Vukodlak
Različite životinje (bik, konj, zmija i razne ptice) su vrlo često predmeti obožavanja u istoriji religija. Kroz fazu obožavanja životinja, u svojoj religijskoj evoluciji, prošao je skoro svaki narod, pa i naš. Verovanje u životinje kao oblik, u koji se utelovljuju različiti, većinom, zli duhovi, ili pak pojedina božanstva, je jako, naročito, u našem narodu; a i kod ostalih Slovena nije ni do danas po sve prestalo, nego se održava s tom razlikom, što sada mesta slovenskih bogova zauzimaju hrišćanski svetitelji. Neretka je stvar da se poneko božanstvo (anđeo ili svetitelj) javlja u obliku prosjaka, putnika ili čak i poneke životinje.
Duše umrlih ljudi, naročito ako su bili zli, pretvaraju se, po verovanju našeg naroda, u pojedine životinje (povampire se).
Epifanija predaka u domaće životinje, kao na pr. u zmiju pokućarku koja se naročito pazi, pa zatim u petla i u živinu uopšte, poznata je kod Srba i Rusa (Čajkanović). Pa i verovanje da duša može privremeno otići iz čoveka, obično dok on spava, i pretvoriti se u drugi kakav oblik (zmaja), poznata je kod Slovena uopšte. /Dr V. Čajkanović: Studije iz Religije i Folklora. Etnografski Zbornik, Beograd, 1924./
Jedna od zlih duša uselila se i u vuka te je tako postao vukodlak. Verovanje u vukodlaka, datira iz vrlo daleke prošlosti slovenske. Još nam Herodot (IV. 105) veli o Neurima (za koje se misli da su Sloveni) da se svaki od njih godišnje jedanput na neko kratko vreme pretvarao u vuka, ali je posle dobijao opet ljudsko obličje. Uz ovu zabelešku Herodotovu interesantno je i to, da naš narod veruje, da Srbin potiče od vuka.
Vukodlakom se smatra i onaj čovek, koji ima vučje obličje; neko koji se može da pretvori u vuka. Verovanje u ovog vukodlaka rasprostranjeno je kod svih Slovena. Vukodlaka čije ime na slovenski glasi: – vl´´kolak´´ (n. slov. volkodlak), poznaju i Bugari pod imenom: vl´´kolak´´; Srbi i Hrvati: vukodlak; Rusi: volkodlak; Česi: vlkodlak; a Poljaci wilkolak. /G. Krek: op. cit./ Vukodlaka znaju ne samo svi Sloveni nego i susedi slovenski. Tako vukodlaka nalazimo kod Grka u rečima: burkiolakas, brukolakasi i brykolakas: kod Turaka:vurkolak; kod Albanaca:vuvrvulak; a kod Rumuna: v´´rkolbk.((G. Krek: op. cit./ Vukodlakom postaje i nekršteno umrlo dete ili dete zakopano s majkom u njezinoj utrobi koje posle 7 godina naraste veliko kao vuk, ali je okrutnije od vuka. /Arhiv. za Povj. Jug. knj. VII, Zagreb, 1863./
Vuk nam u svom Rečniku pod rečju "Vukodlak – vampir, tenac (tenjac)" daje opširan opis njegov, onakav kakvim ga naš narod smatra.
Vukodlak se zove čovek, veli Vuk, u koga (po pripovetkama narodnim) posle smrti 40 dana uđe neki đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovek ne može povampiriti, već ako preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče pređe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a gdekoji počnu kazivati da su ga gde noću videli s pokrovom na ramenu) i stanu pogađati ko se povampirio. Kadšto uzmu vrana ždrepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: jer kažu da takovi ždrebac neće, niti sme, preći preko vukodlaka. Ako se o kom uvere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se iskupe svi seljaci s glogovim koljem (jer se on samo glogova koca boji: zato govore kad ga spomenu u kući: "na putu mu broć i glogovo trnje" – jer su brotnjaci pokriveni glogovim trnjem), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čoveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu, a on se ugojio naduo, i pocrveneo od ljudske krvi ("crven kao vampir"). Vukodlak dolazi kadšto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lepa i mlada) te spava s njome; i kažu da ono dete nema kostiju, koje se rodi s vukodlakom. A u vreme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnih i oko čardaka i koševa kukuruznih. Kažu da sve ide sa svojim pokrovom preko ramena. On se može provući i kroz najmanju rupicu; zato ne pomaže od njega vrata zatvarati kao ni od veštica.
Sem vukodlaka imađahu Stari Sloveni i druga niža božanstva ili demone kao što su bes ili besomar (za koga Leže misli da je isto što i Pizamar). Bes ili besomar biće da je bio bog grozote, odvratnosti kao što bi to etimol. reči bes kazivala: běds´´: u litvaskom baisa – strah, groza; baisus – grozan, odvratan; u lat. foedus – gnusan, gadan; u grčkom pithekos – majmun.
Osim toga demon tras, i ved (věd´´) koga su Sloveni smatrali za demona koji pomračuje Sunce i Mesec (Krek).
Naš narod veruje da se i danas, dok traju "nekršteni dani", a to je od Božića do Krstova dne, javljaju ljudima vampiri, đavoli, karakondžule, pa zatim zmajevi, koji se najčešće pojavljuju u vidu ognjevit krilate zmije, a kad idu pred oblake da se biju sa alama, onda su kao orlovi, ili duga koja tica (Čajkanović).
Vuk pod rečju "ala" veli: "za zmaja... se misli da je kao ognjeviti junak od koga u lećenju oganj odskače i svetli."
BOZIC,SLAVA I BADNJI DAN SU PAGANSKI PRAZNICI!
U razna godišnja doba i u razne faze borbe prirodnih sila, slavili su Sloveni i različite praznike. Među najznačajnijim praznicima, koji su sećanje na praznovanje zimskog obratnika do danas održali, spadali bi Badnjak i Božić (kolenda, ovsen, kračun). Najznačajniji praznici proletnje ravnodnevnice bili su praznik Rusalija i letnica; u letnjem obratniku praznovali su se praznici (ka[n]palo, jarilo krěts´´ sabot´´ka, /G. Krek: op. cit./ od kojih su se neki do danas održali. Ovim praznicima valja dodati i praznik u čast domaćih bogova i predaka, koji se do danas očuvao pod nazivom krsna slava. Slava, Badnji dan i Božić su se prema tome sačuvali iz stare religije, i tek su kasnije kristijanizirani na taj način, što su dobili hrišćansko objašnjenje i simvole, dok je sve drugo ostalo po strom. Koliko su Sloveni bili konzervativni, i kako su teško napuštali svoju staru veru i praznike, vidi se i po tom, što hrišćanstvo nikako nije moglo da istisne praznik "nepobednog Sunca" koji se slavio oko 25. decembra, nego je u IV veku taj isti datum (25. XII) uzelo za dan Hristova rođenja, pa je tako istisnulo još i neke druge praznike zimske solsticije, a dalo je tom starodrevnom prazniku Božića novo objašnjenje. Po rimskoj Novoj godini calendae nazvali su mnogi narodi (jugoistočna Francuska, Švajcarska, Rusija, Srbija, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Grčka i Arbanija) svoj Božić ili božićne običaje "koledo, kolendo", otud kolendati. /Dr V. Čajkanović: "Nekolike primedbe uz Srpski Badnji dan i Božić" God. N. Čupića knj. XXXIV./
|
