/ za svoje grehe, ili svome geniju /= duhu zaštitniku pojedinca/, ili svojim penatima /= porodičnim božanstvima/ dimom žrtvenim, niti im paliti sveće, kaditi ih i kititi ih vencima. Ako li se ko usudi da pospe životinju žrtvenim brašnom da bi je žrtvovao, ili ako bi gatao iz još vruće utrobe životinjske, neka se optuži kao oni koji su učinili uvredu carskom veličanstvu.«. Teodosije je jedino "zaboravio" da zabrani i kućno žrtvovanje nevinih životinja ljudskom trbuhu!
Neutemeljeni tumači biblijskih spisa, koji opravdavaju judejske i starozavetne kultne žrtve (pokušavajući time da opravdaju i vlastite gurmansko-čulne slabosti), najčešće kažu da je Bog privremeno 'odobravao' date žrtve jer su predstavljale simbol Isusa Hrista i njegove Golgote, te alternativu za počinjene grehe: Izraelac navodno nije mogao 'dobiti' oproštenje od Jove ukoliko ne bi žrtveno prineo jagnje, životinju. Ali zna se kako se dobija oproštaj za grehe iz neznanja: spoznajom greha, pokajanjem i moljenjem za oproštaj. I ko tako čisti greh, nije imao potrebu za bilo kakvim krvnim prinosima. Krvnim prinosima je se greh samo gomilao, ne umanjivao. Još je Heraklit Efešanin, koji je osuđivao idolopoklonstvo, kod Helena briljantno ukazivao na laž krvnih prinosa: »Uzalud nastoje da se krvlju očiste – kad se krvlju okaljaju; to je kao kad bi neko ko je u blato ugazio nastojao da se opere blatom.« (Frag. 5) – Gospod nikada nikome i nikakav greh nije mogao preuzeti i razrešiti ukoliko ovaj ne bi bio okajan i priznat. A simbol Hristove Žrtve, podizanja Jagnjeta Božijeg na Krst, nisu bili zaklani jaganjci (– osim toga Izraelci nisu samo jagnjad prinosili već i mnogu drugu stoku!), već ono što je učinio Mojsije u Pustinji kada je napravio i podigao medenu zmiju: »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.« ('Jovan', 3:14-15)


q. Da li je Isus bio vegetarijanac?

U Gideonovom zapisu – 'Evanđelju Savršenog Života', Isusa nalazimo kao predanog vegetarijanca, koji gromko i beskompromisno ustaje protiv nezakonite ishrane mesom (životinjama i lešinama), ukazujući da mesna ishrana unakazuje duhovno dostojanstvo čoveka (28:2), svedočeći da su neke životinje postale zverovi i predatori upravo pod indukcijama vibracije ljudske i demonske svireposti (6:22, 68:14). Bio Gideonov zapis istinit ili ne, mi i pored njega nalazimo pokazatelje i podatke koji nas navode na zaključak da je Isus bio potpuni vegetarijanac.
Sam Isus ukazuje da je došao da ispuni Očev Zakon; ne da bi ga okončao, već da bi i drugima dao primer da čine onako kako je On činio. Izvorni Božiji Zakon, koji je i večni Božiji Zakon, jer Bog je Duh Večnosti i savršenstva, odredio je i za čoveka i za životinju biljnu ishranu: »Evo, dajem vam sve bilje što se semeni, po svoj zemlji, i sva stabla plodonosna što u sebi nose svoje seme: neka vam budu za hranu. A životinjama na zemlji, i pticama u vazduhu, i gmizavcima što puze po zemlji u kojima je dah života – neka je za hranu sve zeleno bilje.« ('Postanak', 1:30) – Stvarajući ovaj svet Gospod nije odredio da se čovek hrani životinjama (koje imaju životni dah i dušu) i njihovim lešinama, već biljem i onim što blagorodna zemlja daje. Životinje je čoveku Bog postavio kao bližnja stvorenja, kao pratioce (koji njegovu dušu podsećaju na milinu Neba otkuda sva duhovna bića dolaze). Samo ono što je seme i što ima seme u sebi, odnosno što niče iz semena, Gospod, Zlatna Klica Univerzuma, je postavio kao prirodnu i zakonitu ishranu Svoje zemaljske dece. Bog čoveku nije namenio da jede srodna bića, koja kao i on imaju dušu, oči i lice, koja se kreću, koja dišu sa njim isti vazduh, koja imaju nervni sistem i osećaju fizičku bol: »Pravednik pazi i na život svoga živinčeta, dok je opakomu srce okriutno.« ('Izreke', 12:10) – I čoveku izgnanom iz Raja Gospod potvrđuje da se svagda treba hraniti rodom zemlje: »S mukom ćeš se od nje hraniti svega veka svoga! Rađaće ti trnjem i korovom, a hranićeš se poljskim raslinjem. U znoju lica svoga hleb svoj ćeš jesti. « (Ibid., 3:17-19) – Po redaktoru 'Knjige Postanka' nakon Nojevog Potopa Gospod je navodno dopustio da čovek može sve jesti, dakle i meso (bez krvi): »Sve što se kreće i živi neka vam bude za hranu: sve vam dajem kao što vam dadoh zeleno bilje.« (9:3). U Mojsijevo vreme Gospod navodno donosi i treću uredbu o režimu čovekove ishrane, pa životinje deli na čiste i nečiste, pogodne i nepogodne za ishranu. Tako se za svinju naprimer ukazuje: »A svinja, iako ima papak, i to papak razdvojen, ne preživa – za vas je nečista. Njihova mesa nemojte jesti niti se njihove strvine doticati – za vas su one nečiste.« ('Levitska', 11:8) – Pogledamo li pažljivije neke verodostojnije ukaze iz 'Petoknižja' vidimo da u Pustinji zapravo nije bilo nikakvog mesa za ishranu izraelskog naroda: »Odakle meni meso da ga dam svemu ovome puku koji jauče oko mene govoreći: "Daj nam mesa da jedemo"!« ('Brojevi', 11:13; v.: 11:31-34). – Čovek na Božijem putu neće svojim usnama doticati lešinu nijedne životinje. Čovek sveta jedino je se uslovno ogradio od uzimanja mesa životinja koje se hrane drugim životinjama. – U vreme Pseudo-Pavla Bog se opet 'predomišljava', pa vraća na snagu zakon iz Nojevog vremena, gde više nema nečistih životinja (cp.: 'Rimljanima', 14:14-20), ta određuje da se opet sve životinje mogu jesti: »Jedite sve što se prodaje na trgu i ne ispitujte ništa savesti radi.« ('Korinćanima', I, 10:25; cp.: 'Dela', 10:15) – Ako bi uzeli ovakav sled događaja kao 'istinit', zar time ne bi negirali Boga kao savršenog i nepromenljivog Duha: »Doveka, o Jova, reč Tvoja ostaje, stalna poput Nebesa.« ('Psalmi', 119:89) – Sam Gospod preko Duha Proroštva svedoči za zastranjivanje Izraela: »... Ja, Jova ne menjam se, a vi se, sinovi Jakovljevi, menjate bez prestanka! Od vremena svojih otaca odstupate od Mojih uredaba i ne čuvate ih.« ('Malahija', 3:6-7) – Da li se Bog može tako olako predomišljavati, pa čas jedno a čas drugo, suprotno prvome, zapovedati? Ne odriče li se On na taj način samoga Sebe ('Timoteju', II, 2:13) - Bog je Istina, i nemoguće je da On laže. Ako je Gospod jedan večan i savršen Duh, onda i Njegove Zapovesti dakako moraju biti večite, svagda važeće; povremeni zakonski ustupci ne bi negirali njihovo trajno važenje. Po razumevanju te logičke zavisnosti izgleda da je jedan paganski filosof, Julijan Imperator koji je se vrlo jednostavno hranio, i od samih hrišćana njegovog vremena pokazivao veću pronicljivost: »... Pošto je Bog večan, sledi da su takve i Njegove zapovesti.« (Contra Galilaeos, 143 C) Hrišćanima koji su u svome režimu ishrane počeli i meso da ubacuju, Julijan prebacuje: »... Jedino ste stekli naviku da sve jedete poput zelene trave. I ako valja reći istinu, za čast ste smatrali da nadmašite naše prostaštvo.« (Ibid., 238 D) A za tobožnju Petrovu viziju ('Delu', 10:9-16) kojom Bog navodno čovečanstu određuje da svaku hranu i svako meso može jesti (ustvari da ni jednog čoveka zato što je pripadnik drugoga naroda ne treba nazivati 'nečistim' – 10:28), Julijan ukazuje obraćajući se prevrtljivim hrišćanima: »Zašto u pogledu načina ishrane niste tako čisti kao Judejci, i zašto kažete da treba sve jesti kao zelenu travu, verujući Petru, jer je on, kako kažu, rekao: "Što je Bog očistio to ne pogani." Šta je dokaz toga da je Bog od davnine smatrao da su neke stvari okaljane, a da ih je sada učinio čistima? Jer Mojsije određujući pravilo koje se tiče četvoronožnih životinja, kaže da je sve što ima razdvojene papke, kopita, i sve što preživa, čisto, a da je ono što nije takvo, nečisto. Ako je, dakle, sada prase iz Petrove vizije prihvatilo da preživa, poslušajmo Petra; jer je stvarno čudesno ako je posle Petrove vizije prihvatilo tu naviku. A ako je on slagao da je video ovo otkrivenje – da upotrebim vaš način govora – kod kožara, zašto smo tako spremni da mu verujemo kada su u pitanju tako važne stvari?« (Ibid., 314 C-E – prevod: Aleksandar Popović) Petar dakako ništa nije slagao, već je slagao redaktor izvornih 'Dela Apostolskih'. Hrišćanin koji je na žrtvenik prinosio beskrvnu žrtvu, trebao je i morao je u svoj svakidašnji život da očuva jedinstvo sa Hristom jedući samo hranu bez krvi, bez mesa. Jedenje mesa i krvi ukazuje na duboko zastranjivanje i slepilo koje je ovladalo tobožnjim Hristovim sledbenikom, koji su umislili da se svetost i požrtvovanost pokazuje samo u hramu, a ne i u svakidašnjem životu.
Gospod jasno iznosi i zapoveda svojoj ljudskoj deci: »... Ne smete jesti krvi ni od kakva živog bića, jer život svakoga živog bića jest njegova krv.« ('Levitska', 17:14) – Duhovna Krv, duhovni Život svakog bića je Bog, Dah. I čovek ne treba da uzima Dah i Krv nijednom biću. Gospod još određuje: »... Ko dirne strvinu životinje neka je nečist.« ('Levitska', 11:36) – Svako telo ubijene i zaklane životinje je leš i strvina, jer iz njega je se pulsaciono povukao Životni Dah, a i već posle nekoliko minuta od zadnjeg daha životinje počinje prva faza raspadanja njenog mesa. Zato se strvina ne sme rukom dodirnuti da bi se potom našla u ustima. Tako je Gospod zapovedio, a kako je to čovek literalno montirao, to već vidimo u ‘Petoknižju’.
Redakcija paganiziranih judejskih sveštenika je marginalizovala i pokrila istinsko muško i žensko sveštenstvo iz Mojsijevog vremena koje su oličavali posvećenici, naziri (nazireji) koji se nisu smeli doticati ni žestokih pića ni lešine, odnosno mesa ('Brojevi', 6:1-21; 'Amos', 1:11-12). Kao Božije nazire u spisima jasno prepoznajemo i nalazimo proroke Iliju i Samuela, Samsona, videoca Danila, Ezdru i Rekabove sinove ('Jeremija', 35:6-10), te Jovana Krstitelja. Mladi Danilo i u zarobljeništvu u Babilonu, i na carskom dvoru ostaje veran svome nazirejskom zavetu, i održava svoje telo samo veganskom hranom: plodovima zemlje i vodom: »Danilo je u srcu odlučio da se neće okaljati carevim jelima i vinom s njegova stola, ...« ('Danilo', 1:8) – Ezdri Gospod jasno naznačuje da ako hoće imati Njegovu reč mora u svojoj posvećenosti pojačati isposničko-molitveni režim: »A ti, kada prođe sedam dana onih, ne posti jednako u njima, izađi na cvetno polje, gde nema sagrađenih kuća, počni se hraniti samo poljskim cvetovima i ne kušaj mesa, ne pij vina, nego samo cvetove, moli se Svevišnjem neprestano, i Ja ću doći i govoriti sa tobom.« (‘Ezdra’, II, 9:23-25) – Pre nego što će se Samson roditi anđeo Božiji njegovoj majci najavljuje i upozorava je na režim ishrane: »Ali odsad pazi: da ne piješ ni vina ni žestoka pića i da ne jedeš ništa nečisto /= ništa mesnato/. Jer, zatrudnećeš, evo i rodićeš sina. I neka mu britva ne pređe po glavi, jer će od majčine utrobe dete biti Bogu posvećeno – biće nazirej Božji ...« (‘Suci’, 13:4-5) – Istinski nazir, posvećenik Božiji, trebao je biti svet od majčine utrobe: odnosno svagda udaljen od žestokog pića i mesne ishrane. Nešto slično Samsonovoj majci, Anđeo, po 'Protoevanđelju', najavljuje i za Božijeg Nazira, Sveštenika po Melhisedekovom redu, Isusa Hrista, Logosa koji je postao telo: »... Ne treba mesa da jedeš niti žestokog pića da piješ, jer Dete će biti posvećeno od majčine utrobe, i niti mesa niti žestokog pića ono ne treba da uzima, niti britva treba da pređe njegovom glavom.« (2:7) – Jovan Krstitelj se takođe prepoznaje kao doživotni nazir Božiji: »... Neće piti ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke.« ('Luka', 1:15).
U vezi ishrane Jovana Preteče koji je u Jordanu krstio narod, pa i samog Isusa, u kolokvijalnom tekstu 'Matejevog evanđelja' da se pročitati: »Hrana njegova beše skakavci i divlji med.« – He dé troph n aytoý akrídes kaí méli ágrion. (3:4) – Citirajući evanđelje koje su koristili odstupnici ebioniti, Epifanije Kiparski tako navodi mesto koje govori o ishrani Jovana Krstitelja: »Hrana njegova beše divlji med sa ukusom mane, kao /što su medene/ lepinje u ulju – hMs egkrís en elaíM.« (Haer., 30, 13) – Ebioniti su bili vegeterijanci, pa su u skladu s tim grčki naziv za skakavac – akrís u svome Evanđelju preimenovali u egkrís ('lepinja', cp.: 'Izlazak', 16:31) To sve pokazuje da oni nisu raspolagali autentičnim aramejskim 'Protoevanđeljem' u kojem stoji da je se esen Jovan Krstitelj u pustinji hranio samo biljnom, zakonitom hranom: »... A hrana mu beše rod sa skakavac-drvo i divlji med.« (7:4) To skakavac-drvo je biljka melagrom, čiji ukusni plodovi nalikuju skakavcima, pa je po tome i sama biljka nazvana – 'skakavac'.– Najveći besednik stare Crkve u Helena – Jovan Zlatousti (oko 350.-407. g.) poredeći Hrista i Jovana Preteču, za Spasitelja iznosi: »n niX5 n>si> k>žni p>X0s, niti X5 n>si> h0ljinu >d k0milj5 dl0k5, niX5 s5 hr0ni> m5d>m i bilj5m /k0> >v0n Pr5t5č0/.« (Beseda XVI) – I u ovoj komparaciji besednika, monaha i patrijarha Zlatoustog, koji je se i sam vegetarijanski hranio, nalazimo naznaku da je među bogoslovima poapostolskog hrišćanstva bilo onih koji su bili, makar letimično, u posedu uzvišene nauke koju je prezentovalo Protoevanđelje. – Isaija prorok ukazuje za Emanuela: »Vrhnjem i medom on će se hraniti, ... « ('Isaija', 7:15) – Po Tercijaru Učenici vaskrslom Isusu, Novom Emanuelu, koji im je se ukazao, ponuđuju hranu: »Pružiše Mu komad pečene ribe i meda u saću /kaí apó melíssioy kríoy/; on uze i pojede pred njima.« ('Luka', 24:42-43) Ko bi uopšte mogao zajedno da jede meso i med?! – Citirajući Hegesipa, historik Eusebije jasno prenosi da je i Isusov brat Jakov bio doživotni posvećenik, nazir: »Svi, od vremena Gospoda pa do sada, njega nazivaju Pravednik. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio svet još od majčine utrobe. Nije pio vina ni žestokog pića, nije jeo mesnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. Samo njemu je bilo dopušteno da uđe u Sveto Mesto. Jer on nije nosio vunene već lanene haljine.« (‘Historija Crkve', II, 23) – Svi naziri Božiji (iz kojih su izašli redovnici nazareni), pored toga što nisu uzimali žestoka pića i meso, nosili su kao simbol svoje solarne svetosti i bezazlenosti duge bele lanene lanene (dakle ne od životinja napravljene) haljine, po uzora na svoga Gospoda iz Njegovih utelovljenja i apokaliptičkih viđenja ('Danilo', 10:5; 'Otkrivenje', 1:13-15). Ako je Isusov brat Jakov još od začeća i rođenja bio Božiji posvećenik, nazir, koliko pre je bio i sam Isus. Zapravo cela Isusova porodica bila je nazirejski orijentisana. U samom Nazaretu, koji je bio u blizini nazarenskog monastira na Gori Karmel, bilo je mnogo nazira. Zato su i Isusovi rođaci posle Gospodnjeg Vaznesenja vodili prevashodno Crkvu u Jerusalimu; najpre Jakov Pravednik, a potom Simeon, sin Kleope, brata Isusovog oca Josipa: »Oni staju na čelo Crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju veru.« (‘Historija Crkve', III, 32, v.: III, 11; III, 20) Nazivajući Solomonov Hram Domom Svoga Nebeskog Oca ('Luka', 2:49), Gospod time pokazuje i Svoje poštovanje prema nazirima koji su službovali u Hramu, i poput sveštenika Zaharije prinosili svagdašnju beskrvnu kadionu žrtvu i molili se za narod. Takav nazir i predstojatelj nazirski u Hramu bio je i Isusov brat Jakov Pravednik.
Kada je Gospod zapovedio čoveku da ne jede, ne uzima krv, on mu je time zapravo zapovedio da ne ne prlja sebe uzimanjem mesa. Redaktori izvornog Zakona su to prekrojili u zapovest da čovek navodno može uzimati meso, ali bez krvi: »Neka ovo bude zakon za sva vremena svim vašim naraštajima u kojem god mestu budete boravili: Nipošto ne smete jesti ni loja, ni krvi« ('Levitska' 3:17). – »Nadalje, protiv svakoga pojedinca od Izraelova doma, a tako i protiv svakoga pridošlice među vama, koji bi blagovao bilo kakvu krv, Ja ću se okrenuti, svakoga ko blaguje krv odstraniću iz naroda.« ('Levitska', 17:10). No iz koga to mesa se krv može potpuno odstraniti, iscediti? Jevrejske uredbe su 'utanačile' da je ispravno samo meso 'čiste životinje' koja je zaklana i iz koje je odmah krv isceđena. Apostolski Sabor u Jerusalimu je takođe zapovedio uzdržavanje od krvi: »Da se uzdržavate od mesa žrtvovanog idolima, i od krvi, i od udavljenog, ...« ('Dela', 15:29) – Neki epistolarni ukazi apostola Pavla jasno idu u prilog vegetarijanskom režimu ishrane: »Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina, ...« ('Rimljanima', 14:21) – Te: »... Ne opijajte se vinom, u čemu je raskalašenost, nego se punite Duhom.« ('Efescima', 5:18) – Druge pokazuju manipulativni redaktorski upliv: »Jedan vjeruje da sme sve jesti, drugi, naprotiv, koji je slab u veri, jede samo povrće.« ('Rimljanima', 14:2) – Slabi po merilima sveta (cp.: 'Korinćanima', I, 1:28; II, 12:5.9-10, 13:4.9) se uzdržavaju od ishrane svojim sabližnjima, dok jaki u grehu i čulnosti svoje bližnje iz životinjskog sveta vide samo kao svoje robove, svoju lovinu i svoju hranu.
U svetlu univerzalne Božije zapovesti »Ne ubij!« ('Izlazak', 20:13), svaka ishrana mesom je isključena, jer do mesa za ishranu upravo se dolazi ubijanjem nedužnih životinja; svaka prolivena nedužna krv je i prolivena Krv Jagnjeta Bezalenosti, Hrista Božijeg. Što čovek učini svojoj maloj braći iz životinjskog sveta, to je učinio i Hristu sveprisutnom i sveosećajnom Duhu. Još preko proroka Isaije Gospod ukazuje da je ubijanje plemenitih životinja težak greh u Njegovim očima: »Ko kolje vola, to je kao da ubije čoveka; ko kolje ovcu, to je kao da zakolje psa.« (66:3) Preko proroka Isaije Gospod osuđuje i razuzdane gozbe, odnosno gozbeno korišćenje mesa i vina: »... Gle: 'radost' i 'veselje', ubijaju goveda i kolju ovce, jedu meso i piju vino.« (22:13, v.: 28:7)
Svoju ljubav prema životinjama Gospod pokazuje rađajući se u pećini-štali među životinje. Još preko proroka Hošee On najavljuje da će i životinjama na Novoj Zemlji doneti oslobođenje od svih muka: »U onaj dan, učiniću za njih savez sa životinjama u polju, s pticama nebeskim i gmizavcima zemaljskim; luk, mač i boj istrebiću sa zemlje da mirno u njoj počivaju.« (2:20) – Ako čovek želi da kao Božiji miljenik nasledi Novu Zemlju, u kojoj neće biti lovljenja, ubijanja i jedenja životinja, u kojoj će sve životinje u slozi živeti (‘Isaija’, 11:6-9), on već danas mora početi tako da živi, odnosno mora u potpunosti da prihvati zakonitu ishranu i da nađe radost i ugođaj u njoj. Sveta Premudrost upozorava i poziva budne oprezne duše: »Ne družite se s vinopijama i sa žderačima mesa!« (‘Izreke’, 23:20). – Po Tercijaru Hrist ukazuje na razuzdani život u Posletku i sledećim pozivom vernima na budnost: »... Čuvajte se da vaša srca ne otežaju od proždrljivosti, pijanstva i brige za život, ...« ('Luka', 21:34)
U takozvanom 'Evanđelju po Jovanu' susrećemo očiglednu redaktorsku fikciju da je Hrist i kao Vaskrsli, kao duh koji je prolazio kroz zidove, čak navodno na Tiberijskom jezeru 'jeo' i ribu. Ako su redaktori mogli izmisliti da je Isus jeo ribu posle smrti i vaskrsenja, ništa nije čudno što su mu pripisali da je i pre stradanja konzumirao meso. – Redaktori evanđeoskog teksta izvornom kazivanju domeću da je Isus navodno narodu umnožio pored hleba i ribe. No vlastiti sled izlaganja ih otkriva u njihovim falsifikatima i dometanjima ('Jovan', 6:11). Pa tako Sekundus iznosi povodom te epizode: »A onih što jedoše hlebove beše pet hiljada ljudi.« (6:43) . 'Ribe' se nigde ne spominje, a i samo od hlebova su se našli ostaci ('Jovan', 6:13) ...
Ne da su mnoge hrišćanske sledbe i frakcije (ebioniti, manihejci, dositejevci, ...) bile vegetarijanski orijentisane, no to su u poapostolskom hrišćanstvu bili i mnogi eminentni hrišćanski bogoslovi i podvižnici: Klement Aleksandrijski, Origen, Basilije Veliki, Jovan Zlatousti, Arnobije, Tertulijan, Jeronim, ...) – Veliki besednik i spisatelj Jovan Zlatousti (345.-407. g. ne.) jasno ukazuje da se hrišćanski pastiri praktikuju uzdržavanje od mesa, koje zagađuje telo, da bi obuzdali svoje telo. Klement Aleksandrijski svedoči za apostola Mateja da je bio privrženik zakonike ishrane, govoreći o najačem demonu, koji ljude privija oko raskošnih trpeza kako bi hranili svoje strasti: »... Blaženstvo se nalazi u praktikovanju vrlina. Shodno tome, apostol Matej je za jelo upotrebljavao samo hleb, voće i povrće iz bašte, bez mesa.« ('Pedagog', II, 1) – Hrišćanin Oktavije u istoimenom Feliksovom spisu iznosi za hrišćanski rod da ne jedu žrtvenoga mesa i ne piju žrtvenog vina, i da to nije izraz straha već pokazatelj slobode u Hristu (pogl. 38 i 12).

Galijska mučenica Bibliada odvraćuje mesožderima koji su hrišćane optuživali da jedu ljudsko meso: »Kako ljudi koji ne jedu krv životinja mogu da jedu decu.« (Eusebije: ‘Historija Crkve', V, 1) – Ovde imamo događaj iz osme decenije II stoleća. Dakle i tada istinski hrišćani su se striktno uzdržavali od životinjske krvi, time i mesa. I mnogo kasnije monah i filolog Jeronim, u svome spisu 'Protiv Joviniana' govori protiv ishrane mesom. Povod za nastanak ovog spisa Jeronim je našao u izopačenom učenju Joviniana, koji je posle njegovog odlaska iz Rima proklamovao da je Hrist Svojom smrću na krstu izbrisao sve naše prošle i buduće grehe, te stoga možemo živeti slobodno u zadovoljstvima koje svet i telo nude i traže, odnosno da možemo slobodno ubijati životinje da bi živeli i hranili se njima. Jovinian je bio protiv hrišćanske i pagansko-istočne askeze. Jeronim je pak stajao na liniji učenja da kako sa pojavom Hrista više nisu dozvoljene krvne žrtve, tako nije dozvoljeno ni korišćenje mesa u ishrani. Ako hrišćanin ne žrtvuje meso na hramskom oltaru, ne bi smeo to da čini ni u svome domu, odnosno na oltaru svoga tela. Onaj koji poznaje istinski značaj beskrvnog prinosa koji je Gospod ustanovio i zapovedio, zna i da je sa istinskim hrišćanstvom nespojivo bilo kakvo prinošenje mesa i krvi (bogu) stomaku. Jeronim uči da je Hrist, Alfa i Omega Postojanja, Početak i Svršetak, svojim Dolaskom povezao Kraj sa Početak, i omogućio da na Kraju, u novom Zlatnom Dobu, bude kao na Početku: da se ljudi vrate zakonitoj biljnoj ishrani (I, 18). – Moćno u prilog vegetarijanstva govore i izuzetno vredna ebionitska 'Klementova prepoznavanja', sačuvana u Rufinovom latinskom prevodu. – Hrišćanske agape, posvećene trpeze koje su uzimane sa ljubavlju, u početku su sadržavale isključivo biljnu hranu, i to prevashodno presnu. Pogledajmo 'Aposolsko predanje' u kome se govori šta je u to vreme žrtveno moglo da se prinese na oltar zajedništva, da bi se potom na Večeri ljubavi, agape, zahvalno jelo: »Blagosiljaju se /sledeći/ plodovi, odnosno: grožđe, smokve, žito, masline, kruške, jabuke, breskve, trešnje, bademi, šljive; ne /blagosiljaju se na oltaru/ dinje, ni lubenice, ni grašak, ni glive, ni luk, niti neko drugo povrće.« (32 pravilo) – Treće pravilo pripisano Apostolima (III stoleće) ukazivalo je da ako neko na oltar prinese pticu ili kakvu životinju, ili opojno piće, bude svrgnut sa svešteničkog čina. – Klement Aleksandrijski ustaje protiv raskošnih agapa u bogatoj Aleksandriji, na kojima je se počelo jesti i meso. Klement traži da se na Gospodnjim večerama prinosi i uzima sasvim jednostavne, ponajprije biljne namirnice (v.: 'Pedagog', II, 1-2) – Pošto je vegetarijanski život bio smetnja popularizaciji hrišćanstva, paganizirano hrišćansko poglavarstvo počinje sa saborskim osudama sveštenstva koje je se uzdržavalo od mesne hrane; tako se u 14. pravilu pomesnog Ankirskog sabora određuje: »Onima koji su u kleru, sveštenicima ili đakonima, koji se uzdržavaju od mesa, a zatim, ako žele, mogu ga se uzdržavati. Ako li to neće, tako da ne žele jesti ni povrće koje je zgotovljeno uz meso, i ne povinuju se ovom pravilu, neka budu nizloženi sa tog čina.« – Među hrišćanskim monaštvom režim zakonite, biljne ishrane je se dugo održao, ali i tu je bilo izuzetaka jer su neke monastirske starešine dopuštale korišćenje mesa bolesnima.



m. Da li je Isus živeo samo 33 godina na zemlji?

Ni posle nekih 2.000 godina od rođenja Gospoda Mira, Hrista Božijeg, ni razmetljivim historičarima (koji Njegovu pojavu više ne mogu osiono apodiktično i egzaltirano odbacivati i mitologizirati), ni hrišćanima slova i brojki – tačna godina rođenja i razapinjanja Isusa Hrista još nije poznata. Postoje samo brojna proizvoljna, hipotetička i spekulativna nagađanja i datovanja. Naravno, onaj koji u srcu doživljava milinu i snagu Hristove reči, i bez tog historiografskog uvida slediće udivljenički Veličanstvenog Gospoda; no upućen u istinske i ključne hronološke tokove Mesijinog prečistog života (koji je simbol života svakoga posvećenika Svetla) imaće jedno dodatno posvedočenje i lepo okrepljenje na Putu Istinskog Života, jer i Isusove ključne godine nose duboka simboličko-duhovna značenja. Pažljivim sagledavanjima i poređenjima relevantnih kanonskih i apokrifnih sakralnih spisa, te antiknih hronika može se relativno dosta precizno izvesti i utvrditi godina u kojoj je rođen Isus, kao i godina u kojoj je na Golgoti stradao i vaskrsao potom.
Institucionalizovana Crkva je dosta kasno shvatila da je Hristovo utelovljenje obeležilo i uvelo početak jedne nove epohe koju je potrebno i precizno hronološko-kalendarski uokviriti i establirati. Pre nego što su se godine, stoleća i epohe počeli brojati u odnosu na vreme Hristovog rođenja, na vreme pre Hristovog rođenja (ante Christum natum) i posle Hristovog rođenja (post Christum natum), različite drevne kulture su imale i različite pristupe hronološkoj orijentaciji; neke od njih su i zadržale takvo računanje vremena. Npr. Jevreji su računali i računaju vreme i tok godina prema biblijskoj hronologiji (koja sadrži nepotpune rodoslovne liste), gde za početnu vremensku tačku uzimaju stvaranje sveta. Sekundarna hronologija je se često kod njih referentno oslanjala i na vreme početka vladanja pojedinih aktuelnih ili eksponiranih monarha. Tako Josip Flavije u 'Judejskom ratu' iznosi za pad Jerusalima sedamdesete godine nove ere: »...Pade Jerusalim druge godine carovanja Vespasijanova, osmoga dana meseca gorpiajosa.« (VI, 10, 1) – Vreme je računano i prema početku ili okončanju čuvenog babilonskog sužanjstva. Tako se u uvodu 'Ezekielove knjige' iznosi: »Godine tridesete, četvrtoga meseca, petoga dana, kad bejah među izgnancima na reci Kebaru, otvoriše se nebesa, ...« (1:1) – Flavije u 'Judejskom ratu' ima sličan hronološki pristup: »... Aristobul promeni oblik vladanja u kraljevstvo i prvi stavi sebi dijademu četiri stotine sedamdeset i jednu godinu i tri meseca posle povratka naroda iz Babilonskog sužanjstva.« (I, 3, 1) U vreme Bar Kohbinog ustanka (132-135. g. ne.) početak drugog jevrejskog ustanka protiv Rimljana uziman je kao prva godina od 'oslobođenja' Izraela.
Kod starih Helena događaji su se često računali i datovali prema znamenitim Olimpijadama. Tako Polibije (Polybios, oko 200.-120. pre n. e.) iz Megalopolisa u Arkadiji, u svojim ‘Historijama' iznosi i sledeće: »Hronološki gledano, moje će ‘Historije' početi od 140. Olimpijade /= 220.-216. g. se./, a što se događaja tiče, kod Helena od takozvanog savezničkog rata, ...« (I, 3) – Era Olimpijada trajala je od 776. g. se. do 396. g. ne., i za to vreme održane su 263 Olimpijade.
I zvezdane konstelacije su na nekim podnebljima Helade bile hronografski orijentir: »Godina u kojoj je službu stratega obavljao Arat Mlađi završila se u vreme uzdizanja Plejada, prema kojima je Ahajski savez tada određivao vreme.« ('Historije', V, 1)
Kod Rimljana vreme je računato od osnivanja grada Rima (ab urbe condita), od 1. januara 753. g. se., a u opisima događaja upravljalo je se i prema godinama vladavine konsulâ. Na konsulsku vlast poziva se čak i credo izložen u Sirmijumu a pročitan na sabora u Ariminu, održanom 359. godine: »Saborna vera, izložena u u Sirmijumu, gde je bio naš gospodar Konstantije, u vreme najpoznatijih konsula Flavija Eusebija i Hipatija, jedanaestog dana junskih kalendi.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 37) I drugi znamenitiji gradovi imali su svoje ere koje su počinjale od njihovog osnivanja: »Hebron je osnovan sedam godina pre nego Coan /= Tanis/ u Egiptu.« (‘Brojevi’, 13:22) – I u samoj rimskoj tradiciji sporno je vreme osnivanja Rima (Roma); po Katonu to je se desilo 31. 04. 751. godine; Varon osnivanje datira na 753. godinu stare ere; ipak najviše je prihvaćena 754. godina stare ere, koja je izvedena na osnovu podataka iz ukaza i obrazloženja Avgustovog prijatelja, prominentniog historika Tita Livija (Titus Livius, 59. g. pre ne. do 17. g. ne.). Tako ovaj, pored ostalog, kaže i sledeće u svojoj znamenitoj knjizi ‘Historija Rima od osnivanja Grada’ za godinu u kojoj su konsuli bili Gaj Sulpikije Petik (po treći put) i Marko Valerije Publikola: »To je bilo četiri stotine godina posle osnivanja grada Rima, a 35 godina posle oslobađanja od galske opsade.« (VII, 18) – Gotovo celu svoju hronologiju Livije vezuje za konsulske magistrate. – Posle cara Diokletijana u Rimu su godine računate od njegovog dolaska na presto (284. g.) i uspostave Dominata kao oblika vladavine i državnog uređenja koji je smenio Oktavijanov Prinkipat.
Godine 525. rimski pontif Jovan I, naložio je preko svoga savetnika Bonifacius-a jednom opatu iz Skitije, koji je živeo u Rimu, a zvao se Dionisije Mali (Dionysius Exiguus) da sastavi, uvažavajući odluke Nikejskog sabora, pashalne tablice za novi period, te da utvrdi i tačnu godinu Isusovog rođenja, kako bi se od tog datuma računala nova, hrišćanska era, jer je bilo nedolično da hrišćani računaju vreme od Diokletijana, njihovog velikog progonitelja. Monah Dionisije je tako napisao i 'Knjigu o Uskrsu' (Liber de paschate) u kojoj je postavio osnov za izračunavanje vremena i praznika u hrišćanskom svetu, a ta računanja i izvođenja su važila do kraja XVI stoleća. Dionisije je označio da je se Isus rodio 754. godine posle osnivanja Rima, prve godine nove ere (tzv. 'nulta' godina tada nije bila znana), odnosno da je 248. godina Diokletianove vladavine 532. godinu od rođenja Hristova. Dakle, Dionisije je učinio da godina 754 AUC (Ad urbe condita) postane prva godina AD (Anno Domini), odnosno prva godina nove ere. To potvrđuje i starohelenski spis 'Život i dela Aleksandra Makedonskog' od Pseudo-Kalistena, roman koji je doživeo i redakcije hrišćanskih književnika: »Od smrti Aleksandra /323. g. se./ do utelovljenja Reči Božije od Device prošlo je 324. godine.« (III, 35 – recenzija L) - Engleski historičar Beda (Bede, 673.-735. g. ne.) sagledavši Dionisijeva izračunavanja, predložio je da se vreme pre 754. g. od osnivanja Rima označuje terminom 'pre Hrista', pre Hristovog rođenja.
Samo računanje godina od Hristova rođenja među hrišćanima počelo je uzimati maha tek nakon VIII stoleća, mada su i posle toga mnogi računali vreme od stvaranja sveta. U 'Pohvalnom slovu Kirilu i Metodiju', napisanom pre 885. godine, iznosi se za preminuće prvog hrišćanskog učitelja slovenskog naroda – Fonstantina (Kirila) Filosofa 869. godine u Rimu: »Dobivši od Boga otkrovenje o pokoju svojem, obuče se u crne haljine i najavi dan preminuća svojega, i ostade do toga, pedesetoga dana, veseleći se i slaveći Boga. I tako počinu u Gospodu leta 6377., te se sjedini s ocima svojima, i prorocima, i apostolima, i mučenicima, i svim svetima.«
Srpski knez i despot Stefan Visoki (1389.-1427. g.), 15 godina posle Kosovske bitke (1389. g.), na mesto pogibije svoga oca Lazara, podigao Mramorni stub, na kome je ostavio zapis da se znamenita bitka sa Turcima odigrala »petnaestog dana meseca juna godine 6897.« – Stefan Visoki, dakle, predstavlja hronologiju koja 5508. g. se. vidi kao godinu nastanka sveta. – Do kraja Srednjeg veka, i u Bizantiji i na Zapadu, osnovni hronološki ciklus se naziva indikt (lat.: indico = 'prijaviti'), traje 15 godina, a prvi indikt počinje 1. septembra 312. godine (cp.: Justinian: Novellae, 47).
'Hronograf' za 354. godinu daje tvrdnju da je Isus rođen u petak, 8 dana pre januarskih kalenda (pre prvog dana u januaru), petnaestog dana mesečine, za vreme konsulovanja Gaja Kesara i Emilija Pavla (1. g. ne.), a stradao u vreme konsulstva Gemina i Rubelija, odnosno 29. g. ne. Dana 25. decembra 1. g. ne. nije bio petak, a Mesec je bio u dvadesetom danu svoje lunacije. Po Konstantinopolskom spisku konsula za 395. godinu (Consularia Constantinopolitana ad A. CCCXCV – Liber citatus) Isus je rođen u godini konsulovanja Avgusta i Plautija Silvana, tj. druge godine stare ere: »Pri ovim konsulima rodio je se Hrist u osmom danu do januarskih kalenda.« Ovu godinu kao vreme Hristovog rođenja podržava i fragmentarno sačuvana 'Historiografija' Julija Afrikana. Po lugdunskom episkopu Irineju Hrist je se utelovio »oko četrdeset i prve godine Avgustovog vladanja.« ('Protiv heresa', III, 21, 3), odnosno oko 3 godine stare ere.
Iz kanoniziranih evanđelskih tekstova možemo steći utisak da je Isus živeo nešto preko trideset godina. I rabini su slično tvrdili. U babilonskom Talmudu (koji pominje Isusa pod različitim kamufliranim imenima pa i pod imenom Bileam - Balaam) možemo pročitati sledeću dijalošku epizodu: »Pitao je jedan minejac /= nazaren/ r. Hanina /bar Hamu, umro 225. g. ne./: 'Poznato li ti je koliko je godina bilo Balaamu na dan njegove smrti'? – On je odgovorio: 'To nije napisano, no rečeno je: Krvožedni i pokvareni ne dožive ni polovinu svojih dana, /iz čega se vidi/ da je njemu bilo trideset tri ili trideset četiri godine. /.../ Ja sam sam čitao povest Balaama, u kojoj je napisano:


Trideset tri godine bilo je Balaamu Hromome, kada ga je ubio Pinhas /= Pilat/ Listae /grč.: »·ĂĮ = 'razbojnik'/. ('Sanhedrin', 106 B) – Ako bi utvrdili godinu Isusovog rođenje, kao i godinu Njegovog stradanja na Golgoti, dakako bi time i odredili koliko je Sveti nad svetima živeo na zemlji.
Iz 'Evanđelja po Mateju' (2:1 i dalje) i 'Po Luki' (1:5) saznajemo da je se Isus rodio za vreme vladavine rimskog vazalnog kralja u Palestini Heroda Prvog koji je vladao od 37. do 4. godine stare ere. Iz izlaganja najvećeg jevrejskog historika Josipa Flavija (rođenog 37. godine ne.) saznajemo da je Herod Veliki umro u Jerihonu 750, godine od osnivanja Rima, početkom aprila četvrte godine stare ere, nešto pre Pashe. Tako u De bello iudaico izveštava za ovog despota idumejskog porekla koji je preminuo kada je imao skoro sedamdeset godina života, ostajući do kraja dosledan pogromaškom porivu: »Pet dana posle sinovljevog pogubljenja umre i Herod. Od vremena kada se domogao najviše vlasti ubivši Antigona bilo je proteklo četrdeset tri godine, a otkako su ga Rimljani postavili za kralja, trideset sedam godina.« (I, 33, 6)
Primus Isusovo rođenje eksplicitno smešta u vreme po zlu čuvenog kralja Heroda, dakle u vremenski okvir pre četvrte godine stare ere: »Isus se rodi u Betlehemu judejskome u dane Heroda kralja ...« (2:1) – Tercijar Isusovo rođenje takođe smešta u Herodovo vreme govoreći o začeću Jovana Preteče (koji je se rodio nešto pre Isusa), ali ga povezuje i sa Kvirinijevim popisom u Siriji, seleukidskoj državnoj tvorevini: »A u dane one iziđe zapovest od kesara Avgusta da se popiše sav svet. Ovo je bio p r v i popis za Kirinove uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu svaki u svoj grad.« (2:1-3) – Pošto se kod 'Luke' aludira na dva popisa pod Kvirinom, postoji mogućnost da je Kvirin dva puta bio upravitelj Sirije.
Plodni hrišćanski pisac latinske književnosti, Tertulijan (Tertullianus, otprilike 160.-230. g.), rodom iz Kartagine, smatrao je da je popis Judeje izvršio Sentije Saturnin, legat Sirije (9.-6. g. se.).
Judeja je kasnije, nakon Arhelajevog devetogodišnjeg (4. godine se. do 6. godine n. e.) mrskog etnarskog vladanja, vladanja koje je počeo njegovim pokoljem nezadovoljnog življa, pripojena rimskoj provinciji Siriji, velikim delom i po volji ugnjetenog naroda. ('Judejski rat', II, 6, 2). To je jedan od razloga zašto se u Lukinom tekstu, kada se govori o popisu, protagonistički naglašava sirijsko teritorijalno podneblje.
U Veneciji, godine 1647. nađen je kamen (I stoleće) s grobnice Vojnog zapovednika Palatina Starijeg (sahranjenog zajedno sa svojom ženom Emilijom), koji je, sudeći po natpisu nihovog oslobođenika Marka Amplija, službovao pri legatu Sirije Kviriniju. Po 'Venecijanskom natpisu' sledi da je vojni časnik Palatin po Kvirinijevom ukazu sproveo popis u velikom sirijskom gradu Apameji, te popisao 117.000 građana. Latinski tekst Lapis Venetus-a glasi:
Zna se da je Publije Sulpitije Kvirinije (Quirinis) bio upravitelj Sirije počev od 6. godine nove ere (ali je i pre toga vršio važne državne poslove u toj rimskoj pokrajini, pod koju je te godine administrativno potpala borbena Judeja, koja je kao prestonicu dobila Kesareju, stari Panion, grad nedaleko od Jerusalima). Otmeni rimski historik Kornelije Takit, koji je bio prokonsul provincije Azije za vreme cara Trajana, izlaže za Kvirinija (koga 'Luka' naziva 'Kiren-ije' – šĹÁ®˝ążÂ, odnosno 'Kirin-ije' – šĹÁŻ˝ążÂ) u svome kapitalnom spisu 'Godišnjice od smrti božanskog Avgusta': »Bio je vrstan vojnik, i njegovo zalaganje u službi donelo mu je konsulat pod božanskim Avgustom. Potom je dobio trijumfalne insignije zato što je osvojio utvrđenje Homonađana u Kilikiji; bio je, dalje, određen za savetnika Gaju Kesaru kada je ovaj dobio za upravu Jermeniju.« (III, 48; v.: Strabon: 'Geografija', XII, 6, 5) – Vidimo da Kvirinijeva vojničko-državnička službovanja velikim delom tangiraju prevashodno maloazijsko i bliskoistočno podneblje.
Justin Martir, obraćajući se imperatoru Antoniju Piju, ukazuje da i sami Rimljani imaju podatke o popisu pod Kvirinijem: »U Judejskoj zemlji postoji jedno selo, udaljeno od Jerusalima 35 stadija, u kojemu je se rodio Isus Hrist, što možete saznati i iz tablica popisa, koji je bio pri K(v)iriniju /epí Kyrníoy/, prvom našem upravitelju u Judeji.« ('Apologija', I, 34)
Godine 1764. nedaleko od Rima, kod Tiburtina (danas Tivolija), nađen je drevni kameni natpis na latinskom, iz čijeg teksta se vidi da je posvećen magistratu koji je u vreme Avgusta obavljao dužnost prokonzula Sirije. Sklop natpisa sugeriše da je to bio Publije Sulpitije Kvirinije, koga Tercijar pominje. Pri kraju natpisa se za Sulpitija Kvirinija, sina Publijevog iznosi: »/On je dobio/ kao prokonzul Azije /i kao legat propretor/, po drugi put, provinciju Siriju i Fenikiju.« – Dakle, potvrđuje se Tercijarov nagoveštaj da je Kvirinije dvaput imao upravljačku ulogu u Siriji.
Nakon Herodove smrti, pošto ga je nasledio od kesara nepriznati sin Arhelaj, Sabin, financijski upravitelj Avgustovih dobara u Siriji i Judeji, koji je bio podređen državnom namesniku Varu, odlazi u Jerusalim da ustanovi fiskalno stanje Herodovog kraljevstva. »A Arhelaj posla Ptolemeja Varu, s molbom da Sabina odvrati od daljeg putovanja.« ('Judejski rat', II, 2, 2) U 'Judejskim starina' Flavije ukazuje i ovo: »Kvirinije, jedan od rimskih senatora, prošavši kroz sve magistrature i na kraju postavši konsul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji nevelikog broja ljudi; kesar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i kensora koji je trebao da procenjuje imetak ... /.../ ... Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa farisejem Sadokom, pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa drugo do put ka ropstvu; i pozivao je narod da zaštiti svoju slobodu.« (XVIII, 1, 1) Došavši na mesto legata Sirije 6. godine nove ere, Kvirinije je svakako nastavio popis Arhelajevih dobara (– Arhelaja je Avgust inače smenio i poslao ga u progonstvo u Vienu, u Galiji), odnosno napravio je uvid u trezor Judeje koja je postala namesnička provincija: »Oblast, nekada potčinjena Arhelaju, bila je uključena u sastav Sirije. Imperator je pak onamo poslao bivšega konsula, Kvirinja, kako bi izvršio popis u Siriji i prodao Arhelajev dom.« (XVII, 13, 5) Znajući da je za kensorski magistrat u Rimu traženo da kandidat ima najmanje 43 godine života, i znajući kada je Kvirinije bio konsul – 12. g. se., vidimo da je Kvirinije, kada je postao namesnik Sirije, mogao imati najmanje 61 godinu života. Flavije nas izveštava i kada je Kvirinije izvršio procenu Arhelajevih poseda i popis judejskoj življa: »... Završivši popis u 37. godinu posle Antonijevog poraza od Kesara Avgusta kod Antiuma, Kvirinije je uklonio prvosveštenika Joazara ...« (XVIII, 2, 1) – Trideset i sedma godina od bitke kod Aktija započela je 2. septembra 6. g. ne. i završila se 1. septembra 7. g. ne. U vreme tog popisa Isus svakako nije rođen.
No tada je se verovatno zbila pobuna Jude Galilejca i fariseja Sadika koji su odbijali pokoravanje Rimu i davanje poreza gvozdenoj Imperiji, što je bio pristup revolucionarnog zelotskog ('revniteljskog') kao i bodežarskog pokreta čije vođstvo je od Hizekije ('Judejski rat', II, 4, 1) preuzeo lažni mesija Juda Galilejac, o kome Flavije još i ovo izveštava: »Arhelajeva država pretvorena je sada u provinciju, i tamo je upućen kao državni upravitelj Koponije, Rimljanin, viteškog staleža, kome je Kesar bio dao vlast nad životom i smrti. Za vreme njegovog upravljanja navede neki Galilejac Juda svoje zemljake na ustanak, izjavivši da je sramno ako daju Rimljanima dadžbine, i priznaju, osim Boga, i smrtne ljude za svoje zapovednike. On je bio osnivač neke svoje sekte koja sa ostalima nema ničeg zajedničkog.« (Ibid., II, 8, 1) – Zakonik i raban Gamliel, na saslušanju Apostolâ pred Velikim većem osvrće se na tu epizodu rečima: »Posle ovoga /Tevde/ ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta naroda sa sobom; on takođe pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se.« ('Dela', 5:37) – Galilejac Juda je počeo da saziva svoje sunarodnike na borbu, prekoravajući ih zbog njihove saglasnosti da plate danak Rimljanima. Interesantno je napomenuti da je i Judin sin Manajim u ustanku protiv Rimljana, koji je doveo do pada Jerusalima i Hrama, nastavio bezobzirnu borbeno-prevratničku politiku svoga oca: »... Neki Manajim, sin onog ratobornog zakonika Jude iz Galileje, koji je za vreme Kvirina bio Judejcima prebacio što osim Boga priznaju i Rimljane za gospodare, s nekoliko svojih pristalica ode u Masadu, provali spremište oružja kralja Heroda, naoruža osim svojih zemljaka i strane razbojnike i vrati se kao kralj sa tom ruljom kao telesnom gardom u Jerusalim, gde stade na čelo ustanka i preuze rukovodstvo opsade.« (Ibid., II, 17, 8)
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici', takođe lucidno ukazuje da je Isus rođen u vreme popisa koji je naložio car (kajsar/kesar/cezar) Oktavijan Avgust: »Dogodi se u one dane da iziđe dekret od kesara Avgusta, da sav svet bude popisan. I sav narod Sirije ode da se popiše, svako u svoj grad; a beše to usred zime. Tako se i Josip sa Marijom uspe iz Galileje, iz grada Nazareta, ka Judeji, u Davidov grad, koji se zove Betlehem (jer on beše iz Davidovog doma i roda), da se popiše sa Marijom, svojom venčanom ženom, koja beše noseća.« (4-1-2)
Tronu ekspandirajuće Rimske imperije, gromade sastavljene od mnoštva pokrajina, vazalnih država i kolonija, nesumnjivo su popisne evidencije, uvidi u brojčano stanje podanika puno značili. U starome Rimu najuglednija služba je bila kensura (iako je formalno dolazila iza preture), a njeni nosioci bili su kensori (censores), dva činovnika koji su birani, najpre svake četvrte a kasnije svake pete godine sa mandatom do 18 meseci. Njihova nadležnost bila je da izvrše popis građana i procene njihov imetak, da sastave vojne i poreske spiskove, da određuju visine poreza i carina; oni su činili revizije senatorskih lista (što im je 312. godine kao pravo dao Lex Ovinia), sklapali su ugovore za javne radove i vršili nadzor nad javnim moralom; s demografskom procenom je bilo dakle povezano i ispitivanje života pojedinih građana. Sastavljena lista građana s ciljem da se proceni njihova imovina i da se stanovništvo rasvrsta na imovinske klase, nazivana je census. Od 443. godine stare ere ('Historija Rima od osnivanja Grada' IV, 8, 1) kensori su birani iz redova patricija, a 339. godine to pravo su stekli i plebejci. Kao potpuno izdvojena magistratura kensorstvo je ustanovljeno tzv. Emilijevim zakonom (Lex Aemilia) iz 366. godine stare ere. Ako bi jedan kensor preminuo ili abdicirao, i drugi je morao da napusti dati položaj (cp.: IX, 33).
U Rimu je se popis odvijao tako što bi se svaki pater familias osobno na Marsovom polju pod zakletvom pojavio pred kensorima, kako bi dao podatke o sebi, svojoj porodici i svome imanju. Taj postupak nosio je naziv professio censualis. Građanin bi naveo svoje puno ime (praenomen, nomen et cognomen), ime svoga oca (oslobođenici su navodili ime svoga patrona), te koliko godina ima. Ukoliko je bio porodičan čovek dužan je bio da izvesti i o imenu svoje žene, te o imenima i uzrastu svoje dece. Tutori su zastupali udovice i siročad, čija imena su registrovana u posebnu listu, koja nije ulazila u ukupnu popisnu sumu. Odsutni su morali imati svoga zastupnika pred kensorima, jer je se namerno neodazivanje kensu strogo kažnjavalo: u republikansko vreme prestupnik te vrste bi mogao od države biti prodan u roblje. Kensorima je pogotovo od značaja bilo da od građanina dobiju podrobnije podatke o njegovoj imovinskoj moći., poziciji, tipu (njiva, pašnjak, voćnjak, vinograd, maslinjak) i obradivosti njegovih zemljišnih parcela. Popisano lice bi dalo i podatke o svojim robovima i stoci, stočnim kolima, odeždi i nakitu, pri čemu su sami procenjivali vrednost toga što poseduju, dok bi kensori imali pravo da to koriguju po svojoj proceni. Kasnije su popisi, pogotovo provincijski, tražili podrobnije lične podatke. Kako svedoči jedan dokumenat datiran na 119. godinu, jedna žena iz Egipta u popisu je morala dati i ime oca, majke i deda, mesto rođenja, svoje zanimanje, te karakteristične oznake i belege na telu, ... Popisne podatke bi overili tri svedoka, i bili bi pohranjeni u mesnom registru.
U svojoj VII. knjizi, koja obrađuje godine rimske historije od 366. do 342. Tit Livije ukazuje na jedan rani popis (u vreme konsulovanja Gaja Sulpitija i Tit Kvinktija Pena): »Pošto je nastupio period relativnog mira odlučeno je da se izvrši popis stanovništva i procena imovine, pošto je rešavanje pitanja dugova dovelo do toga da su mnoge stvari promenile vlasnike.« (VII, 22) – U VIII. knjizi svoje 'Historije', koja obrađuje period od 341. do 322. ukazuje na još jedan popis (u godini kada su za konsule izabrani Aul Kornelije i Gnej Domitije): »Ove godine je u Rimu izvršen kens i popisani su novi građani. Zbog njih su dodate dve nove tribe.« (VIII, 17) – A za popis iz 292. godine kaže: »Ove godine je izvršen i popis građana, za vreme Publija Kornelija Arvina i Gaja Markija Rutula. Popisan je 262.321 čovek. Ovaj kensorski par je bio dvadeset šesti od uvođenja te službe, a popis je bio devetnaesti po redu.« (X, 47) O kensu svakog rimskog građanina svedočile su javne tablice (VI, 27); ime svakog rimskog građanina bilo je uneseno javne tablice (tabulae personarum). Svaki tribus (kotar, opština) imao je sastavljenu listu građana, listu po kojoj su i glasanja sprovodena. Na kraju popisa obavljan je svečani žrtveni lustrum ('čišćenje'). Po popisu zvanom Notitia regionum urbis XIV, sastavljenog između 334 i 357. g. se., Rim je, između ostalog, imao i 1790 palata (domus), 46.602 stanarskih kuća (insulae), 290 žitnice, 154 pećnice, 1352 zdenaca, 37 gradskih kapija, 8 mostova, 6 obeliska, 28 javnih biblioteka, 11 foruma, 10 bazilika, 154 javno postavljena božija kipa od zlata ili slonove kosti, 22. konjaničke statue, 11 terma i 85 kupališta , 36 mramorna luka, 2300 stolova za prodaju ulja (mensae oleariae) ...
Kada su 4. g. stare ere, po smrtu Heroda Velikog, Rimljani Judeju podredili svojoj neposrednoj upravi, Jevreji su morali direktno plaćati porez novoj vlasti, a ne vazalnome kralju. I rimskoj vlasti je bilo itekako u interesu da kroz nove popise utvrdi brojnost i imovinsko stanje i svojih podanika u Judeji. Kada je pak pod Herodom Prvim u Palestini izvršen popis življa (grč.: he apograph), da bi se zadovoljila jevrejska tradicija, a i da bi se onemogućile prevare, svako se morao po zakonu javiti u mesto svojih predaka, svoga porekla. Zato se i Isusov otac, blagosloveni Josip, koji je poticao iz Davidovog roda i Davidovog grada, morao sa ženom Marijom javiti i popisati u Betlehemu ('Domu hleba'), gde je se i Veličanstveni u pećini-štali, među životinje, utelovio.
Imperator Caesar Augustus, koji je rimsku aristokratsku republiku preveo u prikrivenu monarhiju, u Carstvu je preduzeo tri popisa življa. Gaj Svetonije Trakvil (Gaius Suetonius Tranquillus) – koji je za vreme Trajanovog vladanja bio visoki dvorski činovnik, a pod Hadrijanom sekretar njegove kancelarije (magister epistularum) – u spisu 'Životi rimskih careva', nastalom otprilike 121. godine, obrazlaže za tribuna i kesara Avgusta: »Tribunsku vlast primio je Avgust doživotno; u toj je službi dva puta izabrao sebi kolegu na pet godina. Isto je tako doživotno primio nadzor nad javnim moralom i zakonima; na temelju tog prava, premda nije imao kensorsku čast, proveo je ipak t r i p u t a popis puka; prvi i treći put s kolegom /tribunom/, a drugi put sam.« (Augustus, 27). – Treba da znamo da je Svetoniju njegov položaj omogućavao da ima pristup državnim arhivama i izveštajima o tekućim poslovima u Imperiji, pa prema tome i izveštajima o preduzetim popisima. I sam Oktavijan Avgust, nešto pre svoje smrti, u svojim 'Delima' (Res gestae Divi Augusti) urezanim na dva bronzana stuba ispred Avgustovog mauzoleja na Marsovom polju u Rimu, čije su se kopije mogle naći širom Carstva, o tome govori: »Et in consulatu sexto censum populi conlega M. Agrippa egi. Lustrum post annum alterum et quadragensimum fec[i]. Quo lustro civium Romanorum censa sunt capita quadragiens centum millia et sexag[i]inta tria millia. Tum [iteru]m consulari com imperio lustrum [s]olus feci c. Censorin[o et c. ] Asinio cos. Quo lustro censa sunt civium Romanorum [capita] quadragiens centum millia et ducenta triginta tria mi[llia. Et tertiu]m consulari cum imperio lustrum conlega Tib. Cae[sare filio] m[eo feci,] Sex. Pompeio et Sex. Appuleio cos. Quo lustro ce[nsa sunt]civ[ium Ro]manorum capitum quadragiens centum mill[ia et n]onge[nta tr]iginta et septem millia. – U šestom konsulatu, zajedno sa kolegom M. Agripom, izvršio sam popis rimskih građana. Lustrum sam sproveo prvi put posle 42 godine. Tom prilikom popisano je 4 063 000 rimskih građana. Lustrum sam ponovo sproveo, sa konsulskim ovlašćenjima koja mi je davao imperium, kada su konsuli bili G. Kensorin i G. Asinije, i tom prilikom je popisano 4 233 000 rimskih građana. Treći put sam sproveo lustrum, sa ovlašćenjima jednakim onima koja su imali konsuli, zajedno sa svojim sinom Tiberijem Kesarom kao kolegom za vreme konsulata Seksta Pompeja i Seksta Apuleja i tada je popisano 4 937 000 rimskih građana.« (Tab. II, 8:2-4) – Kao patricij Oktavijan nije imao pravo da bude tribunus plebis, no 23. g. se. senat mu dodeljuje doživotnu tribunsku vlast (tribunica potestas), koja mu omogućava i daje pravo veta, sazivanje senata, imunitet na kažnjavanje, ... Pošto je istovremeno od senata dobio i doživotnu prokonsulsku čast (Imperium proconsulare maius), koja mu je dala vlast nad vojskom i provincijama, Oktavijan je se tako do same smrti našao kao potpuni gospodar u Carstvu. Obe krucijalne vlasti (tribunicia potestas et imperium proconsulare maius) imao je još Marko Agripa, kome je Oktavijan 18. g. se. dodelio tu vlast na razdoblje od pet godina, potom je 13. g. se. obnovio na još pet godina, no ovaj je umro 12. g. se. Inače, u sedmom konsulstvu (27. g. se.) Oktavijan je dobio titulu Augustus ('uzvišeni'). Drugi popis rimskih građana Avgust je samostalno pokrenuo. Iako je Agripa Avgustu bio 'drug u vlasti' (consors imperi), u biti Avgust je stvarno sam vladao, jer je Agripa uglavnom bio van Rima: »... S a m izvršavaš tako brojne i krupne zadatke, mačem Italike braniš i nadgledaš građanski moral, ...« (Horatije: 'Poslanice', II, 1) – Upoređujući ove izveštaje sa konsulskim listama, vidimo da je prvi Avgustov popis bio 28. g. se. (726. godine od osnivanja Rima), kada Avgust još nije dobio doživotnu tribunsku čast, drugi 8. g. se., i treći 14. g. ne. (767. godina od osnivanja Rima), pred samu svoj smrt. Ovakva hronografija navodi na zaključak da je Isus rođen u vreme drugog popisa, 8. godine stare ere, ukoliko su konsulske liste ispravno postavljene, a jesu, jer o njima nam svedoče i natpisi na novcima. Treba zapaziti da se Avgust u svojim 'Delima', koja su trebala da podupru njegovu deifikaciju, hvali kako je svoj prvi popis organizovao posle 42 godine od nekadašnjeg; previranja sa građanskim ratovima su republikansku ustanovu popisivanja življa maltene potpuno uništila, i zato je Avgustu bilo značajno što ju je opet obnovio.

U velikom enciklopedijsko-jezičkom leksikon iz X stoleća – 'Suda' (H Soyda, Suidas) koji sadrži mnogobrojne izgubljene fragmente antiknih i bizantijskih spisatelja, iznosi za prvi Avgustov lustrum da je Oktavijan, pošto je postao jedini gospodar, izabrao 20 sposobna čoveka, poslao ih po svoj zemlji koja mu je bila potčinjena, kako bi izvršili popis lica i imetka njihovog. I popis je dao broj potčinjenih lica Rimskoj imperiji: 4.101.007. Treba zapaziti da se taj broj razlikuje od podatka iz 'Avgustovih dela'. S druge strane, broj popisivača, dvadeset njih, sugeriše nam pitanje kako je taj Avgustov popis mogao imati imperijalno opšti profil, jer u tom slučaju svakako je trebalo mnogo više popisivača angažovati. Očigledno u ovom slučaju imamo registrovanje samo žitelja s rimskim građanskim statusom (status civitatis), a takvima Isusovi roditelji svakako nisu pripadali. Znamo međutim da je apostol Pavle rođen sa rimskim građanskim pravom ('Dela', 22:24-29, 23:27), koje je se i kupovinom moglo steći, te dobiti kao nagrada za zasluge.
Pišući protiv hrišćana, koje on naziva 'Galilejcima', i Flavije Klaudije Julijan Imperator svedoči o popisu kojim je bila obuhvatena i Isusova porodica: »Čak je i Isus, koji se među vama pokazao, bio jedan od Kesarevih podanika. /.../ Svakako priznajete da je zajedno sa svojim ocem i svojom majkom bio upisan u knjige za vreme K(v)irinovog namesništva.« (Contra Galilaeos, 213 A)
Kesarejski episkop i historik Eusebije (Eusebios, oko 260.-339.) u svome spisu Ecclesiastical History, zauzima stav koji sugeriše da je Isus dosta kasno rođen: 3-2.g. se.: »Bila je četrdeseta godina carovanja Avgusta i dvadeset i osma /godina/ od pokoravanja Egipta i smrti Antonija i Kleopatre, na kojoj je završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je, saglasno proroštvu o Njemu, u Betlehemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave Kirenija Sirijom, rođen Spasitelj i Gospodar naš Isus Hristos.« (I, 5) – Eusebije Oktavijanovu vladavinu računa od 43. godine stare ere, kada je posle bitke kod Mutine, u prvom njegovom građanskom ratu, armija republikanaca na vlast u Rimu dovela Oktavijana, Marka Antonija (koji je upravljao Egiptom) i Marka Lepida, koji su sklopili drugi rimski trijumvirat, odnosno vrhovnu vlast podelili među trojicom ljudi. Tada, godine 43. stare ere Oktavijan je prvi put stekao konsulsku čast: »I od toga je vremena pomoću sakupljenih vojska najpre s Antonijem gotovo dvanaest godina upravljao državom, napokon je četrdeset i četiri godine sam bio na čelu državi.« (Svetonije: Augustus, 8) Može se reći da je Oktavijan postao jedini vladar o svojem trećem konsulstvu, odnosno od 2. septembra 31 godine kada je ostvario pobedu nad Markom Antonijem kod Aktija. Takit opisuje kako je Avgust u državi iscrpljenoj građanskim ratovima uzeo svu vlast u svoje ruke, davši toj monarhističkoj vlasti naziv Prinkipat (principatus), sebe prozvao (senatskim) 'prvakom' (princeps) izbegavši tako nemile nazive kao 'kralj' ili 'diktator': »Posle pogibije Bruta i Kasija regularna vojska više nije postojala; Pompej je bio savladan kod Sicilije, Lepid lišen vlasti, Antonije ubijen, na čelu julijevske stranke ostao samo Avgust. On je odbacio titulu trijumvira, izdajući se za konsula i pravdajući se da mu je tribunska vlast dovoljna da bi zaštitio narod.« ('Anali', I, 2) Sam Oktavijan u 'Delima božanskog Avgusta' zapisuje, predstavljajući svoje suprematorsko angažovanje kao vraćanje državne moći u ruke senata i naroda: »Pošto sam ugušio građanske ratove, dobivši po želji svih vanredna ovlašćenja, predao sam vlast senatu i rimskom narodu.« (34, 1) Inače, dva plebejska, narodna tribuna (uvedena posle sporazuma rimskih patricija i plebejaca na Mons Saker 494. g. se.), trebala su da ih štite od samovolje patricijskih magistrata, čije su odluke mogli da obustave. I Lex Licinie Sextiae, izglasan 367. g. se. omogućio je plebejcima bitan udeo u vlasti, propisavši da jedan od konsula treba da bude plebejac. Treba znati da je Avgust vodio pet građanskih ratova, kroz koje je učvršćivao svoju moć i vlast, prenoseći na sebe prerogative senata, magistrata i zakona: mutinski, filipski, peruzijski, sicilski i aktijski. Iako još nije bio ni senator niti je obavljao službu kvestora, prijavio je se bio za mesto upravo preminuloga narodnog tribuna. U 'Uporednim životopisima' Plutarh izveštava da je se mladi Oktavijan u državničkom uzdizanju jako trudio da stekne naklonost naroda, i da je to smetalo Antoniju koji ga je prezirao zbog njegove mladosti, i koji je se odlučno suprostavio njegovoj kanditaturi za narodnog tribuna ('Antonije', 16). I sam narod je uočavao Oktavijanove magistratske ambicije: »Kad je potom umro jedan od narodnih tribuna, Oktavijan je bio naklonjen tome da se na njegovo mesto izabere Flaminije; narod, pak, smatrajući da sam Oktavijan želi to zvanje, ali da zbog svoje mladosti, nije to izjavio, nameravao je da na izborima njega izabere za tribuna. Senat je zavidio Oktavijanu na zvanjima, a sada se bojao da će on, ako bude i narodni tribun, predati narodnom sudu ubice svoga oca /Kesara/. Antonije, međutim, prezrevši prijateljstvo s Oktavijanom, bilo da bi utešio senat ili iz naklonosti prema njemu, bilo iz vlastitog nahođenja, izdade konsulski edikt da Oktavijan ne sme ništa učiniti mimo zakona, inače će on poduzeti protiv njega sve što je u njegovoj moći. Kako je ovaj edikt bio ujedno i znak nezahvalnosti prema Kesaru, i nepravda prema Oktavijanu i narodu, narod se razjari, i izgledalo je da će na izborima biti veliko takmičenje. Stoga se Antonije poplaši i ukine izbore, zadovoljan postojećim brojem tribuna.« (Arijan: 'Građanski ratovi', III, 31) – Sakrosanktna i primamljiva tribunska vlast (tribunicia potestas) omogućavala je pravo veta na senatske dekrete, skupštinske odluke, zakonske predloge, odluke magistrata, omogućavala je sazivanje narodne skupštine (concilia plebis), objavljivanje njenih odluka i njihovo i prinudno sprovođenje; imali su pravo primene prinudu protiv svakog građanina koji bi im se suprostavio.
I apokrife hagiografije pretenduju da precizno nevedu vreme kada je Gospod rođen; tako se u tzv. 'Arapskom evanđelju Gospodnjeg detinjstva' iznosi: »U 309 godini Aleksandrove ere, Avgust izdade dekret da svaki čovek bude upisan na svoje mesto rođenja.« (2) – Slično se prezentuje i u ranome 'Evanđelju Isusovog detinjstva': »U 309 godini Aleksandrove ere, Avgust objavi dekret da svako lice otide da se popiše u svoj kraj.« (1:4) – U 'Uporednim životopisima' znameniti helenski enciklopedista Plutarh ukazuje za Aleksandrovu smrt: »... On je u onoj strašnoj groznici ljuto ožedneo i vina se napio; od toga je sasvim pao u nesvest te je tridesetoga dana meseca desija umro.« ('Aleksandar', 75) – Po beleškama kraljevskih dnevnika on je umro 28 dana meseca desija. Obično se uzima da je posle 12 godina i 8 meseci osvajačke vladavine Aleksandar Makedonski umro 13. 06. 323. g. stare ere.
U vreme Aleksandrovih naslednika, dijadoha, pa i dosta kasnije, i među Izraelcima, u koje je prodro duh helenizma, bilo je prisutno računanje vremena prema Aleksandrovoj epohi, tj. prema početku podele njegovog Carstva 10 godina nakon njegove smrti. Tako se u 'Prvoj Makabejskoj knjizi' ukazuje za zloglasnog seleukidskog tiranina Antiha IV Epifana, koji je se proglasio bogom i koji je Sirijom počeo da vlada 175. g. se.: »On se zakralji godine sto trideset i sedme kraljevstva grčkoga.« (1:10) Historik Flavije negde sled godina računa od očišćenja i osvećenja Hrama u Jerusalimu pod vođstvom Jude Makabejca, od 14. decembra 164. godine. Tako zaključuje svoj ukaz o Herodu koji je ubio zadnjeg vladara iz hašmonejske dinastije – Antigona Matatiju: »Tako prestaje vlast roda Hasmonejevog, posle 126. godina.« (‘Starine’, XIV, 16, 4)
U svome 'Tumačenju (Tatijanovog) Četveroevanđelja' Isaak Sirijski donosi svoje viđenje ključnih natalnih Isusovih meseca: »Elizabeta je začela u mesecu sami, nakon što je Zaharija ispunio dane svog služenja i svojih obaveza. Blagovesti Marijine dogodile su se desetoga dana meseca arekka, kao što su se i blagovesti Zaharijine dogodile desetoga dana meseca gori, šest meseci pre Marijinih. Zakon nalaže da se desetoga dana meseca arekka od stada odvoji pashalno jagnje i da se zatvori na posebno mesto. Tog istog dana je i istinsko Jagnje bilo zatvoreno u krilo Deve, upravo u ono vreme kada se sunčeva svetlost utvrđuje u svojoj snazi; otuda nauči da je On došao da pokrije nagotu Adamovu. Rođen je šestog dana meseca haloka prema grčkom računanju, u vreme kada Sunce počinje da pobeđuje, pokazujući da je Đavo pobeđen i da je čovek pobedio u onome Koji sve pobeđuje.« (Pogl. 1) – Isaak, dakle pronicljivo vidi da je Isus začet negde o prolećnu ravnodnevicu a rođen negde o zimsku kratkodnevicu, kada Sunce počinje da dobija na pristižućem sjaju.
Slično rezonovanje prezentuje i Jovan Zlatousti u svojoj ‘Besedi na dan rođenja Spasitelja našeg Isusa Hrista’: »Iz Svetog Pisanija i to po tome što sveto Evanđelje govori da je anđeo, onda kad je Zaharija u Svetinju nad Svetinjom stupio, blagovestio i o rođenju Jovanovom govorio. Ako se, dakle, Svetim Pisanijem jasno pokaže da je prvosveštenik u Svetinju nad Svetinjom jedanput ulazio, sam, i kada je i u kom mesecu ulazio, onda će nam i vreme, u kom se to dogodilo, biti poznato. /.../ Vidiš li da mu je blagovesteno onda kada je bio iza zavese, što znači da je blagovesteno u vreme praznika Senicâ i posta, ... /.../ Praznik Senicâ pak kod Judejaca pada /.../ pri kraju meseca septembra. I onda je i Elizabeta žena Zaharijina začela. /.../ Ako je, dakle, pri kraju meseca septembra Elizabeta zanela, kao što je već objašnjeno, onda ne ostaje ništa drugo nego nabrojati narednih šest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar, mart i utvrdićemo da je pri kraju ovog meseca Marija začela, i ako od njega devet meseci nabrojimo, doći ćemo do onoga što smo tražili. Jer po začeću Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada teče i u kojem mi dan rođenja Hristovog praznujemo.« – Zlatousti pravi bitan previd, jer u evanđelskoj epizodi sa Zaharijom ne radi se o godišnjem prvosvešteničkom ulaženju (sa krvlju) u Svetinju nad Svetinjom Hrama (koja u Isusovo vreme više nije imala ni Kovčeg Saveza, ni kipove zlatnih heruvima), ulaženju koje nije bila u vreme Praznika Senicâ, već Dana pomirenja; ovde, u Zaharijinom službovanju, zapravo imamo redovno jutarnje i večernje ulaženje razrednih starešina, i prinošenje svakidašnje kadione žrtve u Svetinji, Svetome Mestu ('Izlazak’, 30:6-8), koja je u početku (u Mojsijevo vreme), doduše, od strane samog znamenitog prvosveštenika Aarona prinošena. Zlatousti je se izgleda pogrešno poveo za apokrifnim 'Evanđeljem po Jakovu' gde se Zaharija, Jovanov otac, predstavlja prvosveštenikom: »Tada sveštenici odgovoriše Zahariji, vrhovnom svešteniku: 'Stani pored oltara Gospodnjeg, uđi u Sveto Mesto, i postavi pitanja sa njom /sa Marijom/ u vezi, i šta god da ti Gospod odgovori, uradi tako'.« (8:4) Zaharija nikada nije bio prvosveštenik Hrama. On je pripadao Aaronovom žrtveno-beskrvnom, nazirskom sveštenstvu. Kada je se Isus rodio, prvosveštenik je bio Simon, sin Boetusov (22.-5. godine stare ere). Aaronovi kadioni sveštenici su u oltarskoj službi bili podeljeni na razrede, 24 njih, i po žrebu su određeni kako će se po sedmicama smenjivati u dnevnoj službi (‘Letopisi’, I, 24). Zaharija, iz Abijinog roda, je bio jedan od ta 24 razredna sveštenika-nadglednika. No ipak stoji na mesto zaključak Zlatoustog o vremenu začinjanja i rođenja Hrista Izbavitelja.
Hipolit Rimski u svome 'Tumačenju Knjige o Danilu' (4:22) takođe pretenduje da precizno u dan odredi Hristovo rođenje i stradanje: »Prvi dolazak Gospoda našega u telu, koji se desio u Betlehemu, okončalo je se osam dana pre januarskih kalenda /= 25. decembra po julijanskom kalendaru/, u sredu, u četrdeset drugoj godini carovanja Avgusta, od Adama već u pet hiljada petstotoj godini. A postradao je u trideset trećoj godini, osam dana pre aprilskih kalenda /= 25. marta/, u petak, u osamnaestoj godini carovanja Tiberija Kesara, ... «
Po Klementu Aleksandrijskom Isus je se rodio »28. godine upravljanja Avgustovog, u vreme sprovođenja prvog popisa /u Siriji/.« (‘Šarenica’, I, 21, 145). Po Klementu, Avgust je vladao 43 godine, a od Isusove smrti do razaranja Jerusalima, prošlo je 42 godine i 3 meseci. Klement ukazuje na postojanje nekih struja koje su htele odrediti i naći i sam dan Hristovog rođenja, ne samo godinu: »Postoje i takvi koji ljubopitljivo žele odrediti ne samo godinu, nego i dan rođenja Spasitelja našeg, te govore da je to bilo u vreme Avgusta, u dvadeset i peti dan /meseca/ Pahona. Sledbenici Basilida praznuju i dan Hristovog krštenja, provodeći noć koja je pre tog praznika, u čitanjima. Oni kažu da je to bilo petnaeste godine /vladavine/ Tiberija, petnaestog dana meseca Tubi /= januara/; drugi kažu da je to bilo jedanaestog dana istog meseca.« ('Šarenica', I, 21)
Nakon što je Josip upozoren od anđela da Herod planira i pokreće pokolj male dece u Betlehemu i okolini, blagosloveni Tesar je se sa ženom i malim Isusom sklonio u Egipat. Zbog siromaštva i stalnih ratova Jevreji su se i inače često selili u Egipat, tako da su na primer u helenističkoj Aleksandriji imali brojnu koloniju (nekih 200.000 duša) sa mnogim povlasticama. 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' izveštava o Josipovom sklanjanju deteta pred Herodovim pogromom: »A pošto on ustade, uze detence i majku njegovu noću, pa otide u Egipat; i beše tamo nekih sedam godina, do smrti Herodove, ...« (5:14) – Znajući da je uzurpator Herod umro 4. godine stare ere, dolazimo zaključka da je Josip prebegao u Egipat oko 12. godine stare ere.
Betlehemski pokolj dece starosti »od dve godine pa naniže« ('Matej', 2:16), pogodio je i obližnji Jerusalim, u kome je službovao kao sveštenik otac Jovana Preteče – Zaharija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetilišta i žrtvenika Solomonovog Hrama, zato što nije nije znao i nije prokazao gde su mu se žena Elizabeta i sinčić sakrili pred pogromom koji se nadvio. Sa svojim detetom Elizabeta je se inače sklonila u judejsko gorje ('Evanđelje po Jakovu', 16:3-8), dok je kasnije dete verovatno našlo pribežište u nekom pustinjskom kampu esena, koji su negovali arkansku disciplinu. Poznato je da je rimska vlast pokazivala veliku netrpeljivost i mržnju prema esenima, dok je Herod imao dozu tolerancije prema njima jer nisu imali prevratničko-nasilničke aspiracije poput nekih drugih sledbi.
U apokrifu ‘Mojsijevo uzimanje’ za Heroda se aludirajuće ukazuje da će biti ohola osoba, ne iz svešteničke klase, da će ubijati i staro i mlado, i da će se čitava zemlja ispuniti užasom pred njim (6:2).
Latinski filolog, visoki rimski državni službenik Makrobije (Ambrosius Macrobius Theodosius, oko 400. g.) u svom nepotpunom delu 'Saturnalia', u kome raspravlja o filološkim, povesnim i antikvarnim predmetima, iznosi za imperatora Avgusta: »Kada je čuo, da je Herod, kralj judejski, naredio ubijanje u Siriji dečice u uzrastu do dve godine, i među ubijenima se našli njegovi sinovi, on je rekao: 'Bolje je biti Herodovom svinjom, nego njegovim sinom'. – Cum audisset inter pueros, quos in Syria Herodes rex iudaeorum intra bimatum iussit interfici, filium quoque eius occisum, ait: melius est Herodis porcum esse filium.« (II, 4, 11)
U jednoj od verzija 'Pseudo-Matejevog evanđelja' popis u kojem je rođen Isus implicitno se smešta u vreme pre desete godine stare ere: »Kada je Herod, vrativši se iz Rima sledeće godine, saznao da su ga magi obmanuli, njegovo srce je se ispunilo gnevom.« Poslednji put Herod Veliki u Rimu je bio 12. g. se., 8 godina pre svoje smrti.
Čitajući Gideonov zapis 'Protoevanđelja', vidimo da su do Betlehema persijski mudraci, sveštenici mazdaizma, magi/magijci (grč.: mágoi) i zvezdočatci, poklonici Vatre i Hrista-Zaratustre, bili vođeni od strane neke ‘zvezde’ i anđela zvezdinog: »I, gle: Zvezda koju magi sa Istoka videše, i Anđeo Zvezdin iđahu pred njima, dok ne dođoše i ne stadoše nad mestom gde beše detence; i Zvezda se pokaza sa šest zraka.« ('Dvanaestorica', 5:5) – Vođenje istočnih maga, posvećenika kulta mudrosti (mazda-yasna) podseća na vođenje Izraela Ognjenim Oblakom u Obećanu zemlju.
Postavlja se pitanje da li se pod ‘zvezdom’ koja sa podiže (grč.: anatol) na Istoku (‘Matej’, 2:2) doslovno misli na zvezdano telo, ili taj termin ima neko prenosno značenje. – Po verovanju mnogih antiknih naroda svaka duša je imala svoju zvezdu; po smrti duša bi odlazila svojoj zvezdi (ili postajala zvezda), a pri rođenju odgovarajuća zvezda je se dizala, pojavljivala (cp.: ‘Jov’, 38:7).
Mnogi, koje je intrigirao precizniji datum Hristovog rođenja, pokušali su da taj podatak nađu iz astronomskih konstelacija, odnosno da ga vežu za neke markantne planetarne odnose. Još je astronom Johannes Kepler (1571.-1630. g. n. e.) pretpostavljao da bi ‘nova zvezda’ koja je se pojavila mogla biti rezultat konjukcije Jupitera i Saturna sedme godine stare ere. Jedna glinena ploča s klinastim pismom nađena u opservatoriji u Sypparu, na Eufratu, a odgonetnuta 1925. godine od strane orijentaliste Paul-a Scnabel-a, sadrži opis velike konjukcije planeta Jupitera i Saturna u sazvežđu Ribe (na 21. stupnju, sa razlikom od samo jednog stupnja u u deklinaciji i u tačno istom azimutu) u sedmoj godini stare ere. Konjukcija Jupitera i Saturna te godine je se dogodila tri puta: 19. maja, 10. okrobra i 5. decembra; takav susret tih nebeskih tela ostvaruje se jednom u 794. godine. U svojoj zbliženosti, na noćnom nebu, date planete su stvarale utisak dvostruke zvezde velikog sjaja. Tokom čitave godine te dve planete su se videle od večeri do jutra sijajući visoko na meridijanu, i nisu se udaljavale jedna od druge više od tri stupnja. Kad je Sunce zalazilo na zapadu, te dve velike planete su izlazile na istoku, a kad su ponirale na zapadu, sa istoka je rudela zora.
Ukoliko bi se ova astro-hipoteza o vremenu Hristovog rođenja sagledala sa stanovišta Protoevanđelja, videlo bi se da je vrlo porozna i bizarna. Prvo, očigledno je da je Isus rođen usred zime, kada je usledilo i dolaženje mudraca sa Istoka. Jedna zimska konjukcija za orijentaciju pri dugom putovanju ništa ne bi značila. Mudraci su gotovo stralno pred očima imali zvezdu; dakle priča o tri godišnje konjukcije ne kazuje ništa u ovom slučaju. Mudrace je vodila zvezda; dakako oni su putovali danju, a danju nisu mogli od sunčevog sjaja videti i razlučiti nikakvu zvezdu. U ‘Q-Evanđelju’ se prenosi jedna sekvenca kada su mudraci izgubili pregled na putanjom zvezde, sekvenca koja prethodno obrazloženje jasno potvrđuje: »I pomno gledajući u nebo i tražeći Dete preko Zvezde, zanemariše malene, svoje tovarne životinje koje su trpele svoje breme i toplinu dana, i bile žedne i klonule; i Zvezda se sakri od njihovog pogleda. I uzalud su stajali i motrili, te gledali jedni u druge u svojoj nevolji. Tada se setiše svojih kamila i magaraca, pa pohitaše da ih rasterete kako bi se ovi mogli odmoriti. A blizu Betlehema, pored puta, beše jedno vrelo. I kad se sagnuše da zahvate vode za svoje životinje, gle, Zvezda koju su izgubili pokaza im se, stvarajući odraz na staloženom površju vode. I kada je opaziše, obradovahu se velikom radošću. I zahvališe se Bogu koji im je pokazao Svoje milosrđe upravo kad su oni pokazali milosrđe prema svojim ožednelim životinjama.« (5:6-10)
Iz izveštaja ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ vidimo da kada su istočni mudraci Hristu Triputvelikom doneli svoja tri dara (zlato, smirnu i tamnjan) bilo je godišnje doba zima. Na to navode i ukazi iz ‘Evanđelja po Luki’: »A u šesti mesec posla Bog Anđela Gabriela u galilejski grad po imenu Nazaret.« (1:26) – Prvi mesec po građanskom računanju godine počinjao je mesecom tišri (otprilike polovina rimskog septembris-a do polovine octobris-a). Šesti mesec upravo pada oko prolećne ravnodnevice. Tada i Isus biva začet. Isusovo rođenje uobičajno dolazi posle devet meseci: dakle negde oko zimsku kratkodnevicu, kada svetlo dana počinje da se produžava i raste jačina pristižućeg sunca, kada su Rimljani slavili Dies natalis Solis Invicti. Sunce Pravednosti, Hrist Božiji, utelovljuje se, rađa se u Izraelu, usred zime, oko zimske kratkodnevice. Takvo rođenje ima i svoje duboke simboličke implikacije; onda kada su dani najkraći, ali onda kada je i duhovni Mrak strahovito natkrio zemlju, kada se znak Device (čija se najsjajnija zvezda zove Spika – ‘klas’) uzdiže na horizontu, rađa se u ‘Kući hleba’ Sunce Sveta, Sunce Pravednosti, Hrist Božiji, Svetilo Novog Jerusalima. Kod ‘Mateja’ se pojava Hrista Svetlonoše prikazuje kao ispunjenje Isaijinog proročanstva: »Zemlja Zabulonova i zemlja Neftalimova, prema moru, preko Jordana Galileja mnogobožačka, narod koji sedi u tami vide veliku Svetlost, i onima što sede u zemlji i senci smrti, njima Svetlost sinu.« (4:15-17)
O zimsku kratkodnevicu Gospod je se rodio i kao Božanstvo Svetlosti: Mitra, čiji vernici su se zvali »poštovaoci nepobedivog Boga sunca Mitre« (culores Solis invicti Mithrae), a koji se pojavljuje trovrsni (triplasios) i trojedinstveni, kako ga već prikazuje pronađeni reljef (1926. g.) u Dieburgu u Hessenu. Mitrin kult je se u III. stoleću stare ere iz Irana prenet u Egipat, a potom u Rim, široko se rasprostrevši diljem gvozdenog Carstva, postajući takmac mladome hrišćanstvu.
U ranome hrišćanstvu Božić, Praznik Rođenja Hristovog, svetkovan je na početku zime, o zimski solsticij (lat.: solstitialis – ‘sunčani’). Potom se data svetkovina nekoliko vekova dosta zapostavlja, ali se ne gubi potpuno; u rubrici ‘Jerusalimskog lekcionara’ (pod datumom 25. decembar) ukazuje se: »... Rođenje Hristovo praznuju u drugim gradovima.«. U svojoj 41. homiliji Basilije Seleukijski (umro oko 459. g. ne.) pohvalno govori o Juvenaliju, patrijarhu Jerusalimskom zbog toga što je (oko 439. g. ne.) započeo sa svetkovanjem »slavnog, svetog i klanjanja dostojnog praznika Rođenja Gospoda našeg, 25. decembra.« (PG, tom. LXXXV, col. 469 A)
'Apostolske Ustanove', višeslojni starohrišćanski kompilacioni spis iz osam knjiga, nastao nešto pre Drugog Vaseljenskog Sabora, govore o slavljenju Krštenja Hrista Gospoda (V, 13, 1; VII, 36, 2; VIII, 33, 7) i slavljenju Rođenja Hristovog 25. decembra na Istoku (V, 13, 1).
Hodočasnica Egerija, krajem IV stoleća ukazuje nam da je u Jerusalimu (odnosno Betlehemu) 6. januar obeležen svetkovinom (Epifanijom) koja predstavlja uspomenu na Hristovo Rođenje (Peregrinatio ad Loca Sancta, prg. 59).
Crkveni spisatelj i presbiter Hipolit, kao dan Hristovog rođenja odredio je 2. januar. Kasnije su i druge kombinatorike na ovom planu bile pravljene. Na Bliskom Istoku i u Egiptu Hristovo rođenje je slavljeno 6. januara; tada je se u Aleksandriji slavilo rođenje vaskrslog Osirida. Nakon što je pod Konstantinom institucionalizovano hrišćanstvo postalo priznata i prihvaćena religija, crkva je 354. godine prenela proslavu Božića od 6. januara na 25. decembar, tj. na dan proslave rođenja Mitre, Nepobedivog Boga-Sunca. To je učinjeno i zbog toga da bi potisnula Mitrina svečanost, odnosno apsorbovala se u Hristov kult. Jedan od sirijskih anonimnih crkvenih pisaca ukazuje: »Bio je običaj pagana da slave 25. decembra rođenje Sunca, kada su palili svetla. U ovim svečanostima i praznicima učestvovali su takođe i hrišćani. Zato su, kada su crkveni učitelji primetili da hrišćani pokazuju sklonost prema ovim svečanostima, odlučili da toga dana treba slaviti Božić.« Sve ovo implicitno potvrđuje i Epifanije Kiparski u svome ‘Panarionu’: »... Rodio je se Hrist u osmom danu do januarskih ida, nakon trinaest dana posle zimske prekretnice i početka povećanja svetla i dana. A taj dan Heleni – govorim o idoloslužiteljima – praznuju na osmi dan do januarskih kalenda; kod Rimljana to nazivaju saturnalijama, kod Egipćana – kronijama, a kod Aleksandrijaca – kikelijami.« (Inače, kod Rimljana prvi dan meseca je se nazivao Kalendae, peti ili sedmi u slučaju da mesec ima 31 dan Nonae, a trinaesti ili pak petnaesti kada mesec čini 31 dan – Idus.) I autokrata Julijan sa divljenjem govori o Helijevim, odnosno Mitrinim svečanostima krajem rimske godine: »Pre početka godine, upravo krajem meseca koji je posvećen Kronu /= Saturnu/, slavimo najblistavije igre u čas Helija, posvetivši praznik Heliju Nepobedivom (Pro th=j noumhniżaj, eu)qe/wj meta ton teleutaiÍon tou= Kro/nou mh=na, poiou=men ¸Hliż% ton perifane/staton a)gw˝na, thn e(orthn ¸Hliż% katafhmiżsantej a)nikh/t%), ... /.../ Odmah po okončanju Kronija nadovezuju se u ciklusu Helijeje.« (Prgi.: 42-43) Car Avrelijan (270.-275. g.) je i zvanično odredio da se 25. decembar slavi kao dan rođenja Sunca; a naredbom cara Justina (565.-579. g.) Božić, Praznik svetlosti, Epifanija, postao je obavezan za celu Imperiju.
Latinski crkveni pisac Avrelije Avgustin (kraj IV. i početak V. stoleća) zauzimao je se i tražio je kod svoje braće da Božić ne slave u čast Sunca, nego u čast onoga koji je to Sunce stvorio. Međutim, kao što pokazuje i pastirska poslanica rimskog pontifa Leona Velikog (440.-461. g.) i u V. stoleću bilo je hrišćana koji su Božić svetkovali ne toliko zbog Hristovog rođenja već prevashodno zbog jačanja sunčevog sjaja, naginjući solarnom idolopoklonizmu. Praznik Sunca je vekovima unazad figurisao u narodnim običajima, doživevši u bahantskim misterijama duboku degradaciju. Sunce Pravednosti, Hrist Bog, u svim svojim inkarnacijama rađao je se oko zimskog solsticija, i uvek je satanska sila božićnu svetkovinu (Sol novus) obesmišljavala i izvrtala, dajući joj izopačeni karakter.
Iako je se Hrist rodio »usred zime«, u dane njegovog rođenja temperatura je bila iznad uobičajne. To što su neke životinje bile u polju tokom zime nije ništa čudno. (Osim toga neke su bile i u štalama: jer Isus je se rodio u štali-pećini, među životinjama). Klima u Palestini nije ujednačena. Kod Galilejskog jezera čak i zimi može voće da donosi plodove. Betlehem je nedaleko od Jerusalima. Prosečna temperatura tu je nekih 17 celzijusovih stepeni. Tu retko temperatura pada ispod nule. Ukoliko se desi da zima bude toplija (da se oseti uticaj tropskog pojasa uz Mrtvo more gde je prosečna temperatura čak 44 stepeni celzijusovih), ništa nije čudno da se pojedini pastiri nađu sa stadom u polju, u svojim pojatama. U uslovima subtropske klime jugozapadno pobrežje Mrtvoga mora u zimskim mesecima dostiže temperaturu i od 18 stepeni celzijusovih. I kada se u evanđelskom izveštaju kaže da su u vreme Isusovog rođenja životinje tokom noći bile u polju (‘Luka’, 2:8), to ne mora da znači da su one bile raspršene po pašnjacima i proplancima, već da su u poljskim pojatama a pastiri uz njih. Da je za palestinsko poneblje karakteristična manje hladnoća i sneg a više kiša pokazuje redak 2:11 iz ‘Pesme nad pesmama’: »... Evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.«

Stari Grci su Hrista poznavali i kao solarnog boga Apolona, čije svetilište je bilo u Delu. Njegova svečanost o zimsku kratkodnevicu u narodu je bila široko prihvaćena: »Danas se svetkovina u narodu svetkuje božija.« (‘Odiseja’, XXI, 258; v.: XX, 156 i 278). Platon u ‘Zakonima’ piše: »Svake godine posle letnjog suncostaja treba da se svi građani sakupe na zajedničkom svetom zemljištu Helijevu i Apolonovu ...« (XII, 3) Svetkovine Vode, Vatre, Zemlje i Vazduha, Hristove Svetkovine, među starim Grcima bile su, kao što rekosmo, široko rasprostranjene, ali najvećim delom u izvitoperenim kultnim nazorima.
Kao što Sunce zalazi u tamu i izlazi zorom, tako je Hrist Sunce uvek iznova silazio u zemaljsku tamu, rađao se, i pobednički vaskrsavao. Zato se i četiri velika prahrišćanska Praznika – Božić, Uskrs, Vaznesenje i Preobraženje, poklapaju sa počecima godišnjih doba, sa tačkama gde sunce, prividno obilazeći oko Zemlje, na ekliptičkoj ravni formira krst.
Vreme Hristovog Krštenja u Jordanu možemo povezati sa početkom Jovanovog krstiteljskog nastupa: a Jovan Preteča, kako Tercijar ukazuje, pokajničko krštenje za oproštenje grehova počeo je da propoveda »u petnaestoj godini vlade cara Tiberija.« ('Luka', 3:1) Ako je Tiberius Caesar Augustus počeo da vlada 19. septembra 14. g. ne., onda njegova petnaesta godina vladanja počinje 19. septembra 28 g. ne. a okončava se 18. septembra 29. g. ne. 'Evanđelje Savršenog Života' navodi i tačan mesec Isusovog krštenja na Jordanu: »A ovo bi u sredini leta, meseca desetog: Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan Jovanu da Ga ovaj krsti.« (8:1) Deseti mesec, po hebrejskom građanskom kalendaru obuhvata letnju dugodnevicu. Isus je dakle kršten negde na kalendarskom početku leta (što je po klimatski gledano na palestinskom podneblju 'sredina leta'), 39. godine nove ere. U poapostolskoj epohi praznik Isusovog Krštenja, odnosno Bogojavljanje, pogrešno je postavljen u zimskom periodu; krštenje u reci tokom zime svakako je vrlo malo verovatan događaj. – Epifanije Kiparski, govoreći o sekti aloga, daje jedno mišljenje koje se odnosi na vreme Hristovog Krštenja i Teofanije: »Ponajprije, On je se krstio, po egipatskom računanju, kako smo rekli, u dvanaesti dan /meseca/ atira /= athýr/, šest dana pre novembarskih ida, odnosno šezdeset punih dana pre dana Javljanja /ŔąĆ±˝µwÉ˝/, koji je dan Njegovog rođenja u telu.« (Haer. 52, 16)
Pred Isusovu smrt na svet je se spustila velika tama: »A od šestoga do devetoga časa bi tama po svoj zemlji.« ('Matej', 27:45) – Oslobođenik cara Hadrijana (117.–138. g.) Publije Flegon (Phlegon) iz grada Traleisa – ¦»­łÉ˝ ¤Á±»»ą±˝ĚÂ, sastavio je na grčkom jeziku povesnu hroniku, raspoređenu prema Olimpijadama – Epitomn OlympionikMn. Od te Hronike sačuvane su nam samo nekoliko poglavlja. Flegonovim hronikama su se najpre koristili Julije Afrikan, Origen i Eusebije. Po Gregoriju Sinkelu/Sinđelu (GeMrgios Synkellos, umro nešto posle 810. g.), autoru hronologije do Diokletijana (Eklog chronographías), Julije Afrikan je izveo zaključak da je Hrist stradao u svojoj 33. godini života i to 5533. godine od stvaranja sveta. Kelsov oponent pak iznosi: »... Flegon je u trinaestoj ili u četrnaestoj, ako ne grešim, knjizi svoje 'Hronike' pripisao Hristu predviđanje /prógnMsin/ nepoznate budućnosti. Istina, on je pobrkao, i umesto što bi govorio o Isusu, govorio je o Petru, ali on je sve ipak posvedočio, sve što je se ispunilo, što je i kako je On predskazao.« ('Protiv Kelsa', II, 14) Jedno od sačuvanih Flegonovih svedočanstava pominje veliko pomračenje Sunca i zemljotres u vremenu 202. olimpijade (29.-32. g. n.e,): »Flegon piše da je u Tiberijevo vreme bilo potpuno pomračenje Sunca u vreme punog meseca i da je trajalo od šestog do devetog časa.« (Afrikan: 'Hronografija', 18)
Tertulijan u svojoj 'Apologiji' ukazuje za znamenja Hristovog stradanja: »U to vreme pak usred dana došlo je pomračenje Sunca. To pomračenje smatrali su uobičajnim oni koji nisu znali da je tako predskazano za Hrista. I najzad priča o tom svetskom događaju nalazi se u vašim /rimskim/ arhivama. – Eodem momento dies medium orbem signante sole subducta est. Deliquium utique putaverunt qui id quoque super Christo praedicatum non scierunt. Et tamen eum mundi casum relatum in arcanis vestris habetis.« (XXI, 19)
Eusebije Kesarejski, u svojoj 'Hronici' (nastaloj na grčkom jeziku početkom III stoleća – 303. godine, a dopunjene 325./6. godine nakon obeležavanja Konstantinovog vicennalia, koja je se nadovezala na 'Hroniku' njegovog prijatelja Julija Afrikana, a koja je integralno sačuvana u jermenskom prevodu iz VI stoleća, ukazuje da je Imperatorov oslobođenik Flegon svoju 'Hroniku' u četrnaest knjiga doveo do 229. Olimpijade, odnosno 138. g. ne. (125, 17); to nam kazuje kada je Flegon živeo i spisateljski delovao. – I u Eusebijevom odlomku sačuvanom kod Sinkela ('Hronika', 324d-325a) ukazuje se da je Hrist stradao u vreme Tiberija, te da o znamenjima Stradanja govore i grčki historici, ponajprije Flegon.
Jeronim u svome 'Izlaganju Hronike Eusebija Kesarejskoga' ukazuje i svedoči o vremenu Hristovog stradanja; on iznosi da je Hristos, saglasno proroštvu, stradalnički pao osamnaeste godine Tiberijeve vladavine (32. g. ne.), a da o tome i u samim neznabožačkim zapisima, ponajpre kod Flegona, nalazimo izveštaje: »Jesus Christus, secundum prophetias, quae de eo fuerant praelocutae, ad passionem venit anno Tiberii 18, quo tempore etiam in aliis ethnicorum commentariis haec ad verbum scripta reperimus: Solis facta defectio 1, Bithynia terraemotu concussa, et in urbe Nicaena aedes plurimae corruerunt: quae omnia his congruunt, quae in passione Salvatoris acciderunt. Scribit vero super his et Phlegon, qui olympiadarum egregius supputator est, in XIII libro ita dicens: ‘Quarto autem anno CCII olympiadis, magna et excellens inter omnes, quae ante eam acciderant, defectio solis est facta; dies hora sexta in tenebrosam noctem versus, ut stellae in caelo visae sint, terraeque motus in Bithynia Nicaenae urbis multas aedes subvertit.’ (U četvrtoj godini 202. Olimpijade bilo je veliko i najizraženije među svima ranije dogodenim pomračenje Sunca; u šestom času dan je se premetnuo u tamnu noć, tako da su zvezde na nebu bile vidljive, i zemljotres u Bitiniji razrušio je mnoga zdanja u Nikeji.) Haec supradictus vir. Argumentum autem hujus rei, quod Salvator isto anno passus sit, Evangelium praebet Johannis, in quo scribitur, post decimum quintum annum Tiberii Caesaris, tribus annis Dominum praedicasse. Josephus etiam vernaculus Judaeorum scriptor, circa haec tempora die Pentecostes sacerdotes primum commotionem locorum, et quosdam sonitus sensisse testatur. Deinde ex adyto Templi repentinam subito erupisse vocem dicentium: ‘Transmigremus ex his sedibus’.« (XXII Olympias) – I u svojoj ‘Pashalnoj Hronici’ Jeronim ponavlja Flegonov izveštaj da je u četvrtoj godini (32/33. godine nove ere) 202. Olimpijade nastupilo veliko pomračenje Sunca – ékleipsis helíoy megíst.
Jovan Malala (oko 491.-578. g.) u svojoj ‘Hronografiji’ za određivanje vremena Hristovog stradanja takođe se poziva na Flegona, koga predstavlja Atenjanom, postavljajući veliko pomračenje Sunca ne po poretku Olimpijada, već po godinama Tiberijevog vladanja: »Raspinjanje Gospoda našega Isusa Hrista desilo je se sedam dana pre aprilskih kalenda, odnosno 24. marta, u šesti dan /sedmice/, kada je bio petak, i malo nešto pred njim. Dnevni svelost je se zamračio, i nastupila je tama po celom svetu. O toj tami piše i sledeće Flegon Atenski, ovako govoreći u svojem delu: 'U osamnaestoj godini carovanja Tiberija Kesara dogodilo je se veliko pomračenje Sunca, koje nikada ranije nije bilo. U taj dan držala je se takva tama, da su se videle zvezde na nebu'.« (Lib. X) – I monah Flavije Kasiodor (Cassiodorus, prva polovina VI stoleća) iz Brutija slično postavlja mesečno vreme Isusovog stradanja u svojoj ‘Hronici’ koja obrađuje svetske događaje do 519. godine: »Dominus noster Jesus Christus passus est 8 calend. Aprilis, et defectio solis facta est, qualis ante vel postmodum nunquam fuit.«
Na Flegonove ukaze o velikom pomračenju Sunca poziva se i Jovan Filopon, nazvan i Gramatik (VI stoleće), u svome spisu ‘O sazdavanju sveta’, koji je inače pisao i komentare uz Aristotelova dela, i bio protivnik Halkedonskog Sabora. Za Tiberija Kesara Jovan Filopon ukazuje: »Njegovo carovanje, po Flegonovim rečima, počelo je u drugoj godini 198. Olimpijade, a pomračenje je se desilo u četvrtoj godini 202. Olimpijade.« (II, 21)
Sa dozom hrišćanskih interpolacija (prikaz javljanja mrtvih iz grobova pri Pomračenju), u svojoj ‘Hronici’ Flegona citira i Mihael Sirijac (1126.-1199. g.), antiohijski patrijarh i letopisac. Uz to poziva se i na ukaze Ursinusa, za koje kaže da su preuzeti iz njegove pete knjige: »Mi smo dospeli u veliku uznemirenost, kada je se Sunce pomračilo i zemlja potresla. Slušali smo užasne vapaje u jevrejskim gradovima, čiji uzrok smo saznali iz Pilatovog pisma, upućenoga iz Palestine Tiberiju Kesaru. U njemu je kazivano: 'Posle smrti jednoga čoveka, koga su Jevreji raspeli, izbili su sve te užasni stvari'. Kao odgovor na to Kesar je uklonio Pilata, koji je ispunio volju Jevreja, i samima im pretio.« (V, 10; v.: Abu-l-Faradž ibn Harun: 'Hronografija', 51) – Pod 'Ursinusom' Mihael Sirijac verovatno podrazumeva Avgustinovog učenka Orosija (Orosius, umro oko 423. g.) iz Brakare, autora dela Historiae adversum paganos, u kojem ovaj široko citira mnoge antikne autore; u svojoj poslednjoj, sedmoj knjizi, Orosije inače opisuje i nepogode u prirodi koje su se desile u vreme Isusovog raspinjanja (VII, 4,13–15). Po onome što Mihael Sirijski prenosi, Hristos je raspet ne u četvrtoj godini 202. već u četvrtoj godine 203. Olimpijade, dakle 36. g.ne. – Julije Afrikan odbija da je do Pomračenja došlo sledom prirodnih dešavanja: »Užasna tama nadvila je se tada nad čitavim svetom; od snažnog zemljotresa uzdrmale su se gore, i mnoge oblasti Judeje i okolnih pokrajina tada postradaše od rušenja. U trećoj knjizi svoje svoje 'Historije' Talos tu tamu pripisuje pomračenju Sunca, a to je učinio, kako ja smatram, bez bilo kakve osnove.« ('Hronografija', 18)
Georgije Sinkel u svojoj 'Hronografiji' ukazuje da je nepogode u prirodi koje su popratile Raspeće pokušao da objasni Tal (Thallos): »Tu temu u trećoj knjizi svoje 'Historije' Tal objašnjava pomračenjem Sunca, što je, po mojem mišljenju, neosnovano.« (322c) – Grčki historik Thallos koji je živeo krajem II stoleća stare ere, sastavio je tri knjige u kojima je izložio povest od pada Troje do 167 Olimpijade (112.-109. g. se.), – i o njemu ovde svakako ne može biti reč; možemo zakljućiti da Sinkel ovde govori o nekom nama nepoznatom antiknom povesničaru. Sinkel, naravno, zapaža da pomračenje Sunca koje je se desilo pri Hristovom stradanju nije moglo biti izazvano prirodnim fenomenima, jer Hrist je raspet o jevrejsku Pashu, koja se praznuje na početak punog Meseca, kada Mesec nikako ne može da preklopi sunčev krug.
Grčki monah Matej Blastar, u svojoj 'Sintagmi' (Sýntagma katá stoicheíon), alfabetski sređenom spisu o crkvenom pravu, iznosi da je Hrist stradao 25. marta 31. g. ne., u vreme kada je prolećna ravnodnevica bila 23. marta: »Gospod je podneo spasonosno Stradanje sa nastupom 5539. godine od stvaranja sveta.« (Pogl. 7)



Blizu Liona, 1527. godine otkrivene su dve bronzane tablice sa latinskim natpisima, koje prenose reči imperatora Klaudija iznete pred senatom 48. g. ne, kad je ovaj hteo da opravda odluku da Gali, koji su postali saveznici Rima, imaju pravo učestvovati u političkom životu Rima, kao i svo rimsko građanstvo; Klaudije u svom govoru primećuje da zna da će na odluku prihvatanja galskog građanstva biti primedbi, jer je Galija deset godina vodila rat protiv Julija Kesara, no napominje da su Gali već nekih sto godina (od Julija do njega) pouzdani saveznici i dosta odani Rimu. Potom, na kraju govora, naznačuje i sledeće:

Klaudije pred senatom ukazuje da je njegov otac i posinak Oktavijana Avgusta – Neron Klaudije Druz Stariji (38.-9. g. se.) mogao prisiliti Germaniju na pokornost, jer su u njegovoj pozadini Gali bili mirni. Iznosi da u vreme kada je Druz krenuo u taj rat bio je zauzet organizovanjem popisa među Galima, kojima je popis bila nova stvar, suprotna sa njihovim običajima, te da su iz mnogih iskustava naučili kako taj posao može nositi težinu i opasnost, premda su samo želeli znati s čime raspolažu i vladaju. Od Germana su Rimljani inače često trpeli poraze. Takit izveštava: »... Germanci su potukli Karbona, i Lukija Kasija, i Skaura Avrelija, i Servilija Kepiona, i Gneja Manlija, i neke od njih i zarobili, pa su upropastili rimskom narodu, jednu za drugom, pet konsularskih vojski, i osim toga uništili Avgustu tri legiona pod Varovom komandom.« ('Germanija', pogl. 37) – Inače u 'Analima' (XI, 24) Takit daje svoju, nešto drugačiju verziju tog Klaudijevog govora pred senatom.
Možemo nazreti da 'Klaudijeve tablice' govore o velikom popisu u Imperiji koji i Tercijar pominje, jer vidimo da on zahvata i Galiju. Druz Stariji je inače bio kvestor 18. g. se., konsul 9. g. se., a u Germaniji je ratovao od 15. do 9. g. se. U 'Tablicama' se aludira da je popis sproveden na početku Druzovog germanskog rata, dakle oko 15-14. g. se. Moguće je da je ovaj galski popis bio deo opšteg popisa kojim su obuhvaćeni samo nerimski podanici Carstva.
Uobičajno se smatra da je Isus kao Mesija proveo u propovedi 3-4 godine. Tog mišljenja je i historik Eusebije: »U vreme propovedi Spasitelja našeg, koja je trajala nepune četiri godine, promeniše se i četiri prvosveštenika Judejska.« (’Historija Crkve’, I, 10) – U takozvanom ‘Jovanovom evanđelju’ pominju se četiri Pashe koje je Isus dočekao kao Mesija (2:13, 5:1, 6:4, 13:1), no, kao što sledi iz daljnjih obrazloženja, bilo ih je još nekoliko, što Isusovu propovedničko-mesijansku delatnost proteže na 6-7 godine; to je bilo jedno optimalno vreme da se pozvani učenici iškoluju i podignu za apostole, proroke i učitelje. Govoreći protiv herese u kojoj je odbacivano ‘Otkrivenje po Jovanu’ i Evanđelje njemu pripisano, Epifanije smatra da je od Hrist posle svoga krštenja imao i obeležio tri Pashe (haer. 51, 22).
Po Flavijevim ukazima sledi da je Jovan Preteča pogubljen oko 35. godine nove ere (kada je okončao svoj život i legat Sirije Pomponije Flak), a utamničen najkasnije 34. g. ne., dakle pet godine pošto je krstio Isusa iz Nazareta. Josip Favije ukazuje u 'Starinama' za esena Jovana Krstitelja: »... Herod je smakao tog valjanog čoveka, koji je savetovao Judejce da vode čestit život, da budu pravedni jedan prema drugom, i da poštuju Boga, te tako da dođu do krštenja.« (XVIII, 5, 2) – Preotimanje i preuzimanje Filipove žene od strane Heroda Antipe vladara nad Galilejom i Perejom (4. g. se. – 39. g. n.e), sina Heroda Prvog, sa kojom je tetrarh Filip imao decu, bilo je prema Mojsijevom Zakoniku nezakonito dok je Filip bio u životu. A tetrah Filip (Herod Boet) umro je 34. g. n.e u Julijadi: »... U dvadesetoj godini Tiberijevog vladanja umro je i brat tetrarha Heroda, Filip ...« (‘Judejske starine’, XVIII, 4, 6). Jovan Krstitelj nije odobravao skandalozan brak između Heroda i Filipove žene (Herodijade), i zbog svoga prigovaranja, koje je i na rezon naroda ostavljalo odjeka, bio je zatvoren u graničnu tvrđavu Maheru, gde mu je i odsečena glava na zahtev razuzdane Herodijadine kćeri Salome, Antipine nećakinje, odnosno na podgovor njene majke ('Starine', XVIII, 5, l-2). O toj tragediji podrobnije govori i 'Evanđelje po Marku': 6:l7-29. Pohlepnog Heroda tetrarha Kesar je 39. g. ne. osudio na progonstvo u Lugdunum (Lion) u Galiji, Hispaniji (ibid., XVIII, 7, 2; 'Rat', II, 9, 6). – Letopisac iz Samarije Abu-l-Fath, upućen u judejska i arapska predanja, u 14. stoleću, u ‘Hronici Samarije’ ukazuje za Isusovo stradanje i raspinjanje u Jerusalimu: »I ja sam našao u starom jevrejskom letopisu da su s Njim raspeti dvojica, i da je, učenik Jasu uzeo glavu Jovana Krstitelja, ubijenoga rukom Heroda iz Sebastije.« – Kada je arabijski vladar Areta, poslavši vojsku prema Pereji, razbio snage Heroda, koji je njegovu kćer oterao kao ženu a posle povratka iz Rim uzeo Herodijadu, narod je taj poraz tumačio kao nebesku kaznu za ubistvo Jovana Krstitelja. Pogibija Krstitelja, kako sledi, nikako se nije mogla desiti pre Herodove ženidbe (34. g. ne.) i posle njegove poraza od Arete (36. g. ne.). Ako je Preteča pogubljen 35. godine ne., jasno je da je i Isus tada bio u životu, nameće se i zaključak da je Isus još neko vreme posle Jovanovog pogubljenja delovao na tle Svete zemlje.
U svojoj evanđelskoj redakciji Markion početak Isusovog propovedanja smešta u 28.-29. g. n. e.: »U petnaestoj godini vlade cara Tiberija, siđe Isus u Kapernaum, galilejski grad, i poučavaše na dan sabata.« ('Evanđelje po Markionu', 1:1-3)

Jednom prilikom pokušavajući da Isusu postave zamku iz Njegovih reči, judejski književnici Ga pitaju: »Ako Ti hoćeš odbaciti žrtvovanje ovaca i volova i ptica, čemu bi onda služio ovaj Hram podignut za Boga od strane Solomona koji se do sada obnavlja četrdeset i šest godina?« ('Dvanaestorica', 49:5) – U 'Evanđelju po Jovanu' ovaj broj se spominje kada Isus govori o svom vaskrsenju trećeg dana: »Judejci rekoše: 46 godina zidan je ovaj hram, a Ti ćeš za tri dana da ga podigneš!? (2:20) – Ukoliko bi pravilno rastumačili ovaj izveštaj, imali bi približnu godinu u kojoj je se odvio naznačeni dijalog.
U 'Starinama' Josip Flavije izveštava da je zidanje jerusalimskog Hrama Herod Veliki započeo u osamnaestoj godini svoje vlade, dakle u zimu 20.-19. godine (XV, 11, 1). U 'Judejskom ratu' iznosi nešto drugačiji podatak: »U petnaestoj godini svoga kraljevanja prepravi Hram i dvostruko proširi oko njega prostor, opasavši ga novim zidovima, s neizmernim troškovima i nenadmašivim sjajem.« (I, 2l, 1) Stari, Zerubabelov (odnosno drugi Solomonov, cp.: 'Dela', 11:5.12) Hram Herod je obnavljao nekih deset godina: zidanje temelja i arkada Hrama trajalo je osam godina, a samoga Hrama jednu i po godinu. Ako uzmemo referentnim drugi Flavijev podatak o bazično obnovi Svetoga Hrama, onda dobijamo da je ona završena 12. godine se. Sve do 64 godine nove ere Hram je dograđivan, oblagan i iznutra uređivan. Za impresivnu Herodovu građevinu talmudski traktat 'Bava batra' iznosi: »Ko nije video Herodovu građevinu, nikada nije video lepe građevine.« (Fol. 4 A) – Ali već 70. godine, kao što je Isus i prorekao ukazujući da Dom Njegovog Oca ne treba da se pretvara u klanicu i pijacu, pod naletom rimskih, Titovih legija, od Hrama gotovo nije ni kamen na kamenu ostao. – Četrdeset i šesta godina fine restauracije Hrama je 34. godina nove ere.
Kada na suđenju pred velikim sveštenikom Sinagoge Isus ukazuje da je video dan patrijarha Avrahama, ovaj mu podozrivo uzvraća: »Nemaš još ni pedeset godina; kako veliš da si video Avrahama? Ko si ti? Za koga se izdaješ? Šta poučavaš?« ('Dvanaestorica', 79:2) – Da Isus tada, pred samu svoju smrt, nije imao oko pedeset godina, besmisleno bi bilo da mu Kajafa postavlja takva pitanja. Jevreji su dosta marljivo vodili rodoslovne liste (hebr.: toledoth), pogotovo za svešteničke porodice (cp.: 'Ezra', 2:62), pa im je i uvid u Isusovu starost bila lako dostupna. To pokazuje npr. jedan jedan rani deo 'Talmuda', traktat Jevamoth, u kojem stoji: »Simeon ben Azaj je rekao: 'Ja sam našao u Jerusalimu knjige rodoslova; tu je napisano: Taj-i-taj je nezakoniti sin /mamzer/ jedne udate žene'.« (Fol. 49 A) – Da bi sakrio svoje nejudejsko (idumejsko) poreklo Herod je uništio mnoge rodoslove: »Herod, koji nije imao ništa zajedničko sa Izraelcima, zbog svog niskog poreklam naredio je da budu spaljeni svi rodoslovi, misleći da će na taj način uspeti da pokaže kako je poznat; ali, nikakvom naredbom se ne može svoj rod pripisati patrijarsima.« (Eusebije: 'Historija Crkve', I, 7) – I pored date bizarne Herodove intervencije, ipak su u Izraelu mnoge rodoslovne knjige preživele i bile poznate u Isusvo vreme. Tek su Rimljani pod Titom potpuno spalili jerusalimski arhiv ('Rat', VI, 6, 3).
Eusebije izveštava i o nekim hronografskim pristupima periodici Isusovog života, koji su 'pokazali' da je Isus razapet i pre nego što je Jovan Preteča profetski nastupio: »... Josip /Flavije/, u XVIII. knjizi svojih 'Starina' kazuje da je dvanaeste godine Tiberijeve vlade (a on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao čitavih deset godina /26.-36./, gotovo do smrti Tiberija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena tek nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme /.../ projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome ga predadoše prestupni Jevreji, stavljaju u vreme četvrtog konsulstva Tiberija, kada je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josipu, Judejom tada još uvek nije upravljao Pilat. Josip u pomenutom delu izravno ukazuje da je Tiberije naznačio Pilata za upravitelja Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.« (I, 9)
Grčki crkveni pisac Epifanije (Epiphanios, IV stoleće) iz Judeje, koji je od 367. godine živeo kao episkop u gradu Konstantiji na Kipru, u svome lapidarnom spisu 'O sedamdeset prevodilaca', bazinarnom na aleksandrijskom pseudoepigrafu 'Aristejevo' pismo' (II stoleće stare ere), daje svoje hronološko viđenje Isusovog rođenja i raspeća slično Eusebijevom: »Avgust je carevao 56 godina. U 42. godini njegovog carovanja rodio je se Hrist. Tiberije /je vladao/ 23 godine. U osamnaestoj godini njegovoj carovanja Gospod je bio razapet. Od raspeća do pustošenja Jerusalima proteklo je 40 godina i nekoliko dana.« – Ako je Tiberije počeo da vlada 19. septembra 14. godine ne. a Hrist razapet 32. godine ne., do razaranja Jerusalima (70. godina ne.) je dakako prošlo više od 40 godina. Po orijentirima Herodove dinastije to izvođenje bi ovako izgledalo: »... U trideset i trećoj godini Herodovog kraljevanja rođen je Gospod; u trideset i petoj . /godini Heroda/ došli su magi, u trideset i sedmoj umro je Herod, a prejemnikom njegovog kraljevstvog dostojanstva postao je njegov sin Arhelaj, koji je kraljevao devet godina, kako je već rečeno na mnoga druga mesta.« (Haer. 51, 10) Hronološki gledano prethodna dva izveštaja nisu međusobno saglasna, jer po prvom ispada (ako bi vreme sklapanja drugog trijumvirata uzeli za početak Avgustovog vladanja) da je Isus rođen druge godine stare ere, a po drugom ispalo bi da je to bilo pete godine stare ere. No uistinu druge godine stare ere, kao što tvrdi i sam Epifanije, konzuli su bili sam Avgust (po trinaesti put) i Marko Plautije Silvan, koga Epifanije naziva 'Silan' (haer., 51, 22) – Govoreći protiv sekte kvartadekimanosa (haer. 50) Epifanije iznosi da su oni uzimali da je Isus postradao u osmom danu do aprilskih kalenda. Zatim, Epifanije ukazuje da u spisu do koga su dospeli – ‘Pilatovim delima’ stoji da je Isusovo stradanje palo u petnaesti dan do aprilskih kalenda. Prezentuje i da neki hrišćani uzimaju i deseti dan do aprilskih kalenda kao mogući stradalnički dan, no sa velikom tačnošću uzet priznaje samo trinaesti dan pre aprilskih kalenda. Pišući protiv sekte koja je odbacivala ‘Jovanovo evanđelje’ (smatrajući ga zapravo Kerintovim), Epifanije slično iznosi: »Postradao je Spasitelj u trinaestom danu do aprilskih kalenda, u predvečerje isteklog dana, odnosno kada je noću bio četrnaesti dan lunacije.« (Haer.51, 26) Kao mesec i godinu Hristovog stradanja Epifanije uzima mart 29, godine, godine u kojoj su konsuli bili Ruf i Rubelion (ibid., 51, 26).
Pogledajmo kako i sam Dionisije Mali u svojim pashalnim tablicama i izvođenjima (Liber de Paschate), držeći se crkvene tradicije ukorenjene na Zapadu, razmatra i hronografski svodi ključne vremenske tačke Isusovog zemaljskog života: »Qua die natus est Dominus Jesus Christus secundum carnem ex Maria Virgine in Bethlehem, in qua incipit crescere dies. Aequinoctium primum est in VIII calendas Aprilis, in qua aequatur dies cum nocte. Eodem die Gabriel nuntiat sanctae Mariae, dicens: Spiritus sanctus superveniet in te, et virtus altissimi obumbrabit te. Propterea quod ex te nascetur, vocabitur Filius Dei. In qua etiam passus est Christus secundum carnem. Solstitium secundum est VIII calendas Julii, quando etiam natus est sanctus Joannes Baptista ex quo incipit decrescere dies. Aequinoctium secundum est VIII calendas Octobris, in qua die conceptus est Joannes Baptista. Et hinc jam minor efficitur dies nocte, usque ad natalem Domini Salvatoris. Ex VIII calendas Aprilis et in VIII calendas Januarii, dies numerantur CCLXXI. Unde secundum numerum dierum conceptus est Christus Dominus noster in die dominica VIII calendas Aprilis, et natus est in III feria XIII calendas Januarii Christus Dominus noster. In die qua passus est, fiunt anni CXXXIII [? XXXIII] et menses III, qui sunt dies XII CCCCXIIII. Unde secundum numerum dierum ejus stat cum III feria natum, et passum VI feria: natum VIII calendas Januarii, passum VIII calendas Aprilis. Ex quo baptizatus est Jesus Christus Dominus noster, fiunt anni II, et dies numerantur XC, qui fiunt DCCCXX, cum bissextis diebus suis, ac sic baptizatur VIII idus Januarii die, V feria, et passus est, ut superius dixi, VIII calendas Aprilis, VI feria. Cum bissextis diebus suis fiunt simul dies XII CCCCXV, et /ab/ VIII idus Januarii in VIII calendas Aprilis dies XC. – U dan, kada je se utelovio naš Gospod Isus Hrist od Device Marije u Betlehemu, dan je počeo da se raste. Prva ravnodnevica započela je 25 marta, kada je dan ravan sa noć. Upravo na taj dan Gabrijel je se javio Svetoj Mariji, rekavši: ‘Duh Sveti spustiće se na tebe, i oseniće te Sila Svevišnjega; zato će se i to tođeno Sveto /dete/ nazivati Sinom Božijim’. Takođe na taj dan /= 25 dan u martu/ Hrist je postradao u telu. Druga dugodnevica je 24. juna, kada je i rođen sveti Jovan Krstitelj; od nje dan započinje da se umanjuje. Druga ravnodnevica je 24 septembra, i u taj dan Jovan Krstitelj je bio začet. I, počinje od toga dana, do dana rođenja našega Gospoda Spasitelja, dan da bude kraći nego što je noć. Od 25. marta do 25. decembra broj proteklih dana iznosi ravno 271. I to je broj dana posle kojih, pošto je naš Gospod bio začet u nedelju 25. marta, rodio se u utorak 20 /?/ decembra. U dan, kada je On iskusio stradanje, prošlo je 133 /?33/ godine i 3 meseci, u kojima je 12.414 dan. I taj broj dana je među dva datuma – rođenja u utorak i stradanja na petak: rodio je se 25. decembra a okusio je stradanje 25. marta. Od dana, kada je se naš Gospod Isus Hrist krstio prošlo je 2. godine i 90 dana, ukupnpo 820 /dana/, s prestupnim danima, i zato je On kršten na dan 6. januara, u četvrtak, i okusio je stradanje, kako sam više puta rekao, 25. marta, u petak. Zajedno sa prestupnim danima to daje 12.415 dana ukupno, i 90 dana /od/ 6. januara do 25. marta.« (Argumentum XV. De die ćquinoctii et solstitii.) Dionisije Hristovo rođenje smešta na 25. decembar, i još jednom, verovatno greškom, na 20 decembar. Treba znati, da je judejska Pasha, 31. g. ne. , dakle u godini koja se obično vezuje za Hristovo stradanje, pala u utorak 27 marta.
'Evanđelje Isusa Hrista po svetoj Dvanaestorici', tvrdi i ukazuje da je Isus otišao iz zemaljskog života u Svojoj pedesetoj godini života: »A beše sredina leta kada se Isus vaznese u Nebo, a još ne imade napunjenu svoju pedesetu godinu; jer beše preko potrebno da se sa sedam puta sedam godina upotpuni u Svome životu. Doista, da bi mogao biti usavršen kroz patnju radi svih iskustava, i bio uzor za sve: za decu i roditelje, za oženjene i neoženjene, za mlade i stare, štaviše i za sve uzraste i prilike smrtnoga života.« (95:9-10) – Sa 49 godina života iza sebe, negde o letnju dugodnevicu, Gospod je se sa Maslinske gore kraj Jerusalima vazneo u Nebo, u Kraljevstvo Nebeskog Oca, iz koga je mnogo puta inkarnaciono silazio donoseći Svetlo i Reč Spasenja.
I crkveni otac Irinej, negirajući gnostičke konstrukcije da je Isus od krštenja propovedao samo godinu dana, i odbacujući njihovo povezivanje 30 eona i 30 Isusovig godina života, u svome delu Adversus Haereses iznosi da je Isus reprezentativno posvetio svako životno doba, odnosno da je prošao kroz svako životno doba, da je dočekao i staračko doba: »... Jer On je došao da spasi sve kroz Sebe – sve, kažem, – koji se kroz Njega ponovno rađaju Bogu: novorođenče, i dete, i mlade, i starog čoveka. On je stoga prošao kroz svako doba, postavši novorođenčetom za novorođenčad, tako posvećujući novorođenčad; dete za decu, tako posvećujući one koji su tog doba, bivajući istovremeno njima primer pobožnosti, poštenja i podčinjenosti; mlad mladima, postajući primjer mladima, i tako posvećujući ih za Gospoda. Tako slično On je bio starac za starce, kako bi mogao biti savršeni Gospodar za sve... Zb>g ml0d5n0c0, bi> X5 ml0d5n0c, >sv5ćuXući t0k> ml0d5n0štv>; k0> d5t5 >sv5ti> X5 sv5 >v>g0 uzr0st0; u ml0dićstvu ml0dić5 ... st0rc5 u st0rcim0, d0 bi u svim uzr0stim0 bi> s0vrš5ni Učit5lj ... Z0tim, d>š0> X5 i d> smrti, d0 bi n p>st0> prv>r>đ5ni iz mrtvih ...« (II, 22, 4)
Zatim, u petom paragrafu, Irinej nastavlja, u skladu s starim predanjem da je se Gospod X0vi> u svim uzr0stim0 č>v5k>v>g živ>t0: »... Sada, da prvi stadijum ranog života obuhvata trideset godina, i da se to produžuje dalje ka četrdesetoj godini, svatko će priznati; ali od četrdesete i pedesete godine čovek počinje propadati ka starom dobu, kojeg je naš Gospod posedovao dok je još ispunjavao zadatak Učitelja, baš kao što Evanđelje i svi stariji svedoče; oni koji su prisni u Aziji s Jovanom, učenikom Gospodnjim, /potvrđuju/ da im je Jovan saopštio tu informaciju. I on /– Jovan/ je ostao među njima sve do vremena Trajana. Neki od njih, osim toga, viđeli su ne samo Jovana, već ostale apostole također, i čuli su isti iskaz od njih, i pridoneli svedočanstvu /ispravnosti/ navoda.«


Sve ozbiljne analize hronologije Isusovog života navode na zaključak da Spasitelj nije razapet ni 30., ni 31., ni 33. godine nove ere, kako izvode i navode razni biblijski analitičari, već na proleće 36. godine. To je bilo jedno veliko historijsko prekretničko razdoblje. Službovanje prvosveštenika Kajafe je okončano 37. godine. Marta iste godine je umro car Tiberije, a Vitelije, tadašnji legat Sirije, poslao je u Rim u jesen 36. godine Pilata Pontijskog, da pred Carem odgovara za pokolj Samarićana. Postoji verzija da je namesnik koji je nevinog Isusa dao da se razapne, poput izdajnika Jude, svoj život završio samoubistvom: »Potrebno je reći i o tome da je Pilat /.../ toliko zapao u zlo da je, prema predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije zakasnio nad njim«, – izveštava Eusebije ('Historija Crkve', II, 7). Slično prenosi i Jeronim u ‘Izlaganju Eusebijeve Hronike’ koja je se pozivala na rimske izvore: »Pontius Pilatus in multas incidens calamitates, propria se manu interfecit: scribunt Romanorum historici. – Pontije Pilat, upavši u mnoge nedoličnosti, kako pišu rimske hronike, sopstvenim rukama je oduzeo sebi život.« (CCIV Olym., c )
Od svih hronoloških rasprava kada je Isus rođen, pomazan i raspet, za istinskog hrišćanina ipak mnogo važnije da razume zašto se Hristos uopšte utelovio, zašto je živeo i delovao među ljudima, i na kraju se i potpuno žrtvovao za nas.


n. Da li je Izlazak trajao 40 ili 49 godina?

U sačuvanim redigovanim biblijskim spisima svugde nalazimo na 'podatak' o 40 godina pustinjačkog lutanja zabranog naroda iz Ramsesa prema Obećanoj zemlji: »Prinosiste li Mi žrtve i prinos u pustinji četrdeset godina, dome Izraelov?« ('Amos', 5:26; cp.: 'Dela', 7:42) – »Sećaj se svoga puta kojim te je Jova, Bog tvoj, vodio po pustinji ovih četrdeset godina da te smiri, ispita i dozna što ti je u srcu: hoćeš li držati Zapovesti Njegove ili nećeš.« ('Ponovljeni Zakon', 8:2; v.: 29:4) – »Jova je gnevom planuo na Izraelce pa ih je pustinjom provlačio četrdeset godina, sve dok ne pomre sav naraštaj što je u očima Jovinim zlo postupio.« ('Brojevi', 32:13) – U 'Knjizi brojeva' za velikog sveštenika Sinije i Mojsijevog brata Aarona ukazuje se da je umro na gori Hur, na granici zemlje edomske »u četrdesetoj godini nakon izlaska Izraelaca iz egipatske zemlje.« (33:38) – Zatim, navode se niz lokacija koje je Izrael prošao, sve do moabskog Abel Hašitima: »S brda Hora odu te se utabore u Salmoni. Odu iz Salmone i utabore se u Punonu. Odu iz Punona i utabore se u Obotu. Odu iz Obota i utabore se na moapskom području u Ije-Abarimu. Odu iz Ije-Abarima i utabore se u Dibon Gadu. Iz Dibon Gada odu i utabore se u Almon Diblatajimu. Iz Almon Diblatajima odu i utabore se na Abarimskim bregovima, pred Nebom. Odu s Abarimskih bregova i utabore se na Moapskim poljanama, uz Jordan, nasuprot Jerihonu; taborovali su uz Jordan od Bet Haješimota sve do Abel Hašitima na Moapskim poljanama.« (33:41-49; cp: 'Ponovljeni Zakon', 1:3) Od Moaba do Jordana Izraelci su naravno imali još dosta mesta da prođu i još mnogo puta da se utabore. Ako je put do gore Hur trajao 40 godina, jasno je i logično je da je put od Hura do Jordana i Obećane zemlje trajao još nekoliko godina. Možemo reći: još devet godina. Vidimo jasno da su redaktori, privrženi Aaronovom kultu, Aaronovih četrdeset pustinjskih godina proglasili za četrdeset godina celog Izraela.
U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' jasno nalazimo ukaz i citat da je Izrael u Pustinji proveo, ne 40, već 49 godina: »...O tome stoji zapisano: ‘Oni trebaju četrdeset i devet godina po pustinji da lutaju, dok se od svojih požuda ne očiste, pre no što se u zemlju mira nasele; da, sedam puta sedam godina treba da lutaju, jer ne upoznaše puteve Moje, niti sleđahu zakone Moje’.« (32:4)
Možemo pretpostaviti da izraelski sedmodnevni Praznik beskvasnih hlebova, koji je se nadovezivao na Pashu ('Izlazak', 13:6-7) reflektuje sećanja na sedam puta sedam godina gorkog i turobnog pustinjsko-nomadskog življenja. Pored sabatne (svake sedme) godine, Izraelci su imali i obeležavali i jubilarnu godinu, koja je dolazila nakon sedam puta sedam godina: »Nabroj sedam sedmica takvih godina, sedam puta sedam godina. sedam sedmica iznosiće ti četrdeset devet godina. A onda zaori u trubu /rog = šofar/! U sedmome mesecu, desetoga dana dana toga meseca /– tišrija/, na Dan pomirenja, zatrubite u trubu širom svoje zemlje. Tu pedesetu godinu proglasite svetom.« ('Levitska', 25:8-10, etc.). – Sedam sedmica posle pashalnog 15. nisana Izraelci su, kao spomen proglašenja Sinajskog Zakona, slavili Praznik sedmica (Šavuoth), Pedesetnicu. Vremenom je Pedesetnica transformisana u svetkovinu svršetka žetve pšenice, koja je izvorno verovatno bila praznik letnje dugodnevice: »... Na dan po sedmoj suboti, na Pedesetnicu, prinesite Jovi novu žrtvu. Donesite iz svojih stanova po dva hleba za žrtvu prikaznicu.« ('Levitska', 23:16 i dalje) – Egipatski terapeuti su inače zadržali istinski smisao praznika Pedesetnice, koji je tražio svečano obeležavanje svakog pedesetog dana. U 'Šarenici', razmatrajući neke biblijsko-mistične matematičko-proporcionalne odnose, Klement kaže da je pedeset »broj godina, datih za nalaženje u veri i iskupljenje.« (VI, 11)


o. Da li je Jahve Božije izričito ime?

Bog Otac, Presveti Jedan, kao manifestacija i očitavanje, personifikacija i upriličenje impersonalne Večne Snage dakako ima svoje Nebesko ime. Ako Gospod svako Svoje stvorenje, pa i zvezde, poznaje i naziva po imenu, dakako da i On sam ima duhovno izričito ime. U hebrejskom tekstu Starog zaveta, tzv. Masoretskom tekstu (MT) Božije izričito ime (Nomen proprium Dei) susreće se više od 6.800 puta. Božije ime napisano sa četiri konsonanta: ÔŐÔŮ – YHWH, se još kod Filona Aleksandrijskog (Vita Mosis, II, 132; cp.: Flavije: Bellum Judaicum, V, 5, 7) naziva četveroslovlje, tetragram (ĵÄÁ±łÁ¬ĽĽ±Äż˝ - tetragrámmaton; od helenskog tetra - 'četiri', i – grámma - 'slovo'). Susreće se i u kraćim oblicima, kao trigram (YHW) i digram (YH). U 'Knjizi Ben Sire', koja je u hebrejskom tekstu (u Kairu i Kumranu) pronađena u preko 3/5 kanoniziranog grčkog teksta, Božije vlastito ime se susreće i kao trigram YYY. Trigram YHW – Jahu, nalazimo ugrađenog u mnogim starim hebrejskim imenima: Eli-Jahu, Jirme-Jahu, Jeho-Šafat, Jeho-Šuah, ... Ime Jahu susrećemo i u jednom aramejskom pismu iz V st. e.e. jevrejskih iseljenika u Egiptu, vojnih kolonista ostrva Elefantina, upućenog persijskom carskom namesniku Judeje, i sastavljenog povodom odluke glavnog zapovednika tvrđave Vajdrenga da se demolira i poruši ondašnji hram koji je se nalazio na prvom katarku Nila, (što je se i desilo 411./410. g. se.): »... Hram Boga YHW u tvrđavi Jev treba odande ukloniti.« (Pap. 1, 6)
Božije ime odražava Božija svojstva i suštastvenosti; tako se u 'Prvoj Samuelovoj knjizi' (25:25) kaže: »Kakvo mu ime takav i on« – khišmo ken hu’. – Duhovno značenje Tetragrama nalazimo u 'Knjizi Izlaska' (3:14): »Ja sam (Onaj) Koji-Jesam« – ’Ehjeh ašer ’ehjeh – ÔŮÔĐ čéĐ ÔŮÔĐ: »Mojsije reče Bogu: “Ako dođem k Izraelcima pa im kažem: Bog otaca vaših poslao me k vama, a oni me zapitaju: Kako Mu je ime? – što ću im odgovoriti?” – “Ja sam Onaj Koji Jesam”, reče Bog Mojsiju. /.../ “To mi je ime doveka, ... ”« ('Izlazak', 3:13-14.15)
Bog, Večno Jestestvo, Sveto Postojanje, Istočnik je i Utočište svemu: »Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, koji jeste i koji beše i koji će doći, Svedržitelj.« ('Otkrivenje', 1:8)
Među gnosticima Božije ime se susreće zapisano kao Jeu (videti naprimer koptski kosmologijski i soteriološki zapis 'Jeuova knjiga'), te kao IAL (Irenaeus: Adversum haereses, I,.4, 1; 21, 3; Origen: Contra Celsum, VI, 33; Macrobius: Saturnalia, I, 18), što je verovatno sraćenica, abrevijatura od Jeu Alfa i Omega.


U starom gnostičkom tekstu 'Pistis Sofia' Božije Ime susrećemo zapisano kao ™żĹÎ (JoyM - Juo), ™µżÍ (Jeoy - Jeu) i ™µ·ÉżĹ¬ (JeMoya – Jeeoua, Jeeoova).
U najstarijem postojećem kompletnom MS - Lenjingradskom Kodeksu iz 1008.-1010. g. susrećemo 6 punktiranih varijanti čitanja Četveroslovlja: JehMvh (Ů°ÔąŐ¸Ô) – 'Postanak', 3:14; Jehvh (Ů°ÔŐ¸Ô) – 'Sudije', 16:28; JehMvih (Ů°ÔąŐ´Ô) - 'Kraljevi', I, 2:26; JhMvih (ٱԹմÔ) - 'Sudije', 16:28; Jhvih (ٱÔŐ´Ô) – 'Postanak', 15:2; Jehvih (Ů°ÔŐ´Ô) – 'Ezekiel', 24:24.
Božiju zapovest da se uzalud ne izgovara ime Njegovo, judejski književnici i zakonici su ruinirano interpretirali tako da su gotovo potpuno isključili izgovaranje Božijeg imena, zbog čega je se zaturio Njegov izvorni izgovor. Čak i pod pretnjom smrtnom kaznom zabranjivano je izgovaranje Imena (LXX, 'Levitska', 24:16) – Negde od III stoleća stare ere Ime Božije YHWH je se još jedino smelo izgovarati na hramovnom bogosluženju, o čemu svedoči Mišna: »U Hramu se ime Božije izgovara onako kako je napisano, a izvan Hrama po nadimku /kanuj/.« ('Sota', VII, 6; 'Tamid', VII, 1) – Dakle, u Solomovom Hramu u Jerusalimu se Šem Meforaš – YHWH izgovaralo, a van Hrama, odnosno u sinagogama čitalo se šem kanuj (grč.: prosgorikón ónoma), ponajprije kao Adonaj. O toj supstituciji svedoče i Origen (PL, XXII, 429) i Jeronim (PL, XXVIII, 594-596). Inače, sakralni termin ĐÓŕŮ – Adonaj se javlja kao uzvišeni plural, status constructus plural od imenice dMn – 'gospodar' (plural: adMn+m), sa prisvojnim sufiksom lične zamenice prvog lica singulara, koji je vremenom izgubio svoje pronominalno značenje; dakle kao pluralis maiestaticus: 'moj gospodar'. I u profanom značenju termin adMn+m stoji u pluralu, naprimer u 'Isaija', 19:4, iako se ne odnosi na više lica. Po talmudskoj predaji, nakon prvosveštenika Simona Pravednika, ni veliki sveštenici više nisu izgovarali Božije ime ('Joma', fol. 39 A; Tosefta 'Sota', 13)
Naziremo dakle da je tokom vremena u poegzilskom judaizmu razvijen čitav sistem oralnog i skriptuarnog supstituisanja Božijeg imena. Pri čitanju i citaciji Tanaha umestoYHWH izgovaralo se Adonaj; ukoliko je pak ispred ili iza Tetragrama već stajao termin Adonaj, onda se pak izgovaralo Elohim. U slobodnom govoru Božije ime je se supstituiralo sa 'Nebo' – haššmájim. Vremenom su i ove supstitucije ustupile mesto drugima. Tetragram se čitao kao Adonaji samo u sinagogama, dok je se u privatnoj lektiri, studiranju i navođenju mesta iz Tanaha čitao kao haššm – Ime' (grč.: kat' eksohs); haššmájim se pak supstituiralo sa hammqMm – 'Mesto' (kai' eksohn).

Po Gideonovom zapisu, po njegovom ‘Protoevanđelju’, Božije ime, izgovoreno jezikom mesa, glasi Iova – Jova (1:3, 3:4, 46:9). Ostaje nejasno da li se radi o aramejskom, arameiziranom ili greciziranom izgovoru Tetragrama. Možemo pretpostaviti da je Jova starohelenski fonetski restriktivan i moduliran izgovor Gospodnjeg imena koje je kod intertestamentalnih Hebreja glasilo Jehovah ili Jahovah. Inače latinski izgovor Božijeg imena IHVH kao Jehova susrećemo najpre (1278. g.) kod Raymundus Martini-ja.) Kod Helena se i inače često susreće da se laringal 'h' iz stranih izraza ne izgovara: brahman – braman, Ahriman – Arimin, Jehuda – Juda, Nehemija – Nemija, ...). U hrišćanskim aramejskim (sirijskim) tekstovima Božije ime YHWH je zamenjeno (u zapadnom izgovoru) sa marjo – Gospod/Sveti Jo. Mandejci svoje genije nazivaju tako da im ime počinje sa JM; u njihovoj ‘Knjizi Jovana Krstitelja’ se tako susreću imena JMšamin i JMrabb. Interesantno je zapaziti da i ime oca (lat.: pater) bogova u rimskom panteonu glasi slično Jovis. Imperator Julijan svom Pismu Teodoru, u kome ovom naznačuje da ga postavlja za prvosveštenika Azije, iznosi za jevrejsko božanstvo koje je predaja i kultna književnost napravila maltene plemenskim bogom: »... Jevreji su u izvesnom smislu bogobojažljivi, pošto poštuju boga koji je uistinu najsilniji i najbolji, koji vlada čulnim svetom, i za koga dobro znam da ga i mi poštujemo pod drugim imenima.« I u 'Oktaviju' se Jovis implicitno potvrđuje kao sušto Božanstvo: »I oni koji hoće da imaju za vrhovnog vladara Jupitera, varaju se samo u vezi imena, no oni su saglasni sa nama o jedinstvu vlasti.« (Pogl. 18; v. 20; v.: Tertulijan: Ad Scapulam, cap. 4).
Nemački orijentalista i teolog Ernst Friedrich Karl Rosenmüller (1768.-1835.) smatrao je da Božije ime treba izgovarati Jova (Iovae).
Ukazi tzv. crkvenih otaca ne pokazuju da su oni pouzdano bili upućeni u tačan izgovor Božijeg imena. Tako po Klementu Aleksandrijskom (umro oko 215. g.) taj izgovor glasi ’™±żĹ­ (Iaove) – Jave ('Šarenica', V, 6, prg. 34, 5). Epifaniju Kiparski (oko 315.-403. g.) govoreći protiv sekte arhonata koji su delovali u Palestini i Jermeniji, iznosi da su koristili različita imena koja su pripisivali božanstvu, a pored ostalog i ime Jabe/Jave u značenju 'taj': »...Tżć ĵ (»v ş±v Äżć »ÉµwĽ, Äżć ĵ *» ş±v Äżć Ł±´´±Ň Äżć ĵ »»ą|˝ Äżć ĵ 챲˛É˝v Äżć ĵ 8p Äżć ĵ ´É˝±Ň Äżć ĵ 8±˛s, ...« (Haer. 40, 5) Pripovedajući o harismatiku Josipu, koji je živeo u vreme Konstantina Starijeg, i koji je osnovao crkve u Tiberiji, Diokesareji, Kapernaumu i drugde, Epifanije Kiparski tvrdi da je narod, gledajući znamenja i iscelenja koja je on u Hristovu Slavu izvodio, smatrao da je on u nekom od tajnih skrovišta našao zapis sa (istinskim) Božijim imenom (Haer. 30, 10). Teodoret (393.-460. g.), episkop u Kiru kod Antiohije, takođe poznaje 'božansko ime' 8±˛s (Quaestio in Exodum, XV, 15); u Haereticarum fabularum compendium Teodoreta taj izgovor je takođe Jave, od Iabai. Gnostički tekstovi takođe pominju ime Jave; tako se u 'Tajnoj Jovanovoj knjizi' kaže za sinove glavnog arhonta: »Prvi i drugi [su] Eloim i Jave. Eloim ima lice medveda, a Jave lice mačke.« (NHK, II, 24) 'Eloim' je dakako jedan od greciziranih izgovora hebrejskog naziva 'Elohim'; ako bi sledstveno tome rezonovali i za 'Jave', onda bi 'Jahve' bio hebrejski izgovor za Božije izričito ime. Jeronim u Breviarium in Psalmos (7) poznaje formu Iaho za Božije Ime.
Mercerus (umro 1570. g.) je prvi smatrao da se YHWH treba izgovarati Jahve/Jahvć. Danas se iznalaze i pretpostavljaju svakolika 'rešenja' za čitanje Četveroslovlja, sve do izgovora Jahu-Vahu. Ipak 'rešenje' sa izgovorom 'Jahve' danas su usvojili mnogi biblisti. No u masoretskom tekstu Biblije u Tetragramu nalazimo vokale e/' (ševa), o (holam) i  (qamac), što daje čitanje Jehova – YeHMWH. Posebno je pitanje da li masoreti ovde daju vokale Tetragrama i ukazuju na izgovor 'Jehova'; na takvu potvrdu ne navode punktacije prepozicija spojenih sa Tetragramom (la-, va-, ba-, ka-, me-), koje ne slede hebrejske glasovne zakonitosti, odnosno reč sa aktuelnim prepozicijama trebala bi da se završava sa konsonantom, a ne sa vokalom. Biblisti pak danas smatraju da se u Tetragramu nalaze vokali od reči adonaj (adMnj) i elohim (’aelMh+m); no u Tetragramu nalazimo, preciznije gledano, punktaciju sa ševa simplex, dok se 'adonaj' punktira sa ševa compositum.
Istinsko Božije ime može doći samo kao objava, reč sa Neba, jer Božiji Presto je u Nebu. Božije ime ne može biti izvedeno od neke ljudske reči, kao što to neki pokušavaju uraditi, i ono nema ljudsku etimologiju. Ono se ne može raščlanjivati kao što se npr. grčko ime Bogoljub – Teofil (Theóphilos; lat.: Amadeus) razdeljuje na reči Theós – ‘bog’ i filía – ‘ljubav’.
Jedan od numinosnih naziva za Boga (hebr. ’El, ’Eloha; aram.: ’Elah) kao Svetog Dvojstva, kao Otac-Majka Principa, je i Elohim – ÝŮÔÜĐ (Alef, Lamed, He, Jod i Mem sofit), arameizirano ili grecizirano: Alohim (‘Dvanaestorica’, 64:2.6),. Množinski oblik imenice el – oblik elim, u biblijskim tekstovima označava ‘bogove’ i ‘anđele’. Bog El poznat je i u Ugaritu.
Tako Elohim/Alohim predstavlja i jednu vrstu uzvišenog plurala među Božijim imenima.
Cela Tvorevina od početka svedoči o svetom Polaritetu: »U početku stvori Elohim Nebesa i zemlju« – Ber’ešith bara ’Elohim ’et ha-šamaim, v’eth ha-arec. ('Postanak', 1:1) – Sveto Dvojstvo, Duh Dobrote i Istine, Ljubavi i Pemudrosti, Topline i Svetlosti, stvorio je duhovni i materijalni Univerzum: Nebo i Zemlju.
Bog-Duh je Jedinstvo u Dvojstvu: o tom svetom Polaritetu svedoči cela Božija slika, Tvorevina. Dvojedinstvo znači: Dve Svete Snage, Ljubav i Premudrost, Otac i Majka, deluju kao Jedna Snaga.
I čovek je napravljen po Božijem ustrojstvu: »Na Svoju sliku stvori Elohim čoveka, na sliku Elohima ga stvori, muško i žensko stvori ih.« ('Postanak', 1:27) U Septuaginti: kai. evpoi,hsen o` qeo.j to.n a;nqrwpon katV eivko,na qeou/ evpoi,hsen auvto,n a;rsen kai. qh/lu evpoi,hsen auvtou,j. Po svome zračećem ustrojstvu čovek i čovekova duša su ‘slika’ Elohima, impersonalnog Duha, a po svome liku su slika najviše Manifestacije: Otac-Majka Boga.
Elohim, Kvintesenca, Sveto Suštastvo, Sveto Dvojedinstvo je impersonalni Duh, Sveti Nevidljivi. I to impersonalno Dvojstvo gospodarski je predstavljeno od strane Sin-Kći Boga i Otac-Majka Boga. Dakle, vidimo da se čovek, mikrokosmos, pojavljuje kao prilika manifestovanog Oca (koji je i Sin i Suprug), kao energetsko-konstitutivni odraz impersonalnog Elohima, Struje Ljubavi i Mudrosti. Zato svaki muškarac u sebi od Elohima vidljivo utelovljuje Muški Princip, Ljubav, a nevidljivo, latentno, Princip Majke, Mudrost, Žensko Počelo. Kod žene je to obratno.



r. Da li je Isus bio oženjen?

Prateći izlaganje ‘Evanđelja Savršenog Života’ vidimo da Isus u mladosti biva oženjen sa devojkom Mirjam: »A u osamnaestoj godini svoga /životnog/ veka, Isus se oženi sa Mirjam, devstvenicom iz Judina plemena, sa kojom življaše sedam godina; i ona /potom/ preminu, jer Bog je uze, da bi On mogao poći ka uzvišenim stvarima koje imaše da ostvari, da bi propatio za sinove i kćeri ljudske.« (6:13). Upravo kod starih Judejaca se smatralo da je za muškarca osamnaesta godina bila optimalno podesna za brak: »S pet godina – za Štivo s deset godina – za učenje Mišne, s trinaest – podvrgnut je zapovesti, s petnaest – za učenje Talmuda, s osamnaest – za brak, s devetnaest – u pregnuća, s trideset – u snazi, ...« (‘Poglavlja otaca’, V, 18) – Možemo pretpostaviti da je predaja Isusov brak sa Mirjam, koja je preminula, kasnije predstavila kao brak Isusovog oca Josipa, koji po preminuću žene, u starosti uzima za novu ženu devicu Mariju. Origen u svom 'Tumačenju na Evanđelje po Mateju' iznosi za Josipove sinove: »... Kazuju neki, na osnovu predanja, nađenog u 'Evanđelju po Petru', kao što je naslovljeno, te u 'Jakovljevoj knjizi', da su oni bili Josipovi sinovi od prethodne žene, koja je bila pre Marije.« (X, 17) – Da bi Josipa prikazao kao 'nemoćnog' za biološko-seksualnu reprodukciju sa Marijom, Epifanije Kiparski prenosi stav da je u vreme kada je Marija bila zaručena za njega on imao oko 80 godina života i 6 sinova iza sebe (Haer., 51, 10).
Tokom cele Njegove prosvetiteljske misije u Izraelu pored Isusa nalazimo i preobraćenicu Mariju Magdalenu: ona pomazuje Njegove noge na početku Njegovog puta (11:1-2) i Njegovu glavu na kraju njegovog puta (65:2-5). Posle Isusovog pogreba i sahranjivanja u grobnicu u vrtu Josipa iz Arimateje, Magdalena se upućuje na Njegov grob sa miomirisnim začinima da pomaže i Njegovo položeno telo (84:l).
Marija Magdalena prva vidi Vaskrslog Gospoda, svoga Učitelja i druga (84:10-14).
Kada za večerom Vaskrsli Spasitelj počinje učenicima da objašnjava red Zajednice, Marija prva istupa sa pitanjem (91:2). Gnostički 'Dijalog Spasitelja' Mariju pominje zajedno sa Judom, Tomom i Matejom, prikazuje se kako Spasitelju upućuje pitanja. Ona se ubraja u učenike koji su upućeni u najviše dubine Hristove reči: »Izgovorila je ovo kao žena koja je razumela u potpunosti.« Na osnovu njenih pronicljivih odgovora Hrist za nju zapaža: »Razbistrila si izobilje Onog koji otkriva.« U 'Pistis Sofiji' Isus više puta pohvaljuje i potvrđuje Marijina proinicljiva i izvrsna zapažanja, te ukazuje da je njeno srce Nebeskom Kraljevstvu više predano nego što je to slučaj kod njene braće.
Vazneti Gospod uzima sa sobom u Nebo i Svoju družbenicu Mariju (95:8 ), kao što su nekada pravednici Enoh i Ilija bili preobraženi i uzeti u Oblaku Slave u Nebo, u Kraljevstvo Svetlosti. Po crkvenoj pak predaji, Marija Magdalena je navodno umrla u Efesu, a njeni posmrtni ostaci, po naređenju cara Lava IV (886.-912. g. ne.) preneti su u Carigrad i smešteni u monastir Svetog Lazara.
I koptski gnostički kodeksi iz Nag Hammadija, bez obzira što ne nose snagu relevantnih i pouzdanih dokumentarnih svedočenja, ipak maglovito reflektuju neke predstave koje govore o posebnoj družbeničkoj prisnosti i povezanosti Isusa i Marije Magdalene. Tako se u pseudoepigrafu 'Evanđelje po Filipu' iznosi i sledeće: »[Spasitelj je] voleo Mariju Magdalenu više nego [sve] učenike [i] često je ljubio njene [usne]. Ostali [učenici] su im doši [i] postavili [Mu] zahteve. Rekli su Mu: 'Zašto je voliš više nego sve nas?' – Spasitelj im odgovori: 'Zašto ne volim vas tako kao nju’?« (Vs. 55) – Hrist, Sunce Ljubavi koje sve greje, sve Svoje učenike i sledbenike podjednako je voleo i voli (njegovi miljenici su pak bili oni koji su se pravedničkim življenjem otvarali za Svetlo Ljubavi); međutim sa Marijom Magdalenom, koja mu je vibraciono bila naročito bliska i srodna, od Oca predviđena, Spasitelj je ostvario najprisniju povezanost, imao je najaču duhovno-nadopunjujuću prožetost u Duhu Svetog Jedinstva.
U 'Evanđelju po Mariji Magdaleni' gde se fabularno fingira tobožnji sukob Isusove družbenice i Petra, Hristovom namesniku se pripisuju sledeće reci: »Petar reče Mariji: ‘Sestro, znamo da te je Spasitelj voleo više od ostalih žena. Reci nam reči Spasitelja po kojima Ga pamtiš, koje ti znaš, a mi ih ne znamo, niti smo ih čuli’.« (CB 5:5-6) – Steni izvađenoj iz Velike Stene u usta se stavlja pitanje za Spasitelja: »Je li On, doista, nasamo govorio sa ženom, i to bez našeg znanja? Hoćemo li se okrenuti njoj i slušati je? Da li je nju izabrao naspram nas?« (CB 9:4) – Leviju se pak pripisuju reči kojima osuđuje Petrovu 'preku narav': »Ako ju je Spasitelj učinio dostojnom, ko si ti, doista, da je odbacuješ? Sigurno je Spasitelj izvrsno poznaje! Zato ju je voleo više od nas.« (CB 9:8-9)
Isusova prisna veza sa Marijom Magdalenom pre bi se mogao okarakterisati kao partnerstvo i družbeništvo, nego kao brak. Upravo se tako i u 'Evanđelju po Filipu' predstavlja Isusov spoj sa uzornom ženom Marijom: »Sa Gospodom su uvek išle njih tri: Njegova majka Marija, i njena sestra, i Magdalena koju zovu Njegovom družbenicom« (Vs. 32)
Isusov život obeležavaju dve suprotnosti sa ženske strane: dok za majku ima blagoslovenu i posvećenu Devicu, za najprisniju družbenicu ima onu koja je nekada bila opsednuta bludnica, i iz koje je Isus isterao 7 demona. Magdalena, koja je bila duboko pala u zamku satanskog mamljenja i čulnog opčinjavanja, posle susreta i povezivanja sa Isusom, te svog preobraćenja, postaje živi uzor predane duhovne žene, koja na svom životu potvrđuje Isusove reči da u Božije Kraljevstvo pre ulaze bludnice i carinici koji se kaju, nego fariseji i književnici koji ostaju u učmalosti samodostojnosti i gramzivosti.
Kada se vraća iz pustinje nadvladavši četiri velika iskušenja Gospodara Tame koji vlada svetom uz sedam svoja kneza, Pomazani dobija od majke zlato, tamnjan i smirnu, darove koje su mu negda u detinjstvu doneli istočni magijci; deo smirne Isus daje Mariji Magdaleni (10:2), onoj kojoj ukazuje da joj Sveti Otac-Majka oprašta mnoge grehe, jer je i veliku ljubav imala za svo Božije stvaranje, pa čak i za ribe u moru, a ljubav je ta Sila koja pokriva mnoge grehe i omogušava da se sve negativnosti nadvladaju.
Nepronicljiv čitalac kanoniziriranih evanđelja pomislio bi da su Marija Magdalena (koja je poreklom bila iz Magdale) i Marija iz Betanije, Lazareva i Martina sestra, dve različite osobe, no stvar ne stoji tako. Godine 591. rimski pontif Gregorije I u jednoj svojoj propovedi iznosi: »Verujemo da je žena koju je Luka nazvao grešnicom, a koju je Jovan nazvao Marijom /iz Betanije/, ona Marija iz koje je, prema Marku, isterano sedam demona. A šta ovih sedam demona znače, ako ne sve poroke?« (Hom. 33) – U Betaniji, obližnjem naselju koje je se nalazilo istočno od Jerusalima (56:7), u domu Magdalene, njene sestre Marte i ljubljenog sledbenika Lazara, Isus je često navraćao i zadržavao se (v.: 64:1, 65:1, 67:1, 70:1, 71:1).
Gospod, koji je bio u braku, i sam blagosilja brak u kome su muškarac i žena »savršenom ljubavlju i naklonošću sjedinjeni« ('Dvanaestorica', 92:2) – No On ukazuje da se Bogu, osim u braku, može i van braka služiti, tj. da su neki određeni da ostanu bezbračni radi Kraljevstva Mira: »... Tu su neki bezbračni koji su se iz utrobe majčine tako rodili; i tu su oni koji su od ljudi postali bezbračni; i tu su od onih koji su sami sebe učinili bezbračnima radi Kraljevstva sa Nebesa.« (42:8) – Kod Primusa, umesto 'bezbračni' (grč.: ágamoi) stavljeno je 'uškopljenici', 'evnusi' (eynoýchoi), čime je ispalo da Isus nalaže i podržava telesno sakaćenje; tako, shvativši taj redak doslovno, znameniti bogoslov Origen je sam sebe kastrirao. U tzv. 'Apostolskim pravilima' dobrovoljno uškopljavanje se osuđuje: »Ako je po nasilju ljudi evnuh takav postao, ili su mu muški udovi odsečeni za vreme gonjenja, ili je takav rođen, a dostojan je, neka bude episkop. Koji je sam sebe obezúdio /akrMtriásas/, neka ne bude klerik; jer je samoubica i neprijatelj Božije tvorevine. Ako je neko, budući već klerik, sebe obezúdio, neka se svrgne; jer je ubica sebe samog.« (Pravila 21-23) U 'Oktaviju' se pronicljivo zaključuje: »Zar onaj, ko je odlučio da uškopi sebe, ne vređa Boga? za Koga misli da Ga time umilostivi. Jer ako bi Bogu bili ugodni uškopljenici, On bi ih sam /odmah/ načinio.« (Pogl. 24)
U ranome hrišćanstvu i devstveni posvećeni i bračni posvećeni život imali su značja i svoje pobornike i nosioce (v.: 'Korinćanima', I, 7). Svaki klerik mogao je biti u braku: »Đakoni da budu muževi jedne žene.« ('Timoteju', I, 3:12) – »Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, ...« (I, 3:2) – »... Da po svim gradovima postaviš presbitere, kao što ti zapovedih: ako je ko besprekoran, muž jedne žene, ...« ('Titu', 5-6) 'Apostolska pravila' respektuju bračnost svih klerika; tako se u petom pravilu iznosi: »Episkop, ili presbiter, ili đakon neka ne izgoni svoju ženu pod izgovorom pobožnosti. Ako je otera, neka bude odlučen /od Crkve/, a ako ostane uporan u /tome/, neka bude svrgnut.« Kasnije se pojavljuju sekte koje traže uzdržavanje od braka, odnosno koje zabranjuju ulaženje u brak (npr. enkratiti i hijerakiti), odnosno brak vide kao zlo; institucionalizovana crkva počinje da donosi kanone koji svešteniku, ponajprije episkopu zabranjuju bračni status. Tako se u dvanaesto pravilu Šestog Vaseljenskog sabora izražava zgražavanje nad bračnim sveštenstvom: »Saznali smo i ovo: u Africi, Libiji i po drugim oblastima, neki od ondašnjih bogoljubaznih predstojatelja nastavljaju da žive zajedno sa svojim ženama i nakon što je nad njima obavljeno rukopoloženje, te na taj način postaju predmet sablazni i spoticanja za narod.« U Crkvi Rima uspostavlja se pravilo da oni koji su dostojni rukopoloženja i za đakona i sveštenika, obavezuju se da više neće živeti u braku sa svojim ženama. – Od monaha se takođe traži potpuno bračno udaljavanje, iako je smisao monaštva ne u bezbračnosti, već u udaljavanju, uzdržavanju i pošćenju od sveta. Nikefor Ispovednik ustanovljuje vrlo represivno i besmisleno pravilo za oženjene monahe: »Ako neki monah napusti sveti čin i bude jeo mesa i ženu sebi uzme, pa neće da se vrati /u monastir/, takvog treba podvrgnuti anatemi, te ga na silu opet obući u monašku odoru i zatvoriti ga u monastir.« (Prav. 35) Na saboru u Rimu marta 1074. godine rimokatolički pontif Grgur VII (Hildebrand), započeo je svoju 'reformu' crkve: sveštenicima je zabranjena ženidba, a od već oženjenih sveštenika je zatraženo da otpuste svoje žene, kako bi mogli biti 'istinski' Hristovi vojnici, ecclesia militans. Iako je papin dekret o obaveznom celibatu klerika naišao na veliki otpor u zapadnoj Evropi, njegova implementacija pokazala je se nezadrživom. Zašto je sveštenstvo celibata moglo o Isusu da gradi i pronese sliku samo kao o bezbračnom Čoveku, jasno je iz samog njihovog krnjeg gledanja na svetost i bogougodan život.
Da Isus nikada nije bio u braku, to bi najpre apostol Pavle ukazao u svojim brojnim poslanicama. On nas stalno poziva da se ugledamo na Hrista. Međutim kada govori o prednosti devstvenog bezbračnog života Pavle ne ukazuje na Hrista već poziva da se ugledamo na njega: »A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja.« 'Korinćanima', I, 7:8, v.: 7:40)


s. Da li je i žena mogla biti sveštenik u Hristovoj Crkvi?

Iako je za Apostole i Proroke odredio i izabrao prevashodno muškarce, kao učenike u Svojoj pratnji Gospod je imao i brojne žene. Gideonov zapis ukazuje da je Sveti Jedan dopustio da u Njegovoj Crkvi sveštenoslužitelji, jereji, budu ne samo muškarci već i žene, ukazuje da su i žene mogle Bogu da služe uz oltar: »Kada se Moji učenici okupe u Moje Ime neka izaberu između sebe iskrene i pozdane muškarce i žene, koji će biti služitelji i savetnici u svetim stvarima, ...« ('Dvanaestorica', 93:5) – Sa nastupom Pseudo-Pavla, pojavljuje se vidno nastojanje da se žena u sakralno-kultnom životu svede samo na nemog posmatrača: »Kao u svim crkvama svetih, žene da ćute u crkvama; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i Zakon nalaže.« ('Korinćanima', I, 14:34) – Takvu Zapovest Tora ne sadrži, a još manje istinski Božiji Zakon; treba da ćuti svako, bio on muškarac i žena, koji ne ispunjava Božiji Zakon, jer Božiju Snagu zrači samo onaj ko živi u Svetosti i za Svetost; samo reč ispunjena Svetlom i Ognjem može drugo srce da istinski uputi na Put Života: »Dok se ne očistiš od nečasnih dela, ne govori o Bogu.« ('Sekstove izreke', sent. 356) Čak više, Tora poznaje i suprotne pouke, gde Gospod od Avrahama traži da posluša ženu: »Sve što ti kaže Sara poslušaj, jer će Isaakovo potomstvo tebi ovekovečiti ime.« ('Postanak', 21:12) – Ako je žena mogla da bude prorok, ako je proricala (»A svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju, ...« – 'Korinćanima', I, 11:5), kako je ta proročka služba mogla biti spojena sa 'zapovešću' Pseudo-Pavla da ženi učiteljstvo nije namenjeno: »Žena neka se uči u miru i svakoj pokornosti. Ženi pak ne dopuštam da druge uči, ...« ('Timoteju', I, 2:11-12) U svome spisu 'Protiv Markiona' (V, 8), Tertulijan traljavo pokušava da opravda isključivost Pseudo-Pavla, priznajući pravo ženama da mogu biti Božiji proroci. Markionovi sledbenici su inače dozvoljavali ženama, u prisustvu oglašenih, da vrše svetu tajnu krštenju (Epifanije, haer., 40, 4) – Neke sekte, poput severiana, toliko su daleko odlazile u obezvređivanju žene kao života iz Boga, da su je tretirali kao Satanino delo (Panarion, haer., 45, 2)
Sam 'Novi Zavet', kao i 'Stari Zavet', nam svedoče o tome da su žene bile proroci i videoci, dakle harismatici, Božiji instrumenti. Tako se naprimer za evanđelistu Filipa iz Kesareje kaže: »On je imao četiri kćeri, devojke, koje su prorokovale.« ('Dela', 21:9) – Kad neko proriče, on proriče prevashodno u Božijem Domu, Božijoj Crkvi. To jasno negira Pseudo-Pavla da žena ne može da govori, uči i proriče u Crkvi. – Veliki Božiji prorok bila je Mojsijeva i Aaronova sestra Mirjam, koja je naročito respektovana u prahrišćanskom terapeutskom kultu: »Tada Aaronova sestra, proročica Mirjam, uze bubanj u ruku, a sve žene pridruže joj se s bubnjem u ruci i plešući« ('Izlazak', 15:20) – Isaija prorok je za ženu imao proročicu ('Isaija', 8:3) – U vreme judejskog kralja Jošije, u Jerusalimu je živela proročica Hulda ('Kraljevi', II, 22:14).
U ‘Knjizi Brojeva’ se za sinove i kćeri Zaveta iznosi se: »Ako ko, bilo čovek ili žena, položi nazirejski zavet, te se posveti Jovii, neka se suzdržava od vina i svakoga opojnog pića.« (6:2). – Dakle nazir, posvećenik, je mogla da bude i žena. A istinski naziri bili su i najverniji Božiji sveštenici.


Ako je žena pred Bogom mogla da bude prorok zašto ne bi mogla da bude i sveštenica, kad je pred Bogom proročka služba, kao harismatska služba, puna veća i značajnija od svešteničke oltarske službe (cp.: 'Timoteju', I, 4:14)? Šta je veće: »Dar ili žrtvenik koji osvećuje dar.« ('Matej', 23:19) – U 'Učenju Dvanaestorice Apostola' jasno se ukazuje da prorok, harismatik, može da obavlja i svešteničku službu, kao što je npr. prorok Jovan poput sveštenika krstio u Jordanu: »... Prorocima dozvolite da blagodare koliko hoće.« (10:7) – »... Oni su prvosveštenici /grč.: archiereís/ vaši.« (13:3) – Harismaticu su najčešće upravo i bili sveštenici u Hristovoj Crkvi: »Izaberite sebi episkope i đakone dostojne Gospoda, ljude krotke i nesrebroljubive i istinite i proverene, jer vam oni vrše službu prorokâ i učiteljâ. Nemojte ih, dakle, prenebregavati, jer su oni vaši dostojanstvenici sa prorocima i učiteljima.« (15:1-2)
Iz Pavlovih reči crkvenim časnicima i rukovoditeljima jasno je da su i žene mogle biti presbiteri (sveštenice) i učitelji mladim ženama: »... Starešine da budu trezni, časni, razboriti, zdravi u veri, ljubavi, strpljivosti; starešinice takođe da se vladaju kako to dolikuje svetima, da ne budu opadljive, ne podlegle mnogom vinu, da budu učiteljice dobra, da mogu umudriti mlade žene kako da vole svoje muževe i svoju decu, da budu razborite, časne, dobre domaćice, pokorne svojim muževima, – da se ne huli na reč Božiju.« ('Titu', 2:2-5) – Pomesni Laodikejski sabor (343. g. ne.) zabranjuje žensko presbiterstvo, što pokazuje da je ono imalo korena: »U crkve ne treba postavljati takozvane presbiterke ili predstojnice.« (Prav. 11) – Na Petom Kartaginskom saboru (401. g. ne.) traži se od svetovnih vlasti da se ne uzima, ne zaštićuje ni uzrast ni pol sveštenika koga je episkop osudio, i koji treba da izdrži svoju kaznu, da bude lišen čina ili novčano sankcionisan (prav. 73).
U 'Prvoj poslanici Timoteju' daje se i traženi vrlinski profil najnižeg sveštenstva, đakona i đakonisa: »Đakoni isto tako treba da su časni, ne dvojezični, koji se ne odaju mnogom vinu, ne lakomi na sraman dobitak, koji imaju tajnu vere u čistoj savesti. Pa i ovi da se prvo ispitaju, pa onda da vrše službu – ako su besprekorni. Žene /đakonise/ isto tako da su časne, da ne klevetaju, trezvene, verne u svemu.« (3:9-11) – Halkedonski sabor donosi odredbu i o rukopoloženju žena: »Za đakonisu neka se ne postavlja /= rukopoloži/ ni jedna žena pre nego što navrši četrdeset godina, i to tek nakon marljivog ispitivanja.« (Prav. 15; cp.: 'Timoteju', I, 5:9) Slično utvrđuje i ponavlja i Šesti vaseljenski sabor u svom 15. i 40. pravilu. A u pravilu 48 omogućava da žena koja je, kroz zajedničku saglasnost, razlučena od muža koji će postati episkop, pristupi u monastir i bude postavljena u dostojanstvo đakonise. I 'Apostolske ustanove' govore o rukopoloženju žene za sveštenoslužitelja, od strane episkopa, u prisustvu presbiterske svite, đakonâ i đakonisâ (VIII, 19-20).
Kao široki stožer institucionalizovana Crkva je dosta brzo izbacila žensko svešteno starešinstvo, a žene đakonise je isključila iz sakramenta rukopoloženja. Hipolitovo 'Apostolsko predanje' (prva četvrtina III. stoleća) to jasno ukazuje, govoreći o udovicama, đakonisama: »Nju /episkop/ ne rukopolaže, no ona je označena /tim/ zvanjem. Ako joj je muž odavno preminuo, neka se postavi. /..../ Udovica neka se postavlja samo uz reči /molitve/, i neka se pridruži drugim /udovicama-đakonisama/. Na nju ne treba polagati ruke, jer ona ne vrši prinos i nema liturgijsku službu. Jer, rukopoloženje se vrši za klerike, za liturgijsku službu. A udovica se postavlja za molitvu, koja je /služba/ sviju.« (Prg. 11) One koje je pastva izabrala i označila kao đakonisu, muški episkopi su počeli da odbijaju da je rukopolože. U 19. kanonu Prvog Vaseljenskog sabora se određuje i ukazuje: »O onima, koji su bili pavlikijani, a potom se obratili Katoličanskoj Crkvi, ima važiti odredba, da svi oni, bez razlike, moraju iznova biti kršteni. Ako su koji od njih prethodno pripadali kleru, a nađe se da su besporočnoga i besprekornoga vladanja bili, pošto se iznova krste, neka budu rukopoloženi od episkopa Katoličanske Crkve. Ako se pak pri ispitanju dokaže, da su nedostojni, treba ih svrgnuti. Istim će se ovim načinom postupiti i sa đakonisama, i uošte sa svima koji se nalaze u kleru. A spomenusmo ovde one đakonise, koje su po odeždi takve; te pošto one nemaju nikakvog posvećenja, to mogu se u svemu brojati u svetovnjake /= neklerike/.« - Na Zapadu Drugi Orleanski sabor (553. g. ne.) ukida ženski đakonat (prav. 18). Svoju služiteljsku i rukovoditeljsku ulogu žene su u početku mogle ostvariti samo na Istoku, i tu je se i ženski đakonat nešto duže održao (do XII. stoleća).
Među svoje satrudnike i apostole Pavle ubraja i ženu Juniju (ili Juliju): »Pozdravite Andronika i Juniju, srodnike moje i sapatnike moje u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima, koji i pre mene poverovaše u Hrista.« ('Rimljanima', 16:7) – Crkvi u Rimu Pavle preporučuje sestru Fibu, koja je, svakako kao harismatik, delovala u Crkvi u Kenhreji (16:1) – Kao svoje apostolske saradnike i satrudnike u širenju Evanđelja Pavle navodi i Evodiju i Sintihu ('Filipljanima', 4:2).
U sledbi kvintilianâ, prozvanih i pepuziani, kako ukazuje Epifanije Kiparski, žena je mogla da bude i episkop i presbiter, odnosno po svešteničkom udostojavanju nisu se pravile polne razlike (Panarion, haer. 49, 2; v.: 'Kotva', 78; Avgustin: 'Protiv heresâ', 27).
Jedan od satrudnika apostola Pavla bila je i žena Tekla, koju apokrifna 'Dela' prikazuju preduzimljivim evangelistom. Montanisti su poštovali dve žene-harismatkinje: Prisku i Maksimilu. Pavle u svojoj ‘Prvoj poslanici Korinćanima’ ukazuje: »Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priska sa crkvom u svom domu.« ( 16:19) – Ako je se Korintska crkva sastajala u Priskinom domu, sve navodi na zaključak da je i Priskila svešteno činodejstvovala u svome domu-crkvi. (cp.: ‘Dela’, 18:3.18; ‘Rimljanima’, 16:3; ‘Timoteju’, II, 4:19) – Ako navodno žena nije mogla u Crkvi da podučava, kako je to Priskila sa mužem mogla da podučava Apolosa Aleksandrijskog: »A kad ga čuše Priskila i Akila, uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju.« (‘Dela’, 18:26)
Jedan maloazijski crkveni starešina koji je II stoleću sastavio ‘Pavlova dela’ i svedočio da i žene mogu krštavati, odstranjen je iz Crkve zbog toga. To izveštava Tertulijan u svome spisu ‘O krštenju’ (De baptismo): »Ako se neke žene pozivaju na ‘Pavlova Dela’, netačno tako nazvana – primer Tekle! – kao dokazom da je ženama dopušteno da poučavaju i krštavaju, neka znaju da je azijski sveštenik koji je spis sastavio, nadodajući od svoga Pavlovu ugledu, skinut s položaja, nakon što mu je dokazana krivnja i pošto je priznao da je ono učinio iz ljubavi prema Pavlu.« (XVII, 5)
Tertulijan je inače bio veliki protivnik ženskog sveštenstva: »Ne dozvoljava se ženi da govori u crkvi, niti joj se dozvoljava da podučava, niti da krštava, niti da daje /pričest/, niti da traži za sebe učešće u ma kojoj muškoj funkciji – a o položaju sveštenika da se i ne govori.« (De Virginibus Velandis, 9) – On se inače jako zgražavajuće okomljuje na žensko svešteno-oltarsko služenje kod ‘heretika’: »Te žene heretici – kako su drske! Nema u njima skromnosti; one se usuđuju da podučavaju, da učestvuju u raspravi, da vrše isterivanje zlog duha, da isceljuju i, može biti, čak i da krštavaju.« (De Praescriptione Haereticorum, 41) – Ako žena može da bude prorok, zašto kao harismatik ne bi mogla da krštava, jer Duh Božiji je i Duh proroštva koji se daje kroz svete ljude? Tertulijan je 207. godine pristupio pregalački rigoroznijim montanistima, koji su među harismaticima imali i žene. U svome traktatu De anima s udivljenjem govori o ženi koja je imala profetsko-videlački dar: »Ona priča sa anđelima, a ponekad čak i sa Gospodom; ona i vidi i sluša zagonetne poruke; neka srca razume, te udeljuje pomoć onima kojima je potrebna.« (Cap. 9, 4)
Nasuprot Tertulijanu mnogo bolje upućeniji u mistično i gnostičko hrišćanstvo – Klement Aleksandrijski, ukazuje da u Bogu ne postoji ni muško ni žensko: »... Muškarci i žene su podjednako savršeni i treba da prime isto iskustvo i istu disciplinu. Jer naziv ‘čovečanstvo’ je zajedničko za muškarce i žene; a za nas u Hristu ne postoji ni muško ni žensko.« (‘Vaspitač’, I, 6) – Ako je Bog i muškarca i ženu stvorio kao Svoju sliku (‘Postanak’, 1:27), i ako u Hristu nema ni muškarca ni žene, jasno je da i žena kao sveštenica, apostol, prorok i učitelj može Bogu služiti, biti u službi izgrađivanja Crkve. Zar žene nisu bile uz Apostole kada su najrevnosniji pratioci Hrista Bogočoveka kršteni Ognjenim Duhom ('Dela', 1:14)? Tako su i one ognjeno krunisane od Duha označene kao čuvari i nosioci sveštenih svetotajinskih službi, kao Hristovi kraljevi i jereji. Da žena u Hristovoj Crkvi nije mogla da bude izabrana, naznačena i rukopoložena za sveštenicu, ona ne bi ni primana u Hristovu Crkvu (cp.: Minukije: 'Oktavije', 8, 4; Tatijan: 'Reč protiv Helenâ', 33).


t. Da li postoji 'večni pakao'?

Svaka duša postoji po Bogu, koji je jezgro duše. Preko jezgra duše, Gospod održava dušu i čoveka. Ako bi duša bila u 'večnom paklu', onda bi i deo Boga, jezgro duše, ostao u paklu u večnom prokletstvu, što negira Božiju apsolutnost, Njegovu večnu ljubav, dobrotu i milosrđe. Ovome što je izneto naizgled su suprostavljene evanđelske reči koje se pripisuju Hristu Isusu o Poslednjem Sudu: »I otići će ovi /nemilordni/ u večnu kaznu /kólasin aiMnion/, a pravednici u život večni.« ('Matej', 25:46) – I eminentni bogoslovi poapostolske epohe takođe vidno uče o 'večnom' paklenom ognju, o mučenju u Veke Vekova (eis toýs aíMnas tMn aiMnMn) polazeći od premise da je duša besmrtna; u 'Stradanju Polikarpa Episkopa Smirnskog' za slavne mučenike radi Hristovog Imena iznosi se: »I oganj nečovečnih mučenja beše im hladan. Jer pred očima imahu /cilj/ da izbegnu večni /oganj/ koji se nikad ne gasi.« (2:3, cp.: 11:2) – U svome spisu De spectaculis Tertulijan živo opisuje večne muke osuđenih. Nasuprot njemu Origen uči da će nastupiti vreme apokatastaze (h apo-katástasis), vreme blaženstva kada će Bog i najteže opterećene duše privoleti Svetlu. – Ukoliko bi Bog bio tvorac pakla, onda bi uistinu mogli govoriti o 'večnosti' pakla. No pakleni oganjeni jezici u koji se duša zatapa jeste njena vlastita vatra bezakonja, jeste vatra čovekovog neobuzdanog jezika, ono što je u sebe prihvatao i odašiljao. Energija i vatra bezakonja sa kojom su grešnici živeli i koju su razgorevali, na kraju će dati Ognjeno Jezero u koje će sami biti bačeni. 'Večni' pakao i 'večni' oganj (to pyr to aiMnion) o kome Hrist govori u stvari jeste vekovni, eonski, dugovečni pakao. Starogrčki izraz to aiMn-os (AiMn je sin boga vremena – Hronosa) označava pre svega ‘vek’, ‘epohu’, ‘pokolenje’, a tek potom ‘večnost’ (apó aiMnos) i ono što je večno (ton aiMna). Hebrejski ekvivalent za aiMn je termin šemitta, a latinski aetas, aevum. Eoni su božanski Dani i Noći, vreme Božijeg stvaralačko-održavajućeg Udisanja i Izdisanja. Kao što grčki termin myriákis označava broj 10.000, u smislu ‘velika množina’, tako i izraz ‘eon’ označava konačno ali, sa ljudske tačke gledišta uzeto, veliko vremensko rastojanje. Kako je vreme neodvojivo od prostorne kategorije, to se u starim tekstovima ‘eonom’ često naziva i prolazni zemni svet (cp.: ‘Efescima’, 2:2; ‘Matej’, 13:22), te budući, dolazeći Vek (grč.: ho aiMn méllMn). Pridev aiMnos kada se odnosi na nešto zemaljsko i ljudsko zapravo znači 'dugovečno', 'dugotrajno' (cp.: 'Postanak', 17:13; 'Izlazak', 12:17, 40:15; 'Isaija', 30:14; 'Jeremija', 17:4; 'Mihej', 7:18; 'Baruh', 4:35; 'Filemonu', 15). Oni u kojima je se ugasio Božiji Oganj Života koji spaljuje laž i zlo, u kojima je se razgoreo oganj opačine, oni se i bacaju u Oganj vekovnog mučenja i ispaštanja. Kada se duša u Hristovoj Krvi očisti od greha, od vezanosti za trošno i zemno, ona stiče život večni (zMn aiMnion),život vekovni, život u i kroz sve eone, život večni.
Duši bačenoj u pakleni plamen ostaju dve mogućnosti, dva izlaza: ili da otplati i okaje svoje grehe i izađe iz Pakla, ili ili da se rastoči, sagori; iz tvrdokorne duše, koja ni u najdubljem ispaštanju nije htela da vidi i prizna svoje grehe, Bog će morati da povuče Svoju održavajuću iskru, da je prepusti rastakanju u plamenu greha, odnosno u krajnoj instanci rastakanju u Eterični Dah, iz koga je i nastala, podignuta. U 'Psalmima' se ukazuje za Božije okorele neprijatelje: »Kao što iščezava dim, da iščeznu: kao što se pred licem ognja topi vosak, tako da poginu grešnici od Lica Božijeg.« (68:3) – Ako je duša stvaralački uzeta iz Božijeg Daha, i ako nipošto ne želi da se preda Božijem Dahu, Božiji Dah će se na kraju povući iz nje. Kada duša potpuno odbije da preuzima i isporučuje Božije Svetlo, kada potpuno odbija Hristovo Otkupljenje, onda se i gubi svrha postojanja svetlog jezgra u duši. Bog takvu dušu neće večno održavati, niti će je večno držati u Tami. One duše koje su tako dugo podizale svoj rog protiv Neba i nastojale urušiti, srušiti i rastočiti Nebo i Božije Stvaranje, one će na kraju i same sebe rastočiti. U 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' Gospod iznosi da neće tugovati nad onima koji su se ugasili nezasito sijajući u grešnom životu: »Et non contristabor super multitudinem eorum qui perierunt, ipsi enim sunt qui vapori nunc adsimilati sunt et flammae ac fumo adaequati sunt et exarserunt et ferverunt et extincti sunt.« (7:61)
Bog dakako želi da se svi ljudi i duše nađu Put u Život i Istinu: »Nije Meni do smrti bezbožnikove, nego da se odvrati od zloga puta svojega i da živi. Obratite se, dakle, obratite od zloga puta svojega! Zašto da umrete, dome Izraelov.« ('Ezekiel', 33:11, v.: 18:31-32; 'Matej', 18:14) – Pišući Timoteju apostol Pavle ukazuje da Bog »hoće da se svi ljudi spasu i da dođu do poznanja istine.« (I, 2:3-4) Ako se neki od porobljenih ne budu spasili, u smislu da uđu u Nebo i izađu iz Pakla, spasiće se u tom smislu što će se izbaviti vekovnog trpljenja muka, tako što će se rastočiti njihove duše, tako što će potpuno sagoreti. Duše koje nisu htela da sagore nečistotu u Božijem Plamenu, sagoreće u plamenu vlastitog greha. – Patnja dakako nije tu da bi preko nje bili večno kažnjavani, već da bi ponajprije učili i naučili potrebne lekcije u životnoj školi, i da bi preko patnje priklonili Istini. Ako neko ni u najvećoj, paklenoj muci nije spreman da uči i da se menja, besmisleno je da, nakon što uveliko oduži patnje koje je naneo drugima, da se i dalje održava u kazni. Kažnjavanje radi samog kažnjavanja ne postoji kod milostivog Gospoda. Zašto bi večno trebao goreti i onaj kome smo oprostili njegove grehe prema nama? U Besedi na Gori Hrist ukazuje: »Nećeš izići odande /– iz Tamnice/ dok ne platiš i poslednji kondrant.« ('Matej', 5:26). Gospod dakle ne kaže: ostaćeš u paklenoj Tamnici večno, već izići ćeš iz nje tek nakon što otplatiš, odužiš svoje grehe. Prorok Mihej ukazuje za Gospoda: »... Ne ustraje doveka u Svome Gnevu, nego uživa u pomilovanju.« (7:18) – No kada čovek greši hotimično, obesno i svesno, kada greši protiv Duha Istine, za te grehe naravno ne treba očekivati oproštaj i pomilovanje; njih će morati oduživati i nositi do poslednje pare, do kraja.
Hrist Pastir poslat je od Oca da omogući Otkupljenje iz duhovne smrti i poslednjoj zalutaloj ovci, da svakome pomogne da nađe Put Istinskog Života. Bog, dakle svakoj duši pruža ruku, no svaka duša nije spremna da prihvati susretljivi Božiji poziv. Bog nastoji svaku dušu da privoli spasenju, no pod teretom greha i u dubokoj udaljenosti od Božije milosti u Tamnici grehe, mnoge duše neće prihvatiti svoju kaznu, i gorko će optuživati Boga za ambis u koji su dospele i u koji su se svezale. Umesto zahvalnošću, one će hulom odgovoriti, i tako greh na greh gomilati. I za duše tih ljudi neće biti drugog izlaza, osim izlaza potpunog rastakanja. – Tačno je da apostol Pavle kaže da će u Hristu »svi oživeti, ali svaki o svom redu, ...« ('Korinćanima', I, 15:22-23) Oživeće svi koji prihvate Božiju Ruku Spasenja, oživeće sa Hristom i po Hristu Otkupitelju. Bog hoće svaku dušu privoleti Svetlu; no svaka duša nije otvorena da prihvati Svetlo Ljubavi i Preporoda. Ako imamo slobodu izbora, slobodu volje da odstupimo od Boga, imamo i slobodu izbora da se opredelimo za Boga i vratimo se Bogu. No teret nepreglednog greha urušava potpuno dobru volju u čoveku, i Bog tada više nema mogućnosti da čoveka koji je potpuno odvratio svoje lice od Njega privoli Istini i Dobru.
Učenje paganizirane Crkve o 'večnim mukama' i 'večnom paklu' pogotovo paradoksalno doima zato što ona ne priznaje reinkarnaciju i brojne zemaljske živote duše. Nezamislivo je da kratkoročni život na Zemlji odredi konačnu sudbinu duše koja je došla iz Neba. Crkveni dogmatičari tradicionalističke Crkve uče i da posle smrti tela za dušu nema pokajanja; dakle, ako je neko umro u grehu, on je time osuđen na 'večnu muku'. Ruski pravoslavni mislilac Jovan Kronštatski (1829.-1908. g.) u svome Dnevniku (naslovljenom kao 'Moj život u Hristu') tako naznačuje, da kao što neočišćen dnevni greh prati dušu u snu, tako je i neočišćen životni ovostrani greh večno prati u onostranom: »Pretpostavimo sada da čoveka, koji je otišao na spavanje sa nekim grehom, zadesi noću smrt; nije li očigledno da će mu duša otići u onaj vek u mučenju. Pa, pošto nakon smrti nema pokajanja, onda će se i tamo mučiti, zavisno od veličine svojih grehova.« – No ako posle smrti tela 'nema' pokajanja i praštanja, onda ima mogućnosti oduživanja greha. A da ima pokajanja i u Onostranom, pokazuje sam Hrist, koji je Evanđelje (čiji je stožer poziv na pokajanje i preumljenje) doneo i objavio i onima u Hadu: »... I mrtvima je objavljeno Evanđelje, ...« ('Petar', I, 4: 6, v.: I, 3:19)
Vatra nevolja i vatra ispaštanja je tu da bude u službi našeg pročišćenja: »A nepokoran će kroz mnoge vatre biti pročišćen; a oni koji ostanu trdokorni silaziće i propadaće večno.« ('Dvanaestorica', 46:25; cp.: 'Korinćanima', I, 3:15) – U 'Evanđelju Savršenog Života' nalazimo jednu sasvim trezvenu i razumnu eshatologiju, koja upozorava na strahote vekovnih muka za teško opterećene tvrdokorne duše, koja odriče mogućnost da se pakleni Dani i ledene Noći za utamničenu dušu mogu večno smenjivati: »Kao što se kukolj sabire i ognjem sažiže, tako će biti i na svršetku svetu. Poslaće Sin Čovečiji Svoje anđele, i oni će pokupiti iz Njegovog Kraljevstva sve sablazni, i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu; i koji se ne očiste, biće izjedeni sasvim.« (40:7, v.: 67:15) – U priči o bogatašu i sirotome Lazaru Gospod ukazuje da osuđeni ne mogu napustiti svoju Tamnicu »dok se njihovo vreme /otplaćivanja/ ne ispuni’.« (47:14)



u. Da li odojčad treba posvećivati ili krštavati?
Krštavati u Isusovo Ime ili u ime Trojstva?

'Evanđelje Savršenog Života' poznaje dvanaest sakramenata, dvanaest svetih simbola i misterija (96:21): posvećenje odojčadi, blagosiljanje dece koja počinju da razlikuju dobro od zla, krštenje i zavetovanje posvećenih, perfekciono pomazanje posvećenih (koje treba razlikovati od kliničkog pomazanja), bračni savez i zavet, svetu žrtvu, ispovedno-pokajničko razrešenje greha, hirotonijske misterije i prinos tamjana. Od roditelja koji su svoj život posvetili Bog, Duhu Života, koji su u inkarnaciju privukli srodnu dušu, Gospod traži da svoje novorođenče, osmog dana od njegovog rođenja, posvete Njemu: »Neka dete od osam dana bude pokazano Otac-Majka Bogu, Koji je u Nebu, uz molitvu i zahvaljivanje; i neka mu bude dano ime od strane njegovih roditelja, i neka ga presbiter poškropi čistom vodom, onako kako je to zapisano u ‘Prorocima’.« (91:6) Gregorije Bogoslov, koji je se krstio kao tridesetogodišnjak, krštenje deteta vidi kao njegovo posvećenje: »Imaš li malo dete? Neka se njime ne donosi zlo, neka se od mladosti osveti i od malih nogu bude posvećen Bogu.« ('Besede', 40, 16) – Po Mojsijevom Zakoniku, osmog dana po rođenju, muško novorođenče je obrezivano ('Levitska', 12:3); tada mu je i najčešće davano ime. U starom Izraelu. obrezanje polnog uda, postalo je znak pripadnosti Bogu. Izraelci su taj čin preuzeli od Egipćana, baš kao što su to učinili i neki drugi drevni narodi: »Feničani i Sirijci iz Palestine slažu se u tome da su to naučili od Egipćana, ...« (Herodot, II, 104), Dakako da Bog, ni od dece ni od odraslih, ne traži nikakvo ritualno prolivanje krvi, nikakvo obrezanje tela, već obrezanje srca, duha ('Jeremija', 4:4, 9:25-16; 'Rimljanima' 2:28-29; ). Od sakramenta beskrvnog posvećenja muške i ženske odojčadi, stari Jevreji su napravili obred koji nema istinsku duhovnu dimenziju, već prevashodno socijalnu-plemensku i medicinsko-preventivnu (cp. Herodot, II, 37). I u ranoj Crkvi bilo je judeo-hrišćana koji su insistirali na obrezanju onih koji stupaju u Hristovu Lađu ('Dela', 15:1-34; 'Galatima', 2:2.6). Apostol Pavle se okreće protiv nakaradne i nepotrebne tradicionalnosti: »Čuvajte se 'pasa', čuvajte se zlih radnika, čuvajte se sakaćenja. Mi smo, naime, obrezanje, mi koji Duhom Božijim služimo, Hristom Isusom se hvalimo i ne uzdamo se u telo.« ('Filipljanima', 2:2-3)
I u institucionalizovanom hrišćanstvu sakrament posvećivanja odojčadi, posvećujuće obrezanje, je pretvoren u manipulativni ritual, u kome se dete umesto Bogu, krštenjem posvećuje Instituciji. sa čijim uzdama mora kasati kroz život. Odojčad se počinje krštavati, naglašeno na Zapadu, uz obrazloženje da se time dete čisti od 'istočnog greha', od greha nasleđenog od Adama. Svako po utelovljujućoj duši nasleđuje svoj greh, a trošno i slabo telo nasleđuje sklonost ka grešenju, prirodu sklonu grešenju: »Svako će, naime, nositi svoje breme.« ('Galatima', 6:5) Krštenje deteta, koje ne može da primi svetu pouku, je tako besmislen i nakaradan čin. Pomesni Kartaginski sabor (419. g. ne.) ustaje protiv Pelagijeve misli da deca nisu nasledila prvorodni greh, koji nije plod prirode već slobodne volje: »Oni koji odbacuju potrebu krštavanja male dece i novorođenčadi, ili kazuju da se ona krštavaju radi opraštanja greha, ali da od praroditeljskog Adamovog greha ništa na sebi nemaju što bi trebalo oprati banjom ponovnog rođenja, neka je anatema.« (Prav. 124) Niko tuđi greh ne može naslediti; pa time ni Adamov greh, ni greh svojih roditelja: »Svako će umreti zbog vlastite krivice. I onome koji bude jeo kiselo grožđe zubi će trnuti. « (‘Jeremija’, 30:30)
Krštenje deteta ne štiti dete od pravljenja budućih grehova; čak više, kao nepodučeno, ono će kroz život napraviti mnoštvo teških i za dušu porobljujućih grehova. Neomanihejci pavlikani, iz kojih su nastali bogubili i katari, pored niza crkvenih sakramenata odbacivali su i krštavanje dece. – Severnoafrički episkop (Ruspe) Fulgentije (Fulgentius, 467.-533. g. ne.), uči da i malene bebe koje su umrle nekrštene, moraju biti kažnjene večnim paklenim ognjem, jer su nasledile (krštenjem neočišćen) prvobitni greh, po svom telesnom začeću i rođenju. Učenje da se krštenjem deca čiste od nasleđenih grehova, gotovo jednako je pogrešno kao i učenje da treba čekati starost i samrtničku bolest, da bi se tek onda na postelji krstili. Ubeđenje da krštenje vodom samo po sebi čisti i oslobađa dušu, povuklo je kod sveštenstva zabludu i nakaradnu praksu koja je tražila da se čak i mrtvaci krštavaju, kako bi navodno time izbegli pakao; sabor u Hiponu iz 393. g. tu praksu proglašava nevažećom i nepotrebnom: »... Ne treba krštavati one koji su umrli.« ('Zbornik pravila Afričke crkve', prav. 54) Krštenje čoveka ne zavisi od toga da li je on mladić, tridesetogodišnjak ili oronuli starac, već od toga koliko je duhovno poučen i opredeljen za život u Hristu, koliko živi u pokori i Svetosti. – Aleksandrijski episkop Aleksandar dopušta da se na samrti krsti čak i čovek opsednut zlim duhom (prav. 2), što sve ukazuje i na duhovnu bespomoćnost i zabludelost profanisane Crkve.
One koje je krstio u Jordanu Jovan Preteče je pozivao na pokajanje, preumljenje: »Pokajte se, jer se približilo Kraljevstvo Nebesko. /.../ Donesite, dakle, rod dostojan pokajanja.« ('Matej', 3:2.8) Samo onaj ko spoznaje svoje grehe i odriče ih se, ko se kaje i moli za oproštaj, ko ispravlja svoje grehe i počinje zakonito da živi, ko umire satanskom svetu i počinje u Bogu da živi, može biti kršten, uronjen u posvećenu vodu nanovorođenja, vodu razlaza. Teatralno i formalno ispovedanje iskrivljenog simbola vere od strane ispitanika nije dovoljno da se neko krsti i uvede u Hristovu Crkvu. Pošto se Duh Istine ne da lagati, površno krštenje ne prati i istinsko posvećenje, silazak i ispunjavanje krštenoga od strane Duha Svetoga. 'Dela Apostolska' nam tako navode slučaj Samarjana koji su čuli Hristovu reč i bili kršteni vodom ovoga sveta ali ne i Duhom Nebeskim: »... Ni na jednog od njih ne beše sišao /Duh Sveti/, nego su bili samo kršteni u Ime Gospoda Isusa. Tada /Apostoli/ staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga.« (8:16-17) – Revnosnome Hermi Duh ukazuje da samo krštenje nije dovoljno za spasenje, već neprestana borba za bogougodan život, požrtvovano pregalaštvo kojim se zadržava, održava i povećava Božanska Sila u duši: »Ako, dakle Ime /Gospodnje/ nosiš, a ne nosiš Silu Njegovu, uzalud će biti nošenje Imena Njegovog.« ('Pastir', prg. 90)
Odojče, koje ne razlikuje dobro od zla, dakako, kao takvo, ne može svesno okajati svoje duševne grehe koje je donelo sa sobom u zemaljsko telo, niti može razumeti Hristovu reč koja joj se saopšta jezikom mesa. Svojim slušateljima među Judejcima apostol Petar naznačuje: »Pokajte se i neka se svako od vas krsti u Ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga.« ('Dela', 2:38) Svakako da ni dete, koje ne može poukom da primi i prihvati Hristovu reč, ne može ni biti prepušteno krštenju. U 'Apostolskom predanju' Hipolita Rimskog svedoči se za krštenjsko sakramentalno zastranjivanje u nedeljno jutro: »... Krštavaju se najpre deca. Oni koji mogu odgovarati za sebe, oni govore. A za one koji to ne mogu, za njih govore roditelji njihovi, ili neko iz njihovog roda. Potom se krštavaju muškarci, a potom žene, nakon što sve raspletu svoje kose i pošto sa sebe skinu svoje nakite.« (Prg. 21) Krštavani su triput pognjurivani, pogružavani, dosta obnaženi, u vodi nad kojom je najpre izgovorena molitva, koja je osvećena. A kad bi izišli iz vode, banje preporađanja ('Titu', 3:5), bili bi od strane presbitera i episkopa pomazani osvećenim uljem. (To jedino nije bila praksa u drevnosirijskoj tradiciji.) Umesto da posle krštenja polože zavet vernosti Hristu Istinitome, neofiti su (na Istoku) pomazivani, a pomazanje je visoka tajna koja se ne daje neofitima već samo onima koji su najdublje ispunjeni Božijim Sjajem, Uljem Života, Duhom Istine i Razumevanja. Lutajuća Crkva čak je uvela i pretkrštenjsko pomazanje, na koje ukazuje Serapion Tmuetski (IV stoleće) u svojem 'Molitveniku'. – I takozvana 'Apostolska pravila' preferiraju trikratno pognjurenje i pogružavanje krštavanoga, odnosno osuđuju krštenje sa jednim pognjurenjem, što pokazuje da je u Crkvi neko i njega praktikovao, naprimer evnomijani (Sokrat: 'Historija Crkve'. V, 24): »Ako neki episkop, ili presbiter, ne učini u jednom tajinstvu /krštenja/ tri pognjurenja /grč.: baptísmata/, nego jedno pognjurenje koje se vrši u smrt Gospodnju, neka bude svrgnut. Jer Gospod nije rekao: "U Moju smrt krstite", ...« (Prav. 50) Ovakav pogled najbolje pobija ukaz apostola Pavla u 'Poslanici Rimljanima, u kojem on naglašava da je krštenje čin sakralnog podražavanja Hristove Smrti: »Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih Očevom Slavom, i mi na isti način živeli novim životom. Jer kad smo srasli sa slikom Njegove Smrti, onda ćemo srasti i sa slikom Njegovog Vaskrsenja.« (6:3-5) – Ako krštenjem srastamo sa slikom Hristove Smrti i dobijamo zalog Vaskrsenja, to se možemo krštavati samo u Hristovo Ime, u Ime Hrista Raspetoga, Pogrebenoga i Vaskrsloga. – Kao što je u II stoleću počela nakaradna praksa krštavanja dece, tako se tada počinje susretati i trostruko krštavanje oblivanjem ili pognjurivanjem: »I tako biva pognjuren treći put.« (‘Apostolsko predanje, prg. 21) A pomazanje maslinovim uljem, sa kojim treba da se zadobije punina Blagodati duhovnog ukrepljenja i uzrastanja je komplementarno nadovezano na krštenje u vodi, prilikom koga se poučeni tajanstveno rađa za sveti život, iako bi taj sakrament, kako smo već rekli, trebao da usledi tek posle dužeg vremena osvedočenog zakonitog življenja krštenog u Duhu Darovatelju, Duhu Pomazaničkog Sjaja, kada se na njemu pokažu duhovni darovi: »... Bog je Ona Koji nas utvrđuje s vama u Hristu, i Koji nas pomaza, Koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša.« (‘Korinćanima’, II, 1:21-22) Prorok Isaija, koji je pomazan Duhom kada je se služiteljski predao Gospodu, svedoči za sebe: »Duh Gospoda Jove je na meni, jer me Jova pomaza, ...« ('Isaija', 61:1) Tertulijan hrismu (grč.: to chrísma = 'ulje', 'mast'), pomazanje posle krštenja hoće predstaviti drevnim i autentičnim hrišćanskim sakralnim običajem: »Izašavši iz banje krštenja, pomazujemo se blagoslovenim pomazanjem, po drevnom obredu, kao što se obično vršilo pomazivanje nad sveštenstvom uljem iz roga ...« (O krštenju’, prg. 8) Pomazanje posle krštenja brani i Kiprijan Kartaginski: »Onaj ko se krstio mora da bude i pomazan, kako bi primio hrismu, odnosno pomazanje, kako bi mogao biti pomazanik Božiji i i Hristovu blagodat imati u sebi.« (Ep. 70, 23) Zato što je sveštenik po rukopolaganju bio pomazivan, neupućeni crkvenjaci su smatrali da trebaju uvesti pravilo da i neofit po krštenju treba biti pomazan.
Istinski krstitelj, mogao je biti samo onaj koji je bio ispunjen Duhom Svetim, u kome je proradio »izvor vode koji uvire u večni život«, ('Jovan', 4:14), iz čije duše je potekla reka žive vode (7:38), dakle oni koji stoje i napajaju se na Izvoru Života.
Krštenje vodom su, inače, praktikovali mnogi drevni kultovi, pored ostalog Izidin i Mitrin kult (Tertulijan, 'O krštenju', prg. 5)
Kada je uvedeno krštavanje odojčadi i dece, ona su najpre, kao i odrasli, krštavana u bazenima za odrasle. Tako Bordoanski hodočasnik u 'Putovanju do Jerusalima' (333. g. ne.) ukazuje za krstionicu impresivnog golgotskog sakralnog zdanja, Konstantinove bazilike zvane Martirijum: »... Na jednoj strani ima rezervoara iz kojih voda izlazi a iza bazen za krštavanje dece.« (Prg. 594)
Origen je smatrao da krštavanje dece ishodi iz 'apostolske tradicije'. I Kiprijan, koji nije priznavao heretička krštavanja (odraslih), kako vidimo, govori u prilog krštavanja dece (Pismo 59). Tertulijan pak ističe da, za spasenje, nije potrebno krštavati sasvim malu decu, već samo ona koja su sposobna da poznaju Hrista i Njegovu Reč ('O krštenju', 18). Krštavajući odojčad zaslepljena i indoktrinišuća Crkva je najbolje pokazala da njoj ne treba poučen i istinski prosvećen vernik i služitelj Hristu Bogu, već slepi i ropski podanik, koji će se slagati sa svime što ona formuliše, naloži i zatraži. Novozavetni tekstovi, koji govore puno o krštavanju, nigde ne spominju krštavanje male dece. U 'Delima apostolskim' se spominje da je bio kršten dom Lidije, prodavačice purpura iz grada Tijatire (16:15), te dom tamničara u Filipima (16:31-33). Naravno, u tim porodicama u Hristovo Ime nisu bila krštena i mala deca koja nisu mogla da razumu propoved o Hristu.
Dok se posvećenje odojčadi iskazuje oblivanjem, izlivanjem vode na čelo deteta, odnosno škropljenjem, dotle se krštenje odrasle jedinke ostvaruje njenim potapanjem, pogruženjem u vodu, koje označava umiranje sa Hristom, umiranje grešnom svetu. Za takvo uronjavanje u vode razlaza potrebno je naravno da krstitelju i krštavanome na raspolaganju stoji veća količina vode (mada količina vode nije od presudnog značaja za dejstvo i upliv Božanske blagodati): »... Jovan je krštavao u Enonu kraj Salima, jer je tamo bilo mnogo vode.« ('Jovan', 3:23) – Za krštenje Etiopljanina od strane Filipa apostola ukazuje se: »... Obojica siđoše u vodu, Filip i uškopljenik, i krsti ga.« ('Dela', 8:38) Freske u rimskim katakombama pokazuju da je u poapostolskom hrišćanstvu krštenje obavljano i upotrebom manje količine vode, odnosno oblivanjem. Oni koji olako upotrebljavaju (u starogrčkom jeziku višeznačnu) reč 'krštenje' (grč.: to báptisma, lat.: baptiso, baptisimo) najčešće nemaju tačnu i jasnu predstavu o tome šta se prilikom istinskog krštenja obavlja niti poznaju mistagošku dimenziju svetog krštenja. Oblivanje tela pokajničkim suzama i vlastitom krvlju, kroz mučeničko stradanje za Hristovu Slavu, takođe predstavlja i daje tajnu krštenja koja napaja i opravdava Duhom Svetim, i otvara Nebo ('Korinćanima', I, 12:13; 'Apostolsko predanje', prg. 19; Gregorije Bogoslov: 'Besede', 39, 9).
Rastrzana Crkva dopuštala je i oblivajuće ili kropljeće kliničko krštenje, krštenje na bolesničkoj postelji onih koji su se bojali da umru nekršteni: »Ako neko, bolujući, bude kršten, ne može biti uzveden u čin presbitera, jer njegova vera nije od slobodne volje, već iz nužde. Osim možda zbog njegove posle toga /pokazane/ dobrodetelji i vere, i usled nemanja ljudi /za sveštenike/.« (Pomesni Neokesarejski sabor, prav. 12) I episkop Kiprijan Kartaginski u svom Pismu Magnusu (Pismo 76, po drugom brojanju 69) odobrava krštavanje oblivanjem onih koji su u bolesti i nemoći: »Da li ih treba smatrati pravim hrišćanima, njih koji su vodom spasenja ne pogruženi /lat.: loti/ nego poškropljeni/poliveni /perfusi/. /.../ Gde je vera puna i celosna, i davaoca i primaoca krštenja, tu izlivanja Božanskih darova ne mogu biti umanjena. /.../ Kod tajne spasenja ne spira se nečistota grehova kao kod telesnog pranja; tu nema potrebe za bazenom, koji služi za kupanje i očišćenje tela. Verujući je na drugi način iznutra opran, jer drugačije je duša ljudska zaslugom vere očišćena. /.../ Niko ne treba da se zbunjuje zbog toga što su bolesni samo obliveni ili poškropljeni vodom, kada oni primaju Božansku blagodat.« – Umesto krštenja na postelji bolujućeg vernika, dakako je puno ispravnije da se nad njim prevashodno izvrši kliničko pomazanje, kao što uči i apostol Jakov u svojoj Poslanici: »Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u Ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni.« (5:14-16) U 'Životu otaca egipatskih monaha' ukazuje se za isceliteljske moći tebaitskog podvižnika Jovana: »... Blaženi Jovan nije javno vršio iscelenja, nego je davao /blagosloveno/ ulje kojim je isceljivao vrlo mnoge bolesnike.« (Pogl. 1)
Možemo reći i zapaziti da je u Crkvi dosta brzo došlo do velikog izvitoperavanja svetog tajinstva krštenja; umesto u Hristovo Ime (™pĆ tů ŃnŇmati 'Ihsoŕ Cristoŕ), počelo je da se krsti u Ime Oca, Sina i Duha Svetoga (cp.: Justin: 'Apologija', I, 61), a ako se krstimo – onda se krstimo u podobije Hristovog Stradanja i Vaskrsenja ('Rimljanima', 6:5). Odstupnici i heretici pepuzijani koji su hulno prilagali ime Utešitelja Montanu i Priskili, krstili su u Ime Oca, i Sina i Montana i Priskilu. Umesto jednog uronjavanja, počela su tri da se praktikuju u otuđenoj Crkvi (kao da tri pogružavanja navodno znamenuju tri dana Isusovog pogrebenja), i na kraju samo pogružavanje u vodu je katkad zamenjeno oblivanjem vodom glave, onako kako se postupa pri posvećivanju odojčadi: »... Krštavajte u Ime Oca i Sina i Duha Svetoga u tekućoj vodi. Ako li nemaš tekuću vodu, krštavaj u drugoj /vodi, u stajaćoj vodi krstionice/. Ako ne možeš u hladnoj, onda u toploj /krštavaj/. A ako ni jedne ni druge nemaš, onda izlij vodu na glavu /krštavanoga/ tri puta: u Ime Oca, i Sina, i Duha Svetoga. A pre krštenja, neka prethodno poste krstitelj i krštavani, i ako neki drugi mogu. A krštavanome ćeš zapovediti da posti jedan ili dva dana ranije.« ('Didahe', 7:1-4) Istinski Hristov učenik pre krštenja nije trebao da dan-dva drži neki provizorni post (od zaklanoga), već da se temeljno i potpuno posveti zakonitoj biljnoj ishrani. Po Eusebijevoj 'Historiji Crkve' Hrist ne traži od Svojih učenika krštavanje u Ime Trojstva: »Idite, poučite sve narode u Ime Moje.« (III, 5, 2)
Po 'Protoevanđelju' Gospod je tražio i savetovao da Njegov sledbenik kao ispitanik i kateheta (poučavani, oglašeni) provede nekih sedam godina, odnosno dok ne izuči neki zakoniti zanat i potpuno se opredeli za Put Života (91:9). Dakako, onaj ko je mogao ranije da uzraste na Put Premudrosti, mogao je i ranije da bude kršten; svakako, u istinskom hrišćanstvu niko nije mogao 'odmah', pošto bi čuo reč o Hristu, da bude kršten, kao što to hoće izložiti neki sakralni tekstovi. Egerija svedoči da su krajem IV stoleća u Jerusalemu katehumeni od strane episkopa pred pashalno krštenje poučavani bukvalnom i duhovnom smislu Zakona tokom sedam sedmica (Peregrinatio ad Loca Sancta 46, 2-6) Po 'Zaveštanju' i 'Apostolskom predanju' oglašeni, poučavani u veri, ispitivan je pre krštenja tri godine: »Katehumeni neka slušaju reč /pouke/ tokom tri godina. Ali, ako je neko revnostan i valjano usrdan za /Hristovu/ stvar, neka ne određuje vreme, nego sudite samo po načinu /njegovog/ života. /.../ Kada se izaberu oni koji će primiti krštenje, onda se ispituje njihov život, da li su čestito živeli dok su bili katehumeni.« (Prgi. 17 i 20) – I kod esena period ispitivanja učenika, pre nego što bi ovaj uzeo udela u zajedničkoj trpezi, trajao je tri godine, po svedočenju Josipa Flavija, velikog udivljenika esenske sledbe, koji je i sam kod pustinjaka Banusa (Banaa) proveo tri godine: »Ako neko želi da bude primljen u sledbu, ne prima se odmah, nego mora jednu godinu da živi izvan reda istim životom kojim i pripadnici, a pre toga daje mu se sekirica, spomenuta pregača i bela odežda. Ako je u tom vremenu izdržao ispitaništvo, onda se za jedan stupanj približava Zajednici – čisti se vodom osvećenja, ali ne sudeluje pri zajedničkom obedu. Pošto pokaže svoju rešenost, u sledeće dve godine ispituje mu se narav, pa ako se i u tome pokaže dostojan, prima se u Zajednicu. Ali pre nego što sme da pristupi zajedničkom obedu starešinama mora da položi zavet da će Boga poštovati, svoje dužnosti prema ljudima ostvarivati, da nikome neće štetu nanositi, ni sam po sebi ni po naređenju, da će nepravedne uvek mrzeti, a pravednima pomagati, da će svakome biti veran a naročito /duhovnim/ vlastima, jer niko nema vlasti ako ne od Boga.« (II, 8, 7) – Paganizirana i proselitski nastrojena Crkva je relativno brzo skratila ispitanički staž, pogotovo kada je bilo u njenom interesu da što pre zadobije neke koji su bili pripadnici različitih hrišćanskih sekti i raskolničkih frakcija: »... Sve te, kada žele da budu priključeni pravoverju, primamo kao neznabošce: prvoga dana ih činimo hrišćanima, drugoga dana oglašenima, trećega dana ih zaklinjemo trikratnim duvanjem u lice i u uši. Tako oglašene, zadržavamo ih u /za njih posebno namenjenom mestu u/ hramu, a zatim krštavamo.« (Šesti vaseljenski sabor, prav. 95) Ishitrena krštenja laika i prenagljena rukopolaganja klerika (nekad je episkop postaljan bez da je prešao stupanj đakona i presbitera) samo su doprinosila duhovnom slabljenju Crkve, jer gde se Laž useljuje tu se Duh izgoni; Kiprijan Kartaginski oko 251. g. ne. razotkriva ishitrena i neregularna postavljanja jereja: »... Dolaze oni koji se bez božanske volje postavljaju za nastojatelje kod nerazboritih pristalica. Postavljaju se za predstojatelje bez ikakvog zakonitog rukopoloženja. Prisvajaju sebi zvanje episkopa, iako im episkopstvo niko nije (pre)dao.« ('O jedinstvu katoličanske crkve'. 10 – prevod: Aleksandar Đakovac) – Hosija, episkop Kordobe, pronicljivo ukazuje: »Ispitivanje koje traje duže vreme omogućava nam da se bolje upoznamo sa vladanjem i naravi svakoga.« (Pomesni Sardikijski sabor, prav. 10) – Sokrat Sholastik donosi priču o nekom prepredenom Judejcu koji je, da bi došao do novca, često se krštavao u krilu raznih hrišćanskih sekti i frakcija (arijani, makedonijevci); najzad je došao i do novatijevskog episkopa Pavla, Evagrijevog udivljenika, koji mu naglašava »da ga ne može krstiti dok ga najpre ne pouči i dok ne provede određeni broj dana u postu.« ('Historija Crkve', VII, 17) Borba za omasovljenjem stada i prestiž povuklo je pogubnu praksu da su hrišćanske zajednice vrlo često naprečac, bez temeljne pouke i temeljnog ispitivanja, krštavale 'vernike'.
Satanizirana i grabežljiva Crkva, u svome imperijalno-proselitskom ekspanzionizmu došla je čak dotle da uz pretnju mača ljude krštava i pokrštava, da prati vladare i osvajače u njihovim vojnim pohodima, kako bi vojno pokorene narode i duhovno pokorila; tu više nije bilo mesta za nikakvu istinsku krštenjsku pouku, već je u pitanju samo bilo pridobijanje, zastrašivanje i pljačkanje narodne neprosvećene mase. 'Indijanski apostol' Las Casas, autor 'Kratkog izveštaja o uništenju Indijâ' (1552. g.), govoreći o kolonijalističkom i 'evangelističkom' ekspanzionizmu borbenih španskih pripadnika Rimske crkve na indijansko tlo Srednje Amerike, svedoči o njihovoj dubokoj brutalnosti: »... Nasrnuli su na narod; nisu poštedeli niti dete niti starca. niti trudnice niti porođene, rastrgli su im tela i isekli sve na komade, isto kao da su nasrnuli na stado ovaca, ...« Iza tobožnjih evangelističkih pobuda kod sveštenstva su zapravo stajale pljačkaške pobude. Don Francisco de Toledo (potkralj Perua od 1569. do 1581. g. ne.), iznosi Filipu II svoja zapažanja: »... Odmah po svom dolasku opazio sam da sveštenici, redovnici, episkopi i starešine svih redova drže potpuno u rukama sve što se vere tiče. /.../ ... Vaše su lađe u Indije vozile mnoge sveštenike i monahe koji su tamo išli zbog propovedanja i poučavanja Indijanaca, dok su u stvari mnogi od njih išli samo da se obogate na njihovim lešinama, ugnjetavajući ih što je moguće jače kako bi se vratili što bogatiji. /.../ Oni su uostalom imali svoje zatvore, svoju policiju i svoje stubove sramote pomoću kojih su Indijance kažnjavali po miloj volji a da im se niko nije mogao suprostaviti.« Danas, na kraju staroga sveta, Srednja i Južna Amerika je jako poprište raznih sinkretičko-paganskih kultova, koji pokazuju svu laž konkvistadorske evangelizacije sprovedene od strane papske Rimske crkve. (Severna Amerika je već postala jak tabor zanesenih i trulih protestanskih sekti i subverzivne judeo-masonerije.) Papska Antihristova crkva je u mračnom srednjem veku nemilosrdno ubijala i besila, sakatila u torturama, odrezivala im jezike, žigosala, spaljivala na lomače, rastrzala konjima, porobljavala, zatvarala i slala na galije sve koje je videla ili osumnjičila za protivnike svoje dogme i svoje supremacije. Samo u Španiji dominikanski inkvizitor i fanatik Tomás de Torquemada (1420.-1498. g.) dao je spaliti nekoliko hiljada ljudi. U 'Analima iz Vormsa' možemo pročitati: »Bio je spaljen veliki broj heretika da nije bilo moguće utvrditi koliko.« Dok je rane hrišćane gvozdena rimska vlast nemilosrdno spaljivala, srednjovekovni satanizirani hrišćanin je nemilosrdno ognju predavao 'veštice' i svoje oponente. – Negde je Crkva, koja nije imala Hristov dar, Hristovu blagodat, različitim materijalnim darovima pokušavala za sebe i svoju veru pridobiti narode.
Koju korist je čoveku moglo doneti krštenje bez istinske vere i istinskog prosvećenja? Koji neznabožac je mogao Hrista da voli, ako Hristovom Imenu nije bio privoljen već prisiljen od tobožnjih i fanatizovanih Njegovih sledbenika, koji su, u krajnjem slučaju, izdajući se za zastupnike Hristovog Imena samo ismejavali Gospoda Mira. Samo oni koji istinski srcem nisu prihvatili Istinskog Hrista, mogli su drugom drsko i nasilnički da nameću svoju veru. Zato je i hrišćanstvo izgubilo svoju snagu, snagu Duha, postalo jedno tobožnje hrišćanstvo, koje je izazvalo pojavu mnogih laži i zla, mnogih raskola, sekti, pogubnih i subverzivnih pokreta ... Da je hrišćanin ostao istinski hrišćanin, koji je ljubavlju i uzornim životom širio Hristovu reč, danas ne bi bilo mesta za paradiranje i podizanje prašine od strane bogoprotivnih snaga i kultova, ne bi paganski Pokret za Novo Doba instalirao svoju nakazno-pompeznu i babilonsko-ekumensku pseudoreligioznost, religioznost velikog samarjanskog otpadnika i obmanjivača Simona Vračara ('Dela', 8:9-24; Justin: 'Apologija', I, 25; Irinej: 'Protiv heresa', I, 23; Eusebije: 'Istorija Crkve', II, 13) i njegovog učenika Menandra, velikih, planetarnih lažljivaca koji danas deluju kao londonski 'Hrist' Majtreja i rimski majstor 'Isus'.
Paganizirana Crkva je toliko profanisala svetu tajnu krštenja da je nekada dopuštala da to obavljaju čak i laici. Tako 45. pravilo Nikefora Ispovednika formuliše: »Kada u nekom mestu nema sveštenika, nekrštenu decu treba da krsti ko god se nađe u tom mestu. Ako ih krsti otac ili ma koji hrišćanin, neće zgrešiti.« Basilije Veliki, arhiepiskop Kesareje Kapadokijske, u svojoj Prvoj kanonskoj poslanici episkopu Amfilohiju Ikonijskom, ukazuje da svetovnjaci nemaju vlasti da krštavaju (prav. 1). – Crkvenjaci su išli tako daleko u pokoravanju tobožnjeg hrišćanina da su čak tražili ponovno krštavanje neke dece: »... Kada se ne nađu pouzdani svedoci koji mogu dokazati da su ta deca doista krštena a ona sama zbog svog uzrasta nisu u mogućnosti da tačno odgovore da li im je tajna podarena ili nije, potrebno ih je krstiti.« (Šesti vaseljenski sabor, prav. 83)


v. Da li su terapeuti, nazareni i eseni bili (pra)hrišćanski redovnici?

Pre nego što su sledbenici Hrista Božijeg postali poznati pod imenom hrišćani (christianoí), odnosno bili prozvani christianoýs ('Dela', 11:26), po svome Osnivaču (od. grč.: Christós, lat: Christus; cp.: Tertulijan: Ad nationes, I, 4), u narodu su bili znani kao sveti, blagočestivi Božiji služitelji. Epifanije Kiparski ukazuje da su se nazivali i nazarenima i jesejima (iessaíoi), po Davidovom ocu Jeseju – Iessai (Panarion, haer. 29, 1), te služiteljima, starateljima, isceliteljima, terapeutima (grč.: h therapeía = 'lečenje', 'nega', 'služenje', 'staranje') (haer. 29, 4), jer su iscelenje duše od greha stavljali na prvome mestu; u kumranskim 'Zahvalnicama' Božiji svetitelj proiznosi: »...Ti upravi korake moje među granice bezbožničke, da budem zamka /upornim/ grešnicima, al iscelitelj svima koji se obrate od greha, ...« (2:8-9) Epifanije pominje Filonov spis 'O sozercateljnom životu' (De vita contemplativa), u kome ovaj opisuje hrišćane nastanjene kraj egipatske Aleksandrije, i to pod nazivom 'O jesejima' – Perí iessaíMn (haer. 29, 5). Sam Isusov savremenik, judejski Platon, novopitagorejski inkliniran filosof Filon Judejac, hrišćane Egipta naziva esejima i terapeutima. Termin eseji može da bude izveden i iz aramejskog izraza za iscelitelje: assajja.
Čitajući novozavetne tekstove vidimo da se u njima, za razliku od sadukeja i fariseja, eseni/eseji, koji su u Filonovo vreme u Palestini brojali oko četiri hiljada ljudi, od strane hrišćanskih spisatelja uopšte, pod svojim izvedenim populističkim imenom, ne pominju kao judejska sledba niti se u negativnom svetlu sagledavaju i predstavljaju. Zašto? Zato što su istinski eseni zapravo bili (pra)hrišćani. I ne samo na esenima, već mnogo više na nazarenima i terapeutima, jasno sagledavamo tu identifikaciju. U 'Novom Zavetu' taj svešteni rod od Boga ustanovljenih služitelja, ti podvižnici duboko posvećeni (hebr.: qadaš = 'posvetiti') Višnjoj Svetosti (grč.: h hosióts, nom.), Presvetome, jednostavno se nazivaju 'sveti' (blagočestivi, pobožni) Božiji služitelji. Apostol Petar, koji naglašava važnost Božijeg poznanja, opominje na reči i poziv Presvetog Oca Nebeskog, koji nas osvećuje: »Budite sveti /hágioi/, jer sam Ja svet /hagiós/.« ('Petar', I, 1:16) Jedini svet sam po sebi jeste Svevišnji Duh: »... Samo si Ti svet /hósios/.« ('Otkrivenje', 15:4) A Božija deca su sveta kada žive u Svetom Duhu, kad se kroz zakoniti živom sjedinjuju sa Svetom Puninom. U 'Damašćanskom savezu' ('Cadokitskom dokumentu') svetima se nazivaju prvootkupljeni Cadokovi sinovi (4:6-7) Hebrejska reč chasidim se inače može prevesti grčkom rečju hoi hósioi (odnosno: hágioi), u značenju 'sveti', 'čisti', 'prepodobni', 'blagočestivi'.
Filon Aleksandrijski u svome spisu 'Svaki dobar čovek je slobodan' (Quod omnis probus liber sit) govori o jednom naročitom sakralnom življu palestinske Sirije, o redu (he táksis, to tágma, nom.) esena: »... Postoji kazivanje da se neki među ovima zovu eseji /essaíoi/, na broju, po mome mišljenju, nešto više od četiri hiljade, čije ime se izvodi iz njihove blagočestivosti /hosió-ttos/, jer oni su iznad svih ljudi predali sebe da služe /therapeytaí/ Bogu, ne prinoseći mu životinjske žrtve, već nastojeći radije da sačuvaju svoje vlastite umove u svetom i smernom stanju.« (Prg. 75; v.: 91) Filon nam dakle hoće reći da se bogoljubivi eseni trebaju zapravo zvati sveti (v.: 'Apologija za Jevreje', 11, 1) odnosno (Božiji) služitelji, terapeuti. Pseudo-Dionisije Areopagit svoja prva četiri pisma upućuje na 'terapeuta Gaja'. Prirodoslovac Plinije Stariji (Caius Plinius Secundus, 23.–79. g. ne.) svome delu Naturalis historia (koju je 77. godine posvetio Titu Flaviju) svete bogoljupce, osamljene askete kraj Mrtvog mora naziva esseni (V, 15), Solin essaeni. U grčkom jeziku naziv za svete služitelje u Izraelu se pojavljuje u dva osnovna oblika: kao eseji (essaíoi) i eseni (essnoí), kako ih i mi danas uglavnom nazivamo. Kod Epifanija Kiparskog, koji esene iskrivljeno vidi kao samarjansku sektu (Panarion, haer. 10) pojavljuju se i sektanti (eseni poreklom iz Arabije) nazvani oseji – ossaíoi (haer. 19). Latinski filolog Jeronim esene pak naziva esseos.
Sveti Božiji redovi na povesnoj sceni se pojavljuju veoma rano: još u vreme Noaha, Enoha i Melhisedeka. Plinije esene prikazuje kao hiljadama (milia) godina stari narod i kult, što nije daleko od istine: »Iz dana u dan se regrutuje mnoštvo izbeglica do jednog određenog broja brojnim pristupanjima onih koji su umorni od života i izdirani udarcima sudbine hteli da prihvate njihove običaje. Tako hiljadama godina – neverovatno je o tome govoriti – pleme u kome se niko ne rađa živi večno, korisno za njih je nezadovoljstvo drugih za životom.« Iz Homerovih (‘Ilijada’, XIII, 5) i Strabonovih ukaza ('Geografija', VII, 3, 3) nalazimo i Orfejeve maloazijske sledbenike, misijce, kao vrlo stari asketski rod i red, – Tvrdnje mnogih historika judaizma da eseni predstavljaju samo razvojni izdanak hasidizma iz makabejskog vremena (‘Makabejci’, I, 2:42), daleko je od svake istine. Vladavina prvosveštenikâ cadokita (iz Levijevog plemena) okončala je se, inače, u seleukidskim verskim borbama, kada je grešni izdanak, Antioh Epifan, smenio cadokita Jasona, i za prvosveštenika postavio Menelaja, iz Benjaminovog plemena ('Makabejci', II, 4:24-29), što je svakako izazvalo negodovanje i među esenima, Cadokovim sinovima.
Sa degradacijom Mojsijevog nazirskog kulta, iz paganiziranog 'judaizma', tačnije nazirejstva (koje je autentičan mojsijevska religija), jasno se izdvajaju tri sveta reda sastavljena od privrženika zakonite biljne ishrane i strogog Zakonu posvećenog života, čuvara (hebr.: necirah = 'čuvanje') Saveza. Sam naziv nazoreji, odnosno nazareji – nazir(ej)i dolazi od starohebrejskog izraza nazar, koji ima značenje 'odvojiti se', 'uzdržavati se', i tako ukazuje na drevne isposničke redovnike i na hrišćane, koji su u početku generalno bili isposnici i podvižnici. 'Amosova knjiga' ukazuje na iznuđenom zastranjivanje u mojsijevskom nazirejstvu: »Ja podigoh proroke između vaših sinova i nazirejce među vašim mladićima. /.../ Ali vi nagnaste nazirejce da vino piju, a prorocima zapovediste: "Ne prorokujte"!« (2:11.12) Nazirejci, istinski sveštenici istinskog Mojsijevog kulta, živeli su uglavnom van sveta u svojim monastirima i kampovima, logorima, pećinama i šatorima: zvali su se nazareni, eseni (rekabovci) i terapeuti. (Nazireji su delovali i pri Jerusalimskom Hramu, i bili su zaduženi za svagdašnju beskrvnu žrtvu: takvu službu je obavljao na primer Jovanov otac Zaharija i nazirejski prvosveštenik i Isusov Brat Jakov Pravednik.) Svoje središnje nastambe prvi su imali na gori Karmel (jug Siro-Fenikije; posle pada Jerusalima susrećemo ih ponajprije oko Pele i u Pereji), drugi oko Mrtvog Mora i Jordana, a treći oko Aleksandrije. Jamblih ukazuje za nazarensku goru Karmel, koja je se nalazila blizu Nazareta (u rejonu Nazara), da ju je na proputovanju za Egipat pohodio i tadašnji nazarenski poglavar, Hristos Pitagora (za koga su neki smatrali da vodi Feničansko poreklo, i koji je Grcima zarobljenim u idolopoklonstvo doneo doneo reč otrežnjenja, doneo preporod koji je kasnije Platon grubo razvio), i da se ta gora tretira svetom i »nedostupnom za obične ljude.« ('O Pitagorinom životu', pogl. 23) Još u vreme svetog proroka Ilije gora Karmel je bila moćno uporište kako nazarena tako i Antihristovih služitelja (cp.: 'Kraljevi', I, 18:20-46). Nazaren i Terapeut Isus svoju čuvenu Besedu blaženstvâ, narodu iz Judeje i Fenikije, održava na jednoj uzravnici gore Karmel ('Matej', 5:1; Lk. 6:17). Na etimološkoj ravni da se zaključiti da su posvećenici koji su živeli u Nazaretu i oko njega prozvani nazarenima, nazorejima, koji su kod Hebreja poznati pod nazivom nocrim. (Emfatičan hebrejski glas Cadi u grčkom jeziku nije imao i nema odgovarajući fonetski pandan, pa se mora preneti slovom 's' – Sigma, ili 'z' – Zeta.) Po 'Mišni' (traktat 'Nazir') nazirejstvo je imalo snagu samo u Palestini, na 'čistoj' zemlji (3, 6).
Svete askete i njihovi logori mogli su se susresti i na drugim podnebljima Istoka, svugde gde je se prostirala brojna jevrejska dijaspora.. ‘Dela apostolska’ govore o posvećenicima u Lidi, u blizini primorske Jope: »A kada je Petar obilazio sve, dođe i k svetima /hagíoys/ koji su bili nastanjeni u Lidi.«, (9:32. v: 9:41) Pored terapeuta, esena i nazarena u davnini i neke druge sekte su donekle imale kult sličan svetiteljskom: ebioniti, melhisedekovci, sampsei (heliasti, sunčanici), enkratiti, elkeseji, hijerakiti, dositejevci ... U traktatu 'Sanhedrin' Jerusalimskog Talmuda iznosi se svedočanstvo o bujanju asketskih redova i kultova, koji su se odvajali od života u kovitlavom i bučnom svetu: »Izrael nije poslan u progonstvo dok nije nastalo dvadeset i četiri sekta heretika.« (X, 29) – Gemara traktat 'Bava batra' iznosi: »Otkad je razoren drugi Hram, namnožiše se u Izraelu isposnici /perušim = 'odvojeni'/ koji nisu jeli mesa i nisu pili vina.« (Fol. 60 B) Judejskim prvosveštenicima i pravozastupnicima najveći oponent su bili judeohrišćani trapljenici, galilejski nazareni, veliki protivnici krvih žrtvi i falsifikovanog 'Petoknižja', koje su oni nazivali minejcima – minim ili minin. Naziv, inače, dolazi od imenice min, koja označava 'rod', 'vrstu', 'sledbu'. Kao 'poseban rod', poseban narod', hrišćani su odavno uočeni u Rimskom svetu, u kome su nazivani 'trećim rodom' (tertium genus – Tertulijan: Ad nationes, I, 8, 1; v.: 'Protiv Kelsa', VIII, 43); prvi rod su bili žitelji obične grčko-rimske kulture a drugi Judejci. Oko 200. godine Bardesan iz Edese iznosi da je Hrist u svakom narodu osnovao novi rod, rod hrišćana. U 'Poslanici Diognetu' Hristovi sledbenici se nazivaju novi narod (kainón génos), novo ophođenje (1:1).
Galilejcima hrišćane i nazarene inače nazivaju i pominju stoičar Epiktet (Egchirídion, IV, 7), imperator Flavije Klaudije Julijan ('neznabošci iz Galileje'), Fabrikije, Jeronim ('Epistole', 70, 3), leksikon 'Suda', bizantijska satira TimariMn (prg. 27 – vs. 680) ... Hrišćane kao 'Galilejce' ('Dela', 2:7) dakako treba razlikovati od borbenu sektu Galilejaca koju je u Ciporiju (Seforisu) osnovao Hizekijin sin Juda, koji je svojim zemljacima zabranio da daju dadžbine Rimljanima. ('Dela', 5:37; 'Judejski rat', II, 8, 1; 'Starine', XVIII, 1, 6) – Minejci su, tako, po kazivanju samog 'Talmuda', učili da »na Nebesima postoje više Gospodstva«, čime se očigledno aludira na hrišćansko shvatanje Boštva. ('Gemara' – 'Sanhedrin', 38 A; v.: 37 A u 'Mišni') Po jednoj narativnoj epizodi iz traktata 'Berahot' ('Blagoslovi', 28 B – 29 A) babilonskog 'Talmuda', poglavar Sinedriona u Javneu, Gamliel II (umro 117. g. ne.) obratio je se judejskim učiteljima rečima: »Može li bilo ko da sastavi blagoslov protiv minejaca?« – Kako Epifanije izveštava, Judejci su tri puta na dan, pošto bi završili molitve u svojim sinagogama, predavali nazorejce anatemi: »Epikatarásai ho Theós toýs NazMraíoys.« (Panarion, haer. 29, 9) – U 'Tosefti' (talmudskom 'Dopunjenju'), raspravi 'Hulin' iznosi se judejski rigorističko-diskriminatorski stav prema Galilejcima-hrišćanima, nazarenima: »Prodavati im, no ne kupovati od njih. I ne pozajmljivati od njih, i ne davati im. I ne obučavati zanatu njihovu decu, i ne lečiti se kod njih.« (2, 21) U izdanjima 'Talmuda' cenzurisanim na hrišćanskim podnebljima često se umesto termina 'minejac' stavlja izraz 'sadukej', što najbolje pokazuje da su pod minejcima podrazumevani hrišćani-nazareni. U jednom svom pismu Avgustinu (num. 115) Jeronim svedoči: »Još i sada po svim zbornicama Istoka među Judejcima postoji heresa, koja se nazivama minejskom i koja se kategorički osuđuje od strane fariseja. Obično ih nazivaju nazorejima. Oni veruju da je Hristos – Sin Božiji, /.../ i govore, da je On taj koji je stradao pod Pilatom i Vaskrsao. U Njega, pak, verujemu i mi. No /nazorejci/, želeći da budu /istovremeno/ i Judejci i hrišćani, oni nisu ni Judejci, ni hrišćani.« (v.: 'Pisma', num. 70, 3) Kod Arapa rani hrišćani (hebr.: naceruth = 'hrišćanstvo') su nosili naziv nasâra.
Takve čuvare Svetog Ognja i poklonike Puta Istinskog Života nalazimo i među persijskim magijcima (koji su u Betlehemu pohodili novorođenog Hrista), među grčkim pitagorejcima, babilonskim haldejcima, keltskim druidima, dačanskim malistima, tračanskim misijcima i indijskim brahmanima (Diogen Laerije: 'Život i mišljenja istaknutih filosofa', I, prg. 1; Strabon: 'Geografija', VII, 3, 3); o bramanima inače afirmativno pišu i neki hrišćanski bogoslovi i učitelji. I sam Isus iz Nazareta, izdanak (hebr.: necer – čćŕ; grč.: ho móschos) iz svetog Jesejevog i Davidovog roda, u novozavetnim spisima se naziva Nazaren – ho Nazarnós – ('Matej', 26:69; 'Marko', 1:24; 14:67; 'Luka', 24:19; 'Jovan', 1:46; 7:41) – Han-Nocri (ŮčćŕÔ), odnosno Nazorejac – ho NazMraíos ('Matej', 2:23, 26:71; 'Luka', 18:37; 'Jovan', 19:19; 'Dela', 2:22; 3:6; 4:10; 6:14; 22:8; 26:9) – Han-Nazir (čŮÖŕÔ). U svom 'Tumačenju Mateja', osvrćući se na stih 2:23 gde se kaže da će Isus, kako su već Proroci najavili, biti nazvan Nazarenus – Nazorej, filolog Jeronim iznosi: »Nazaren znači 'sveti'. A da će Gospod biti svet, o tome kazuju sva sveta Pisanija. Mi možemo reći još i drugo, da štaviše njihovim, pak rečima, saglasno hebrejskom tekstu piše u proroka Isaiju: 'Izbiće grana iz korena Jesejeva, i Nazaren će nastati od korena njegova.« – Efrem Sirijski pak osvrćući se na ovaj verz ukazuje: »Kako na hebrejskom 'necer' znači 'izdanak', i Prorok Ga naziva Sinom Necer, jer On uistinu jeste Sin Izdanka. Međutim, pošto je On odrastao u Nazaretu, Evanđelista nalazi da je ova reč slična sa 'necer', pa kaže: 'Nazaren će se nazvati'.« – I trojezični natpis nad Hristovim krstom pokazuje da je On bio Božiji Redovnik: »Isus Nazorej (grč.: ho Nazóraíos, lat.: Nazarenus, hebr.: Han-Nocri) – kralj judejski.« ('Jovan', 19:19) – Po 'Talmudu' (i 'Toledot Ješu') jedan od Isusovih učenika nosio je ime Necer ('Sanhedrin', 43 A).
Apostola Pavla, koga redakcija hoće predstaviti kao indiferentnu figuru prema mesnoj ishrani, advokat Tertul pred namesnikom Feliksom naziva »kolovođom nazorejske /grč: nazMraíMn, hebr.: han-nocrim/ sekte /hairéseMs/.« ('Dela', 24:5) – Epifanije, kao i Jovan Damaskin ukratko ('O sto heresa', prgi. 19 i 29), opisuju vegetarijanske judeohrišćanske odstupničke 'sekte' nasarejaca/nazarejaca (Katá nasaraíMn – Adversus nasaraeos, Panarion, haer. 18) i nazarena (Katá nazMraíMn – Adversus nazaraeos, haer. 29). Znameniti David, i njegov otac Jesej (hebr.: Jišaj), bili su visoki Božiji posvećenici, kraljevsko sveštenstvo, Božiji lavovi, svetlonoše, nazirejci, od kojih je u Izraelu došao i Hrist Božiji, Isus Nazaren, Svetlost Svetu, Božiji Lav: »Isklijaće Mladica iz panja Jesejeva, i Izdanak /ve-necer/ će izbiti iz njegova korena.« ('Isaija', 11:1; v.: 11:10) – Isus Hrist je obnovio kraljevsko nazirejstvo iz vremena Levija, iz vremena kralja Davida i njegovog prvosveštenika Cadoka: »Evo dolaze dani u koje ću Davidu podignuti Izraslinu /cemach/ pravednu ...« ('Jeremija', 23:5; cp.: 'Zaharija', 6:12) – Sam Sveti i Istiniti Svedok, Hrist Božiji, za Sebe objavljuje: »Ja sam Izdanak /h hríza/ iz /Jesejeva/ korena i rod Davidov, ...« ('Otkrivenje', 22:16) – Te preko ustiju jednog Starešine: »... Pobedio je lav iz Judina plemena, Izdanak iz Davidova korena, ...« (5:5) Sami eseni sebe nazivaju Božijim izdancima, mladicama ('Zahvalnice', 6:15, 8:6.10).
I historik Eusebije Kesarejski u svojoj znamenitoj i izuzetno značajnoj ‘Historiji Crkve' potvrđuje da su egipatski terapeuti, iz kojih je izašlo egipatsko hrišćansko monaštvo (grč.: ho monachós = 'samac', 'osamljenik'), bili zapravo hrišćani, Hristovi poklonici; on kazuje da je Filon, u svome spisu 'O moliteljima' pisao o terapeutima (kao vrsti esena) nakon što je u Egipat pristigao Jovan Marko, budući episkop Hristove Crkve u Aleksandriji: »Postoji kazivanje da se Filon /u vreme Klaudija, 41.-54. g./ sastao sa Petrom u Rimu, koji je propovedao tamošnjim žiteljima. To je veoma verovatno, tim pre što delo o kome mi kazujemo, biva napisano nešto kasnije i javno govori o pravilima kojih se i danas pridržavamo. On /Filon/ opisuje život n a š i h podvižnika veoma tačno; jasno je ne samo to da je znao, nego i to da je poštovao apostolske muževe, svoje savremenike. Ali, kako vidimo, većina njih potiče iz judejstva te su zbog toga i sačuvali veći deo drevnih judejskih običaja. /.../ Treba li govoriti o njihovim podvizima /poput naših/: postu, naročito pri svetkovini Spasiteljevog Stradanja, svenoćnim bdenijima, pažljivom čitanju reči Božije? Pomenuti pisac veoma tačno saopštava o tim običajima. A oni se i danas čuvaju kod nas samih: svenoćno bdenje pred velike praznike, himne koje jedan peva u blagozvučnosti a ostali slušaju pa prihvate /pevanje/ samo poslednjih reči /himne/, spavanje na zemlji prostrtom slamom, ne uzimanje vina i masne hrane. Osim toga, Filon piše i o hijerarhiji, odnosno o licima koja obavljaju obaveze đakona, takođe kazuje i o predstojateljstvu episkopa koji je iznad svih. Oni koji se podrobnije žele upoznati sa onim što kazuje Filon, neka uzmu u ruke njegovu knjigu, a da je on sve to pisao imajući pred sobom prve propovednike evanđeoske nauke i ustanove predate od samih Apostola, to je očevidna istina za svakoga.« (II, 17 – prevod: Slobodan Prodić; v.: Panarion, haer. 29, 5) Eusebije čini hronološki previd, jer je Filon najverovatnije pisao o prahrišćanima Egipta još pre Isusovog stradanja i Markovog pohoda. Inače, puni latinski prevod spisa De vita contemplativa (koji govori o egipatskim esenima – terapeutima) je Philonis Judaei liber de statu Essaeorum, id est Monachorum, qui temporibus Agrippae regis monasteria sibi fecerunt – ‘Knjiga Filona Judejskoga o životu esena, odnosno monaha, koji su za sebe podigli monastire u vreme kraljevanja Agrippe.’ Agrippa je unuk kralja Heroda Velikog, koji je kraljevao u Judeji od 41 do 44. g. ne. – Jovan Kasijan u svojim 'Monastirskim ustanovama' iznosi da su aleksandrijski hrišćani visoke norme zajedničkog asketskog življenja dobili od evanđeliste Marka, prvog prvosveštenika u tom gradu (II, 5). – U 'Znamenitim muževima' Jeronim ukazuje da je prvi Marko u Aleksandriji osnovao podvižničku crkvu, koja je imala mnogo toga zajedničkog sa Jerusalimskom (pogl. 8). No činjenica je da je prahrišćanska, terapeutska zajednica Hrista Serapisa, koja je poznavala Jovanovo, vodeno krštenje postojala mnogo pre Marka, koji ju je očigledno samo organizaciono okrepio i povezao sa Crkvom u Jerusalimu. Učeni Apolos je svakako došao iz terapeutskog reda: »U Efes, međutim, dođe jedan Judejac po imenu Apolos, rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u Pisanija. On je bio poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorno i učio tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje. On poče slobodno da propoveda u sinagogi. A kad ga čuše Priskila i Akila, uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju.« ('Dela', 18:24-26)
'Evanđelje Savršenog Života' potvrđuje egipatske terapeute, koji su se odlikovali čudesnim asketskim pregalaštvom, kao najsvetiji Božiji red, duhovni Sion (95:4), te kao jedan od tri sveta reda, koji će Gospod, uz esene i nazarene, opet podići, obnoviti: »Odatle /iz dolazećeg Kraljevstva Nebeskog/ proističu tri Reda u četverostrukoj službi: da poučavaju svu istinu i da prinose svagdašnju žrtvu zahvalnosti.« (96:22) – Istinski prahrišćani, posvećenici terapeuti, eseni, i nazareni, u poapostolsko vreme koristili su i napajali se i iz pouka koje daje i 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici'.
Kod jednog esenskog kampa, kod Betabare, esenski učitelj Jovan Preteča, čiji učenici su živeli duboko isposnički (cp.: 'Matej', 9:14), pozivao je narode na pokajanje, te krštavao u vodama Jordana. Mnogi eseni, zahvaljujući svom čistom i pregalačkom životu su u Hristu prepoznali najavljenog Mesiju iz kraljevskog Judinog i Davidovog roda. – Mnogi pak hrišćanski bogoslovi, pa ni oni iz monaštva, nisu prepoznavali i nisu poznavali brojne generičke i dodirne tačke između esenstva i hrišćanstva, videći u esenskom redu samo jednu od brojnih judejskih sekti čije pregalaštvo ne nosi duhovnu težinu. Tako u svome spisu Tractatus de monastica exercitatione znameniti podvižnik Nil (Neilos, oko 400. g.) Sinajski iz Ankire, pod čijim imenom je sačuvano više od 1000 pisama, iznosi za askete i kontemplativce esene: »Kakvu korist imaju od podviga i teških borbi, kada su odbacili Hrista, osnivača istinskog podvižništva?« (cap. 3) –– Episkop Filastrije (Philastrius Brixianus, umro oko 398. g.) prenosi nam da eseni Hrista uzimaju samo »kao proroka i pravednog čoveka – ut prophetam aut justum hominem.« (Liber dehaeresibus, IX) – Episkop Isidor (Isidorus) Seviljski (570.-636. g.), koji je se starao i oko očuvanja drevne književne baštine, iznosi da »eseni govore da je sam Hristos bio taj, koji ih je naučio svakome uzdržavanju.« Esenski spisi pokazuju njihovo duboko uvažavanje mesijanstva Sina Božijeg. U esenskom 'Poretku zajedništva' Hristos se vidi kao Suvladar Neba i Višnji Učitelj: »Bog Izraelov i Anđeo Istine Njegove pomoć su za sve sinove Svetla.« (3:24-25) I Mučitelj Stefan ukazuje na Hrista, koji je uveo Izrael u Obećanu zemlju, kao na Božijeg Anđela, Velikog Glasnika: »Njega / – Mojsija/ je Bog preko Anđela, Koji mu se javio u /gorućoj/ kupini, poslao za gospodara i izbavitelja.« ('Dela', 7:35; v.: 7:30.38)
Eseni (od koje su verovatno otpali fariseji, 'izdvojeni', jevrejski 'stoici'), Davidovi i Cadokovi izdanci i sinovi ('Ezekiel', 40:46), kao prahrišćani su bili jedna od frakcija izvedena iz svetog zavetničkog nazirejskog kulta, kulta visokih apstinenata i posvećenika koji su pregalački cilj videli u tome da u životu pregaoca i filosofa ne bude nikakve protivurečnosti između njegovog zaveta i ostvarenja: »Ako neko, bilo čovek ili žena, položi nazirejski zavet te se posveti Jovi, neka se suzdržava od vina i svakoga opojnog pića. Neka ne pije ni ukiseljena vina niti ukiseljena opojnog pića ... /.../ Sve dok traje njegov nazirejski zavet, neka britva ne prelazi preko njegove glave; dok se ne navrši vreme što ga je Jovi zavetovao, neka bude posvećen i pusti kose da mu slobodno rastu na glavi.« ('Levitska', 6:2-3.5) Tom kultnom poretku svoj razvojni žig očigledno su dali Rekav i Jonadav, o kome se pohvalno piše u ‘Knjizi proroka Jeremije’: »Ne pijemo vina, jer nam je otac naš Jonadav, sin Rekavov, zapovedio: "Ne smete nikada piti vina, ni vi ni sinovi vaši. Niti smete graditi kućâ, niti sejati semena ni saditi vinogradâ, niti ih posedovati, nego provodite sav život pod šatorima, da dugo živite u zemlji gde kao stranci boravite".« (35:6-7) – Kada je razjarena masa krenula da kamenuje Jakova Pravednika, jedan rekavovac, brat iz esenskog reda, pokušao je rečima da ga zaštiti: »Stanite! Šta to činite? Zar ne vidite da se Pravednik moli za vas".« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', II, 23)
Između života i doktrine koje su preferirali terapeuti, nazareni i eseni, i ranog, jerusalimskog hrišćanstva te uzornog i liderskog egipatskog monaštva, nesumnjivo postoje brojne i očigledne sličnosti i istovetnosti u habitusu i doktrini.




x. Koliko su autentične neke evanđelske izreke i sekvence?

U novozavetnim tekstovima Bogočoveku Isusu Hristu pripisuju se brojne sentence, moralne pouke i parabole. Opisuju se takođe mnoge njegove životno-predikcione sekvence. Kvartus, odnosno sastavljač četvrtog evanđelskog teksta čak hiperbolično kaže da kad bi se sastavile sve knjige o tome one ne bi mogle stati ni u sami svet (21:25).
Očigledno je da mnoge reči koje se pripisuju Isusu i u kanoniziranom tekstu i u brojnim apokrifima, često ne odgovaraju izvornim ukazima, odnosno međusobno logički i idejno nisu kompatibilne. Radi kultno-teoloških i supremacionih ciljeva Isusova pouka je manje-više falsifikovana. Pa i onde gde su nedorasli redaktori, koji su se hteli pokazati umniji i od Hrista, Duha Mudrosti, tobože hteli da ‘proslave’ Isusa pripisujući mu reči koje su u njima imale ‘uzvišen’ odjek, pokazalo je se da su time mnoge uviđavne opservatore odbili od Hristovog puta.
No, protiv Istine se ništa istinsko ne može postići; i sve svetle reči koje su sakrivene biće jednom otkrivene, i one koje su iskrivljene biće ispravljene, i one koje su podmetnute biće jasno odbačene.
Zapitajmo se da li je Isus uistinu ovo rekao i mogao reći: »A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi.« (‘Matej’, 5:39). – Nije li ovaj verz asocijativno izvedenih iz Isusove pouke o nesebičnom darivanju: »... Kada činiš milostinju, neka ne zna leva ruka tvoja šta čini desna, da bude tvoja milostinja u tajnosti.« (‘Matej’, 6:3) – Kada neko drugome udara šamar on to ponajprije ne čini levicom, već desnicom, i to ne po levom obrazu, već po desnom. – I drugo, čovek itekako treba da se odupire i protivi Zlu, i Zlo treba da pobedi Dobrom. Protiviti se Zlu ne znači protiviti se njegovim merilima već božanskm pristupom (‘Rimljanima’, 12:17.21, cp.: 3:8). Ovaj svet je, osim toga, strašna pozornica borbe Dobra i Zla, Svetla i Tame.
Da li je Isus svaku hranu proglasio čistom rekavši: »Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti; nego što izlazi iz čoveka – to čini čoveka nečistim!« (‘Marko’, 7:15) – Da li čoveka ne onečistuje i ljudsko meso?! Čoveka itekako prlja kako ono što izlazi iz njegovog srca, zle misli želje, tako i ono što ulazi u njega: nečista hrana koja ga duhovno otupljuje. U ‘Q-Evanđelju’ ovaj ukaz je bitno kompletnije dat: »Ne samo ono nečisto što dospeva u telo čoveka, da pogani čoveka, već mnogo više rđave i prljave misli, koje dotiču iz čovekovog srca pogane unutarnjeg čoveka, a uz to i druge. Zbog toga pazite na svoje misli i čistite svoja srca, i neka vaša hrana bude čista.« (43:14)
Da li je Isus Svojim Učenicima, šaljući ih da propovedaju u Izraelu, dozvolio da jedu sve što se iznese pred njih, kao što stoji u 'Evanđelju po Luki': »... Jedite i pijte što imaju; radnik je naime dostojan svoje plate. /.../ I ako uđete u koji grad – pa vas prime – jedite /sve/ što je izneseno pred vas.« (10:7-8) – Da li bi Apostoli i Učenici jeli i nečistu hranu koju reguliše takozvani Mojsijev Zakon, i stvarali tako sablazan? Ne kaže li mnogo kasnije i sam apostol Petar: »... Nikad nisam jeo što je pogano i nečisto.« ('Dela', 10:14)
Da li je moguće da je Isus u kasapljenju tela video izlaz pred pogubnim poročnim žudnjama: »Ako te tvoje desno oko sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i ne bude celo tvoje telo bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i da celo tvoje telo ne ode u pakao.« ('Matej', 5:29-30) – Te: »Ako te tvoja ruka ili tvoja noga sablažnjava, odseci je i baci od sebe; bolje ti je da uđeš u život kljast i hrom, nego sa dve ruke ili dve noge da te bace u oganj večni. A ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je da s jednim okom uđeš u život, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni.« (‘Matej’, 18:8-9) – Ako zlo izvire iz srce, iz nutrine, koje 'istinsko i trajno rešenje' je odstraniti oko ili ruku koja je u službi zla?! Da li treba da odsečemo svoje negativne žudnje ili ruke da bi izmakli Paklu? – Iz 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' vidimo da Isus od Svojih sledbenika nije tražio sakaćenje tela da bi izbegli Paklu, već odsecanje sablažnjivih i opsesivno-masivnih želja koje upropašćuju dušu: »Ako tvoja požuda ili tvoj užitak vređaju druge, odseci ih i baci od sebe; to je bolje za tebe: da uđeš u Život bez njih, pre nego što ćeš biti pohotan bačen u večiti oganj.« (57:3; v.: 25:16-17) – Pustinjski podvižnik Antonije Veliki u svojim 'Poukama' slično ukazuje: »Kada se um snabde sa takvim blagodatima da može odlučno stupiti u borbu protiv strasti, tada on ima u sebi potkrepljenje, uputstva i prirodno nadahnuće Svetog Duha, pomoću kojih uspešno odseca od duše sve nečiste priraštaje i izdanke, koji proizilaze iz požuda u srcu.«
Da li je Isus učio o potpunoj nebrižnosti nebrižnosti koja je i nemarnost: »Ne brinite se za život – šta ćete jesti, niti za telo – u šta ćete se obući; jer je život pretežniji od jela i telo od odela.« (‘Luka’, 12:22-23) – Oni koji se o ničemu ne brinu i ne staraju vidimo ih kao zapuštene beskućnike i sramne prosjake. Onaj ko nema ništa da li svoje misli može zahvalno da usmeri na Boga? Da li se ne trebamo uopšte brinuti o stanu, odevanju i ishrani, ili da se ne brinemo odviše o tome?! Nisu li potpuna brižnost i potpuna nebrižnost samo dve krajnosti istog sebičnog stava? ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ ovaj ukaz verodostojnije i ubedljivije prenosi: »Ne budite o d v i š e zabrinuti za svoj život: šta ćete jesti ili šta ćete piti; niti uz to za svoje telo: šta ćete obući. Nije li život više od hrane a telo od odežde? I šta će koristiti čoveku ako zadobije čitav svet a izgubi svoj život?« (26:15)
Da li je Isus baš ovako poučavao Svoje učenike i ljude iz sveta: »Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, ...« (Luka, 18:22) – »Prodajte svoje imanje i dajte ga kao milostinju.« ('Luka', 12:33) – Da li prema svakom siromahu treba biti darujuće milosrdan, pa i prema onom koji je to iz svoje ljubavi prema satanskim ugođajima? Ako danas sve naprasno razdamo kako sutra možemo pomoći onima koji dođu u nevolju? Da li sve što imamo trebamo razdati, ili ono što nam je višak, što nam nije neophodno? Pogledajmo kako se po ‘Q-Evanđelju’ Isus odnosi prema pitanju preraspodele dobara: »I gle, jedan mu pristupi, i reče: "Blagi Učitelju, kakvu dobru stvar trebam učiniti da steknem život večni?" – A On mu reče: "Zašto Me nazivaš blagim? Niko nije Blag izuzev Jednog, Onog koji je Bog. Ali ako hoćeš da uđeš u Život, pridržavaj se Zapovesti." – Ovaj Mu reče: "Kojih od njih?" – Isus reče: "Šta uči Mojsije? Ne trebaš ubiti! – Ne trebaš učiniti preljubu! – Ne trebaš ukrasti! – Ne trebaš lažno posvedočiti! – Poštuj svoga oca i svoju majku! – i: Trebaš voleti svoga bližnjega kao samoga sebe!" – Onaj mladić Mu reče: "Svega toga sam se pridržavao od malena. Šta mi još nedostaje?" – Isus mu reče: "Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj ono čega imaš u izobilju, pa podaj onima koji nemaju; i ti ćeš imati Blago u Nebu; onda dođi i sledi Me." – Ali kad ču mladić ove reči, ode ožalošćen; naime imaše veliki posed, itekako, više nego što mu trebaše.« (43:1-4) – Upravo tako intoniranu pouku nalazimo i u ‘Tobiji’: »Deli svoj hleb sa gladnima, a svojom odeždom odeni gologa. Sve što ti je s u v i š n o daj drugima, a kad deliš milostinju, nek ti oko ne bude stisnuto. Metni svoj hleb na grob pravednih i ne daj ga grešnicima.« (4:16-17) – Pravedni jerihonski carinik Zakej svedoči o svojoj spremnosti za dobročinstvo: »... Vidi, Gospode, dajem polovinu svoga imanja siromasima, i ako sam od koga što iznudio, vraćam četverostruko.« (‘Luka’, 19:8)
Da je tobožnja Isusova zapovest: »Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, ...« (‘Luka’, 18:22) neodrživa u potpunosti, pokazuje i poziv Jovana Krstitelja, koji je učio: »Ko ima dve haljine neka da onome koji nema, i ko ima hrane neka čini isto tako.« ('Luka', 3:11) – Dakle, Preteča nije učio: razdaj sve svoje haljine pa idi go, već daj od viška onome koji nema ništa i koji to zaslužuje, koji će na tome biti zahvalan Bogu. U jednom fragmentu Julijana Autokrate sačuvana je i njegova opaska na tobožnji Hristov poziv da se sve proda i razda: »... Ako bi te svi poslušali, ko bi kupovao? /.../ A to da se, kada bi se svi u gradu odjednom počelo prodavati, ne bi mogli naći kupci, jasno je i bez kazivanja o tome.« (Frg. 5) On iznosi i svoje viđenje milodarne službe: »Treba, dakle, deliti svoja dobra svim ljudima, ali izdašnije onim čestitima, a bespomoćnima i siromašnima treba deliti onoliko koliko će zadovoljiti njihove potrebe.« ('Pismo Temistiju', 290 D – prevod: Aleksandar Popović) – I od materijalnih milodara često je važnije ugroženome dati pravi duhovni savet i pouku koja ukazuje na razloge zašto je u dolini ispaštanja i način kako može izaći iz svoje bede. Naravno, za život van sveta, u zajednici i bratstvu kakvo je bilo prahrišćansko, nazarensko ili esensko, trebalo je se odreći svih svojih dobara, odnosno sve uneti u zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima.
Ima li trunke moralne senzibilnosti u ovim rečima koje redaktor Tercijar stavlja Isusu u usta: »... Načinite sebi prijatelje pomoću nepravednog bogatstva, da bi vas primili u večne stanove – kad ono nestane.« (‘Luka’, 16:9) – Nije li Isus zapravo nešto sasvim suprotno rekao: »Ne činite sami sebe prijateljima mamona nepravednosti, da vas on čim padnete ne preuzme u svoja zemaljska staništa; već radije /budite prijatelji/ istinskog Bogastva, same Mudrosti Božije, da tako možete biti primljeni na drugoj strani u večite dvorove koji ne iščezavaju.« – (‘Dvanaestorica’, 43:7)
Po Primusu Isus blaženima proglašava siromašne Duhom: »Makárioi hoi ptMchoí tM pneýmati, ...« (5:3). U svojoj Poslanici 43 imperator Julijan cinički iznosi, imajući pred sobom jedan primer konfiskacije hrišćanskih dobara: »Njihov hvale dostojan Zakon za sirotinju je obećao Nebesko Kraljevstvo, i stoga oni, olakšani bremena zemaljskih dobara, mogu sa većom lakoćom hodati na putu vrline i spasenja, zahvaljujući mojoj pomoći.« Blaženi su bogati Duhom, blaženi su zemaljski siromasi koji se ne grabe za zemaljska dobra, koji se u nutrini bogate: »Blagosloveni u Duhu su siromašni, jer njihovo je Kraljevstvo Nebesko!« ('Dvanaestorica', 25:2)
Koliko ima istine u izveštaju da je Isus, Gospod Blagodati i Blagoslova prokleo smokvu (koja tu nije samo radi hrane) i ona se osušila: »A kada se ujutro vraćao u grad, ogladne. I videvši jednu smokvu kraj puta dođe do nje, i ne nađe na njoj ništa do samo lišća, i reče joj: ‘Ne bilo od tebe nikad više ploda doveka’. I odmah se osuši smokva. I učenici videše pa se začudiše govoreći: kako se odmah smokva osušila? A Isus odgovori i reče im: zaista vam kažem, ako imate veru i ne posumnjate, učinićete ne samo što se dogodilo sa smokvom, nego ako i ovoj gori kažete: digni se i baci se u more, biće; i sve što zatražite u molitvi verujući, primićete.« (‘Matej’, 21:18-22) – Zar je Isus bio toliko naivan da nije znao kada je vreme smokvama, nego ih pre vremena traži, a sam poslednje vreme ovoga sveta upoređuje sa godišnjim vremenom listanja smokve (‘Matej’, 24:32; ‘Marko’, 13:28)? Zar Isus, koji je čitao ljudske misli i video iznad vremena i prostora, i bez prilaženja smokvi nije mogao da vidi da li na njoj ima plodova ili ne? Da li redaktor i kopista koji je hteo ‘proslaviti’ Isusa kao čudotvorca, u stvari Ga prikazao kao ‘naprasitu budalu’? Zašto se slava Božija nije pokazala tako što bi suva smokva procvetala, a ne tako što bi se zdrava i zelena smokva proklinjanjem 'osušila'? – U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ nalazimo sekvencu gde Isus blagosilja smokvu koja Mu je pružila utočište, hladovinu i hranu (34:1-6), kao i sekvencu gde zapravo ogladneli Petar proklinje smokvu (70:1-5), a redaktor to fantastično hiperbolično ‘doteruje’.
Da li je Isus zapovedio Učenicima da krštavaju u ime Svetog Trojedinstva: »... Idite i načinite sve narode Mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio!« (‘Matej’, 28:19-20) – Trinitarni obrazac krštenja je kasniji dodatak u ‘Mateju’. Rani hrišćani su se krštavali samo u Hristovo Ime (u Ime Hrista koji je se utelovio i žrtveno umro, u Ime Raspetog, Pogrebenog i Vaskrslog Hrista), kao što su i sve drugo preduzimali i radili u Hristovo Ime: okupljanje, verovanje, moljenje, isceljivanja, blagodarenje, dobročinstva, ... U ‘Delima apostolskim’ to se bar jasno ukazuje: »... Neka se svako od vas krsti u Ime Isusa Hrista ... « (2:38) – »... Bili su samo kršteni u Ime Gospoda Isusa. « (8:16) – »I zapovedi da ih krste u Ime Isusa Hrista.« (10:48) – »Kad to čuše, krstiše se u Ime Gospoda Isusa.« (19:5)




Da li je moguće da je Isus Hrist, Gospod Mira, mogao da kaže: »Mislite li da sam došao da donesem mir na zemlju? Ne, kažem vam, nego razdor.« (‘Luka’, 12:51) – Hrist je Duh Mira, i On je itekako došao da donese istinski Mir, da pomiri u Sebi čoveka i Boga. On nije došao da proklinje, već da blagosilja; ne da upropašćuje, već da spašava: »Sin Čovečiji nije došao da uništi ljudske živote, nego da ih spase.« (‘Luka’, 9:55) – Gospod svedoči o Sebi kao o Poslaniku Mira: »Uistinu, Ja sam došao da donesem Mir na zemlju. Ali kad govorim, gle: sledi Mač. Ja dođoh da sjedinim, ali gle: čovek će biti protiv oca svojega, i kći protiv majke svoje, i snaha protiv svekrve. I čovekovi neprijatelji biće njegovi ukućani. Jer nepravedni se ne mogu spajati sa onima koji su pravedni.« (‘Dvanaestorica’, 17:14) – Tercijar na trenutak Isusa hoće prikazati i kao zelotskog vođu, koji svoje učenike poziva da se naoružaju: »... Ko ima novčanik neka ga uzme, isto tako i torbu, a koji nema neka proda svoju haljinu i neka kupi mač.« (22:36) – Članovi Bratstva nisu mogli na vlastiti izdatak da kupuju mačeve, jer nisu imali ni svoju kesu, pošto je blagajna bila zajednička, u Judinim rukama poverena: »... Kod njega je bila blagajna, te je uzimao što se u nju stavljalo.« ('Jovan', 6:12)
Koliko verovatno doima da je Isus, koji je Spasitelj svih ljudi, Koji je tražio da se Radosna Vest objavi svim narodima, Koji nije gledao na ljude po ugledu i imetku (‘Matej’, 22:16), zabranio učenicima da propovedaju među Samarjanima stanišno lociranim između Galilejaca i Judejaca: »Ne idite mnogobošcima, i u grad samarjanski ne ulazite.« (‘Matej’, 10:5) – Zašto bi Isus zabranjivao učenicima da idu i Samarjanima kad im je i sam odlazio i ulazio u njihove gradove, čak više Samarjani su se u ono vreme pokazali kao bolji mojsijevci nego Judejci, bolje su prihvatali Isusovu reč i imali su bogougodnija dela (‘Luka’, 10:25-37): »A mnogi Samarjani iz onoga grada poverovaše u Njega zbog reči ove žene, koja je svedočila da joj je Isus rekao sve što je učinila. A kad dođoše k njemu Samarjani, moljahu ga da ostane kod njih; i osta onde /u Siharu/ dva dana.« (‘Jovan’, 4:39-40) – Zar Mesija nije trebao da bude Spasitelj i Gospodar svih naroda: ‘Daniel’, 7:14? Pseudo-Matej pak tvrdi da je Isus tobože rekao: »Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama Doma Izraelova.« (15:24) – Kako su to Isusa mogli da slušaju već i Feničani (‘Luka’, 6:17), a ne i Samarjani?! Kada je Savle počeo da goni Crkvu verni su se raspršili i po samarijskim krajevima (‘Dela’, 8:2) – Đakon Filip propoveda po Kesareji samarijskoj (8:5). »Kad su apostoli u Jerusalimu čuli da je Samarija prigrlila reč Božiju, poslaše k njima Petra i Jovana.« (8:14; v.: 8:25, 1:8, 9:30, 15:3)
Ako su Isus i učenici često putovali na relaciji Galileja – Judeja, koliko je verovatno da su se mnogo puta susretali sa Samarjanima, jer Samarija se upravo nalazi između njih: »I kada je išao u Jerusalim, prolazio je između Samarije i Galileje. I kad je ulazio u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, koji stadoše izdaleka, te podigoše glas govoreći: Isuse učitelju, smiluj se na nas. I kad ih vide reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I behu očišćeni dok su još išli. A jedan od njih videvši da je izlečen, vrati se slaveći Boga iz glasa, te pade ničice kod njegovih nogu odavajući mu zahvalnost; a taj je bio Samarjanin. Tada Isus odgovori i reče: zar nisu desetorica očišćeni? Pa gde su devetorica? Zar se ne nađoše da se vrate i zahvale Bogu, nego samo ovaj tuđin? I reče mu: ustani i idi; spasla te je tvoja vera.« (‘Luka’, 17:11-19) – Odbacivanje Samarjanaca je upravo pokazatelj da su evanđelski redaktori bili Judejci koji su imali dozu mržnje i netrpeljivost prema njima, netrpeljivost iz davnine ukorenjenu (cp.: ‘Luka’, 9.52-54).
Da li je moguće da je Isus Hrist, koji je izaslao Svoje apostole svim narodima, da ih isceljuju i uče, u krajeve Tira i Sidona, ženi iz mnogoboštva, Hananejski, koja je tražila da joj isceli opsednutu kći, šovinistički uvredljivo obrusio: »Nije lepo uzeti dečiji hleb i baciti ga psima.« ('Matej', 15:26) – Da li je Isus samo Izraelce uzimao za Božiju decu, a ostale tretirao kao 'pse'?! Da li su i Grci, kojima su Apostoli izdašno propovedali, bili 'psi'?! Ako bi se ova iskaz gledao kao ‘iskušenje’, onda se nameće pitanje zašto bi ovu ženu Gospod iskušavao za zlo? Na takav način da joj ostavi neprijatne duhovne tragove i da potvrdi šovinističko mišljenje judejskih nacionalista i henoteista o drugorazrednosti 'neizabranih' naroda? Nije li data žena već i suviše vere pokazala kad je krenula Isusu da Ga zamoli za iscelenje? Zar Isus i bez iskušenja nije znao da je njena vera velika?
Da li je moguće, kao što tvrdi Sekundus, da su Isusovi roditelji i braća za Isusa tvrdili da nije pri pameti, da je skrenuo: »I dođe kući; i opet se okupi narod, tako da nisu mogli ni hleb da pojedu. A kad njegovi čuše, iziđoše da ga uhvate; jer govorahu da nije pri sebi.« (Marko, 3:20-21) – Da li je istina što piše Pseudo-Jovan za Isusovu braću: »... Ni braća Njegova nisu verovala u Njega.« (‘Jovan’, 7:5) – Da je Isusova porodica smatrala Isusa ‘bezumnikom’, a ne prorokom, zar bi Ga ona svo vreme Njegovog delovanja u Palestini, od Kane Galilejske (‘Jovan’, 2:1.12) do Golgote verno pratila? Da nisu verovali u Njega zar bi se zajedno molili za silazak Duha Sile s Bratstvom u Gornjoj Odaji Markove kuće nakon Njegovog Vaznesenja (‘Dela’, 1:14)? Da Njegov brat Jakov nije verovao u Isusa kao u Spasitelja i Mesiju, zar bi nakon Njegovog Vaznesenja postavljen za prvog episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu?
Da li je Isus uistinu ubio krdo svinja tako što je uterao demone u njih: »A kada dođe na drugu stranu u zemlju gadarinsku, sretoše ga dva besomučna izlazeći iz grobova, opasna vrlo, tako da niko nije mogao proći onim putem. I gle, povikaše govoreći: šta imamo mi s tobom, Sine Božiji? Jesi li došao ovamo da nas pre vremena mučiš? A daleko od njih beše veliko krdo svinja na paši. A demoni ga moljahu govoreći: ako nas izgoniš, pošalji nas u krdo svinja. I reče im: idite. A oni izišavši odoše u svinje; i gle, navali sve krdo sa strmeni u more, i pogibe u vodi. A pastiri pobegoše, pa otišavši u grad javiše sve – i šta se dogodilo besomučnima. I gle, sav grad iziđe u susret Isusu, i videvši ga zamoliše ga da ode iz njihovih krajeva.« (‘Matej’, 8:28-34) – Da li je Isus isterivao demone ili ih uterivao u Božija stvorenja? Zašto zloduhe nije oterao u Bezdan, gde im je mesto, nego u životinje?! Koja bi svrha bila da demoni nakratko budu u svinje? Samo da ih nateraju na beg i ubiju ...? Jer posle njihove smrti oni jasno nisu bili u telu svinja. Zašto bi Hrist Božiji, koji je živeo po Božijoj volji, uvažio volju demona gde da ih istera? Nije li i ova epizoda jedan potpuno nakaradni redaktorski umetak?
Da li je moguće da je Isus slagao učenike kada je najavio svoj najskoriji duhovni Dolazak (čak i pre nego što će se ovi uputiti i izvan Izraela u širenju Radosne Vesti), šaljući ih u misiju propovedanja: »Uistinu vam kažem: nećete svršiti sa gradovima Izraelovim dok ne dođe Sin Čovečiji.« (‘Matej’, 10:23; v.: 16:28; ‘Marko’, 9:1) – U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ Svoj Slavni Dolazak sa svetima Životom, kroz usta nekog jerusalimskog proroka, Gospod prenosi za daljnja vremena, za početak Novog Doba, za početak ere Vodolije: »... Preko Hrista Bog treba spasiti čovečanstvo, koje je danas uistinu kao gorko more; međutim, ono će se ipak preokrenuti u slatkoću. Ali ovome naraštaju Nevesta neće doći na videlo, šta više niti u nastupajućem Dobu.« (6:5)
Crkva, koja je u razdobljima mira dolazila u podanički položaj prema Kruni, Isusu je pripisala sledeće reči, predstavljajući ih potom kao neku veliku mudrost: »... Dajte caru carevo a Bogu Božije.« ('Matej', 22:21) Hrišćanin, koji je Božiji sveštenik i kralj, koji sebe predaje Hristu Kralju, nema nikakve obaveze prema svetovnoj vlasti. Hrišćanin koji živi van sveta i ne traži ništa od sveta, nije dužan ništa da daje svetu i svetovnoj vlasti, jer takvim davanjem on će se duševno samo opteretiti. Kada svetska vlast koristi dadžbine svojih podanika da bi finansirala neki ratno-osvajački projekat, onda deo greha nastalog u tom osvajanju pada i na hrišćanske podanike koji preuzimaju 'carevo' i 'daju caru carevo'.
Čudesnu i visokopoučnu Hristovu Besedu na Gori blaženstva redaktori su mestimično unakazili svojim proizvoljnim dometanjima koja reflektuju njihove skučene duhovne poglede. Tako se Isusu u usta stavlja i ukaz: »Ako li ko kaže svome bratu raká /= 'praznoglavac', 'glupak' na aramejskom/, biće kriv Sinedrionu.« ('Matej', 5:22) Zašto bi se Isus priznavao i pozivao se kao na relevantne judejske sudske instance i tela, na Sinedrion koji je i Njega samog nepravedno, čak i po zemaljskom pravu neregularno uhapsio i nepravično sudio? Ukoliko bi se pod 'Sinedrionom' pak videla skupština hrišćanskih starešina, dati ukaz bi već imao prihvatljiviji naboj.
Na kraju Sekundusovog Evanđelja za one koji veruju u Hristovo Ime iznosi se: »... Zmije će podizati /u ruke/, ako i popiju što smrtonosno – neće im naškoditi« (16:18) - Da li je to saglasno sa rečju Isusa Hrista, koji izmučen nije mogao da do kraja iznese krst do Stratišta: »Duh je srčan, ali je telo slabo.« ('Matej', 26:41) – Slabome telu, Duh ne može pomoći da ono pokaže neku čudesnu jakost i otpornost. Ponajprije radi duše u telu Gospod traži da svoje telo održavamo čistim, da ne sužavamo svoju svest upotrebom opojnih pića i uzimanjem mesne hrane.
Da li je Isus mogao da iznese parabolu u kojoj gorušičino seme predstavlja najmanjim semenom, a ukazuje i da izrasta u veliko drvo: »Kraljevstvo Nebesko je slično gorušičinom zrnu, koje čovek uze i poseja na svojoj njivi; ono je doduše manje od svih semena, ali kada izraste, veće je od zelja i biva drvo, tako da ptice nebeske dođu i gnezde se na njegovim granama.« ('Matej', 13:31-32; ‘Marko’, 4:31, ‘Luka’, 13:19, cp..: 17.6). U Gideonom evanđelskom zapisu, u sličnom narativnom konteksu, govori se samo o malenom semenu (39:2). Za gorušičino seme, koje daje mahunasto žbunasto rastinje (koje se da susresti u Egiptu i Palestini), teško se može reći da je najmanje, i da izrasta u veliko drvo.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se