subota, 21.10.2006.

UDOBAN ŽIVOT

Mili moji, kako ste mi?

Vaša trudnica je metla peći bunceka s krumpirom, napravila salatu od tjestenine sa šunkom, vrhnjem, paprikama i sirom, narezala kolače kaj sam jučer spekla i sad sam si skuhala kavu da vas malo pročitam i pisuckam.

Svu tu klopu pripremam jer nam dolaze gosti da sa zakašnjenjem proslavimo moj rođendan.

Sastav gostiju je familija pa od tuda i moja odluka da pečem bunceka (malo mi je bilo zlo dok sam rezuckala koleno od pajceka da se bolje speče, inače imam problem sa rezanjem dijelova mesa iz kojih je vidljivo o kojoj se životinji radi), al pošto je moj tajko takva vrsta mesoždera da proslava nije proslava bez hrge mesa, onda za njega.
On je i doniral bunceka (plačnim glasom me prek telefona pital dal bu opet samo pizza za jesti ko prošle godine; ja ne znam dal bi mi baš palo na pamet otić u mesnicu i reć mesaru da mi spakira pol pajceka.

No, dosta o tome, moram ispričat nekaj kaj mi se jučer desilo.

Razmišljala sam o tome veći dio dana, nikak isprat iz glave.

Daklem, u susjedstvu imam jednu vršnjakinju s kojom sam se igrala ko klinka jerbo u kući u kojoj sad zakoniti i ja živimo su živjeli moji deda i baka pa sam ja dolazila na čuvanje i tak smo se igrale.

No, ona je danas majka troje musave i zmazane dječice koja su jedna drugom do uha, ima muža duge masne kose koji izgleda ko da bu nas sve pojel, s njima živi njezina mama i baka, stalno svi skup vise u vrtu i sve skup odaje dojam jedne čerge.
Je, kaj sad, moram bit iskrena kak sve izgleda. Nisam ja neka fina dama, ali držim do higijene i mislim da to nije pitanje imati ili ne imati love (koju oni nemaju, izgleda) već odabira načina života. Kuću si uvek možeš počistit, a bogme i sebe i djecu.

I tak ona mene svaki put kad prolazim zove na kavu.
Do sad sam se izvlačila na posel, faks, glavobolju, bla bla. I jučer ujutro me u 8 ulovila kad sam išla iz dućana, eto nje već na prozoru.
I nije bilo moguće odbit kavu jer me digla na foru, priznala sam joj da sam na bolovanju.
Dakle, vremena imam.

Ja sam uredno imala na sebi piđamu i jaknu (kaj me briga, ko da neko zna jel to piđama ili trenirka, pa sam se otišla doma presvuć i prislila se otisnut k njoj.

Ljudi moji, kakav šok kad me upelala u kuću, ja vam to ne mogu opisat. To je gore od najgoreg sela, štale, u jednoj zmazanoj sobi leži na krevetu nepokretna baka, puši cigaretu za cigaretu, do nje televizor, štednjak, kauč. Potrgani prozori, sve u raspadnom stanju. Najmlađi sin ima tri godine i opće ne zna pričat.
Popila sam kavu, trudila se ne pokazat šok i pobjegla doma. Susjeda je draga, pristojna, sve bi ti dala, na kraju mi je rekla da joj navratim obavezno češće. I ak nekaj trebam za bebu da joj se javim. O, Bože.

Vratila sam se doma i skoro poljubila pod u kući od sreće kaj sve imam i kak udobno i fino živim. To i je poanta ove moje priče danas, podsjetila sam se malo na to da ne gledam uvijek one koji imaju više od mene, jer bogme mi ništa ne fali i iako u zadnje vrijeme nisam sklona jamranju, nekad bi više love, više materijalnog, više ne znam čega.
A imam sve, zdravlje, dobrog muža, čekam bebu, imam stalan posao koji me čeka, drage roditelje, dobre prijatelje, udobnu kuću.
I zahvalna sam sada još više na svemu. Boli me ona stvar za Gucci čižme, za večere u Japanskom restoranu, za novi auto ili ekstenzije u kosi. To je sve sranje kroz gusto granje!

Pusa svima, idem sutra na Seala pa morti kaj poslikam. Sad stižeju gosti svaki čas a ja sam u podrapanoj trenirki u kojoj delam po doma, moram se malo sfriškat. Do čitanja!

UPDATE 23.10.
na Sealovom koncertu je bilo super, iako je mogel i još par pjesama otpjevati. I rekel je da smo mi "Romanians" beautiful people. Ma ko ti je Rumunj, mamicu ti tvoju!?!
Slikat ništ nisam uspjela jer je bila kmica.

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.