assilletta

Kad sam ja išla na firmu, moja kuma je bila daleko najniža pa smo se zahvaljujući tome čas posla našle prve pred svećenikom kad je došlo do "primi Duha svetoga". Tek kad smo se mi vratile ostali su se uspjeli pohvatati i krenuti u koloni gore.
Jučer, osam godina poslije, imala sam najniže kumče. Ljepota moja mala nije me upozorila da ćemo zahvaljujući tome predvoditi kolonu prema crkvi od sedamdesetak firmanika i njihovih kumova. Kad sam to shvatila, zamalo sam udavila malo kumče koje još ni Duha svetoga nije primilo, što me nije na to upozorila ako već nije mogla narast koji centimetar u međuvremenu Osjećaj da hrpetina ljudi bulji u mene i sa svih strana me napada s fotićima i kamerama nije mi uopće bio ugodan. Šta ću, nisam rođena da budem zvijezda... zahvaljujući tome, na slikama izgleda ko da oću oteti svoje kumče i pobjeći glavom bez obzira Mama je rekla da sam pravi marš odradila.




Curke firmanice izgledaju redom ko da im je dve-tri godine više i nose štikletine u kojima ja danas ne bi mogla duže u pet minuta a kamoli kad sam imala 14-15 godina. Al zgodničke su male nema šta, sve su bile tip-top
Obzirom se svećenstvo bojalo kiše, mi svi zajedno koji smo trebali i koji nismo trebali potiskali smo se u malu crkvicu. Trebalo je jedno 15min da me oblije znoj i da shvatim da je bolje da sjednem na klupicu kraj mene il ću zaleć drito ispred svog kumčeta. Oporavila sam se taman da mogu ustat i držat ruku na desnom ramenu te poslije nisam više imala nikakvih zdravstvenih poteškoća. OK, osim štikla jer više nisam sjedila ali sigurna sam da je mnogima bilo teže neg meni.

Preživjele mi to tako i dojahali do Zlatnog kokota, restorana u Sesvetama. Kad se tražio restoran, puno nam je značilo što će biti živa muzika jer to znači bolje raspoloženje i dužu zabavu uz čagicu. Budući su stol postavljali u zadnji čas, zaboravili su na pepeljare. Ali, to nisu skužili kad ih je prvi čovjek tražio pepeljaru nego je nas pet svako posebno morao tražiti, a manjak pepeljara kolko sam mogla primjetiti nastavio se tokom večeri.
Hrana dobiva neku prolaznu ocjenu - petica za dimljeni sir u predjelu al zato pohano - "đonasto".
I sve bi se to dalo pregrmiti... da nama nije u osam zagrmilo Thomsonovo "Lijepa li si" u izvedbi jednog od gostiju. Svi smo se zatresli zajedno sa zvučnicima. Poslije te nezaboravne izvedbe do nas je došao naš One Man Band za tu večer, za kojeg sam naknadno saznala da je gazda. Rekao je da većina gostiju traži narodno (s nama je bilo u sali više firmi, fešta šta ja znam). Njegova opčinjenost Halidom Bešlićem očitovala se u obliku Prvog poljupca jedno pet puta u večeri, Čardaka jedno dva, Miljacke, Požuri i možda još nečeg za što ne znam da je Halidovo. Kad je pjevao Olivera ili Ja se konja bojim, motao je riječi, stihove na sve strane (pa printaj tekst čovječe..). Matrica je bila snimljena a on ju je kvario pokušavajući svirati sintić što je zvučalo katastrofa. Bolje da ništa nije dirao. Još bolje bi ispalo kad bi stvar završila pa bi on nešto sprčkao pa bi se nekako ubacio usred matrice koju je upravo otpjevao pa bi imali neplanirani bis. Negdje poslije jedanaest firmanica moja i njeno društvo zaposjelo je mikrofon pa su oni uživali. Nama je bilo OK jer smo bili dobre volje a i ne bi maloj time pokvarili dan. Ali nevjerojatno mi je da jedan pristojan restoran dere po takvim (i još falš) zvukovima jer to inače nije za svačije uši a u takvoj verziji nije za ničije. Pogotovo ljudi u godinama, pokupili su se doma ili su se držali za uši. Jel muzika danas tako skupa da ju se ne isplati iznajmit?