1.
Protoevanđelje i apokrifna Evanđelja

Tokom stoleća uz četiri kanonizirana Evanđelja nastali su i brojni drugi apokrifi (grč.: apo-krýphos = 'sakriven', 'tajni')), odbačeni izveštaji o Isusovom životu i Njegovoj nauci, te o životu i delima Njegovih roditelja. Među hrišćanima i hrišćanskim frakcijama i sektama u prvim stolećima su kružila, prepisivana i emendirana brojna Evanđelja. Tako na primer Jeronim u uvodu svoga ‘Tumačenja Mateja’ spominje više evanđelskih tekstova: ‘Evanđelje prema Egipćanima’, ‘Prema Tomi’, ‘Prema Matiji’, ‘Prema Bartolomeju’, ’Prema Dvanaestorici’, ‘Prema Basilidu’ i ‘Prema Apeliju’. Pa još nadodaje da bi sve postojeće evanđelske tekstove teško bilo i nabrojati. Neki od apokrifnih, odbačenih tekstova su izvedeni iz bazičnog 'Q-Evanđelja', drugi iz kanoniziranih (novozavetnih), treći iz predajnih tokova, dok su neki plod čistih literalnih zamišljavanja i nagađanja njihovih autora koji su se skrivali iza uglednih apostolskih imena, te produkt inspiracija raznih onostranih sila. Gnostici su izmišljali i sastavljali brojne evanđelske tekstove. Tako se među uvodne retke ‘Tajne Jakovljeve knjige’ da pročitati: »Pre deset meseci poslao sam vam još jednu tajnu knjigu koju mi je razotkrio Spasitelj. S obzirom na okolnosti, smatrajte je kao otkrovenje upućeno meni, Jakovu, ...« (NHK, I, 1) – Episkop Irinej Lionski za Valentinove sledbenike ukazuje da se oni hvališu da poseduju više Evanđelja nego što ih stvarno ima: »Oni zaista nemaju Evanđelje koje nije ispunjeno bogohuljenjem. Jer to što su objavili /.../ potpuno se razlikuje od onoga što su nam Apostoli predali.« (‘Protiv heresa’, III, 11, 9) – Irinej slično iznosi za Markionove sledbenike: »Povrh toga oni navode neiskazljivo mnogo apokrifnih i falsifikovanih pisanija, koje su oni sami sastavili kako bi upropastili umove luckastih ljudi i one koji su neupućeni u istinska pisanija.« (I, 20, 1) – Danas imamo, bilo integralno ili fragmentalno sačuvane i poznate na desetine apokrifnih evanđelja. Pomenimo ilustrativno samo neke od njih.

‘Evanđelje po Hebrejima’ – ‘Evanđelje po nazarenima’ – nazvano i ‘Evanđelje po ebionitima’ (jer su ga oni najviše prihvatali) – ‘Evanđelje Dvanaestorice’. Zapravo se radi o takozvanom hebrejskom ‘Evanđelju po Mateju’, tačnije njegovim redakcijama. U Jeronimovo vreme (348.-420. g.) dati tekst bio je pohranjen i u biblioteci Kajsareje Palestinske, koju je Origen utemeljio. Jeronim u ‘Znamenitim muževima’ (De viris illustribus, 2) ukazuje da je ovo Evanđelje, korišćeno u judeohrišćanskim krugovima, preveo na grčki i latinski. (U helenskom prevodu ono je zapravo mnogo ranije bilo poznato.) Jeronim iznosi da aramejsko 'Evanđelje po Mateju' koriste pre svega Nazareni: »Matthaeus, qui et Lovi, ex publicano apostolus, primus in Judaea propter eos qui ex circumcisione crediderant, Evangelium Christi Hebraicis litteris verbisque composuit: quod quis postea in Graecum transtulerit, non satis certum est. Porro ipsum Hebraicum habetur usque hodie in Caesariensi bibliotheca, quam Pamphilus martyr studiosissime confecit. Mihi quoque a Nazaraeis, qui in Beroea urbe Syriae hoc volumine utuntur, describendi facultas fuit. In quo animadvertendum, quod ubicumque Evangelista, sive ex persona sua, sive ex persona Domini Salvatoris, veteris Scripturae testimoniis abutitur, non sequatur Septuaginta translatorum auctoritatem, sed Hebraicam, e quibus illa duo sunt: Ex Aegypto vocavi filium meum; et: Quoniam Nazaraeus vocabitur. – Matej, prozvan takođe Levije, apostol i nekadašnji carinik, sastavio je Hristovo Evanđelje radi onih iz obrezanja koji veruju. Ono je najpre bilo obnarodovano u Judeji na hebrejskom jeziku; nezna se autor koji ga je kasnije preveo na grčki. Izdanje na hebrejskom sačuvano je do naših dana u Kajsarejskoj biblioteci, koju je tako prilježno sabrao mučenik Pamfil. Ja sam bio u mogućnosti da dobijem knjigu, koju mi je opisao nazaren iz sirijskog grada Berija, koji ju je koristio. Treba zapaziti, da gde bi taj Evanđelist, sam ili u licu Gospoda našega Spasitelja, citirao svedočanstva ‘Staroga Zaveta’, ne sledi autoritet prevodiocâ ‘Septuaginte’, već hebrejski /’Stari Zavet’/. Stoga postoje ove dve /literalne/ forme: "Iz Egipta pozvah Sina Svojega", i da će se "On će Nazaren biti nazvan".« (Cap. 3) Istinski nazareni su, dakako, koristili, istinski literalni kanon, koji je sadržajno odudarao i od grčkih i od hebrejskih sakralizovanih spisa. – U svojim tumačenjima biblijskog štiva Jeronim se inače često poziva na Evangelium Hebraeorum, koje je prvobitno zabeleženo na aramejskom-jeziku hebrejskim, kvadratnim slovima (Adversus Pelagium, III, 2). Po Nikeforovoj metrici ono je imalo 300 redaka manje nego ‘Evanđelje po Mateju’ kakvo danas poznajemo. I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebionitska evanđelska verzija ne sadrži puni poznati tekst 'Evanđelja po Mateju' (haer. 30, 13) Danas je ovo evanđelje sačuvano samo u fragmentima. Uz Jeronima pominju ga i Kiril Jerusalimski, Origen, Klement Aleksandrijski, te Eusebije podozrivo govoreći o kanonskim knjigama: »Neki među te knjige svrstavaju i ‘Hebrejsko Evanđelje’, Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. /.../ Potrebno je znati i za knjige koje heretici smatraju za evanđelja Apostola: ‘Petrovo’, ‘Tomino’ i nekih drugih /Apostola/, takođe ‘Dela’ koja pripisuju apostolu Andreji, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan crkveni pisac. Da se njihove reči i slog veoma razlikuju od apostolskog duha misli i učenja, to je veoma očevidno i to pokazuje da je reč o izmišljotini heretika. Upravo zbog toga potrebno je odbacivati ta dela kao nečastiva.« (‘Historija Crkve’, III, 25) – Govoreći o ebionitima Eusebije ukazuje: »... Smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga odstupnikom. Prihvataju samo ‘Evanđelje Hebreja’, a ostale knjige odbacuju.« (Ibid., III, 27) – I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebioniti koriste 'Evanđelje po Mateju' hebrejskim slovima napisano, slično Kerintovim sledbenicima, i tu hagiografiju nazivaju 'Evanđelje po Hebrejima' – katá Hebraíoysş (haer. 30, 3). Govoreći o Evanđelju koje su koristili ebioniti Epifanije citira i verz koji nalazimo i u Gideonovom ‘Protoevanđelja’, u kojem Isus osuđuje krvne žrtve: »Došao sam da odbacim žrtvene prinose, i ako ne ostavite žrtvovanja, Gnev /Božiji/ vas neće napustiti (.»¸ż˝ ş±Ä±»ćñą Äp ¸ĹĂw±Â‡ ş±v p˝ Ľt Ŕ±{÷øµ Äżć ¸{µą˝, żP Ŕ±{õıą Ć' QĽö˝ ! @Áłu).« (Haer, 30, 16)
Kao i ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ i 'Evanđelje po Hebrejima' sadrži Isusovov iskaz da se čak i kod proroka pomazanih Duhom mogla naći grešna reč (Jeronim: Adversus Pelagium, III, 2). – Takođe ponavlja i zadržava Isusov ukaz bogatome mladiću o tome da treba razdeliti od obilja svoga bogastva onima koji grcaju u bedi (Origen: ‘Tumačenje Mateja’, XV). – Sadrži i sekvencu o iscelenju zidara sa usahlom rukom. Tako Jeronim u svom ‘Tumačenju Mateja’, 12:13 iznosi: »U Evanđelju koje koriste ebioniti i nazareni, a koje smo mi nedavno preveli s hebrejskog na grčki, i koje je prozvano od mnogih ljudi izvorni ‘Matej’, čovek s usahlom rukom nazvan je zidar, koji moli za pomoć ovim rečima: ‘Bio sam zidar i zarađivao sam za izdržavanje svojim rukama; molim Te, Isuse, povrati moje zdravlje, da ne bi prosio sramno za hranu’.« – Iz ovog navoda vidi se da pod imenom ‘Evanđelje po Hebrejima, ‘Po ebionitima’ i ‘Po nazarenima’ u biti stoji jedan isti tekst: različite redakcije aramejskog ‘Evanđelja po Mateju’ – 'Evanđelja Dvanaestorice', za koje Eusebije iznosi da ga je Matej napisao Jevrejima kad su Petar i Pavle propovedali u Rimu i utemeljili tamošnju crkvu (‘Historija Crkve’, V, 8). – Prema jednom njegovom fragmentu, u kome se pominje Jakov Pravednik, sam Isus, kao dokaz Svoga vaskrsenja, laneni prekrivač u kome je za pogreb obavijen, predaje sluzi velikog sveštenika Kajafe, a Jakovu, koji je se zavetovao da će postiti sve dok ne vidi Gospoda, razdeljuje hleb uz reči: »Brate Moj, okusi ovaj hleb, jer Sin Čovečiji je ustao iz usnulih /Frater mi, comede panem tuum, quia resurrexit Filius hominis a dormientibus/.« (Jeronim: De viris illustribus, 2), – Kao i u pojedinim gnostičkim tekstovima i u ovoj hagiografiji – 'Evanđelju po Hebrejima' Duh Sveti se naziva Hristova Majka; Isusu se tako pripisuju reči: »Sada Me je uzela Majka Moja, Duh Sveti, za jednu od mojih vlasi i prenela Me je na veliku goru Tabor.« (Origen: ‘Tumačenje na Jovana’, II, 12; v.: ‘Na Jeremiju’, hom., III, 39, 17) – 'Evanđelje po Hebrejima' poznaje i Klement Aleksandrijski: »... U Hebrejskom Evanđelju je napisano: 'Kadar da se zadivi – kraljevaće, i onaj koji kraljuje, postrignuće uspokojenje.« ('Šarenica', II, 9, prg. 45, 5; v.: 'Timaj', 90 d; POxy. 654, 1:5a; 'Evanđelje po Tomi', vs. 1)
Inače, pored Jeronima, ‘Evanđelje Dvanaestorice’ pominju i Origen i Ambrosije.

‘Evanđelje po Tatijanu’. – Učenik Justina Mučenika – Tatijan (trad: Tacijan, oko 120.-180. g.), pre nego što je prišao gnosticima, sastavio je oko 173. g., na grčkom ili sirijskom, 'jedinstveno komponovano' evanđelje pod nazivom 'Dijatesaron'. Eusebije izveštava za Tatijana: »... Sastavio je nekakav izvod iz četiri Evanđelja, nadenuvši naziv tom spisu ‘Evanđelje od četiri Evanđelja’. Ovu knjigu i sada možemo naći kod nekih ljudi. Kazuju da se on osmelio izlagati misli Apostolâ sasvim drugačije nego što su napisane, pravdajući to željom da bude bolji stil reči.’ (‘Historija Crkve’, IV, 29; v.: Panarion, haer. 40, 6) Diatessáron (to diá tessárMn eyaggélion – ‘kroz četiri evanđelja’) kao ‘jedinstveno’ i ‘usklađeno’ komponovano Evanđelje, u hronološkom okviru ‘Evanđelja po Jovanu’, Crkva u Siriji je upotrebljavala u drugom, trećem i četvrtom stoleću. Sirijski monah Jakov Afraat, koji je živeo u vreme gonjenja hrišćana pod Sasanidskim carem Saporom II (310.-373. g), koristio je samo 'Dijatesaron', ne znajući za postojanje četiri odelita evanđelska teksta. I razne sekte su koristile na desetine i desetine raznih primeraka Tatijanovog sastava. Do XX stoleća 'Dijatesaron' je bio poznat samo u latinskim i arapskim prevodima. No 1933. godine engleski arheolog Klark Hopkins pri iskopavanju mesopotamijskih utvrđenja Dura-Evropos (u Siriji) našao je i neveliki grčki fragment 'Dijatesarona' u kome se govori kako je Josip iz Arimateje od Pilata izmolio Isusovo telo. Inače, tekstualno-ukazno u nekim crtama 'Dijatesaron' se razlikuje i od grčkih tekstova i od znamenitog sirijskog prevoda – Pešitta. Tatijan je u komponovanju 'Dijatesarona' koristio i 'Evanđelje po Hebrejima'. 'Dijatesaron' nema Isusovo rodoslovlje (što je verovatno učinjeno zbog toga jer nije moguće usaglasiti Primusovu i Tercijarovu rodoslovnu listu; Isusovo rodoslovlje nije postojalo ni u prerađenom aramejskom 'Evanđelju po Mateju', kako već o tome svedoči Epifanije Kiparski. Takođe, 'Dijatesaron' ne spominje godine Isusovog detinjstva. Njega komentariše i znameniti bogoslov Efrem Sirijski (306.-373. g.), koji nije poznavao grčki jezik, i koji je koristio i prevod Pešitta. U 'Dijatesaronu' stavak 'Matej', 1:25 (»I ne poznaše je dok ne rodi sina, ...«) naprimer glasi: »U svetosti je živeo s njom, dok ne rodi prvenca.« Efrem tvrdi da »Anđeo nije prišao ni Josipu, jer je samo Marija bila roditeljka Jedinorodnog« ('Tumačenje Evanđeljâ', pogl. 1), iako se kod 'Mateja' govori i o Anđelovom obraćanju blagoslovenom Josipu (2:20-24). – Tatijanovi sledbenici, enkratiti su njegov 'Dijatesaron' nazivali i predstavljali kao 'Evanđelje Jevreja' (Epifanije, Panarion, haer. 46, 1) – Smatrajući Tatijanov 'Dijatesaron' heretičkim delom, Teodoret Kirski je naredio spaljivanje 200 primeraka toga 'harmonizujućeg' sastava.
U kasnijim stolećima u Crkvi se pojavljuju i drugi, prihvatljiviji polievanđelski i četvoroevanđeljni sastavi, poput Zografskog (cca. X st.), Marijanskog (cca. XI st.), Assemanijevog (X st.), Savvinog (X st.), Ostromirovog (XI st.) ...

‘Sirijsko Evanđelje’. – Verovatno je tako nazvano jer je nastalo u Siriji. Moguće je da se radi o još jednoj literalno-redaktorskoj verziji ‘Hebrejskog Evanđelja’. Govoreći o upućenom historiku Hegesipu (II stoleće), na koga se često poziva, autoru ‘Sećanja’ u pet knjiga, Eusebije naznačuje: »On navodi delove ‘Sirijskog Evanđelja’; takođe ponešto prevodi i sa hebrejskog, pokazujući time da je iz te vere prešao u hrišćanstvo. Napominje i o usmenom jevrejskom predanju, i zajedno s drugima (među kojima je i Irinej) govori o tome da u ‘Premudrostima Solomonovim’ ima mnogo toga korisnoga. Kada govori o apokrifima, kazuje da su neke od njih sastavili heretici koji su živeli u njegovo vreme.« (‘Historija Crkve’, IV, 22)

‘Evanđelje Egertona’. – Papyrus Egerton 2 pronađen je u Egiptu a objavljen je 1935. godine. Daje kodeksne fragmente nepoznatog evanđelja iz II stoleća. Tako predstavlja jedan od najstarijih otkrivenih hagiografskih tekstova. U nađenom fragmentu reč ide o sukobu Isusa i judejskih sveštenika i pravobranioca (slično kao i u POxy 840), koji su Ga optuživali za nepoštovanje religijskih ustanova i tradicionalnog bogoslužbenog kulta. Daje se i jedan citat iz ‘Knjige proroka Isaije’ (29:13), koji se citira po tekstu Septuaginte.

‘Tajno Markovo Evanđelje’. – Na njega ukazuje ‘Klementovo pismo Teodoru’ čiji fragment je 'pronašao’ 1958. godine učenjak Morton Smith sa Kolumbija univerziteta (Columbia University) pri Mar Saba monastira blizu Jerusalima (a koji je kasnije prebačen u biblioteku jerusalimskog patrijarha). Monastir Sabe Osvećenog, inače, osnovan je 483. godine, i smatra se najstarijim nastanjenim monastirom na svetu. U tom pismu (navodno napisanom na praznoj poleđini manuskripta iz XVII stoleća sa delima Ignatija Antiohijskog) ‘Klement Aleksandrijski’ daje uputstva izvesnom Teodoru kako da se ophodi prema gnostičkoj sekti Karpokratovih sledbenika (o kojoj govori Irinej Lionski u Adversus haereses, I, 25, 1-6), koji su smatrali sebe višim i duhovno jačim i od Hrista i Apostolâ. U ruke karpokratijanaca je dospelo neko ‘Tajno Evanđelje po Marku’, sa pomalo bizarno-sablažnjivih nagoveštaja, spis za koji je ‘Klement’ mislio da je stvarno Markov (– da predstavlja njegovu nadogradnju kanonskog Evanđelja koje stoji pod njegovim imenom), a koje su Karpokratovi sledbenici hulno i izvitopereno tumačili. Tako ‘Klement’ piše o tom navodno esoteričnom Evanđelju i njegovoj zloupotrebi od strane karpokratijanaca: »... Tokom Petrovog boravka u Rimu, on /– Marko/ zapisao je /jedan prikaz/ dela Gospodnjih, ne objavljujući, ipak, sve /o njima/, niti, pak, ukazujući na /ona/ tajna, već prilažući ona koja je smatrao najprobitačnijima za uzdizanje vere u onih koji su bili poučavani. Ali, kada je Petar umro kao mučenik, Marko je došao ovamo u Aleksandriju, donoseći svoje vlastite zabeleške kao i one Petrove, iz kojih je preneo u svoju prvu knjigu stvari podesne za pospešenje napredovanja ka znanju. Sročio je /tako/ jedno duhovnije Evanđelje, na upotrebu onima koji se usavršavaju. Pored svega on ipak nije razglasio stvari koje se ne smeju izustiti, niti je zapisao hijerofantsko učenje Gospodovo, nego je u povestima već napisanim dodao još i druge, štaviše, uneo je izvesne izreke čije će tumačenje, znao je, poput mistagogije odvesti slušaoce u samo najdublje svetilište one istine skrivene iza sedam /vela/. Tako, sve u svemu, on je sadržaj preuredio, ni nasilno niti nesmotreno, po mojem mišljenju, a umirući, ostavio je svoj sastav Crkvi u Aleksandriji gde se ovaj čak i sada najbrižljivije čuva, a čita se samo onima koji se posvećuju u velike tajne.«
»Pošto, međutim, zli demoni stalno smišljaju propast rodu ljudskome, Karpokrat poučen od njih i koristeći se veštinom obmane, tako zarobi jednog presbitera Crkve u Aleksandriji da mu ovaj predade jedan primerak toga tajnog Evanđelja koje je, zatim, tumačio shodno svojem bogohulnom i bludnom nauku i koje je, štaviše, okaljao mešajući sa čistim i svetim rečima potpuno besramne laži. Iz ove smeše je izvučeno učenje karpokratijanaca.« – 'Klement' dalje iznosi da to tajno Evanđelje sadrži i priču o nekom imućnijem čoveku iz Betanije (– jasna je aluzija na Martinog brata Lazara); no ovde njega Isus ne oživljava posle četiri dana od smrti, kao što je zapisano u ‘Evanđelju po Jovanu’ (11:1-44), već ga samo izvodi iz groba, pošto je začuo glasnu vrisku u njemu, a kasnije ga uvodi u Božije misterije. ‘Klement’ navodno učenika Teodota upućuje da pošto-poto mora negirati istinitost 'Tajnog Markovog evanđelja': »Njima /Karpokratovcima/, stoga, kao što sam gore rekao, čovek nikada ne sme popustiti, niti treba, kada oni izlože svoje krivotvorine, da prizna da je ono tajno evanđelje Markovo, već to treba da porekne, čak i pod zakletvom.« Rano hrišćanstvo je poznavalo zavetovanje Bogu, ne i zaklinjanje, i to najbolje negira autentičnost ovog Smitovog fragmenta: »... Ne kunite se ni Nebom ni zemljom, ni drugom kakvom kletvom.« ('Jakov', 5:12) – Originalni manuskript, ovog navodnog evanđelskog teksta nigde nije pronađen.

‘Evanđelje po Egipćanima’. – Evanđelje pod tim naslovom pominju Klement Aleksandrijski, Origen, Hipolit, Teodot, Epifanije. Jedno je od ranijih evanđelja koje je verovatno delom izvedeno iz Protoevanđelja, i koje sadrži i gnostičke primese. Samo nekoliko fragmenta iz njega je sačuvano, ponajprije u ‘Šarenici’ (III, 9, 64, III; 13, 92; III, 9, 63). U svom spisu ‘Protiv herese’ Hipolit ukazuje da su ga koristili i nahašeni – naaseni (V, 17). Nerazumevanje Isusovog ukaza učenici Salomi da u grešnoj žudnji ne treba začinjati i rađati (– taj ukaz citira Klement Aleksandrijski u ‘Šarenici’, III, 9, 45.64.66, te ‘Izvodi’ od Theodotus-a, 67) dovelo je do toga da su neke hrišćanske i kvazihrišćanske sledbe potpuno odbacivale i osuđivale brak i sakrament bračnog zavetovanja pred oltarom, te ženu kao Božije stvorenje potcenjivali.

‘Evanđelje Istine’. – Po žanru sastav mnogo više podseća na homiliju, retorički traktat, nego na hagiografiju, a ‘evanđeljem’ je nazvan po svojim uvodnim rečima koje definišu temu teksta: »Evanđelje Istine je na radost onima koji su od Oca Istine dobili dar da Ga upoznaju snagom Reči iz Plerome, koja je u mislima i u umu Oca, odnosno, onoga kojeg zovemo ‘Spasiteljem’, zbog dela koje će učiniti za otkupljenje onih koji nisu upoznali Oca. U imenu evanđelja sadržana je objava nade, jer ono je otkriće onih koji Ga traže.« (NHK, I, 16-17) – Spis odražava Valentinovo učenje. Irinej Lionski sa gnušanjem pominje Valentinovo delo naslovljeno ‘Evanđeljem Istine’ (Adversus Haereses, III, 11, 9) – U izlaganjima ovog gnostičkog teksta naglašava se značaj Hristovog Spasiteljskog Dela: »... Evanđelje Onoga za kojim se traga, koje je otkriveno onima koji su milošću Oca postali savršeni, skrivena Tajna, Isusa, Hrista, prosvetlilo je one u tami zaborava. On [– Isus Hrist] ih je prosvetlio; On [im] je pokazao Put; a Put je Istina kojoj ih je poučio. – Obuzeta gnevom, Pogreška Ga je progonila, umorila se i iščezla. On je bio pribijen na drvo i postao [je] plodom znanja o Ocu. Međutim, oni koji su od toga ploda jeli, nisu bili uništeni, nego ih je plod ispunio radošću zbog otkrića. On ih je otkrio u sebi, a oni su u sebi otkrili njega.« (I, 18)

‘Evanđelje po Petru’. – Nastalo je u drugoj polovini II stoleća. Pominje ga Origen u svojim Tumačenjima Matejevog evanđelja (X, 17). Justin Filosof (103.–166. g.) u svojoj ‘Prvoj Apologiji’ pokazuje da poznaje dati izveštaj, ili njegov izvor (XXXV, 6; cp.: ‘Evanđelje po Petru’, 3:6) – Episkop Serapion Antiohijski obratio je se oko 200. g. područnoj crkvi u Rosku (Kelesirija), napominjući im da ne koriste na bogosluženjima 'Evanđelje po Petru', pošto je saznao da ga oni bogoslužbeno potrebljavaju. Eusebije rezimira: »Serapion je napisao knjigu o 'Petrovom evanđelju' koje je bilo prihvaćeno od nekih hrišćana u Rosku. Preuzećemo ono što Serapion kazuje o tom spisu: 'Mi, braćo, prihvatamo Petra i druge apostole kao Hrista, ali kao ljudi koji su iskusni /na putu vere/, odbacujemo spise koji idu od ruke do ruke a nazivaju se njihovim /– apostolskim/ imenima a gde se jasno uočava neka sasvim drugačija vera od one koju su primili Apostoli. Pretpostavljam da je i do vas došao jedan prepis evanđelja koji nosi ime apostola Petra te da je zbog toga i došlo do smutnji unutar vaše crkve. Sada, kada sam saznao da su neki od vas utonuli u heresu, nastojaću da što pre dođem. Čuli ste, braćo, kakve se vere držao Markion; on je protivrečio sebi, često ni sam ne znajući šta govori. Saznaćete više o tome iz pisma koje vam šaljem. Takođe, reći ću vam, dođe mi do ruku i spis koje doketi, a koji behu pre Markiona, nazivaju evanđeljem. Vidim da ste mnogo toga prihvatili od tih heretika. Pročitao sam taj spis i u njemu sam našao mnogo toga što se ne slaže sa istinitom naukom.« ('Historija Crkve', VI, 12, v.: III, 3, 2; III, 25, 6) – Doketizam (od grčkog termina: dokéM = 'misliti', 'činiti se') koji se susreće u 'Evanđelju po Petru', po Teodoretu Kirskom (393.–457. g.) navodno su i nazareni doktrinalno protežirali: »... Poštuju Hrista kao pravednoga čoveka i koriste se takozvanim Evanđeljem po Petru.« (Haeraeticarum, II, 2) Dekret pripisan rimskom pontifu Gelasiju I (Decretum Gelasianum de libris recipiendis et non recipiendis) ‘Evanđelje po Petru’ (u kome se Isus ne naziva po imenu, već samo kao 'Gospod') nekih tri stoleća (495. g.) kasnije odbacuje kao neprihvatljivo štivo.
Godine 1886.-1887. u Gornjem Egiptu, u jednoj monaškoj grobnici kod sela Akhmimin, Bouriant je otkrio deo toga Evanđelja, prepisa iz VIII-IX stoleća (kao i deo ‘Otkrivenja po Petru’ i deo ‘Enohove knjige’), koji govori o Isusovom stradanju, pogrebu i vaskrsenju.
U ovom evanđelskom izveštaju Jevreji se optužuju za Isusovu smrt, te se tvrdi da odluku o pogubljenju nije doneo Pilat nego Herod. U Evanđelju se oseća donekle upliv doketizma, jednog od najranijih heretičkih shvatanja koji je odbacivao Hristovu telesnu prirodu i telesnu patnju. ‘Evanđelje po Petru’ opisuje kako pri Raspeću nastupa velika tama da ljudi po Gradu idu sa upaljenim svetiljkama. Čak i jevrejski sveštenici i starešine shvataju kakvo su zlo doneli sami sebi, te udarajući po grudima, govore: »Jao našim gresima! Sud i propast Jerusalima se približio.« (Prg. 25) – Rimski kenturion koji je predvodio utvrđivanje Isusovog groba brojnom stražom, i rimskom i judejskom, nosi ime Petronius. Vrt i grobnica u kojima je Isus položen pripada Josipu iz Arimateje. »I rano uvuče kad sabat minu, dođe onamo mnoštvo iz Jerusalima i okolnih područja da vide otpečaćen Grob. A u noći kad Gospodnji dan osvitavaše, dok vojnici behu držali stražu na smenu dva po dva, dođe velika jeka sa neba; i oni videše otvorena nebesa, i dvojicu muževa gde silaze, sijajući velikim svetlom, i kako se približavaju Grobu. A kamen koji bejaše navaljen na ulaz sam se otkotrlja, i otkloni se na stranu; i Grob se otvori, a oba mladića uđoše unutra. Kada pak oni vojnici primetiše to, oni probudiše kenturiona /Petronija/ i starešine, koje su takođe bile onde držeći stražu. I kad su im ipak ispričali što su videli, ugledali su opet trojicu muževa kako izlaze iz Groba: a dva od njih podržavaše Trećega, a Krst ih sleđaše. I glave dvojice onih koje videše dosezaše do neba, međutim Onome koga su vodili nadvisavaše nebesa. I oni čuše glas sa Nebesa gde govori: ‘Da li si propovedao onima koji zaspaše’? – I odgovor se ču sa Krsta, koji govoraše: ‘Doista’.« (Prgi. 34-42) – I sam Pilat, pod utiskom neviđenog čuda, priznaje da je Isus Sin Božiji. Iznenađeni judejski sveštenici iznose da im je bolje pred Bogom odgovarati za najteži zločin nego da padnu u ruke vlastitog rogoborućeg naroda koji bi ih kamenovao (prgi. 48-49).


'Razgovori Isusovi s Njegovim učenicima posle vaskrsnuća'. – Hagiografsko-apokaliptičko-epistolarni sastav 'Razgovori Isusovi s Njegovim učenicima posle vaskrsnuća' ili ‘Apostolska Poslanica’ (Epistola Apostolorum), nastao je najkasnije sredinom II stoleća, najverovatnije u Maloj Aziji. Autor pokazuje da poznaje’Petrovu Apokalipsu’, ‘Barnabinu poslanicu’ i Herminog ‘Pastira’. Prestavlja se kao Apostolsko pismo upravljeno Crkvama Istoka i Zapada, Severa i Juga. Ovaj spis zapravo pretenduje da pruži mistične i skrivene objave koje je Isus saopštio Jedanaestorici (zapravo Desetorici, jer autor od Natanaela i Bartolomeja pravi ‘dva’ Apostola) u razmaku između svoga Vaskrsnuća i Vaznesenja. Sa pozicije judeohrišćanske gnoze ustaje se protiv lažne gnoze Simona Maga i Kerinta. Inače, u ovom spisu, u kome se oseća uticaj ‘Evanđelja po Jovanu’ (Božanstvo Logosa se identifikuje sa Božanstvom Oca), ispoveda se kako inkarnacija duše tako i vaskrsenje tela. Ukazuje se da je krštenje apsolutno nužno za spasenje, pa se tako iznosi da je Hrist u Limbu krstio starozavetne pravednike i proroke. Večera Gospodnja (Agape) i Euharistija (koja se naziva Pasha), kao spomenčin Isusovog Stradanja, slave se istovremeno. Inače, ‘Apostolska Poslanica’ je izvorno nastala na grčkom jeziku, a u delimičnom koptskom prevodu otkrivena je u Kairu 1895. godine, dok je kompletan etiopski prevod obelodanjen 1913. godine; poznata je i u starom latinskom prevodu, ali u fragmentima.

‘Evanđelje po Nikodimu’. – Sastoji iz dva dela: ‘Pilatovih dela’ – Acta Pilati (iz II stoleća, sačuvanih u dve grčke verzije, te u prevodu na latinski, sirski, jermenski, kopski i arapski jezik), te hagiografije ‘Hristov silazak u Had’ – Descensus Christi ad inferos (iz IV stoleća). ‘Pilatova dela’ se predstavljaju kao službeni izveštaj Pontija Pilata o Isusovom suđenju; ona delom nastoje rimskog Namesnika da rehabilitiraju (cp.: Tertulijan: Apologeticum, 21, 24). Poglavlja 1-11 govore o samom sudskom procesu protiv Isusa, a poglavlja 12-16 opisuju postupke judejske Velike skupštine u vezi Isusovog vaskrsnuća. Poglavlja 17-27 su prezentovana tako da ih propovedaju dva vaskrsla svedoka: Leucius i Carinus.
Pri Isusovom ulaženju u sudnicu kod Pilata carski znaci Mu se čudesno klanjaju dva puta (1:5-6) – U prilog Isusu svedoči Bernika (lat.: Veronica), koju je Isus iscelio od tečenja krvi: »A neka žena po imenu Bernika uzvikujući iz daljine, reče: ‘Ja sam imala tečenje krvi, i dotakoh rub od Njegovu haljine, i tečenje moje krvi bi zaustavljeno, koje sam imala dvanaest godina’. – Jevreji rekoše: ‘Mi imamo Zakon da žene ne dolaze da daju svedočanstvo’.« (8) – Kao i u ‘Protoevanđelju’ (81:9) i ‘Evanđelje po Nikodimu’ beleži razgovor između Pilata i Hrista po pitanju istine: »Pilat Mu reče: ‘Šta je istina’? – Isus mu reče: ‘Istina je sa Neba’. – Pilat reče: ‘Nema li istine na zemlji’? – Isus reče Pilatu: ‘Čuj, istina je na zemlji među onima koji imaju silu, žive za istinu i pravedni sud čine.« (3:2) – Razbojnici razapeti sa Isusom su Dysmas i Gestas (9:5, 10:2). Vojnik koji je Isusu probio kopljem srce nosi ime Longin (16:7). Iz Hada Hrist izvodi verne duše i Adama, te pokajanog Dismu (19:1-2).
Justin Filosof u svojoj ‘Apologiji’ pokazuje da poznaje spis ‘Pilatova Dela’ (I, 35). O Pilatu govore i više drugih apokrifa: ‘Pismo Pilata caru Klaudiju’ (sačuvano u Acta Petri et Pauli), na čiji sadržaj pri kraju II stoleća ukazuje Tertulijan (Apologeticum, 5), zatim ‘Pilatov izveštaj Tiberiju’ (Anaphora Pilati), ‘Predanje Pilatovo’ (Paradosis Pilati), ... Eusebije Pamfil u ‘Crkvenoj historiji’ za vreme gonjenja hrišćana pod Maksiminom (Maximinus, 235.-238.) izveštava o jednom literalnom podmetanju: »Tada su izmišljena i tzv. ‘Dela Pilatova’, delo prepuno hule na Hrista. Po naredbi vlasti, prepisi tog dela razaslati su na sve strane, po svim gradovima i selima, tako da je svako mogao da ih uzme. Učitelji po školama, umesto predmeta koji su trebali da predaju, tražili su od učenika da naizust kazuju taj ogavni spis« (IX, 5) – Data falsifikovana ‘Dela’ su očigledno puštena od strane rimskih vlasti kako bi izazvala veću mržnju protiv hrišćana, koji su predstavljeni ogavnim prestupnicima.

‘Evanđelje po Jakovu’. – Stožer ovog pseudoepigrafskog izveštaja je detinjstvo blagoslovene Marije i Gospoda Isusa Hrista. Dati spis, koji se pripisuje Isusovom bratu Jakovu nastao sredinom II stoleća od strane nekog pobožnika koji nije bio upućen u geografiju Palestine, bio je vrlo popularan u staroj Crkvi, te je i kasnije izvršio golem uticaj na umetnost, pobožnički kult i liturgiju. Evanđelje je sačuvano u preko 30 grčkih rukopisa a poznato je i u starom sirskom, jermenskom, koptskom i staroslovenskom prevodu. Spominje ga ponajprije Origen; poznato je da su se njime služili Justin Filosof, Klement Aleksandrijski i Epifanije Kiparski. Oni i usvajaju konstrukciju iznesenu u datom Evanđelju da su Isusova braća koja se pominju u kanonskim Evanđelima (– Jakov, Josija, Simon i Juda), tobože deca drvodelje Josipa iz njegovog prethodnog braka. ‘Jakovljevo Evanđelje’ opisuje kako se Marija rađa od bogatog oca Joahima i ostarele majke Ane, koja se Gospodu jada što i vrapcima daje porod, ali ne i njoj. Čudesno rođenu Mariju kao trogodišnje dete roditelji posvećuju za život u Hramu. Ona tu ostaje do svoje dvanaeste godine život, da bi joj sveštenici potom našli staratelja među izraelskim udovcima – graditelja Josipa, čoveka u poodmaklim godinama: »... Marija nastavi da živi u Hramu kao naučena golubica, primajući hranu svoju iz ruke anđela. A kada napuni dvanaest godina, sastadoše se sveštenici i rekoše: 'Marija ima dvanaest godina. Šta da uradimo sa njom jer se bojimo da Sveto mesto Gospoda Boga našega ne postane poročno?' – Tada sveštenici rekoše Zahariju, vrhovnom svešteniku: 'Stani pored oltara Gospodnjeg, uđi u Sveto mesto, i postavi pitanja sa njom u vezi, i šta god da ti Gospod odgovori, uradi tako.' – Onda vrhovni sveštenik uđe u Svetinju nad svetinjama noseći sa sobom naprsnik za presudu, i pomoli se sa njom u vezi. I dođe anđeo Gospodnji ka njemu i reče mu: 'Zaharije, Zaharije, idi i pozovi sve udovce među narodom, i neka svaki donese sa sobom svoj štap, i onaj kod koga Gospod pokaže znak biće muž Marijin.' – I odoše vikari kroz celu Judeju, i trube Gospodnje se oglasiše, i svi ljudi potrčaše na okup. Josip isto, odbaci sekiru i ode na sastanak, i kada dođoše tamo, odoše kod vrhovnog sveštenika svaki noseći svoj štap. Pošto vrhovni sveštenik uze njihove štapove, uđe u Hram da se pomoli. A kada završi molitve svoje, uze štapove i izađe napolje, podeli ih nazad, i ne desi se nikakvo čudo. Poslednji štap uze Josip i golubica izađe iz štapa i sleti na Josipovu glavu. I vrhovni sveštenik reče: 'Josipe, ti si određen da uzmeš Devicu Gospodnju, da je čuvaš za Njega.' – Ali Josip odbi govoreći: 'Ja sam stari čovek, i imam decu, a ona je mlada, i plašim se da će da mi se podsmevaju u Izraelu.' – Onda vrhovni sveštenik odgovori: 'Josipe, boj se Gospoda Boga svoga, seti se šta je Gospod uradio Datanu, Koreju i Avironu, kako se zemlja otvorila i progutala ih zbog njihove neposlušnosti. A sada Josipe, boj se Boga, jer se takve stvari ne trebaju desiti tvojoj porodici.' – Josip tada, uplašen, odvede je svojoj kući, i Josip reče Mariji: »Odveo sam te iz hrama Gospodnjeg, a sada ću da te ostavim u svojoj kući. Moram da idem da se brinem za prodaju onoga što sam sagradio. Neka je Gospod sa tobom'.« (8:1.6) – Kada je se Marija sa šesnaest godina (9:23) pokazala nosećom, zajedno s Josipom je postavljaju pred sud velikog sveštenika gde će »piti svetu vodu, koja je za sumnju ljubavnu« (11:17), no tradicionalni test sa gorkom vodom ih potvrđuje kao čiste. – Prilikom popisa, koji autor vidi kao lokalni, judejski, Josip je u nedoumici kako da prijavi mladu Mariju: »I Josip reče: 'Pobrinuću se da moja deca budu zabeležena, ali šta da radim sa ovom mladom ženom? Da bude zabeležena kao moja žena, sramota me, a ako bude zabeležena kao moja kćerka, celi Izrael zna da mi ona nije kćerka. Kada dođe vreme neka bude kako je Bog naumio da bude'.« (12:2-4) – Za Mariju u betlehemskoj pećini Josip nalazi babicu iz judejskog gorja. Sam Josip pripoveda: »... Ugledah ženu koja je silazila sa planina, i ona reče: "Kuda si krenuo, o čoveče?" – I ja joj rekoh: "U potrazi sam za jevrejskom babicom." – Ona mi odgovori: "Gde je žena koja treba da se porodi?" – Ja joj odgovorih: "U pećini je i obećana mi je." – Tada reče babica: "Nije li ona tvoja žena?" – Josip odgovori: "To je Marija koje je odgojena u Hramu Gospodnjem, i ja je uzeh za ženu po žrebu; a ona nije moja žena, jer je začela po Duhu Svetom." – Babica reče: "Je li to istina?" – On odgovori: "Dođi i pogledaj." – I babica ode sa njim i uđe u pećinu. Tada svetli Oblak prekri pećinu, i babica reče: "Danas je moja duša uveličana, jer moje oči videše iznenađujuće stvari, i spasenje je došlo Izraelu." – Iznenada Oblak postade jako svetlo u pećini, toliko da njihove oči to nisu mogle da izdrže. Ali, svetlo se postepeno smanji, sve dok se novorođenče ne pojavi, i posisa grudi majke Marije. Tada babica uplakana reče: "Kako je slavan ovaj dan, kada moje oči videše ovaj čudnovati prizor"!« (14:1-13) – Cilj autora ovog sastava je da izvede ‘pokaže’ još jedno čudo: Marijino permanentno devičanstvo (ante, in i post partum).
Evanđelje dalje opisuje i kako je Marijina rođakinja Elizabeta svoga sina Jovana sklonila pred pretragom Herodovih ljudi koji su ubijali svu decu do dve godine starosti: »A kada Elizabeta ču da oni ispituju za Jovana, uze ga i odnese ga u gorski kraj; i razgleda okolo njega gde bi ga mogla sakriti. A onde ne bi zakrito mesto. I zajeca Elizabeta i reče gromkim glasom: "O Gospode gore, primi jednu majku sa detetom!" – Jer Elizabeta nije mogla da se uspe. I odmah se gora prolomi i uze je u sebe. A onde bi svetlost, svagda im sijajući; jer jedan anđeo Gospodnji bi sa njima, držeći stražu nad njima.« (16:3-8) – U poslednjim verzima opisuje se kako Jovanov otac, nazirejski sveštenik Zaharija biva ubijen u Hramu od strane Herodovih ljudi: »I ubiše Zarija na ulazu Hrama i oltara, blizu plota.« (16:16) – Data sekvenca se nalazi i u ‘Protoevanđelju’ (5:15-19).

Gnostičko ‘Evanđelje po Tomi’. – Ovaj zapis, sastavljen u Siriji u II stoleću, koji se lažno pripisuje apostolu Judi Blizancu, ne osvrće se na tokove Isusovog života, već prevashodno predstavlja neplansku skupinu (114 logiona) navodnih Isusovih izreka, parabola, mudrih odgovora, proročkih najava. Neki mudrosni ukazi se u drugom sakralno-apokrifnom štivu uopšte ne susreću, kao što je slučaj sa logionom 102 gde čitamo: »Isus reče: "Teško farisejima, jer oni su poput psa koji leži u jaslama; jer on ne jede /seno/, a ni volu ne da jesti".« – Pseudoepigraf takvog naslova spominje Origen (‘Prva homilija na Luku’) koji ga svrstava u heterodoksne spise; početkom II stoleća Hipolit (‘Pobijanje svih heresa’, V, 2), pripisujući ga gnosticima naasencima, te u IV stoleću Kiril Jerusalimski pripisujući ga manihejcima (‘Kateheze’, IV, 36; VI, 31), a kao autora, Tomu, vidi nekog Manijevog učenika. Ono koje Kiril spominje verovatno je identično koptskome ‘Evanđelju po Tomi’ iz gnostičke biblioteke iz Nag Hammadija. Filip iz Side (oko 430. g.) ga svrstava u heretički korpus. Pominje ga i Decretum Gelasianum kao krivoverničko: Evangelium nomine Thomae quibus Manichei utuntur.
Od svih poznatih gnostičkih apokrifa ovo Evanđelje ima najveću duhovnu težinu. Naglašava značaj traganja za Božijim Kraljevstvom u vlastitoj nutrini: »Isus reče: "Ako vam oni koji vas vode kažu: Gledajte, Kraljevstvo je gore na nebu, preteći će vas ptice nebeske. Ako vam kažu: U moru je, ribe će vas preteći. Kraljevstvo je u vama, i ono je izvan vas. Prepoznate li sebe, bićete prepoznati i shvatićete da ste deca Oca Živoga. Ali ako se ne prepoznate, živite u siromaštvu, i vi ste siromaštvo".« (Logion 3) – U propadljivom svetu se vidi leš (logion 56, cp.: 110), što je blisko manihejskim pogledima. Sam Isus kaže da će se "orlovi lešinari" u Posletku okupiti na "lešinu", odnosno ljudi sveta koji ne shvataju i ne prihvataju duh promene grozničavo će nastojati da zadrže i spase laž i trulež.

Gnostičko ‘Evanđelje po Filipu’. – Nastalo je u Siriji na grčkom jeziku, a kasnije prevedeno i na koptski jezik. Pseudo-Leontije i Timotej Konstantinopolski ovo Evanđelje tesno povezuju sa onim ‘Po Tomi’. I uistinu u mnogo čemu mu je po svojem žanrovskom pristupu i literalnim tipovima koje preferira slično. Sadrži 127 Isusove izreke, te nekoliko njih izvedenih iz ‘Protoevanđelja’. Pripisuje se apostolu Filipu, no sam pristup ukazuje na autora koji se poziva da prenosi reč primljenu od Apostolâ (vs. 95). Autor svoje pouke i interpretacije temelji na analogiji i paraboli, neprestano stavljajući simbol i misteriju bračne ložnice u fokus svojih izlaganja.
Naglašeno je učenje da onaj koji se hoće sjediniti s Hristom mora već na ovome svetu duhovno vaskrsnuti: »Oni koji govore da će prvo umreti, a tek onda vaskrsnuti, varaju se. Ako još za života prvo ne prime vaskrsenje, neće primiti ništa kada umru.« (Vs. 90, v.: 21:63) – Za Josipa drvodelju se tvrdi da je napravio krst na kome će kasnije visiti njegov sin: »Josip drvodelja, zasadio je vrt, jer je trebao drvo za zanat. On je taj koji je načinio krst od stabala koja je zasadio. I tako je njegov izdanak visio na onome što je zasadio. Njegov izdanak bio je Isus, a krst je bio sadnica.« (Vs. 91) – Ukazuje se i na uzaludni trud, koji nema cilj i središte u Duhu Istine: »Magarac koji je okretao mlinski kamen stotinu je stadija prehodao. Kada su ga oslobodili, video je da je još uvek na istom mestu. Postoje ljudi koji prođu mnogim putevima, a da se ne približe nekom cilju.« (Vs. 52) – Prvog bratoubicu Kaina, vidi kao sina Zmije, porod Krvnika Ljudskog, Oca Laži: »On je bio začet u preljubi. Jer je bio sin Zmije. Zato je postao ubica čoveka, kao što je to bio i njegov otac.« (Vs. 42) – U svojim izlaganjima autor unosi i priče o sukubima i inkubima: »Među prilikama nečistoga duha ima i muških i ženskih. Muške su one koje se sjedinjuju s dušama koje borave u ženskome obličju; a ženske su one koje se sjedinjuju s onim koji boravi u muškom obličju, kroz jednog neposlušnog. I niko njima ne može izmaći, jer ga čvrsto drže – ako ne primi mušku snagu i žensku snagu, naime, mladoženju i mladu.« (Vs. 61) – Ukazuje se i na izraze zakona duhovnog privlačenja istovenosti na primeru bračne posvećenosti: »... Koga žena voli, tome su deca koju će roditi nalik; ako svojega muža, onda su nalik njenom mužu; ako preljubnika, tada su nalik preljubniku. Ako jedna žena prisilno leži sa svojim mužem, a njezino je srce kod preljubnika s kojim se inače sjedinjuje, tada često rađa dete koje je nalik preljubniku. Ali vi, koji ste sa sinom Božijim, ne smete voleti svet nego morate voleti Gospoda, da ono /= dete/ ne bude nalik svetu nego Gospodu!« (Vs. 112)
Epifanije u ‘Panarionu’ (haer. 26, 13) takođe pominje ‘Evanđelje po Filipu’, no prema navedenom citatu, očigledno je da je on u rukama imao i poznavao neki drugi gnostički sastav pod tim imenom proizveden.

‘Evanđelje po Bartolomeju’. – Ukazuje se na njega u Jeronimovom opusu, te u i Decretum Gelasianum. Moguće je da je identično s spisom ‘Pitanja Bartolomejeva’, u kome Vaskrsli Isus daje apostolu Barolomeju odgovore na njegova pitanja apokaliptičkog karaktera. Spis je izvorno nastao na grčkom, a u fragmentima je sačuvan na koptskom, latinskom i staroslovenskom.

Evanđelje Detinjstva prema Tomi’. – Verovatno je nastalo u II stoleću; sadrži dosta doketističkih stavova. Irinej Lionski u svome delu ‘Filosofumene’ pokazuje da ga poznaje. Autor ‘Stihometrije’ – konstantinopolski patrijarh Nikefor (806.-815.) govori o 1.300 redaka iz ‘Tominog evanđelja Detinjstva’. Sačuvalo je se u više verzija na grčkom, sirijskom, jermenskom, latinskom i staroslovenskom jeziku. Dato Evanđelje prikazuje Isusa u uzrastu od 5. do 12. godine života, odnosno do prvog pashalnog hodočašća u Jerusalim. Isusovo detinjstvo se slika sa puno čudesnih događaja, koji hoće da navedu na zaključak da je Isus svagda imao i manifestovao puninu Božanske Moći. Sastavljač datog teksta u svome zanosu, lažno proslavljajući Gospoda, hoće Ga prikazati kao osvetoljubivo, žestoko, preko i nemilosrdno dete, koje ne ume ne prašta, koje neodmereno i brutalno osvedočava i primenjuje svoje moći, koje je trepet za okolinu, čime pokazuje da ustvari svoje ograničene predstave projektuje na Gospoda Ljubavi koji je oprostio i molio i za Svoga izdajnika i za one koji su ga raspeli.
Interesantna je jedna sekvenca koja opisuje kako Isus navodno oživljava vrapce načinjene od blata: »I načini Isus od blata dvanaest vrabaca; a bi dan sabata. A neko dete otrča i ispriča Josipu, govoreći: "Gle, tvoje dete igra se oko potoka i /na sabat/ pravi vrapce od blata, što nije zakonito". – A kada on to ču ode i reče /svome/ detetu: "Zašto činiš tako i skrnaviš sabat?" – Međutim, Isus mu ne odgovori, već pogleda prema vrapcima i reče: "Idite, bežite, i sećajte Me se kroz svoj život"! – I na tu reč oni pobegoše i podigoše se u vazduh. A kada Josip vide to zaprepasti se.« (3:1 – grčki tekst, verzija B) – Ako pogledamo Gideonovo ‘Protoevanđelje’ možemo u Isusovom detinjstvu takođe videti jednu sekvencu sa 12 vrabaca, ali živih, koje On zatiče ulovljene u klopci, i koje oslobađa (6:7-8) – Kako se dalje predajno i narativno razvija data priča možemo videti i na primeru Al-Qur’an-a gde se ukazuje na Isusovo čudo sa oživljavanja, ali ovog puta samo jednog zemljanog vrapca: »O Is, sine Merjamin, seti se blagodati moje prema Tebi i majci Tvojoj: /.../ ... Kada si, voljom mojom, od blata načinio nešto poput ptice, i u nju udahnuo, i kada je ona, voljom mojom, postala ptica.« (5, 110)

‘Najranije Evanđelje Detinjstva Isusa Hrista’. – U jednoj njegovoj sekvenci iznosi se da je prilikom Isusovog obrezivanja neka starija žena uzela Njegov obrezak i sačuvala ga u sud od alabastra, koje je kasnije grešnica Marija Magdalena iskoristila da u njemu donese dragoceno ulje i izlije ga na Isusa Hrista. (2:1-4)

‘Evanđelje o Marijinom rođenju’. – Na početku (pogl. 1) ovog Evanđelja daje se kratak rodoslov Marije: »Blagoslovljena i slavljena večna devica Marija, poticaše iz kraljevske loze i Davidove porodice, rođena u gradu iz Nazareta, beše odgojena u Jerusalimu u Hramu Gospodnjem. Njen otac se zvaše Joahim a njena majka Ana. Njeni preci po ocu behu iz Galileje i grada iz Nazareta, a porodica njene majke majke iz Betlehema. Njihov život bi ispravan i prav pred Gospodom, i besprekoran i pobožan pred ljudima. Jer oni razdeliše svu svoju imovinu na tri dela. Jedan deo oni izdaše Hramu i služiteljima Hrama; drugi /deo/ razdeliše došljacima i sirotinji; treći /deo/ sačuvaše za sebe i potrepštine svoje porodice.« – I u ‘Protoevanđelju’ Marijini roditelji nose ime Elije zvan Joahim i Ana (8:9). Kaže se da je se blagoslovena Devica bavila tkanjem zastora za hram, te da je bila pravedna duša pred Bogom (2:2).
‘Evanđelje po Mariji’. – Ovaj gnostički fingirani dijalog između Hristovih učenika sastavljen je u II stoleću na grčkome, a kasnije preveden na koptski jezik. Kraći fragmentarni tekst (jedna stranica) 'Evanđelja po Mariji Magdaleni' je sačuvan u Papyrus Rylands 463 iz III stoleća (pronađen je u Egiptu 1917. g., a objavljen 1938. g.), a nešto duži (sa osam stranica, od ukupno osamnaest njih) fragmentarni tekst iz V stoleća se nalazi u Akhmin Codex-u (Berlinski Kodeks – Codex Berolinensis 8502). Dati papirusni kodeks – Papyrus Berolinensis gnosticus 8502 koji je u Kairu 1896. dobavio nemački učenjak Karl Rajnhart (Rheinhardt), obuhvatao je i 'Petrova dela', te, kako se kasnije, 1945. g. pokazalo, kraću verziju 'Jovanovog apokrifa' i 'Mudrost Isusa Hrista', spise pronađene kod Nad Hammadija. 'Evanđelje po Mariji' iz Berlinskog Kodeksa je publikovano tek 1955, dakle nakon što su otkriveni koptski gnostički kodeksi iz Nag Hammadija. Godine 1983. objavljen je i Papyrus Oxyrhynchus 3525, grčki fragment sa svitka 'Evanđelja po Mariji', koji datira iz ranog III stoleća, te sadrži dvadesetak redova teksta. Tekst grčkih fragmenta se dosta razlikuje od koptske verzije. ‘Evanđelje po Mariji’ ima i apokaliptički karakter, jer Marija Magdalena u drugom delu teksta izlaže na Petrov zahtev učenicima posebno otkrovenje koje joj je Hrist dao.
‘Tajna Jovanova knjiga’. – Spis mitološke gnoze koji se temelji na početnim poglavljima ‘Knjige Postanka’, nazvan ‘Tajno Evanđelje po Jovanu’ je korišćen u Siriji od audijanâ sve do VIII stoleća nove ere. U Nag Hammadi Korpusu se susreće u tri prepisa: dva duža (II, 1; IV, 1) i jedan kraći (III, l). Sadrži ga i berlinski kodeks Papyrus Berolinensis 8502 koji uz III, l predstavlja kratke nezavisne koptske prevode grčke recenzije ‘Tajne Jovanove knjige’. Traktat izlaže kako se Isus, nakon Svog Vaskrsenja, u više svetlosnih obličja prikazuje apostolu Jovanu i predaje mu tajno učenje koje se tiče stvaranja, pada i spasenja čovečanstva. Kao i u ‘Protoevanđelju’ Bog se naziva Otac-Majka. O Duhu Svetom se govori i kao o Majci svega živog (II, l, 10). – Pominju se i sedam kraljeva nebeskih svodova Raja (II, l, 11-12) – Zlodusi se razvrstavaju prema kvalitetima četiri Elementa: »I poreklo demona koji su u čitavom telu određuje ovih četvoro: toplina, hladnoća, vlažnost i suhoća.« (II, l, 18) – Ukazuje se da izbavljene duše ne bivaju gurnute u drugo telo (II, l, 27). – Isus Hrist govori i o Svome silasku u Had: »Ušao sam u središte Tame i u unutrašnjost Hada jer sam nastojao (izvršiti) Svoj zadatak. I zatresoše se temlji Haosa da bi pali na one koji se nalaze u Haosu i da bi ih uništili. I Ja iznova pohitah Gore Svojim korenima Svetla, kako oni ne bi mogli biti uništeni pre vremena.« (II, l, 30)

Koptsko ‘Evanđelje po Egipćanima’. – Koptski pseudoesoterični traktat ‘Sveta Knjiga Velikog Nevidljivog Duha’, u kolofonu imenovan kao 'Evanđelje po Egipćanima', nastao je krajem III stoleća među Setovim gnosticima u Egiptu. Kroz inkantancije, diskursivno neartikulisane sekvence glasova daju se navodna skrivena imena Nebeskog Oca. U završnici manuskripta se iznosi da je data knjiga skrivena s nadom da će jednom dospeti u ruke izabranog roda: »Veliki Set napisao je ovu knjigu slovâ u stotinu i trideset godina. Pohranio ju je na planini zvanoj Charaxio, kako bi, u poslednje doba /.../ došao i otkrio tu neiskvarenu, svetu rasu velikoga spasitelja, i one koji će prebivati s njima u ljubavi, i velikog, nevidljivog, Svetog Duha, i Njegova Jedinorodnoga Sina, i Večnu Svetlost, ...« – Inače u Nag Hammadi biblioteci ovaj traktat se javlja u dve vrlo slične verzije: u trećem i četvrtom kodeksu.
Epifanije se u ‘Panarionu’ kritički osvrće na izvesno ‘Egipatsko evanđelje’ govoreći o sabelijanima, antitrinitarnim modalistima: »A sva njihova zabluda i sila njihove zablude potiče od nekakvih apokrifa, a osobito iz tako¬zvanog 'Egipatskog evanđelja' /Aigyptíoy eyaggelíoy/, takvo su mi neki dali. Jer u njemu se izlaže, mnogo slično ovom, dosta tajanstveno; u njemu se o licu Spasitelja govori tako što, kao da On sam objašnjava svojim učenicima da su jedno Otac, Sin i Duh Sveti. A kada se neki od najdobrodušnijih ili neisku¬snih susretnu sa ovim učenjem, i koji nemaju znanja o Bo¬žanskim pisanijama, te na prvi pogled dovode u sumnju sle¬dećim rečima: Šta da kažemo? Jednoga li, ili tri Boga imamo? Kada to čuje bogobojazni čovek, ali nesavršeno siguran u Istini, tada se, smućen umom, saglašava sa nji¬hovom zabludom, i pokazuje se kao onaj koji odbacuje Boga, i pokazuje se i kao onaj koji odbacuje biće postojanje Sina i Svetog Duha.« (Haer., 62, 2)

‘Evanđelje po Matiji’. – Origen pokazuje da poznaje ovaj gnostički tekst. Bio je veoma popularan, bar kako Klement Aleksandrijski ukazuje među aleksandrijskim sledbenicima Basilida. Klement pominje i izgubljen spis ‘Matijina predanja’ (‘Šarenica', II, 9; v.: III, 4), nastalim u prvoj polovini II stoleća. Historik Eusebije ‘Evanđelje po Matiji’ odbacuje kao heretičko.

‘Evanđelje o Judi’. – Ovo Evanđelje su koristili heretici kainiti, koji su uzdizali otpadnike od Boga i prezirali Stvoritelja sveta i Njegov Zakon; veličali su izdajnika Judu (a čin izdaje shvatali kao božansko tajinstvo), kao jedinog 'apostola' koji je tobože ‘imao’ istinsko znanje (Irinej: ‘Protiv heresa’, I, 31, 1). Ne tako davno (sredinom druge polovine XX stoleća), sa još nekoliko gnostičkih sastava (Codex Tchacos) pronađeno je u srednjem Egiptu na sahidskom dijalektu koptskog jezika, u prevodu i prepisu nastalom krajem III ili početkom IV stoleća.

‘Evanđelje po Evi’. – Epifanije Kiparski (haer., 26, 2) ukazuje da je ovaj spis kružio u gnostičkoj sekti ofita koji su Duha Svetog nazivali Majkom živih, te učili da je Hrist uzeo Svoju majku i s njom otišao na mesto gde se nalazila istinska Crkva. On se čudi da se gnostici ne stide da govore o Evanđelju Eve, koju je Zmija prevarila.

‘Evanđelje po Andreji’. – Dati gnostički sastav koji stoji pod imenom apostola Andreje (Evangelia nomine Andreae) pominje Decretum Gelasianum

‘Evanđelje po Kerintu’. – Na ovog judejskog gnostika, koji je po predanju stekao obrazovanje u Aleksandriji, ukazuje heresiolog Epifanije Kiparski. Stari bogoslovi hrišćanstva Kerinta, koji je Hristovo Kraljevstvo vrlo čuvstveno doživljavao, predstavljaju kao protivnika apostola Petra, Pavla i Jovana (Irinej Lionski, ‘Protiv heresa’, III, 3, 4), iako je on najverovatnije živeo uglavnom u prvoj polovini II stoleća.

‘Markionovo Evanđelje’. – Ovaj tekst zapravo predstavlja revidirano ‘Evanđelje po Luki’ (gde je izbačen početak sve do 4:31, dakle povest Isusovog rođenja i detinjstva) koje je, u svome spisu ‘Protivrečnosti’ (Antitheseis), doterao Markion (rođen je oko 85. g. na Pontu) iz Sinope na Crnom Moru, utemeljivač gnostičke hrišćanske crkve koja je se na Istoku stolećima održala. Od ‘Luke’ Markion, koji je odbacivao ‘Stari Zavet’ kao mit, izostavlja sve što Hrist iznosi o Svome Ocu kao Stvoritelju (Irinej: ‘Protiv heresa’, I, 27, 2-4). Izbacio je i delove koji govore o Isusovom ulasku u Jerusalim, Raspeću i Vaskrsenju. Tertulijan je prebacio Markionu da ne naučava Pisanije sa svojim perom već sa svojim perorezom, izrezujući sve ono što nije u skladu s njegovim vlastitim idejama i merilima istinitosti. Inače, za ostale tri kanonizirane hagiografije Markion je smatrao da predstavljaju samo iskrivljenu preradu Lukinog sastava, odnosno smatrao je da Apostoli i njihovi pratioci nisu verno preneli i zapisali Hristovu reč.

‘Četvoroevanđelje po Lukijanu’ (Lucianus). – Kao podmetnuto pominje ga 'Gelasijanov dekret': Evangelia quae falsavit Lucianus.

‘Četvoroevanđelje po Hesihiju’ (Hesychius). – Na istom mestu se pominje kao falsifikat: Evangelia quae falsavit Hesychius.

‘Basilidovo Evanđelje’. – Spominju ga Origen, Ambrosije i Jeronim. »Takođe drznuo je se Basilid da napiše evanđelje koje se naziva /Evanđelje/ od Basilida.« (Ambrosije: 'Tumačenje Evanđelja po Luki', I, 2) Za gnostika Basilida (koji je pisao između 120.-130. g.) postoji podatak da je sastavio 24 rasprave o Evanđelju. (Eusebije: ‘Historija Crkve’, IV, 7). Dati opus opovrgao je Agripa Kastor. Propovedao je heresu da Isus nije umro na krstu, već da je jedan drugi zauzeo njegovo mesto. To se tvrdi i u gnostičkoj ‘Drugoj raspravi Velikog Seta’: »... Nisam bio povređen. Kaznili su Me oni koji su bili onde. I nisam uistinu umro, nego samo prividno, kako Me ne bi osramotili, jer ovi su Meni slični. /.../ ... Svoga čoveka su pribili do njegove smrti. /.../ Da, videli su Me; kaznili su Me. Žuč i ocat nisam ispio Ja, nego drugi, njihov otac. Udarili su Me trskom; drugi je neko, Simon, na svojim ramenima nosio krst. Ja sam bio drugi Kojemu su stavili trnovu krunu.« (NHK, VII, 55.56). – Gnostik Basilid je inače umro u Aleksandriji, u vreme Hadrijanove vladavine.

‘Valentinovo Evanđelje’. – Ukazuje na njega Tertulijan koji je sastavio spis protiv Valentinovih sledbenika (Adversus Valentinianos). Gnostičko-novopitagorejski heresijarh Valentinus (d> 135. g. živeo u l5ks0ndriXi, a d> 160. u Rimu delovao kao učitelj, umro na Kipru), tvrdio je da ga je tajno učenje Boga uveo jedan od Pavlovih učenika, po imenu Teuda (Klement Aleksandrijski: ‘Šarenica', VII, 109, 4). Odrekavši se Crkve, vratio se na Istok, razvijajući svoju telogiju. Njegovi sledbenici su smatrali da samo njihova spisi otkrivaju istinsko tajno učenje (cp.: 'Šarenica', III, 29, 1). Od njegovih radova sačuvani su samo fragmenti, i to u spisima njegovih kritičara koji su se borili protiv mitologizirane i spekulativne gnoze.

‘Pistis Sofija’ (Pistis Sophia). – Gnostički spis 'Vera Mudrost' je nastala u III stoleću među Valentinovim sledbenicima ili ofitima. Kao Londonski (ili Askevijanski – Askewianus) kodeks, spis je u Englesku dospeo u XVIII stoleću (sa Codex Brucianus koga čine dve ‘Knjige Jeua’ – ‘Knjiga velikog tajanstvenog Logosa’, 'Traktat bez naslova o nebeskom svetu', fragment 'O putovanju duše', 'Druga gnostička molitva bez naslova' i 'Knjiga Velikoga Oca'); spis ‘Pistis Sofija’ na engleskom je integralno (sve 4. knjige, 148 poglavlja), sa komentarima, publikovan 1896. godine. U njemu se govori da je Hrist posle Svoga Vaskrsnuća još dugo proboravio na zemlji poučavajući Svoje učenike duhovnim tajnama: »Kada je Isus vaskrsnuo iz mrtvih, proveo je jedanaest godina u razgovorima sa Svojim učenicima. Poučavao ih je samo do područja Prve Zapovesti i do područja Prve Tajne, koja je unutar vela, koja je unutar Prve Zapovesti, dakle, o sadržini Prve Zapovesti, to jest do dvadeset i četvrte misterije koje su unutra i vani – one koje se nalaze u drugom prostoru prve misterije, koja je ispred svih misterija: /do/ Oca u liku goluba.« (Pogl. 1) – Spis govori o vekovnom, lančanom Hristovom izbavljenju Svetlosti otrgnute od arhonata i eona Mraka, tokom određenih astroloških konstelacija.

‘Apelijevo Evanđelje’. – Spominju ga Jeronim i Epifanije Kiparski.

‘Bardesianovo Evanđelje’. – Nemamo ga ni u fragmentima sačuvano. Protiv sirijskog poete Bardesiana (III stoleće) i njegovog sina Harmonija borio je se Efrem Sirijski. Historik Teodoret Kirski za Bardesiana iznosi da je »kroz spajanje bezbožnosti sa prijatnim napevom pružao zadovoljstvo slušaocima, vodeći ih tako u pogibao. Zato je Efrem uzeo od njih harmoniju napeva i, prisajedinjujući tome svoje blagočešće, pružao je na taj način slušaocima istovremeno i prijatan i koristan lek.« ('Historija Crkve', IV, 29)

‘Manijevo Evanđelje’. – Pripisuje se mistiku Maniju, Manesu, rođenom u Persiji oko 216. godine, a vaspitavanom u Babiloniji, koji je smatrao da Paraklet govori kroz njega. Sokrat Sholastik nas izveštava da je taj sastav zapravo nastao i pre Manijevog rođenja, a da ga je Mani samo prisvojio kao vlastiti sastav: »Jedan Saracen zvan Skit oženio je jednu ropkinju iz Gornje Tebe. Njoj za ljubav doseli se u Egipat, pa nakon što se izobrazio u veri, započe u hrišćansko učenje uvoditi mišljenje Empedokla i Pitagore, tvrdeći da postoje dva načela, i to jedno načelo Dobra i drugo načelo Zla, a tako je mudrovao i Empedoklo, pa je načelu Zla nadenuo ime svađa, protivoborstvo, a načelu Dobra dao je ime sloga, prijateljstvo. Taj Skit imao je učenika po imenu Buda /Boydda/, koji se ranije zvao Terebint. Buda pređe u Babilon, gde su živeli Persijanci, pa započe govoriti o sebi da ga je rodila devojka i da je odgajan u gorama. Napisao je četiri knjige; jednoj je dao naslov 'O tajinstvima', drugoj 'Evanđelje', trećoj 'Riznica', a četvrtoj 'Poglavlja'. Jednom prilikom kada je Buda hteo pokazati da obavlja i tajinstvo posvećenja, duh ga obori na zemlju i tako okonča svoj život. Žena, kod koje je živeo, sahrani ga a njegov novac zadrži za sebe, pa za njega kupi jedno dete od sedam godina koje se zvaše Kubrik /Koybrikos/. Kasnije ga opremi u školu, a kada je poodrastao, dade mu na volju da ide kuda hoće, prepustivši mu po smrti Terebintov novac i knjige koje je ovaj sastavio dok je učio u školi popenutog Skita. Kubrik uzme sve što mu ostavi ta žena, pa otide u Persiju i promeni ime, te se nazva Manes, a knjige Budine ili Terebintove proglasi za svoje, pa poče da obmanjuje ljude koji krenuše za njim. U tim knjigama uključene su kazivanja o hrišćanstvu ali prepuna neznabožačkih dogmi, tako da je Manihej, kao bezbožnik, ljude savetovao da krenu putem mnogoboštva, učio ih da se klanjaju Suncu, da veruju u sudbinu, /.../ da se tela pretvaraju jedna iz drugih.« (‘Historija Crkve', I, 22)

‘Evanđelje po Tadeju’. – Spominje ga Decretum Gelasianum.

‘Evanđelje usavršavanja’. – Njegov tekst takođe nije sačuvan. Pominje ga Epifanije u svom 'Panarionu' govoreći protiv gnostika: »Drugi pak od njih /od gnostika/ uvode još podmenuto nekakvo primamljivo delo, i tom sastavu daju ime, nazivajući ga Evanđeljem usavršavanja /eyaggélion teleiMseMs/. U stvarnosti to nije evanđelje, već ostvarivanje jada: zato što se sva punina smrti zatvara u tom đavolskom usevu.« (Haer. 29, 2).

‘Evanđelje po Barnabi’. – Spominje ga ranije naznačeni ‘(Pseudo)-Gelasijev dekret’ (nastao verovatno početak VI stoleća) koji osuđuje za Crkvu nepoželjne knjige. Pominje se i u ‘Stihometriji Nikefora’, (VII stoleće).

‘Vaznesenje Marijino’. – Spis je nastao na prelazu iz IV u V stoleće. Obrađuje čuda vezana uz telo mrtve Marije, koja biva oživljena i prenesena u Nebo. Transitus Mariae u ‘Protoevanđelju’ se takođe priznaje, ali kaže se da je blagoslovena Devica zajedno sa blagoslovenim Josipom uzeta u Nebo još za zemaljskog života, dakle onako kako su preobraženi patrijarh Enoh ili prorok Ilija (‘Dvanaestorica’, 96:14-15).

‘Povest Josipa tesara’. – Ovo delo koje izveštava o životu i smrti blagoslovenog Josipa, izvorno je nastalo u Egiptu na grčkom jeziku, i to pri kraju IV stoleća. Sačuvan je njegov celovit prevod na arapskom jeziku, te na bohairijskom i delimično na sahidijskom dijalektu kopskog jezika.

‘Evanđelje Spasitelja’. – Ovaj gnostički koptski manuskript na pergamentu uočen je od strane američkih učenjaka krajem prošlog stoleća u berlinskom Egiptološkom muzeju. Manuskript je dobavljen u Muzej 1967. godine od nekog dilera starinama. Fragmenti manuskripta su sačuvani na 15 stranica, očigledno izvađenim iz nekog kodeksa.

‘Tajna knjiga (svetog Jovanova)’, ‘Pitanja svetog Jovana i odgovori Hrista Gospoda’ . – Ovaj apokaliptičko-dijaloški spis, kasnije korišćen među istočnim i zapadnim manihejcima, bogumilima, patarenima i katarima, sačuvan nam je u dva latinska prepisa: pariskom i bečkom. Prvi, kraći prepis, koji je bio korišćen u katarskoj carcassonn-skoj crkvi, potiče iz XII stoleća. U XVII stoleću, pod naslovom 'Lažno evanđelje', objavio ga je dominikanac Benoa. Pod naslovom Liber sancti Joannis, preštampao ga je J. Tilio. Po inkvizitorskom zapisu i napomeni na kraju knjige, ovo heretičko, mitski obojeno delo zapadnim neomanihejcima, iz Bugarske (gde je upotrebljavana na slovenskom jeziku) je doneo Nazarije, patarenski episkop u Concorezz-u. Još pre VI stoleća, pod naslovom Interrogatio sancti Joannis, delo je sa grčkog prevedeno na latinski.
Liber s. Joannis, odnosno Interrogationes s. Joannis et responsiones Christi Domini, u manihejskom duhu, opisuje predistoriju Postanka, sam Postanak i budućnost čovečanstva. Kompoziciono-idejni uticaj 'Otkrivenja po Jovanu' je očigledan. Ljubljeni učenik svoja pitanja postavlja na Poslednjoj večeri.

‘Pseudo-Matejevo Evanđelje’. – U ovaj izveštaj nas uvode reči: »Ovde počinje ‘Knjiga Rođenja Blagoslovene Marije i Detinjstva Spasiteljevog’, zapisana na hebrejskom od strane blagoslovenog evangeliste Mateja i prevedena na latinski od blagoslovenog presbitera Jeronima.« – Nastanak spisa se može datirati za početak V stoleća.
Ovo Evanđelje donosi dosta fantastične anegdote o Isusovom putovanju po pustinjama i naseobinama Egipta gde Ga roditelji sklanjaju od Herodovog besa. Isusa vode i odaju Mu slavu i domaće i divlje životinje, koje se prikazuju vrlo poslušne (cap. 2; 13; 18; 35), čak i zajedno jedu (cap. 19). Mali Isus čini da se palmino drvo savije kako bi Marija mogla ubrati plod i utoliti glad (cap. 20). Kad sveta porodica ulazi u hram grada Sotinena 365 kipova raznih božanstva pada na pod i razbija se u sitne komade (cap. 22).

‘Skazanje Afroditijana Persijanca o čudu koje se zbilo u Persijskoj zemlji’. – Apokrif govori o persijskim zvezdočatcima koji su prvi saznali za Mesijino rođenje.

'Evanđelje po Gamlielu'. – Ova hagiografska saga nastala je u V stoleću. Pripisuje se Hilelovom unuku fariseju Gamlielu Starijem (rabin Gamliel ben Šimon), učitelju apostola Pavla ('Dela', 22:3), uvaženom članu jerusalimskog Sinedriona u vreme Isusa Hrista (5:34-39), za koga se u talmudskom traktatu 'Sota' iznosi: »Kada je preminuo Gamliel s njim je nestalo uvažavanje Zakona, prestali su postojati čistota i uzdržavanje.« (IX, 17) – Naracija ove lapidarne kolekcije koptskih fragmenata (kojoj je ime dao učenjak Baumstark u Revue Biblique (april, 1906), zavisna je od 'Evanđelja po Jovanu' a natrunjena je i elementima iz 'Pilatovih dela'

‘Arapsko Evanđelje o detinjstvu Isusa Hrista’. – Nastalo je oko 600. godine nove ere kao kompilacija napravljena na osnovu ‘Jakovljevog Evanđelja’ i ‘Tominog Evanđelja Detinjstva’. – Kada Zaratustrini magijci, poklonici Vatre, po davnoj najavi svoga osnivača dolaze novorođenom Isusu, od Marije dobijaju pelenu novorođenog deteta. Vrativši se u Persiju, oni je bacaju u vatru da bi posvedočili čudesnu moć koja je na njoj počivala. I pelenu ne zahvata vatra, na oduševljenje čitavog naroda; »Onda je oni uzeše, i sa velikim poštovanjem položiše je među svoja blaga.« (cap. 8) – Iznosi se i priča o Judi Iskariotskom, pa se kaže da je još kao dete bio opsednut zlim duhom. Grizao je se stalno za ruke i napadao sve koji bi mu se približili. Njegova majka odlučuje da ga dovede Mariji. Sevši s desna Isusu, Juda je gledao i Njega da ugrize. No uspeo je samo da udari Isusa u bok; kada je se Isus rasplakao, đavo je napustio Judu u vidu velikog psa. »I onu istu stranu na kojoj Juda udari njega, Jevreji probodoše sa kopljem« (cap. 35)

‘Povest Josipa, koji telo Gospoda našeg Isusa Hrista pogrebe ...’ – Po ovom izveštaju, koji je svojevrsna nadopuna ‘Evanđelju po Nikodimu’, hagiografiji koja se pripisuje Josipu iz Arimateje, pokajani raspeti razbojnik, kome je Isus obećao Raj, iz Hrama je ukrao pisani Zakon, te oskrnavio Hram svukavši Kajafinu kćerku. ‘Evanđelje Savršenog Života’, preko Kajafe, kazuje nam da su dva neimenovana razbojnika, tobože inspirisani Isusovim učenjem, provalili u Hram i ukrali ‘Knjigu Zakona’ (76:28).

‘Otkrivenje svetih Apostola’. – Ovaj apokrif izlaže razgovor u Dolini plača između Apostola i Isusa preobraženog u anđeosko ruho.

‘Kazivanje o prepiranju Đavola sa Gospodom našim Isusom Hristom’ – Ovaj dualistički inkliniran apokrif, ponajprije poznat u grčkim prepisima, donosi fingiran dijalog između Hrista i Đavola.

‘Kuran’ - Islamski Al-Qur’an, koji reflektuje mnoge orijentalne legende i predajno-sektanske (ponajprije arijanske i doketske) navodno je u Mekki i Medini na arapskom jeziku objavljen i dat iz Neba (bez ikakvih svedoka) 'nepismenom' Muhammedu, koji nije poznavao hrišćanske i judejske sakralne spise, no koji je na svojim proputovanjima čuo mnoge jevrejske i hrišćansko-sektanske (arijanske, manihejske i :oliridijanA:5) pripovesti, spekulacije i legende: »To su samo izmišljotine naroda davnašnjih!« (2:85) Po jednoj od takvih konstrukcija iznosi tvrdnju da je se Judejcima samo pričinilo da su Isusa razapeli (4:157). Za Isusovu majku Mariju Muhammed smatra da je bila Mojsijeva i Aaronova sestra (19:28). Sveto Trojstvo čine Otac, Sin i blažena Marija (5:17.116). - Karavanske priče Muhammedova uzburkana i nepročišćena podsvest je izbacila kao 'objavu'. Muhammedovo 'proferstvo' je u stvari običan vulgarni spiritizam: obuzetost i kontakt sa dušama umrlih, dušama vezanim za zemno i materijalno, koje su stimulisale nepročišćenu i opterećenu podsvest. Muhammed je godinama u dosta neusaglašenom hronološko-pripovedačkom redu pisao/iznosio rudimentarni Al-Qur’an (što sve reflektuje i haos duševnih rojeva koji su stajali iza njega i glumili Boga koji to nije). Kao celinu brojnih sura, 'Kuran' pak, po drugoj predaji, nije zapisan i uobličen u Muhammedovo vreme, već je on u 'današnjem' literalnom obliku, zapisan na osnovu sećanja Muhammedovih savremenika koji su ga nadživeli. No ni te opskurne predaje ništa ne govore o tome kako je 'duh' obuzimao Muhammeda, kako je tačno primao reč, kako je to prenosio (prvim zavedenim) sledbenicima, u snu, transu ili na javi ... Po predaji 'Kuran' je tek par decenija (u vreme drugog halifa) posle Muhammedove smrti zapisan, na osnovu sećanja njegovih prijatelja. Konačna redakcija 'Kurana' doći će tek nakon Muhammedove smrti (632. g. ne.), i to iz više izvora, što potvrđuju brojna i nepotrebna narativna ponavljanja. Jovan Damaskin u svome lapidarnom spisu ‘Protiv sto heresa’ ukazuje i za neke kuranske sure koje su redaktori izbacili zbog mnoštva fantastičnih elemenata i očiglednih preterivanja u njima. Takav je na primer bio ‘Spis o kamili Božijoj’. Niketa (Niketas) Bizantijski, naučnik iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Fotija (820.-897. g. ne.), dobro je poznavao ceo tadašnji tekst ‘Kurana’, i izlažući sistematskoj kritici islamsku ‘Knjigu’, daje brojeve surâ koji ne odgovaraju modernim izdanjima punktiranog ‘Kurana’. Ako ne drugo, to bar ukazuje da raspored sura nije svagda bio isti. ‘Kuran’ koji je Muhammed dao i zapisao, bio je vrlo malena i neznatna knjiga. Kada upoređuje islamsku ‘svetu Knjigu’ sa ‘Knjigom’ nikejskih hrišćana, Niketa o prvoj govori kao o »najužasnijoj i nerazumnoj /maloj/ knjižici Arapina Moameta /to oíktiston kaí alógiston toý Arabos MMámet biblídon/ punoj hule na Svevišnjeg, ...« Ta neobimnost ‘Kurana’ zasmetala je ‘Prorokovim’ naslednicima, pa su je na osnovu predanja i ‘sećanja’ dopunjavali, stvorivši užasavajući žanrovsko-narativni konglomerat.

Šem-Tovovo ‘Evanđelje po Mateju’. – Šem-Tov Ibn Šaprut je živeo u XIV stoleću u Španiji, u vremenu inkvizicije. Za svoje i sefardske potrebe verskih rasprava sa crkvenjacima i netolerantnim “hrišćanskim” bogoslovima preveo je sa latinskog na hebrejski, dosta celovito, “Evanđelje po Mateju”, koje mestimično, zbog prevodilačkih skliznuća i improvizacija, izgleda kao da ima neki “eksluzivni” predložak. Šem-Tovov hebrejski ‘Matej’ stoji kao dodatak u njegovoj knjizi Even Bohan (‘Kamen ispita’), usmerene protiv rimokatoličkih zabluda.

Islamističko ‘Evanđelje po Barnabi’. – Ovo evanđelje je prvi put spomenuto u prevodu Al-Qur'an-a na engleski jezik od strane Džorđa Sejla (George Sale) iz 1734. godine. Njegov tekst, koji se pripisuje Barnabi (koji prvobitno nije bio ni među Dvanaestoricom, već je se Hristovom Bratstvu pridružio tek posle Isusovog Vaznesenja – 'Dela', 4:36-37), nastalo je verovatno u Španiji, pri kraju islamske vladavine, oko XIV stoleća, ispod pera nekog delimično upućenog hrišćanina koji je prešao na islam. Iako neki islamski krugovi hoće da ga prikažu kao 'autentično' i 'drevno', činjenica je da ovo evanđelje nema ni jedan stari eksemplar: osim jednog italijanskog (koje se od 1738. g.danas nalazi u austrijskoj Nacionalnoj, ranije Carskoj, biblioteci u Beču.) i dva španska rukopisa (od čega je jedan fragmentaran); nikada nije pronađen ni jedan grčki, latinski ili jevrejski exemplum primum. Dvoje saradnika Anglikanske crkve, Lonsdale i Laura Ragg, izdali su 1907. godine jednu kompletnu ediciju evanđelja na engleskom i italijanskom jeziku, sa 70 strana uvoda, koji pokazuju njegovu neautentičnost, odnosno da se radi o falsifikatu iz kasnog srednjeg veka. Već sledeće godine 'Evanđelje po Barnabi' prevedeno je i izdato u Kairu na 'arapski' (naravno sa novim uvodom), i stavljeno je u službi propagande raznih islamskih misija protiv 'Pavlovog' hrišćanstva.
Inače, ovaj sastav uključuje islamske, judejske i hrišćanske elemente u svoju prezentacionu tekstualnu strukturu. U predstavama Raja i Pakla oseća se i Danteov uticaj (La divina commedia). Evanđeoski citati se daju po latinskoj Vulgati, nastaloj krajem IV stoleća. Islamsko 'Evanđelje po Barnabi' ne spominj ni jedan rani arapski hroničar, ni dogmatičar Jovan Damaskin, koji je dosta pisao i o ekspandirajućem islamu, ni rane debate između hrišćanskih i muslimanskih učenjaka. Po ovom pseudoevanđelju izdajnik Juda je umesto Hrista razapet: »Juda ne učini ništa osim što povika: ‘Bože zašto si me ostavio, pošto je zločinac pobegao, a ja umirem nepravedno’? – Uistinu, kažem da je glas, lice i osoba Judina bila tako slična Isusu, da su njegovi učenici i vernici posve mislili da je on Isus; zato neki ostaviše Isusovo učenje, verujući da je Isus lažni prorok i da je magijskom veštinom učinio čuda koja je učinio: jer Isus je rekao da on neće umreti do kraja sveta; jer on bi u to vreme bio uzet sa sveta.« (Pogl. 217) – Isus navodno izvodi čudo gde Sunce staje 12 časova (pogl. 189). Muhammed se prikazuje kao mnogo veći Božiji poslanik od Isusa (koji se odbacuje kao Mesija, Spasitelj), a Jišmael, praotac Arapa, kao istinski Avrahamov miljenik i naslednik. Na povesno-geografskom planu autor ovog pseudoepigrafa pokazuje da ne poznaje antiknu Palestinu: na primer Nazaret smešta na Galilejsko jezero (poglavlja 21-22), dok je on u unutrašnjosti Galileje, na gori. Niniva, grad u Međurečju, na Tigru, smešta se uz Sredozemno more. Jerusalim, brdski grad, predstavlja se kao lučki grad, do koga se lađom može doploviti. U ovom anahronom islamskom sastavu tvrdi se da je Isus rođen kad je Pilat bio guverner Palestine (26.-36. g.), ali i kada su Hanan (6.-15. g. ne.) i Kajafa (18.-36.) bio prvosveštenivi (3. pogl.): ni Pilat, ni Hanan, ni Kajafa međutim nisu imali vladalačke dužnosti kada je Isus rođen. Neki ukazi iz ovog islamističkog izveštaja stoje u suprotnosti i sa samim ‘Kuranom’. Na primer u njemu se uči da je Đavo stvoritelj pakla (pogl. 35), dok se u ‘Kuranu’ uči da je Bog stvoritelj pakla (25:11 Po ovom evanđelju Marija je u pastirskom skloništu kraj Betlehema bezbolno rodila Isusa (pogl. 3), dok po ‘Kuranu’ Marija pred porođaj ima velike bolove (19:3), rađajući Isusa u pustinji pod palminim drvetom. Po kuranskoj kosmogoniji postoje 7 nebesa; u islamističkom 'Barnabi' pak govori se o 9 njih: »... Ima devet nebesa i ona su daleko jedna od drugih onoliko koliko je prvo nebo daleko od Zemlje, a ono je udaljeno od Zemlje petsto godina putovanja. Otud je Zemlja udaljena od najvišeg neba četiri hiljade i pet stotina godina putovanja...« (Pogl. 105, v.: 178) – Po islamskom 'Barnabi' Bog od Satane traži da se pokloni zemlji od koje će stvoriti čoveka (pogl. 35), dok se u 'Kuranu' na više mesta uči da je Bog od Satane (Iblisa) tražio da se pokloni Adamu stvorenom od zemlje (iako je to u suprotnosti sa stožerom zdravog religijskog učenja da se Božija stvorenja trebaju samo Bogu klanjati).

'Mormonova knjiga'. – The Book of Mormon je prvi put, na engleskom jeziku, objavljena 1830. g. Navodno ju je u američkoj državi New York (oktarijski okrug, kod sela Manchester) vođen 'anđelom' Moronijem (koji mu je se prvi put javio 1823. g.) pronašao i 1827. g. preuzeo Džozef Smit (Joseph Smith) Mlađi, sakrivenu i ispisanu na zlatnim pločicama, a zatim i pred 'svedocima' obelodanio. Vođen 'Duhom', sa starohebrejskog preveo ju je na engleski jezik. Godine 1837. 'božanski glasnik', koji je vodio Smita koji je hteo i trebao 'reformisati' hrišćanstvo, uzeo je sebi zlatne ploče na kojima je bila ispisana 'Mormonova knjiga', odnosno zbirka od 15 knjižica; tako je predložak 'ispario'. Očigledno je da on nije ni postojao, i da je mladi Smit sam izmislio i 'Bibliji' pridodao i svojih 15 knjižica, na osnovu kojih je u državi Juta nastala mormonska Hristova crkva svetaca poslednjih dana. Godine 1844. razjarena masa je ubila 'poslednjeg' Božijeg proroka – Smita, u Kartagi, država Ilinois.
'Mormonova knjiga' navodno opisuje Božije ophođenje sa jevrejskim narodom na tlu Amerike od oko 600. g. se. do 421. g. ne. Navodno ti Jevreji potiču iz vremena judejskog kralja Cidekje; oni su se uputili na Zapad ponevši sa sobom sakralne spise. U ratovima su se kasnije istrebili (da je tako to bi i arheologija potvrdila), ali su ostali njihove knjige ispisane na zlatnim pločicama. (Pisanje na bakrenim i glinenim pločicama se susreće kod starih Jevreja, na zlatnim – nigde.) – 'Mormonova knjiga' tobože sadrži puninu večnog Evanđelja koje je Spasitelj predao nekadašnjim žiteljima Amerike; u biti to su Smitove literalne izmišljotine koje reflektuju i neka protestanska bogoslovska pitanja. Prvi Smitovi sledbenici praktikovali su mnogoženstvo. Po Smitovoj Knjizi Isus Hrist je, posle svoga Vaskrsenja, pohodio Ameriku; Gospod je mogao da pohodi samo Svoje učenike, koje je još za vreme zemaljskog života uputio u istinsku reč. Iako se 15 knjižica 'Mormonove knjige' pripisuju različitim 'drevnim' autorima, stil literalnog izlaganja im je isti i vidi se da potiče ispod jednog pera, od jednog čoveka.

‘Veliko Jovanovo Evanđelje’. – Štajerski ‘vidovnjak’ i muzičar Jakob Lorber (1800.-1864. g.), koji je smatrao sebe Božijim instrumentom, u svom najpoznatijem zapisu u deset tomova – ‘Velikom Jovanovom Evanđelju’ (Das grosse Evangelium Johannes), zapisivano po ‘unutarnjem, Hristovom glasu’ od 1851. do 1864. godine, daje tumačenje ‘Evanđelja po Jovanu’ i ‘Po Mateju’. Naravno, prorok koji je ‘Božiji čovek’ samo u kabinetu, koji ne govori gromko i pred narod, jasno je sebe obeležio kao lažnog proroka. Tako njegov inspirator tumačeći tekst ‘Jovan’, 2:1, iznosi da je Jovan Krstitelj u pustinji kod Betabare bio daleko od izdašne trpeze, da je onamo hranio podgrejanim skakavcima koji su bili veličine goluba. Njegovi zapisi sadrže gomile besmislica i izmišljotina, pa pored ostalog negira i prirodno začeće Isusa od oca Josipa. Tako u ‘Velikom Evanđelju’ (knjiga 6, pogl. 90) pripisuje Isusu reči: »Samo je prvi ljudski par dobio svoja tela pomoću volje Božije – svi ostali su rođeni iz jednog majčinog tela. Tako i moje telo poteče iz tela jedne zemaljske majke – iako nije začeto na uobičajan način pomoću zemaljskog oca, nego isključivo pomoću svemoćne volje Duha Božijeg – što je kod potpuno čistih i Bogu predanih ljudi uvek bilo moguće, te od davnina nije predstavljalo nikakvu retkost, a i danas se ponekad događa.« – Hrist, i po majci i po ocu Davidovov potomak, začet je čisto: od čistih zemaljskih roditelja po volji Svoga Nebeskog Oca, koji je i Majka, Sveti Devičanski Duh.
Poput Lorbera, i italijanska ‘videlica’ Marija Valtorta (1897.-1961. g.), svoje sentimentalno prazne i lažne inspiracije koje ‘produbljuju’ Evanđelje o Isusu Hristu, pretočila je u svoj ‘Spev o Bogočoveku’ (u 18 tomova).

'Harmonija Evanđeljâ po Tolstoju'. – Slično Tatijanovom 'Dijatesaronu' i ruski grof Lav Nikolaevič Tolstoj (">;AB>9 52 8:>;0528G, 1828.-1910. g.) preduzeo je takav eklektičarsko-redakcioni poduhvat. Najpre na ruskom jeziku, u Ženevi (1892.-1894. g.), a potom i na engleskom (London, 1895. g.), objavljen je njegov projekt 'Sjedinjene i prevod četiri Evanđelja'. Kada je knjiga izdana i u Rusiji (1907.-1908. g.), Tolstoj je u svojoj 'Harmoniji' uneo neke prepravke. Inače dati opus je razdeljen na 12 poglavlja. Svako poglavlje je sadržavalo grčki tekst, crkveni ruski prevod i Tolstojev prevod, koji je ponegde prožet parafrazama i raščlanjivanjima grčkih termina, za koja je Tolstoj smatrao da bolje odražavaju smisao grčkih izraza. Tako na primer grčku reč 'logos' Tolstoj prevodi kao 'razuman život'. U svom filološko-redaktorskom opusu izbacio je evanđeoske epizode sa Isusovim čudesima. Tolstoj, koji je u mladosti vodio razbludan aristokratski život, odbacio je Isusa kao Otkupitelja. Gledajući zastranjivanje institucionalizovane crkve, odbacio je i potrebu za sakramentima, hijerarhijom, sveštenstvom, ali i za prorocima. Iako je ranije učestvovao u Krimskom ratu (koje mu je pokazalo sve grozote ubijanja), učio je, poput Manija, apsolutnom neprotivljenju zlu, odnosno da čovek ni pod kakvim izgovorom nesme da čini zlo radi osvete, radi zaštite, pa ni radi spasenja drugoga. Da čovek uvek treba da se protivi Zlu, pa i primerenom i ciljanom silom, sam Isus je najbolje pokazao isteravši bičem trgovce iz Hrama. Tolstoj je, inače, postao i vegetarijanac.

‘Evanđelje Akvarijusa’. – Na fantastičan način propovednik i lekar Levi H. Douling (Dowling), rođen 1844. g. u Belevilu (Belleville), američka država Ohajo (Ohio), a umro 13. avgusta 1911., govori i o 18. godina Isusovih učenja i putovanja diljem Istoka: po Tibetu, Indiji, Egiptu, te Persiji i Grčkoj, o tome kako je se Isus sastajao i razgovarao sa tamošnjim mudracima, misliocima i posvećenicima. Enoh i Melhicedek se predstavljaju kao Božiji 'Hristosi'. The Aquarian Age Gospel of Jesus, the Christ of the Piscean Age je primio 1992. g. nakon četrdesetogodišnje meditativne ‘pripreme', i to tokom ranih jutarnjih časova. Neoprotestanski sveštenik i publicista Levi ovaj obiman tekst predstavlja kao božanski zapis iz Akaša Galerije; u biti radi se o spiritističkom projektu, objavi iz Podnebesa: Leviju se navodno Duh Sveti, kao Boginja Mudrosti – Vizeli javlja, otvara mu Akaša Hroniku (za koju Levi ne shvata da ona ne beleži sve istinito već i sve lažno), i poziva ga da za ljude predstojećeg Novog Doba, Doba Mira (koje su u međuvremenu pogodila dva velika, svetska rata), zapiše 'Isus Hristovo Evanđelje doba Vodolije'. Sam nezgrapan početak ovog zapisa pokazuje duboku anahronost i nepoznavanje povesnih fakata: »Carovao je kajsar Avgust, a Jerusalimom je upravljao Herod Antipa. Tri provincije su ulazile u sastav zemlje Palestine: Judeja, i Samarija, i Galileja. Učitelj jevrejskoga Zakona bio je Joahim, bogati čovek: živeo je u Nazaretu Galilejskom. A Ana iz kolena Judina bila mu je žena. Rodilo im je se predivno dete ženskoga pola, i oni se obradovaše, i dadoše detetu ime Marija.« (1:1-4) « – Ovaj zapis hoće predstaviti da je se blažena Marija rodila dosta kasno, tek u vreme Heroda Antipe (koji je pogubio Jovana Krstitelja), sina Heroda Velikog. Inače Herod Antipa je vladao samo nad Galilejom i Perejom od 4.-39. g. ne., a nad Jerusalimom nije imao nikakve nadležnosti: u Jerusalim je samo za Pashu dolazio, kao i mnogi Jevreji Palestine i dijaspore. Da je Levi bio častan čovek i da je elementarno poznavao neospornu biblijsku historiju, odmah bi odbacio kao laž ovakvu neznalačku i zavodničku 'akaša'-inspiraciju. – Slično Leviju, iz Akaša Hronike crpeo je i inspirisao je se i američki ekstrasent Edgar Cayce (1877.-1945. g.), koji je svojim učenjem izvršio znatan uticaj na parodijski Pokret za Novo Doba, pisac ‘Nepoznatog života Isusa Hrista’; on daje ‘pregled’ Isusovih utelovljenja, tvrdeći da je Isus, pored ostalih, reinkarnacija i Adama, Josipa, Jehošue i Melhicedeka, da je On esenski učitelj upućen u Indiju da prouči astrologiju i druge duhovne discipline.

‘Tibetansko Evanđelje’. – Ruski istraživač, biograf i novinar jevrejskog porekla Nikolaj Notovič (rođen 1858. g.) u svojoj knjizi ‘Nepoznati život Isusa Hrista’ – La vie inconnue de Jésus-Christ (izdatoj najpre u Francuskoj 1894. g.), napisanoj na osnovu putešestvija posle Rusko-turskog rata (1877.-1878. g.) po severno-indijskoj državi Kašmir i Himalajima, iznosi da je tokom obilaženja Tibeta pred kraj 1887. godine u Ladaku (Ladakh – Mali Tibet), naišao na jedan primerak drevnog budističkog rukopisa, nastalog na osnovu priča izraelskih trgovaca nekoliko godina posle Raspeća, koji velikim delom govori o Isusovom boravku u Indiji. U toj knjizi daje i prevod teksta ‘Život svetog Ise’ (244 stiha raspoređenih u 14 poglavlja) koji je, kako tvrdi, našao u velikom budističkom monastiru Hemis, koji je smešten oko 25 milja severno od grada Leha, glavnog grada Ladaka (Ladakh), na 3.600 metara iznad nivoa mora. Tekst je zapisao na ruskom, uz pomoć tumača, po prevodu sa tibetanskog od strane glavnog lame u monastiru, koji mu je rekao da su spisi koji govore o Isinom boravku u Indiji izvorno nastali na paliju (drevnom verskom jeziku budista), a na Tibet su dospeli iz Indije preko Nepala.
Prema Notovičevom zapisu mladi Isa navodno potajno napušta Jerusalim i očevu kuću, kada je sa trinaest godina trebalo da bude oženjen (4:10); fakti međutim nešto drugo govore: među Jevrejima Isusovog vremena bio je običaj da mlad čovek bude oženjen ne sa trinaest već sa osamnaest godina (‘Hagada’, traktat ‘Očevi’,V, 18), najkasnije dvadeset. Isa sa jednim karavanom trgovaca odlazi na Istok, u pravcu Sinda (donja dolina Inda) kako bi stekao nova duhovna saznanja. U gradu Džagernotu (od sanskrskog džagannâtha – ‘gospodar sveta’), u zemlji Orisa, brahmani ga uče da čita i tumači Vede (koje On kasnije odbacuje kao lažne – 5:26), te da isteruje zle duhove iz ljudi (5:4). Tekst pokušava da rekonstruiše Isusove godine o kojima kanonička evanđelja ne govore, no nema ubedljivost iako prezentuje mnoge pozitivne pouke. Tako paganima, pored ostalog, Isa propoveda i sledeće: »... Uzdržite se ne samo od paljenja ljudskih žrtvi već nemojte žrtvovati ni životinju kojoj je život dat, jer sve stvari što postoje stvorene su na korist čovekovu. Nemojte krasti dobara svojih bližnjih, jer oni su ih stekli u znoju lica svog. Nemojte nikoga obmanuti da ne biste sami bili obmanuti. Potrudite se da se opravdate pre Poslednjeg Suda, jer tad će biti suviše kasno. Nemojte se predavati razvratu, jer to je kršenje zakona Božijih. Vi ćete dostići najvišu sreću blaženstva, ne samo pročišćavanjem sebe, već i vodeći druge da Put tako da im bude dopušteno da zadobiju prvobitno savršenstvo.« (7:14-18)
I Swami Abhedananda, rođen 1866. u Kalkuti (Calcutta), Indija, kao Kaliprasad Chandra, učenik znamenitog Ramakrišne, duhovni entuzijasta koji je bio upućen kako u filosofsku literaturu Istoka tako i Zapada, pre nego što je po Sjedinjenim Državama Amerike počeo da širi vedantu, asketski je godinama obilazio Hindustan, a zatim je se sa svojih 56 godina (1922. godine), kao potpresednik ustanove Ramakrishna Math and Mission, iz Kašmira uputio na Tibet i Hemis. U svojoj knjizi In Kashmir and Tibet (koja je delimično sastavljena i rukom asistenta Bramačari Bajrav Čajtanije, koji je radio po originalnim beleškama dnevnika sa ovog putovanja), on potvrđuje tobožnju verodostojnost Notovičeve priče i daje jednim delom prikaz Isusovog života sličan onom u Notovičevom ‘Tibetanskom Evanđelju’. U Hemisu Abedanda je saznao da se pali-original datog Evanđelja nalazi u monastiru Marbor kraj Lase.
Takođe i ruski ekspedicionista, umetnik, arheolog i teosof Nikolaj Rerih (Nicholas Roerich, rođen 1874. g.), tokom svog putovanja podnebljima Istoka (ekspedicija od 1924. do 1928. g.) susretao je se sa domorodačko-svešteničkim pričama o Isinom boravku na Istok. Tako u svojim knjigama Himalaya (1926. g.) i Altai-Himalaya (1929. g.) pripoveda o tome, te daje prevod neimenovanih spisa, sličnih ‘Životu svetog Ise’, procenjene starosti 1.500 godina, za koje pretpostavlja da su izvedeni iz nestorijanskih apokrifa, koji takođe govori o Isusovim putovanjima i poukama duž Orijenta. U ‘njegovom’ Evanđelju naglašano je veličanje žene kao kosmičkog i reproduktivnog principa.

‘Evanđelje Mira Isusa Hrista po učeniku Jovanu’. – Otprilike jedna osmina toga teksta, do koje je ‘došao’ u arhivama Vatikana početkom dvadesetih godina 20-og stoleća, 1923. g. (v.: Discovery of the Essene Gospel of Peace), publikovana je najpre na engleskome jeziku 1936. godine od strane Edmunda Šeklija (Edmond Bordeaux Szekely, 1905.-1979. g.), koji je bio mađarski poliglota navodno nadaren i fotografskim pamćenjem, psiholog koji je jedan od osnivača (1928. g.) sekte International Biogenic Society. U predgovoru date publikacije (The Gospel of Peace of Jesus Christ by the Disciple John) Šekli je tvrdio da je navedeni spis preveo sa aramejskog jezika, te da se njegov MS nalazi pohranjen u Vatikanskoj Biblioteci, a na staroslovenskom prevodu nalazi se u Kraljevskoj Biblioteci Hapsburgovaca u Beču. Ali, ni u the Archives of the Vatican, ni u the Royal Archives of the Hapsburgs takav MS nije nađen. Zekli je tvrdio da drevni aramejski tekst potiče iz III stoleća nove ere, a da su ga na Zapad doneli nestorijanci sklanjajući se od najezde trupa Džingis-kana. On u bogumilima vidi nestorijanski izdanak, dok su oni ustvari tipična neomanihejska sledba. U izdanju iz 1974. godine Szekely (uz Drugu i Treću Knjigu) uključuje i kompletni ‘originalni’ hebrejski tekst sa koje je ‘prevedena’ Prva Knjiga. Godine 1977. ‘Evanđelje Mira Isusa Hrista po učeniku Jovanu’ Šekli objavljuje kao ‘Esensko Evanđelje Mira’ (The Essene Gospel of Peace, Book One). Tek 1981. g. godine Zeklijevi sledbenici publikuje integralni tekst ‘Evanđelja Mira’ (u četiri Knjige) predstavljajući ga (nakon popularizacije takozvanih kumranskih svitaka) kao potpuno ‘esensko’ štivo. Iz svoga ‘fotografskog pamćenja’ izvukao je, napisao i publikovao na desetine knjiga 'o esenima' (koje ne pokazuju da on studiozno poznaje aramejski jezik), davši inspiraciju da se oko njih napravi kvaziesenski kult. Prema jednom izričitom izveštaju i odgovoru uprave Vatikanskog departmana (Martino Giusti) iz oktobra 1979. g. saznajemo da Šekli uopšte ne nalazi u registru nekadašnjih vatikanskih školaraca: »Szekel’s name has not been found in the card index of scholars admitted to the archives.«
Sva teologija ‘Evanđelja Mira’, koje je vrlo očigledno Šekli sam sastavio, a koje se danas izdavački puno eksploatiše i rastrza, izvedena je iz koncepta o Nebeskom Ocu i Zemaljskoj Majci, te o šest anđela vidljivog i šest anđela nevidljivog sveta. Naglašene su pouke koje ukazuju na potrebu stalnog čišćenja tela i duše. Potencirana je i važnost zakonite, biljne ishrane koja je u službi održavanja zapovesti ‘Ne ubij!’ Tako se Isusu pripisuju reči koje navode na zaključak da jedenje mesa izjeda samog čoveka: »... Život je svima od Boga dat, a ono što je Bog dao, neka čovek ne uzima. Jer uistinu vam kažem: od jedne Majke proističe sve ono što živi na Zemlji. Zato onaj koji ubije, ubija svoga brata. I od njega će se Zemaljska Majka okrenuti i otrgnuće od svojih grudi koje život daju. I njeni anđeli će ga izbegavati a Satana će stvoriti sebi boravište u njegovom telu. I meso ubijenih životinja u njegovom telu postaće njegov vlastiti grob. Jer uistinu vam kažem: onaj koji ubije, ubija sebe, a koji jede meso ubijenih životinja, jede od tela smrti.« (I, 467-473)
Čudna su ta "drevna evanđelja" čiji su "tajni predlošci", i pored milenijumske starosti, sačuvani baš do poslednjeg slova ...!?

‘Imanuelov Talmud’, Bilijevo Evanđelje. – Ovu kvazievanđelsku literalnu fikciju o Imanuelu (Isusu) navodno je na aramejskom sastavio Juda Iskariotski, a u Isusovoj grobnici je spis otkriven 1963. g. od strane Edvarda Alberta Majera, a zatim preveden i izdan (1974. g.) na nemački od strane Iračanina Ise Rašid i Bilija (Billy) – Edvarda Alberta Majera (koji ga je i uredio). Tobože je u Jerusalimu Isa Rašid otkrio pećinu u kojoj je bio sahranjen Isus, a u njemu našao staroarmejski dokument zakopan ispod ravne stene u grobnici, sklonjen od strane Josefa, prvorodnog Isusovog sina, rođenog u indijsko-muslimanskog Kašmiru. Original ovog modernizovanog islamistički inkliniranog evanđelja je tobože uništen u Izraelskom pustošenju palestinskog izbegličkog kampa u Libanonu juna 1974. g., gde je se tada sa porodicom iz Izraela sklonio Isa Rašid. Jasno doima da je Isa Rašid (kao ‘sveštenik’ koji je ‘poznavao’ aramejski i nemački jezik) izmišljena ličnost, a da je ‘Imanuelov Talmud’ zapravo u Hinvilu iskrojio Edvard Alberta Majer, želeći da napravi svoj kult koji se ‘bori’ protiv duhovnih zabluda i koji se najbrže širi Sjedinjenim Američkim Državama, grotlom svekolikih sektanskih zabluda.
Već u prvom stihu prvog poglavlja ovog bilijevog ‘Evanđelja’ susreće se blasfemična glupost: Adamovo poreklo je navodno od Semjase, koji je po ‘Prvoj Enohovoj knjizi’ bio vođa otpalih anđela-stražara. Otpadnici koji su uneli mnoge zablude u čovečanstvo, inspirisali su i sastavljanje mnogih lažnih svedočanstva o Isusovom životu.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se