1.
Protoevanđelje i apokrifna Evanđelja

Tokom stoleća uz četiri kanonizirana Evanđelja nastali su i brojni drugi apokrifi (grč.: apo-krýphos = 'sakriven', 'tajni')), odbačeni izveštaji o Isusovom životu i Njegovoj nauci, te o životu i delima Njegovih roditelja. Među hrišćanima i hrišćanskim frakcijama i sektama u prvim stolećima su kružila, prepisivana i emendirana brojna Evanđelja. Tako na primer Jeronim u uvodu svoga ‘Tumačenja Mateja’ spominje više evanđelskih tekstova: ‘Evanđelje prema Egipćanima’, ‘Prema Tomi’, ‘Prema Matiji’, ‘Prema Bartolomeju’, ’Prema Dvanaestorici’, ‘Prema Basilidu’ i ‘Prema Apeliju’. Pa još nadodaje da bi sve postojeće evanđelske tekstove teško bilo i nabrojati. Neki od apokrifnih, odbačenih tekstova su izvedeni iz bazičnog 'Q-Evanđelja', drugi iz kanoniziranih (novozavetnih), treći iz predajnih tokova, dok su neki plod čistih literalnih zamišljavanja i nagađanja njihovih autora koji su se skrivali iza uglednih apostolskih imena, te produkt inspiracija raznih onostranih sila. Gnostici su izmišljali i sastavljali brojne evanđelske tekstove. Tako se među uvodne retke ‘Tajne Jakovljeve knjige’ da pročitati: »Pre deset meseci poslao sam vam još jednu tajnu knjigu koju mi je razotkrio Spasitelj. S obzirom na okolnosti, smatrajte je kao otkrovenje upućeno meni, Jakovu, ...« (NHK, I, 1) – Episkop Irinej Lionski za Valentinove sledbenike ukazuje da se oni hvališu da poseduju više Evanđelja nego što ih stvarno ima: »Oni zaista nemaju Evanđelje koje nije ispunjeno bogohuljenjem. Jer to što su objavili /.../ potpuno se razlikuje od onoga što su nam Apostoli predali.« (‘Protiv heresa’, III, 11, 9) – Irinej slično iznosi za Markionove sledbenike: »Povrh toga oni navode neiskazljivo mnogo apokrifnih i falsifikovanih pisanija, koje su oni sami sastavili kako bi upropastili umove luckastih ljudi i one koji su neupućeni u istinska pisanija.« (I, 20, 1) – Danas imamo, bilo integralno ili fragmentalno sačuvane i poznate na desetine apokrifnih evanđelja. Pomenimo ilustrativno samo neke od njih.

‘Evanđelje po Hebrejima’ – ‘Evanđelje po nazarenima’ – nazvano i ‘Evanđelje po ebionitima’ (jer su ga oni najviše prihvatali) – ‘Evanđelje Dvanaestorice’. Zapravo se radi o takozvanom hebrejskom ‘Evanđelju po Mateju’, tačnije njegovim redakcijama. U Jeronimovo vreme (348.-420. g.) dati tekst bio je pohranjen i u biblioteci Kajsareje Palestinske, koju je Origen utemeljio. Jeronim u ‘Znamenitim muževima’ (De viris illustribus, 2) ukazuje da je ovo Evanđelje, korišćeno u judeohrišćanskim krugovima, preveo na grčki i latinski. (U helenskom prevodu ono je zapravo mnogo ranije bilo poznato.) Jeronim iznosi da aramejsko 'Evanđelje po Mateju' koriste pre svega Nazareni: »Matthaeus, qui et Lovi, ex publicano apostolus, primus in Judaea propter eos qui ex circumcisione crediderant, Evangelium Christi Hebraicis litteris verbisque composuit: quod quis postea in Graecum transtulerit, non satis certum est. Porro ipsum Hebraicum habetur usque hodie in Caesariensi bibliotheca, quam Pamphilus martyr studiosissime confecit. Mihi quoque a Nazaraeis, qui in Beroea urbe Syriae hoc volumine utuntur, describendi facultas fuit. In quo animadvertendum, quod ubicumque Evangelista, sive ex persona sua, sive ex persona Domini Salvatoris, veteris Scripturae testimoniis abutitur, non sequatur Septuaginta translatorum auctoritatem, sed Hebraicam, e quibus illa duo sunt: Ex Aegypto vocavi filium meum; et: Quoniam Nazaraeus vocabitur. – Matej, prozvan takođe Levije, apostol i nekadašnji carinik, sastavio je Hristovo Evanđelje radi onih iz obrezanja koji veruju. Ono je najpre bilo obnarodovano u Judeji na hebrejskom jeziku; nezna se autor koji ga je kasnije preveo na grčki. Izdanje na hebrejskom sačuvano je do naših dana u Kajsarejskoj biblioteci, koju je tako prilježno sabrao mučenik Pamfil. Ja sam bio u mogućnosti da dobijem knjigu, koju mi je opisao nazaren iz sirijskog grada Berija, koji ju je koristio. Treba zapaziti, da gde bi taj Evanđelist, sam ili u licu Gospoda našega Spasitelja, citirao svedočanstva ‘Staroga Zaveta’, ne sledi autoritet prevodiocâ ‘Septuaginte’, već hebrejski /’Stari Zavet’/. Stoga postoje ove dve /literalne/ forme: "Iz Egipta pozvah Sina Svojega", i da će se "On će Nazaren biti nazvan".« (Cap. 3) Istinski nazareni su, dakako, koristili, istinski literalni kanon, koji je sadržajno odudarao i od grčkih i od hebrejskih sakralizovanih spisa. – U svojim tumačenjima biblijskog štiva Jeronim se inače često poziva na Evangelium Hebraeorum, koje je prvobitno zabeleženo na aramejskom-jeziku hebrejskim, kvadratnim slovima (Adversus Pelagium, III, 2). Po Nikeforovoj metrici ono je imalo 300 redaka manje nego ‘Evanđelje po Mateju’ kakvo danas poznajemo. I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebionitska evanđelska verzija ne sadrži puni poznati tekst 'Evanđelja po Mateju' (haer. 30, 13) Danas je ovo evanđelje sačuvano samo u fragmentima. Uz Jeronima pominju ga i Kiril Jerusalimski, Origen, Klement Aleksandrijski, te Eusebije podozrivo govoreći o kanonskim knjigama: »Neki među te knjige svrstavaju i ‘Hebrejsko Evanđelje’, Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. /.../ Potrebno je znati i za knjige koje heretici smatraju za evanđelja Apostola: ‘Petrovo’, ‘Tomino’ i nekih drugih /Apostola/, takođe ‘Dela’ koja pripisuju apostolu Andreji, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan crkveni pisac. Da se njihove reči i slog veoma razlikuju od apostolskog duha misli i učenja, to je veoma očevidno i to pokazuje da je reč o izmišljotini heretika. Upravo zbog toga potrebno je odbacivati ta dela kao nečastiva.« (‘Historija Crkve’, III, 25) – Govoreći o ebionitima Eusebije ukazuje: »... Smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga odstupnikom. Prihvataju samo ‘Evanđelje Hebreja’, a ostale knjige odbacuju.« (Ibid., III, 27) – I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebioniti koriste 'Evanđelje po Mateju' hebrejskim slovima napisano, slično Kerintovim sledbenicima, i tu hagiografiju nazivaju 'Evanđelje po Hebrejima' – katá Hebraíoysş (haer. 30, 3). Govoreći o Evanđelju koje su koristili ebioniti Epifanije citira i verz koji nalazimo i u Gideonovom ‘Protoevanđelja’, u kojem Isus osuđuje krvne žrtve: »Došao sam da odbacim žrtvene prinose, i ako ne ostavite žrtvovanja, Gnev /Božiji/ vas neće napustiti (.»¸ż˝ ş±Ä±»ćñą Äp ¸ĹĂw±Â‡ ş±v p˝ Ľt Ŕ±{÷øµ Äżć ¸{µą˝, żP Ŕ±{õıą Ć' QĽö˝ ! @Áłu).« (Haer, 30, 16)
Kao i ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ i 'Evanđelje po Hebrejima' sadrži Isusovov iskaz da se čak i kod proroka pomazanih Duhom mogla naći grešna reč (Jeronim: Adversus Pelagium, III, 2). – Takođe ponavlja i zadržava Isusov ukaz bogatome mladiću o tome da treba razdeliti od obilja svoga bogastva onima koji grcaju u bedi (Origen: ‘Tumačenje Mateja’, XV). – Sadrži i sekvencu o iscelenju zidara sa usahlom rukom. Tako Jeronim u svom ‘Tumačenju Mateja’, 12:13 iznosi: »U Evanđelju koje koriste ebioniti i nazareni, a koje smo mi nedavno preveli s hebrejskog na grčki, i koje je prozvano od mnogih ljudi izvorni ‘Matej’, čovek s usahlom rukom nazvan je zidar, koji moli za pomoć ovim rečima: ‘Bio sam zidar i zarađivao sam za izdržavanje svojim rukama; molim Te, Isuse, povrati moje zdravlje, da ne bi prosio sramno za hranu’.« – Iz ovog navoda vidi se da pod imenom ‘Evanđelje po Hebrejima, ‘Po ebionitima’ i ‘Po nazarenima’ u biti stoji jedan isti tekst: različite redakcije aramejskog ‘Evanđelja po Mateju’ – 'Evanđelja Dvanaestorice', za koje Eusebije iznosi da ga je Matej napisao Jevrejima kad su Petar i Pavle propovedali u Rimu i utemeljili tamošnju crkvu (‘Historija Crkve’, V, 8). – Prema jednom njegovom fragmentu, u kome se pominje Jakov Pravednik, sam Isus, kao dokaz Svoga vaskrsenja, laneni prekrivač u kome je za pogreb obavijen, predaje sluzi velikog sveštenika Kajafe, a Jakovu, koji je se zavetovao da će postiti sve dok ne vidi Gospoda, razdeljuje hleb uz reči: »Brate Moj, okusi ovaj hleb, jer Sin Čovečiji je ustao iz usnulih /Frater mi, comede panem tuum, quia resurrexit Filius hominis a dormientibus/.« (Jeronim: De viris illustribus, 2), – Kao i u pojedinim gnostičkim tekstovima i u ovoj hagiografiji – 'Evanđelju po Hebrejima' Duh Sveti se naziva Hristova Majka; Isusu se tako pripisuju reči: »Sada Me je uzela Majka Moja, Duh Sveti, za jednu od mojih vlasi i prenela Me je na veliku goru Tabor.« (Origen: ‘Tumačenje na Jovana’, II, 12; v.: ‘Na Jeremiju’, hom., III, 39, 17) – 'Evanđelje po Hebrejima' poznaje i Klement Aleksandrijski: »... U Hebrejskom Evanđelju je napisano: 'Kadar da se zadivi – kraljevaće, i onaj koji kraljuje, postrignuće uspokojenje.« ('Šarenica', II, 9, prg. 45, 5; v.: 'Timaj', 90 d; POxy. 654, 1:5a; 'Evanđelje po Tomi', vs. 1)
Inače, pored Jeronima, ‘Evanđelje Dvanaestorice’ pominju i Origen i Ambrosije.

‘Evanđelje po Tatijanu’. – Učenik Justina Mučenika – Tatijan (trad: Tacijan, oko 120.-180. g.), pre nego što je prišao gnosticima, sastavio je oko 173. g., na grčkom ili sirijskom, 'jedinstveno komponovano' evanđelje pod nazivom 'Dijatesaron'. Eusebije izveštava za Tatijana: »... Sastavio je nekakav izvod iz četiri Evanđelja, nadenuvši naziv tom spisu ‘Evanđelje od četiri Evanđelja’. Ovu knjigu i sada možemo naći kod nekih ljudi. Kazuju da se on osmelio izlagati misli Apostolâ sasvim drugačije nego što su napisane, pravdajući to željom da bude bolji stil reči.’ (‘Historija Crkve’, IV, 29; v.: Panarion, haer. 40, 6) Diatessáron (to diá tessárMn eyaggélion – ‘kroz četiri evanđelja’) kao ‘jedinstveno’ i ‘usklađeno’ komponovano Evanđelje, u hronološkom okviru ‘Evanđelja po Jovanu’, Crkva u Siriji je upotrebljavala u drugom, trećem i četvrtom stoleću. Sirijski monah Jakov Afraat, koji je živeo u vreme gonjenja hrišćana pod Sasanidskim carem Saporom II (310.-373. g), koristio je samo 'Dijatesaron', ne znajući za postojanje četiri odelita evanđelska teksta. I razne sekte su koristile na desetine i desetine raznih primeraka Tatijanovog sastava. Do XX stoleća 'Dijatesaron' je bio poznat samo u latinskim i arapskim prevodima. No 1933. godine engleski arheolog Klark Hopkins pri iskopavanju mesopotamijskih utvrđenja Dura-Evropos (u Siriji) našao je i neveliki grčki fragment 'Dijatesarona' u kome se govori kako je Josip iz Arimateje od Pilata izmolio Isusovo telo. Inače, tekstualno-ukazno u nekim crtama 'Dijatesaron' se razlikuje i od grčkih tekstova i od znamenitog sirijskog prevoda – Pešitta. Tatijan je u komponovanju 'Dijatesarona' koristio i 'Evanđelje po Hebrejima'. 'Dijatesaron' nema Isusovo rodoslovlje (što je verovatno učinjeno zbog toga jer nije moguće usaglasiti Primusovu i Tercijarovu rodoslovnu listu; Isusovo rodoslovlje nije postojalo ni u prerađenom aramejskom 'Evanđelju po Mateju', kako već o tome svedoči Epifanije Kiparski. Takođe, 'Dijatesaron' ne spominje godine Isusovog detinjstva. Njega komentariše i znameniti bogoslov Efrem Sirijski (306.-373. g.), koji nije poznavao grčki jezik, i koji je koristio i prevod Pešitta. U 'Dijatesaronu' stavak 'Matej', 1:25 (»I ne poznaše je dok ne rodi sina, ...«) naprimer glasi: »U svetosti je živeo s njom, dok ne rodi prvenca.« Efrem tvrdi da »Anđeo nije prišao ni Josipu, jer je samo Marija bila roditeljka Jedinorodnog« ('Tumačenje Evanđeljâ', pogl. 1), iako se kod 'Mateja' govori i o Anđelovom obraćanju blagoslovenom Josipu (2:20-24). – Tatijanovi sledbenici, enkratiti su njegov 'Dijatesaron' nazivali i predstavljali kao 'Evanđelje Jevreja' (Epifanije, Panarion, haer. 46, 1) – Smatrajući Tatijanov 'Dijatesaron' heretičkim delom, Teodoret Kirski je naredio spaljivanje 200 primeraka toga 'harmonizujućeg' sastava.
U kasnijim stolećima u Crkvi se pojavljuju i drugi, prihvatljiviji polievanđelski i četvoroevanđeljni sastavi, poput Zografskog (cca. X st.), Marijanskog (cca. XI st.), Assemanijevog (X st.), Savvinog (X st.), Ostromirovog (XI st.) ...

‘Sirijsko Evanđelje’. – Verovatno je tako nazvano jer je nastalo u Siriji. Moguće je da se radi o još jednoj literalno-redaktorskoj verziji ‘Hebrejskog Evanđelja’. Govoreći o upućenom historiku Hegesipu (II stoleće), na koga se često poziva, autoru ‘Sećanja’ u pet knjiga, Eusebije naznačuje: »On navodi delove ‘Sirijskog Evanđelja’; takođe ponešto prevodi i sa hebrejskog, pokazujući time da je iz te vere prešao u hrišćanstvo. Napominje i o usmenom jevrejskom predanju, i zajedno s drugima (među kojima je i Irinej) govori o tome da u ‘Premudrostima Solomonovim’ ima mnogo toga korisnoga. Kada govori o apokrifima, kazuje da su neke od njih sastavili heretici koji su živeli u njegovo vreme.« (‘Historija Crkve’, IV, 22)

‘Evanđelje Egertona’. – Papyrus Egerton 2 pronađen je u Egiptu a objavljen je 1935. godine. Daje kodeksne fragmente nepoznatog evanđelja iz II stoleća. Tako predstavlja jedan od najstarijih otkrivenih hagiografskih tekstova. U nađenom fragmentu reč ide o sukobu Isusa i judejskih sveštenika i pravobranioca (slično kao i u POxy 840), koji su Ga optuživali za nepoštovanje religijskih ustanova i tradicionalnog bogoslužbenog kulta. Daje se i jedan citat iz ‘Knjige proroka Isaije’ (29:13), koji se citira po tekstu Septuaginte.

‘Tajno Markovo Evanđelje’. – Na njega ukazuje ‘Klementovo pismo Teodoru’ čiji fragment je 'pronašao’ 1958. godine učenjak Morton Smith sa Kolumbija univerziteta (Columbia University) pri Mar Saba monastira blizu Jerusalima (a koji je kasnije prebačen u biblioteku jerusalimskog patrijarha). Monastir Sabe Osvećenog, inače, osnovan je 483. godine, i smatra se najstarijim nastanjenim monastirom na svetu. U tom pismu (navodno napisanom na praznoj poleđini manuskripta iz XVII stoleća sa delima Ignatija Antiohijskog) ‘Klement Aleksandrijski’ daje uputstva izvesnom Teodoru kako da se ophodi prema gnostičkoj sekti Karpokratovih sledbenika (o kojoj govori Irinej Lionski u Adversus haereses, I, 25, 1-6), koji su smatrali sebe višim i duhovno jačim i od Hrista i Apostolâ. U ruke karpokratijanaca je dospelo neko ‘Tajno Evanđelje po Marku’, sa pomalo bizarno-sablažnjivih nagoveštaja, spis za koji je ‘Klement’ mislio da je stvarno Markov (– da predstavlja njegovu nadogradnju kanonskog Evanđelja koje stoji pod njegovim imenom), a koje su Karpokratovi sledbenici hulno i izvitopereno tumačili. Tako ‘Klement’ piše o tom navodno esoteričnom Evanđelju i njegovoj zloupotrebi od strane karpokratijanaca: »... Tokom Petrovog boravka u Rimu, on /– Marko/ zapisao je /jedan prikaz/ dela Gospodnjih, ne objavljujući, ipak, sve /o njima/, niti, pak, ukazujući na /ona/ tajna, već prilažući ona koja je smatrao najprobitačnijima za uzdizanje vere u onih koji su bili poučavani. Ali, kada je Petar umro kao mučenik, Marko je došao ovamo u Aleksandriju, donoseći svoje vlastite zabeleške kao i one Petrove, iz kojih je preneo u svoju prvu knjigu stvari podesne za pospešenje napredovanja ka znanju. Sročio je /tako/ jedno duhovnije Evanđelje, na upotrebu onima koji se usavršavaju. Pored svega on ipak nije razglasio stvari koje se ne smeju izustiti, niti je zapisao hijerofantsko učenje Gospodovo, nego je u povestima već napisanim dodao još i druge, štaviše, uneo je izvesne izreke čije će tumačenje, znao je, poput mistagogije odvesti slušaoce u samo najdublje svetilište one istine skrivene iza sedam /vela/. Tako, sve u svemu, on je sadržaj preuredio, ni nasilno niti nesmotreno, po mojem mišljenju, a umirući, ostavio je svoj sastav Crkvi u Aleksandriji gde se ovaj čak i sada najbrižljivije čuva, a čita se samo onima koji se posvećuju u velike tajne.«
»Pošto, međutim, zli demoni stalno smišljaju propast rodu ljudskome, Karpokrat poučen od njih i koristeći se veštinom obmane, tako zarobi jednog presbitera Crkve u Aleksandriji da mu ovaj predade jedan primerak toga tajnog Evanđelja koje je, zatim, tumačio shodno svojem bogohulnom i bludnom nauku i koje je, štaviše, okaljao mešajući sa čistim i svetim rečima potpuno besramne laži. Iz ove smeše je izvučeno učenje karpokratijanaca.« – 'Klement' dalje iznosi da to tajno Evanđelje sadrži i priču o nekom imućnijem čoveku iz Betanije (– jasna je aluzija na Martinog brata Lazara); no ovde njega Isus ne oživljava posle četiri dana od smrti, kao što je zapisano u ‘Evanđelju po Jovanu’ (11:1-44), već ga samo izvodi iz groba, pošto je začuo glasnu vrisku u njemu, a kasnije ga uvodi u Božije misterije. ‘Klement’ navodno učenika Teodota upućuje da pošto-poto mora negirati istinitost 'Tajnog Markovog evanđelja': »Njima /Karpokratovcima/, stoga, kao što sam gore rekao, čovek nikada ne sme popustiti, niti treba, kada oni izlože svoje krivotvorine, da prizna da je ono tajno evanđelje Markovo, već to treba da porekne, čak i pod zakletvom.« Rano hrišćanstvo je poznavalo zavetovanje Bogu, ne i zaklinjanje, i to najbolje negira autentičnost ovog Smitovog fragmenta: »... Ne kunite se ni Nebom ni zemljom, ni drugom kakvom kletvom.« ('Jakov', 5:12) – Originalni manuskript, ovog navodnog evanđelskog teksta nigde nije pronađen.

‘Evanđelje po Egipćanima’. – Evanđelje pod tim naslovom pominju Klement Aleksandrijski, Origen, Hipolit, Teodot, Epifanije. Jedno je od ranijih evanđelja koje je verovatno delom izvedeno iz Protoevanđelja, i koje sadrži i gnostičke primese. Samo nekoliko fragmenta iz njega je sačuvano, ponajprije u ‘Šarenici’ (III, 9, 64, III; 13, 92; III, 9, 63). U svom spisu ‘Protiv herese’ Hipolit ukazuje da su ga koristili i nahašeni – naaseni (V, 17). Nerazumevanje Isusovog ukaza učenici Salomi da u grešnoj žudnji ne treba začinjati i rađati (– taj ukaz citira Klement Aleksandrijski u ‘Šarenici’, III, 9, 45.64.66, te ‘Izvodi’ od Theodotus-a, 67) dovelo je do toga da su neke hrišćanske i kvazihrišćanske sledbe potpuno odbacivale i osuđivale brak i sakrament bračnog zavetovanja pred oltarom, te ženu kao Božije stvorenje potcenjivali.

‘Evanđelje Istine’. – Po žanru sastav mnogo više podseća na homiliju, retorički traktat, nego na hagiografiju, a ‘evanđeljem’ je nazvan po svojim uvodnim rečima koje definišu temu teksta: »Evanđelje Istine je na radost onima koji su od Oca Istine dobili dar da Ga upoznaju snagom Reči iz Plerome, koja je u mislima i u umu Oca, odnosno, onoga kojeg zovemo ‘Spasiteljem’, zbog dela koje će učiniti za otkupljenje onih koji nisu upoznali Oca. U imenu evanđelja sadržana je objava nade, jer ono je otkriće onih koji Ga traže.« (NHK, I, 16-17) – Spis odražava Valentinovo učenje. Irinej Lionski sa gnušanjem pominje Valentinovo delo naslovljeno ‘Evanđeljem Istine’ (Adversus Haereses, III, 11, 9) – U izlaganjima ovog gnostičkog teksta naglašava se značaj Hristovog Spasiteljskog Dela: »... Evanđelje Onoga za kojim se traga, koje je otkriveno onima koji su milošću Oca postali savršeni, skrivena Tajna, Isusa, Hrista, prosvetlilo je one u tami zaborava. On [– Isus Hrist] ih je prosvetlio; On [im] je pokazao Put; a Put je Istina kojoj ih je poučio. – Obuzeta gnevom, Pogreška Ga je progonila, umorila se i iščezla. On je bio pribijen na drvo i postao [je] plodom znanja o Ocu. Međutim, oni koji su od toga ploda jeli, nisu bili uništeni, nego ih je plod ispunio radošću zbog otkrića. On ih je otkrio u sebi, a oni su u sebi otkrili njega.« (I, 18)

‘Evanđelje po Petru’. – Nastalo je u drugoj polovini II stoleća. Pominje ga Origen u svojim Tumačenjima Matejevog evanđelja (X, 17). Justin Filosof (103.–166. g.) u svojoj ‘Prvoj Apologiji’ pokazuje da poznaje dati izveštaj, ili njegov izvor (XXXV, 6; cp.: ‘Evanđelje po Petru’, 3:6) – Episkop Serapion Antiohijski obratio je se oko 200. g. područnoj crkvi u Rosku (Kelesirija), napominjući im da ne koriste na bogosluženjima 'Evanđelje po Petru', pošto je saznao da ga oni bogoslužbeno potrebljavaju. Eusebije rezimira: »Serapion je napisao knjigu o 'Petrovom evanđelju' koje je bilo prihvaćeno od nekih hrišćana u Rosku. Preuzećemo ono što Serapion kazuje o tom spisu: 'Mi, braćo, prihvatamo Petra i druge apostole kao Hrista, ali kao ljudi koji su iskusni /na putu vere/, odbacujemo spise koji idu od ruke do ruke a nazivaju se njihovim /– apostolskim/ imenima a gde se jasno uočava neka sasvim drugačija vera od one koju su primili Apostoli. Pretpostavljam da je i do vas došao jedan prepis evanđelja koji nosi ime apostola Petra te da je zbog toga i došlo do smutnji unutar vaše crkve. Sada, kada sam saznao da su neki od vas utonuli u heresu, nastojaću da što pre dođem. Čuli ste, braćo, kakve se vere držao Markion; on je protivrečio sebi, često ni sam ne znajući šta govori. Saznaćete više o tome iz pisma koje vam šaljem. Takođe, reći ću vam, dođe mi do ruku i spis koje doketi, a koji behu pre Markiona, nazivaju evanđeljem. Vidim da ste mnogo toga prihvatili od tih heretika. Pročitao sam taj spis i u njemu sam našao mnogo toga što se ne slaže sa istinitom naukom.« ('Historija Crkve', VI, 12, v.: III, 3, 2; III, 25, 6) – Doketizam (od grčkog termina: dokéM = 'misliti', 'činiti se') koji se susreće u 'Evanđelju po Petru', po Teodoretu Kirskom (393.–457. g.) navodno su i nazareni doktrinalno protežirali: »... Poštuju Hrista kao pravednoga čoveka i koriste se takozvanim Evanđeljem po Petru.« (Haeraeticarum, II, 2) Dekret pripisan rimskom pontifu Gelasiju I (Decretum Gelasianum de libris recipiendis et non recipiendis) ‘Evanđelje po Petru’ (u kome se Isus ne naziva po imenu, već samo kao 'Gospod') nekih tri stoleća (495. g.) kasnije odbacuje kao neprihvatljivo štivo.
Godine 1886.-1887. u Gornjem Egiptu, u jednoj monaškoj grobnici kod sela Akhmimin, Bouriant je otkrio deo toga Evanđelja, prepisa iz VIII-IX stoleća (kao i deo ‘Otkrivenja po Petru’ i deo ‘Enohove knjige’), koji govori o Isusovom stradanju, pogrebu i vaskrsenju.
U ovom evanđelskom izveštaju Jevreji se optužuju za Isusovu smrt, te se tvrdi da odluku o pogubljenju nije doneo Pilat nego Herod. U Evanđelju se oseća donekle upliv doketizma, jednog od najranijih heretičkih shvatanja koji je odbacivao Hristovu telesnu prirodu i telesnu patnju. ‘Evanđelje po Petru’ opisuje kako pri Raspeću nastupa velika tama da ljudi po Gradu idu sa upaljenim svetiljkama. Čak i jevrejski sveštenici i starešine shvataju kakvo su zlo doneli sami sebi, te udarajući po grudima, govore: »Jao našim gresima! Sud i propast Jerusalima se približio.« (Prg. 25) – Rimski kenturion koji je predvodio utvrđivanje Isusovog groba brojnom stražom, i rimskom i judejskom, nosi ime Petronius. Vrt i grobnica u kojima je Isus položen pripada Josipu iz Arimateje. »I rano uvuče kad sabat minu, dođe onamo mnoštvo iz Jerusalima i okolnih područja da vide otpečaćen Grob. A u noći kad Gospodnji dan osvitavaše, dok vojnici behu držali stražu na smenu dva po dva, dođe velika jeka sa neba; i oni videše otvorena nebesa, i dvojicu muževa gde silaze, sijajući velikim svetlom, i kako se približavaju Grobu. A kamen koji bejaše navaljen na ulaz sam se otkotrlja, i otkloni se na stranu; i Grob se otvori, a oba mladića uđoše unutra. Kada pak oni vojnici primetiše to, oni probudiše kenturiona /Petronija/ i starešine, koje su takođe bile onde držeći stražu. I kad su im ipak ispričali što su videli, ugledali su opet trojicu muževa kako izlaze iz Groba: a dva od njih podržavaše Trećega, a Krst ih sleđaše. I glave dvojice onih koje videše dosezaše do neba, međutim Onome koga su vodili nadvisavaše nebesa. I oni čuše glas sa Nebesa gde govori: ‘Da li si propovedao onima koji zaspaše’? – I odgovor se ču sa Krsta, koji govoraše: ‘Doista’.« (Prgi. 34-42) – I sam Pilat, pod utiskom neviđenog čuda, priznaje da je Isus Sin Božiji. Iznenađeni judejski sveštenici iznose da im je bolje pred Bogom odgovarati za najteži zločin nego da padnu u ruke vlastitog rogoborućeg naroda koji bi ih kamenovao (prgi. 48-49).


'Razgovori Isusovi s Njegovim učenicima posle vaskrsnuća'. – Hagiografsko-apokaliptičko-epistolarni sastav 'Razgovori Isusovi s Njegovim učenicima posle vaskrsnuća' ili ‘Apostolska Poslanica’ (Epistola Apostolorum), nastao je najkasnije sredinom II stoleća, najverovatnije u Maloj Aziji. Autor pokazuje da poznaje’Petrovu Apokalipsu’, ‘Barnabinu poslanicu’ i Herminog ‘Pastira’. Prestavlja se kao Apostolsko pismo upravljeno Crkvama Istoka i Zapada, Severa i Juga. Ovaj spis zapravo pretenduje da pruži mistične i skrivene objave koje je Isus saopštio Jedanaestorici (zapravo Desetorici, jer autor od Natanaela i Bartolomeja pravi ‘dva’ Apostola) u razmaku između svoga Vaskrsnuća i Vaznesenja. Sa pozicije judeohrišćanske gnoze ustaje se protiv lažne gnoze Simona Maga i Kerinta. Inače, u ovom spisu, u kome se oseća uticaj ‘Evanđelja po Jovanu’ (Božanstvo Logosa se identifikuje sa Božanstvom Oca), ispoveda se kako inkarnacija duše tako i vaskrsenje tela. Ukazuje se da je krštenje apsolutno nužno za spasenje, pa se tako iznosi da je Hrist u Limbu krstio starozavetne pravednike i proroke. Večera Gospodnja (Agape) i Euharistija (koja se naziva Pasha), kao spomenčin Isusovog Stradanja, slave se istovremeno. Inače, ‘Apostolska Poslanica’ je izvorno nastala na grčkom jeziku, a u delimičnom koptskom prevodu otkrivena je u Kairu 1895. godine, dok je kompletan etiopski prevod obelodanjen 1913. godine; poznata je i u starom latinskom prevodu, ali u fragmentima.

‘Evanđelje po Nikodimu’. – Sastoji iz dva dela: ‘Pilatovih dela’ – Acta Pilati (iz II stoleća, sačuvanih u dve grčke verzije, te u prevodu na latinski, sirski, jermenski, kopski i arapski jezik), te hagiografije ‘Hristov silazak u Had’ – Descensus Christi ad inferos (iz IV stoleća). ‘Pilatova dela’ se predstavljaju kao službeni izveštaj Pontija Pilata o Isusovom suđenju; ona delom nastoje rimskog Namesnika da rehabilitiraju (cp.: Tertulijan: Apologeticum, 21, 24). Poglavlja 1-11 govore o samom sudskom procesu protiv Isusa, a poglavlja 12-16 opisuju postupke judejske Velike skupštine u vezi Isusovog vaskrsnuća. Poglavlja 17-27 su prezentovana tako da ih propovedaju dva vaskrsla svedoka: Leucius i Carinus.
Pri Isusovom ulaženju u sudnicu kod Pilata carski znaci Mu se čudesno klanjaju dva puta (1:5-6) – U prilog Isusu svedoči Bernika (lat.: Veronica), koju je Isus iscelio od tečenja krvi: »A neka žena po imenu Bernika uzvikujući iz daljine, reče: ‘Ja sam imala tečenje krvi, i dotakoh rub od Njegovu haljine, i tečenje moje krvi bi zaustavljeno, koje sam imala dvanaest godina’. – Jevreji rekoše: ‘Mi imamo Zakon da žene ne dolaze da daju svedočanstvo’.« (8) – Kao i u ‘Protoevanđelju’ (81:9) i ‘Evanđelje po Nikodimu’ beleži razgovor između Pilata i Hrista po pitanju istine: »Pilat Mu reče: ‘Šta je istina’? – Isus mu reče: ‘Istina je sa Neba’. – Pilat reče: ‘Nema li istine na zemlji’? – Isus reče Pilatu: ‘Čuj, istina je na zemlji među onima koji imaju silu, žive za istinu i pravedni sud čine.« (3:2) – Razbojnici razapeti sa Isusom su Dysmas i Gestas (9:5, 10:2). Vojnik koji je Isusu probio kopljem srce nosi ime Longin (16:7). Iz Hada Hrist izvodi verne duše i Adama, te pokajanog Dismu (19:1-2).
Justin Filosof u svojoj ‘Apologiji’ pokazuje da poznaje spis ‘Pilatova Dela’ (I, 35). O Pilatu govore i više drugih apokrifa: ‘Pismo Pilata caru Klaudiju’ (sačuvano u Acta Petri et Pauli), na čiji sadržaj pri kraju II stoleća ukazuje Tertulijan (Apologeticum, 5), zatim ‘Pilatov izveštaj Tiberiju’ (Anaphora Pilati), ‘Predanje Pilatovo’ (Paradosis Pilati), ... Eusebije Pamfil u ‘Crkvenoj historiji’ za vreme gonjenja hrišćana pod Maksiminom (Maximinus, 235.-238.) izveštava o jednom literalnom podmetanju: »Tada su izmišljena i tzv. ‘Dela Pilatova’, delo prepuno hule na Hrista. Po naredbi vlasti, prepisi tog dela razaslati su na sve strane, po svim gradovima i selima, tako da je svako mogao da ih uzme. Učitelji po školama, umesto predmeta koji su trebali da predaju, tražili su od učenika da naizust kazuju taj ogavni spis« (IX, 5) – Data falsifikovana ‘Dela’ su očigledno puštena od strane rimskih vlasti kako bi izazvala veću mržnju protiv hrišćana, koji su predstavljeni ogavnim prestupnicima.

‘Evanđelje po Jakovu’. – Stožer ovog pseudoepigrafskog izveštaja je detinjstvo blagoslovene Marije i Gospoda Isusa Hrista. Dati spis, koji se pripisuje Isusovom bratu Jakovu nastao sredinom II stoleća od strane nekog pobožnika koji nije bio upućen u geografiju Palestine, bio je vrlo popularan u staroj Crkvi, te je i kasnije izvršio golem uticaj na umetnost, pobožnički kult i liturgiju. Evanđelje je sačuvano u preko 30 grčkih rukopisa a poznato je i u starom sirskom, jermenskom, koptskom i staroslovenskom prevodu. Spominje ga ponajprije Origen; poznato je da su se njime služili Justin Filosof, Klement Aleksandrijski i Epifanije Kiparski. Oni i usvajaju konstrukciju iznesenu u datom Evanđelju da su Isusova braća koja se pominju u kanonskim Evanđelima (– Jakov, Josija, Simon i Juda), tobože deca drvodelje Josipa iz njegovog prethodnog braka. ‘Jakovljevo Evanđelje’ opisuje kako se Marija rađa od bogatog oca Joahima i ostarele majke Ane, koja se Gospodu jada što i vrapcima daje porod, ali ne i njoj. Čudesno rođenu Mariju kao trogodišnje dete roditelji posvećuju za život u Hramu. Ona tu ostaje do svoje dvanaeste godine život, da bi joj sveštenici potom našli staratelja među izraelskim udovcima – graditelja Josipa, čoveka u poodmaklim godinama: »... Marija nastavi da živi u Hramu kao naučena golubica, primajući hranu svoju iz ruke anđela. A kada napuni dvanaest godina, sastadoše se sveštenici i rekoše: 'Marija ima dvanaest godina. Šta da uradimo sa njom jer se bojimo da Sveto mesto Gospoda Boga našega ne postane poročno?' – Tada sveštenici rekoše Zahariju, vrhovnom svešteniku: 'Stani pored oltara Gospodnjeg, uđi u Sveto mesto, i postavi pitanja sa njom u vezi, i šta god da ti Gospod odgovori, uradi tako.' – Onda vrhovni sveštenik uđe u Svetinju nad svetinjama noseći sa sobom naprsnik za presudu, i pomoli se sa njom u vezi. I dođe anđeo Gospodnji ka njemu i reče mu: 'Zaharije, Zaharije, idi i pozovi sve udovce među narodom, i neka svaki donese sa sobom svoj štap, i onaj kod koga Gospod pokaže znak biće muž Marijin.' – I odoše vikari kroz celu Judeju, i trube Gospodnje se oglasiše, i svi ljudi potrčaše na okup. Josip isto, odbaci sekiru i ode na sastanak, i kada dođoše tamo, odoše kod vrhovnog sveštenika svaki noseći svoj štap. Pošto vrhovni sveštenik uze njihove štapove, uđe u Hram da se pomoli. A kada završi molitve svoje, uze štapove i izađe napolje, podeli ih nazad, i ne desi se nikakvo čudo. Poslednji štap uze Josip i golubica izađe iz štapa i sleti na Josipovu glavu. I vrhovni sveštenik reče: 'Josipe, ti si određen da uzmeš Devicu Gospodnju, da je čuvaš za Njega.' – Ali Josip odbi govoreći: 'Ja sam stari čovek, i imam decu, a ona je mlada, i plašim se da će da mi se podsmevaju u Izraelu.' – Onda vrhovni sveštenik odgovori: 'Josipe, boj se Gospoda Boga svoga, seti se šta je Gospod uradio Datanu, Koreju i Avironu, kako se zemlja otvorila i progutala ih zbog njihove neposlušnosti. A sada Josipe, boj se Boga, jer se takve stvari ne trebaju desiti tvojoj porodici.' – Josip tada, uplašen, odvede je svojoj kući, i Josip reče Mariji: »Odveo sam te iz hrama Gospodnjeg, a sada ću da te ostavim u svojoj kući. Moram da idem da se brinem za prodaju onoga što sam sagradio. Neka je Gospod sa tobom'.« (8:1.6) – Kada je se Marija sa šesnaest godina (9:23) pokazala nosećom, zajedno s Josipom je postavljaju pred sud velikog sveštenika gde će »piti svetu vodu, koja je za sumnju ljubavnu« (11:17), no tradicionalni test sa gorkom vodom ih potvrđuje kao čiste. – Prilikom popisa, koji autor vidi kao lokalni, judejski, Josip je u nedoumici kako da prijavi mladu Mariju: »I Josip reče: 'Pobrinuću se da moja deca budu zabeležena, ali šta da radim sa ovom mladom ženom? Da bude zabeležena kao moja žena, sramota me, a ako bude zabeležena kao moja kćerka, celi Izrael zna da mi ona nije kćerka. Kada dođe vreme neka bude kako je Bog naumio da bude'.« (12:2-4) – Za Mariju u betlehemskoj pećini Josip nalazi babicu iz judejskog gorja. Sam Josip pripoveda: »... Ugledah ženu koja je silazila sa planina, i ona reče: "Kuda si krenuo, o čoveče?" – I ja joj rekoh: "U potrazi sam za jevrejskom babicom." – Ona mi odgovori: "Gde je žena koja treba da se porodi?" – Ja joj odgovorih: "U pećini je i obećana mi je." – Tada reče babica: "Nije li ona tvoja žena?" – Josip odgovori: "To je Marija koje je odgojena u Hramu Gospodnjem, i ja je uzeh za ženu po žrebu; a ona nije moja žena, jer je začela po Duhu Svetom." – Babica reče: "Je li to istina?" – On odgovori: "Dođi i pogledaj." – I babica ode sa njim i uđe u pećinu. Tada svetli Oblak prekri pećinu, i babica reče: "Danas je moja duša uveličana, jer moje oči videše iznenađujuće stvari, i spasenje je došlo Izraelu." – Iznenada Oblak postade jako svetlo u pećini, toliko da njihove oči to nisu mogle da izdrže. Ali, svetlo se postepeno smanji, sve dok se novorođenče ne pojavi, i posisa grudi majke Marije. Tada babica uplakana reče: "Kako je slavan ovaj dan, kada moje oči videše ovaj čudnovati prizor"!« (14:1-13) – Cilj autora ovog sastava je da izvede ‘pokaže’ još jedno čudo: Marijino permanentno devičanstvo (ante, in i post partum).
Evanđelje dalje opisuje i kako je Marijina rođakinja Elizabeta svoga sina Jovana sklonila pred pretragom Herodovih ljudi koji su ubijali svu decu do dve godine starosti: »A kada Elizabeta ču da oni ispituju za Jovana, uze ga i odnese ga u gorski kraj; i razgleda okolo njega gde bi ga mogla sakriti. A onde ne bi zakrito mesto. I zajeca Elizabeta i reče gromkim glasom: "O Gospode gore, primi jednu majku sa detetom!" – Jer Elizabeta nije mogla da se uspe. I odmah se gora prolomi i uze je u sebe. A onde bi svetlost, svagda im sijajući; jer jedan anđeo Gospodnji bi sa njima, držeći stražu nad njima.« (16:3-8) – U poslednjim verzima opisuje se kako Jovanov otac, nazirejski sveštenik Zaharija biva ubijen u Hramu od strane Herodovih ljudi: »I ubiše Zarija na ulazu Hrama i oltara, blizu plota.« (16:16) – Data sekvenca se nalazi i u ‘Protoevanđelju’ (5:15-19).

Gnostičko ‘Evanđelje po Tomi’. – Ovaj zapis, sastavljen u Siriji u II stoleću, koji se lažno pripisuje apostolu Judi Blizancu, ne osvrće se na tokove Isusovog života, već prevashodno predstavlja neplansku skupinu (114 logiona) navodnih Isusovih izreka, parabola, mudrih odgovora, proročkih najava. Neki mudrosni ukazi se u drugom sakralno-apokrifnom štivu uopšte ne susreću, kao što je slučaj sa logionom 102 gde čitamo: »Isus reče: "Teško farisejima, jer oni su poput psa koji leži u jaslama; jer on ne jede /seno/, a ni volu ne da jesti".« – Pseudoepigraf takvog naslova spominje Origen (‘Prva homilija na Luku’) koji ga svrstava u heterodoksne spise; početkom II stoleća Hipolit (‘Pobijanje svih heresa’, V, 2), pripisujući ga gnosticima naasencima, te u IV stoleću Kiril Jerusalimski pripisujući ga manihejcima (‘Kateheze’, IV, 36; VI, 31), a kao autora, Tomu, vidi nekog Manijevog učenika. Ono koje Kiril spominje verovatno je identično koptskome ‘Evanđelju po Tomi’ iz gnostičke biblioteke iz Nag Hammadija. Filip iz Side (oko 430. g.) ga svrstava u heretički korpus. Pominje ga i Decretum Gelasianum kao krivoverničko: Evangelium nomine Thomae quibus Manichei utuntur.
Od svih poznatih gnostičkih apokrifa ovo Evanđelje ima najveću duhovnu težinu. Naglašava značaj traganja za Božijim Kraljevstvom u vlastitoj nutrini: »Isus reče: "Ako vam oni koji vas vode kažu: Gledajte, Kraljevstvo je gore na nebu, preteći će vas ptice nebeske. Ako vam kažu: U moru je, ribe će vas preteći. Kraljevstvo je u vama, i ono je izvan vas. Prepoznate li sebe, bićete prepoznati i shvatićete da ste deca Oca Živoga. Ali ako se ne prepoznate, živite u siromaštvu, i vi ste siromaštvo".« (Logion 3) – U propadljivom svetu se vidi leš (logion 56, cp.: 110), što je blisko manihejskim pogledima. Sam Isus kaže da će se "orlovi lešinari" u Posletku okupiti na "lešinu", odnosno ljudi sveta koji ne shvataju i ne prihvataju duh promene grozničavo će nastojati da zadrže i spase laž i trulež.

Gnostičko ‘Evanđelje po Filipu’. – Nastalo je u Siriji na grčkom jeziku, a kasnije prevedeno i na koptski jezik. Pseudo-Leontije i Timotej Konstantinopolski ovo Evanđelje tesno povezuju sa onim ‘Po Tomi’. I uistinu u mnogo čemu mu je po svojem žanrovskom pristupu i literalnim tipovima koje preferira slično. Sadrži 127 Isusove izreke, te nekoliko njih izvedenih iz ‘Protoevanđelja’. Pripisuje se apostolu Filipu, no sam pristup ukazuje na autora koji se poziva da prenosi reč primljenu od Apostolâ (vs. 95). Autor svoje pouke i interpretacije temelji na analogiji i paraboli, neprestano stavljajući simbol i misteriju bračne ložnice u fokus svojih izlaganja.
Naglašeno je učenje da onaj koji se hoće sjediniti s Hristom mora već na ovome svetu duhovno vaskrsnuti: »Oni koji govore da će prvo umreti, a tek onda vaskrsnuti, varaju se. Ako još za života prvo ne prime vaskrsenje, neće primiti ništa kada umru.« (Vs. 90, v.: 21:63) – Za Josipa drvodelju se tvrdi da je napravio krst na kome će kasnije visiti njegov sin: »Josip drvodelja, zasadio je vrt, jer je trebao drvo za zanat. On je taj koji je načinio krst od stabala koja je zasadio. I tako je njegov izdanak visio na onome što je zasadio. Njegov izdanak bio je Isus, a krst je bio sadnica.« (Vs. 91) – Ukazuje se i na uzaludni trud, koji nema cilj i središte u Duhu Istine: »Magarac koji je okretao mlinski kamen stotinu je stadija prehodao. Kada su ga oslobodili, video je da je još uvek na istom mestu. Postoje ljudi koji prođu mnogim putevima, a da se ne približe nekom cilju.« (Vs. 52) – Prvog bratoubicu Kaina, vidi kao sina Zmije, porod Krvnika Ljudskog, Oca Laži: »On je bio začet u preljubi. Jer je bio sin Zmije. Zato je postao ubica čoveka, kao što je to bio i njegov otac.« (Vs. 42) – U svojim izlaganjima autor unosi i priče o sukubima i inkubima: »Među prilikama nečistoga duha ima i muških i ženskih. Muške su one koje se sjedinjuju s dušama koje borave u ženskome obličju; a ženske su one koje se sjedinjuju s onim koji boravi u muškom obličju, kroz jednog neposlušnog. I niko njima ne može izmaći, jer ga čvrsto drže – ako ne primi mušku snagu i žensku snagu, naime, mladoženju i mladu.« (Vs. 61) – Ukazuje se i na izraze zakona duhovnog privlačenja istovenosti na primeru bračne posvećenosti: »... Koga žena voli, tome su deca koju će roditi nalik; ako svojega muža, onda su nalik njenom mužu; ako preljubnika, tada su nalik preljubniku. Ako jedna žena prisilno leži sa svojim mužem, a njezino je srce kod preljubnika s kojim se inače sjedinjuje, tada često rađa dete koje je nalik preljubniku. Ali vi, koji ste sa sinom Božijim, ne smete voleti svet nego morate voleti Gospoda, da ono /= dete/ ne bude nalik svetu nego Gospodu!« (Vs. 112)
Epifanije u ‘Panarionu’ (haer. 26, 13) takođe pominje ‘Evanđelje po Filipu’, no prema navedenom citatu, očigledno je da je on u rukama imao i poznavao neki drugi gnostički sastav pod tim imenom proizveden.

‘Evanđelje po Bartolomeju’. – Ukazuje se na njega u Jeronimovom opusu, te u i Decretum Gelasianum. Moguće je da je identično s spisom ‘Pitanja Bartolomejeva’, u kome Vaskrsli Isus daje apostolu Barolomeju odgovore na njegova pitanja apokaliptičkog karaktera. Spis je izvorno nastao na grčkom, a u fragmentima je sačuvan na koptskom, latinskom i staroslovenskom.

Evanđelje Detinjstva prema Tomi’. – Verovatno je nastalo u II stoleću; sadrži dosta doketističkih stavova. Irinej Lionski u svome delu ‘Filosofumene’ pokazuje da ga poznaje. Autor ‘Stihometrije’ – konstantinopolski patrijarh Nikefor (806.-815.) govori o 1.300 redaka iz ‘Tominog evanđelja Detinjstva’. Sačuvalo je se u više verzija na grčkom, sirijskom, jermenskom, latinskom i staroslovenskom jeziku. Dato Evanđelje prikazuje Isusa u uzrastu od 5. do 12. godine života, odnosno do prvog pashalnog hodočašća u Jerusalim. Isusovo detinjstvo se slika sa puno čudesnih događaja, koji hoće da navedu na zaključak da je Isus svagda imao i manifestovao puninu Božanske Moći. Sastavljač datog teksta u svome zanosu, lažno proslavljajući Gospoda, hoće Ga prikazati kao osvetoljubivo, žestoko, preko i nemilosrdno dete, koje ne ume ne prašta, koje neodmereno i brutalno osvedočava i primenjuje svoje moći, koje je trepet za okolinu, čime pokazuje da ustvari svoje ograničene predstave projektuje na Gospoda Ljubavi koji je oprostio i molio i za Svoga izdajnika i za one koji su ga raspeli.
Interesantna je jedna sekvenca koja opisuje kako Isus navodno oživljava vrapce načinjene od blata: »I načini Isus od blata dvanaest vrabaca; a bi dan sabata. A neko dete otrča i ispriča Josipu, govoreći: "Gle, tvoje dete igra se oko potoka i /na sabat/ pravi vrapce od blata, što nije zakonito". – A kada on to ču ode i reče /svome/ detetu: "Zašto činiš tako i skrnaviš sabat?" – Međutim, Isus mu ne odgovori, već pogleda prema vrapcima i reče: "Idite, bežite, i sećajte Me se kroz svoj život"! – I na tu reč oni pobegoše i podigoše se u vazduh. A kada Josip vide to zaprepasti se.« (3:1 – grčki tekst, verzija B) – Ako pogledamo Gideonovo ‘Protoevanđelje’ možemo u Isusovom detinjstvu takođe videti jednu sekvencu sa 12 vrabaca, ali živih, koje On zatiče ulovljene u klopci, i koje oslobađa (6:7-8) – Kako se dalje predajno i narativno razvija data priča možemo videti i na primeru Al-Qur’an-a gde se ukazuje na Isusovo čudo sa oživljavanja, ali ovog puta samo jednog zemljanog vrapca: »O Is, sine Merjamin, seti se blagodati moje prema Tebi i majci Tvojoj: /.../ ... Kada si, voljom mojom, od blata načinio nešto poput ptice, i u nju udahnuo, i kada je ona, voljom mojom, postala ptica.« (5, 110)

‘Najranije Evanđelje Detinjstva Isusa Hrista’. – U jednoj njegovoj sekvenci iznosi se da je prilikom Isusovog obrezivanja neka starija žena uzela Njegov obrezak i sačuvala ga u sud od alabastra, koje je kasnije grešnica Marija Magdalena iskoristila da u njemu donese dragoceno ulje i izlije ga na Isusa Hrista. (2:1-4)

‘Evanđelje o Marijinom rođenju’. – Na početku (pogl. 1) ovog Evanđelja daje se kratak rodoslov Marije: »Blagoslovljena i slavljena večna devica Marija, poticaše iz kraljevske loze i Davidove porodice, rođena u gradu iz Nazareta, beše odgojena u Jerusalimu u Hramu Gospodnjem. Njen otac se zvaše Joahim a njena majka Ana. Njeni preci po ocu behu iz Galileje i grada iz Nazareta, a porodica njene majke majke iz Betlehema. Njihov život bi ispravan i prav pred Gospodom, i besprekoran i pobožan pred ljudima. Jer oni razdeliše svu svoju imovinu na tri dela. Jedan deo oni izdaše Hramu i služiteljima Hrama; drugi /deo/ razdeliše došljacima i sirotinji; treći /deo/ sačuvaše za sebe i potrepštine svoje porodice.« – I u ‘Protoevanđelju’ Marijini roditelji nose ime Elije zvan Joahim i Ana (8:9). Kaže se da je se blagoslovena Devica bavila tkanjem zastora za hram, te da je bila pravedna duša pred Bogom (2:2).
‘Evanđelje po Mariji’. – Ovaj gnostički fingirani dijalog između Hristovih učenika sastavljen je u II stoleću na grčkome, a kasnije preveden na koptski jezik. Kraći fragmentarni tekst (jedna stranica) 'Evanđelja po Mariji Magdaleni' je sačuvan u Papyrus Rylands 463 iz III stoleća (pronađen je u Egiptu 1917. g., a objavljen 1938. g.), a nešto duži (sa osam stranica, od ukupno osamnaest njih) fragmentarni tekst iz V stoleća se nalazi u Akhmin Codex-u (Berlinski Kodeks – Codex Berolinensis 8502). Dati papirusni kodeks – Papyrus Berolinensis gnosticus 8502 koji je u Kairu 1896. dobavio nemački učenjak Karl Rajnhart (Rheinhardt), obuhvatao je i 'Petrova dela', te, kako se kasnije, 1945. g. pokazalo, kraću verziju 'Jovanovog apokrifa' i 'Mudrost Isusa Hrista', spise pronađene kod Nad Hammadija. 'Evanđelje po Mariji' iz Berlinskog Kodeksa je publikovano tek 1955, dakle nakon što su otkriveni koptski gnostički kodeksi iz Nag Hammadija. Godine 1983. objavljen je i Papyrus Oxyrhynchus 3525, grčki fragment sa svitka 'Evanđelja po Mariji', koji datira iz ranog III stoleća, te sadrži dvadesetak redova teksta. Tekst grčkih fragmenta se dosta razlikuje od koptske verzije. ‘Evanđelje po Mariji’ ima i apokaliptički karakter, jer Marija Magdalena u drugom delu teksta izlaže na Petrov zahtev učenicima posebno otkrovenje koje joj je Hrist dao.
‘Tajna Jovanova knjiga’. – Spis mitološke gnoze koji se temelji na početnim poglavljima ‘Knjige Postanka’, nazvan ‘Tajno Evanđelje po Jovanu’ je korišćen u Siriji od audijanâ sve do VIII stoleća nove ere. U Nag Hammadi Korpusu se susreće u tri prepisa: dva duža (II, 1; IV, 1) i jedan kraći (III, l). Sadrži ga i berlinski kodeks Papyrus Berolinensis 8502 koji uz III, l predstavlja kratke nezavisne koptske prevode grčke recenzije ‘Tajne Jovanove knjige’. Traktat izlaže kako se Isus, nakon Svog Vaskrsenja, u više svetlosnih obličja prikazuje apostolu Jovanu i predaje mu tajno učenje koje se tiče stvaranja, pada i spasenja čovečanstva. Kao i u ‘Protoevanđelju’ Bog se naziva Otac-Majka. O Duhu Svetom se govori i kao o Majci svega živog (II, l, 10). – Pominju se i sedam kraljeva nebeskih svodova Raja (II, l, 11-12) – Zlodusi se razvrstavaju prema kvalitetima četiri Elementa: »I poreklo demona koji su u čitavom telu određuje ovih četvoro: toplina, hladnoća, vlažnost i suhoća.« (II, l, 18) – Ukazuje se da izbavljene duše ne bivaju gurnute u drugo telo (II, l, 27). – Isus Hrist govori i o Svome silasku u Had: »Ušao sam u središte Tame i u unutrašnjost Hada jer sam nastojao (izvršiti) Svoj zadatak. I zatresoše se temlji Haosa da bi pali na one koji se nalaze u Haosu i da bi ih uništili. I Ja iznova pohitah Gore Svojim korenima Svetla, kako oni ne bi mogli biti uništeni pre vremena.« (II, l, 30)

Koptsko ‘Evanđelje po Egipćanima’. – Koptski pseudoesoterični traktat ‘Sveta Knjiga Velikog Nevidljivog Duha’, u kolofonu imenovan kao 'Evanđelje po Egipćanima', nastao je krajem III stoleća među Setovim gnosticima u Egiptu. Kroz inkantancije, diskursivno neartikulisane sekvence glasova daju se navodna skrivena imena Nebeskog Oca. U završnici manuskripta se iznosi da je data knjiga skrivena s nadom da će jednom dospeti u ruke izabranog roda: »Veliki Set napisao je ovu knjigu slovâ u stotinu i trideset godina. Pohranio ju je na planini zvanoj Charaxio, kako bi, u poslednje doba /.../ došao i otkrio tu neiskvarenu, svetu rasu velikoga spasitelja, i one koji će prebivati s njima u ljubavi, i velikog, nevidljivog, Svetog Duha, i Njegova Jedinorodnoga Sina, i Večnu Svetlost, ...« – Inače u Nag Hammadi biblioteci ovaj traktat se javlja u dve vrlo slične verzije: u trećem i četvrtom kodeksu.
Epifanije se u ‘Panarionu’ kritički osvrće na izvesno ‘Egipatsko evanđelje’ govoreći o sabelijanima, antitrinitarnim modalistima: »A sva njihova zabluda i sila njihove zablude potiče od nekakvih apokrifa, a osobito iz tako¬zvanog 'Egipatskog evanđelja' /Aigyptíoy eyaggelíoy/, takvo su mi neki dali. Jer u njemu se izlaže, mnogo slično ovom, dosta tajanstveno; u njemu se o licu Spasitelja govori tako što, kao da On sam objašnjava svojim učenicima da su jedno Otac, Sin i Duh Sveti. A kada se neki od najdobrodušnijih ili neisku¬snih susretnu sa ovim učenjem, i koji nemaju znanja o Bo¬žanskim pisanijama, te na prvi pogled dovode u sumnju sle¬dećim rečima: Šta da kažemo? Jednoga li, ili tri Boga imamo? Kada to čuje bogobojazni čovek, ali nesavršeno siguran u Istini, tada se, smućen umom, saglašava sa nji¬hovom zabludom, i pokazuje se kao onaj koji odbacuje Boga, i pokazuje se i kao onaj koji odbacuje biće postojanje Sina i Svetog Duha.« (Haer., 62, 2)

‘Evanđelje po Matiji’. – Origen pokazuje da poznaje ovaj gnostički tekst. Bio je veoma popularan, bar kako Klement Aleksandrijski ukazuje među aleksandrijskim sledbenicima Basilida. Klement pominje i izgubljen spis ‘Matijina predanja’ (‘Šarenica', II, 9; v.: III, 4), nastalim u prvoj polovini II stoleća. Historik Eusebije ‘Evanđelje po Matiji’ odbacuje kao heretičko.

‘Evanđelje o Judi’. – Ovo Evanđelje su koristili heretici kainiti, koji su uzdizali otpadnike od Boga i prezirali Stvoritelja sveta i Njegov Zakon; veličali su izdajnika Judu (a čin izdaje shvatali kao božansko tajinstvo), kao jedinog 'apostola' koji je tobože ‘imao’ istinsko znanje (Irinej: ‘Protiv heresa’, I, 31, 1). Ne tako davno (sredinom druge polovine XX stoleća), sa još nekoliko gnostičkih sastava (Codex Tchacos) pronađeno je u srednjem Egiptu na sahidskom dijalektu koptskog jezika, u prevodu i prepisu nastalom krajem III ili početkom IV stoleća.

‘Evanđelje po Evi’. – Epifanije Kiparski (haer., 26, 2) ukazuje da je ovaj spis kružio u gnostičkoj sekti ofita koji su Duha Svetog nazivali Majkom živih, te učili da je Hrist uzeo Svoju majku i s njom otišao na mesto gde se nalazila istinska Crkva. On se čudi da se gnostici ne stide da govore o Evanđelju Eve, koju je Zmija prevarila.

‘Evanđelje po Andreji’. – Dati gnostički sastav koji stoji pod imenom apostola Andreje (Evangelia nomine Andreae) pominje Decretum Gelasianum

‘Evanđelje po Kerintu’. – Na ovog judejskog gnostika, koji je po predanju stekao obrazovanje u Aleksandriji, ukazuje heresiolog Epifanije Kiparski. Stari bogoslovi hrišćanstva Kerinta, koji je Hristovo Kraljevstvo vrlo čuvstveno doživljavao, predstavljaju kao protivnika apostola Petra, Pavla i Jovana (Irinej Lionski, ‘Protiv heresa’, III, 3, 4), iako je on najverovatnije živeo uglavnom u prvoj polovini II stoleća.

‘Markionovo Evanđelje’. – Ovaj tekst zapravo predstavlja revidirano ‘Evanđelje po Luki’ (gde je izbačen početak sve do 4:31, dakle povest Isusovog rođenja i detinjstva) koje je, u svome spisu ‘Protivrečnosti’ (Antitheseis), doterao Markion (rođen je oko 85. g. na Pontu) iz Sinope na Crnom Moru, utemeljivač gnostičke hrišćanske crkve koja je se na Istoku stolećima održala. Od ‘Luke’ Markion, koji je odbacivao ‘Stari Zavet’ kao mit, izostavlja sve što Hrist iznosi o Svome Ocu kao Stvoritelju (Irinej: ‘Protiv heresa’, I, 27, 2-4). Izbacio je i delove koji govore o Isusovom ulasku u Jerusalim, Raspeću i Vaskrsenju. Tertulijan je prebacio Markionu da ne naučava Pisanije sa svojim perom već sa svojim perorezom, izrezujući sve ono što nije u skladu s njegovim vlastitim idejama i merilima istinitosti. Inače, za ostale tri kanonizirane hagiografije Markion je smatrao da predstavljaju samo iskrivljenu preradu Lukinog sastava, odnosno smatrao je da Apostoli i njihovi pratioci nisu verno preneli i zapisali Hristovu reč.

‘Četvoroevanđelje po Lukijanu’ (Lucianus). – Kao podmetnuto pominje ga 'Gelasijanov dekret': Evangelia quae falsavit Lucianus.

‘Četvoroevanđelje po Hesihiju’ (Hesychius). – Na istom mestu se pominje kao falsifikat: Evangelia quae falsavit Hesychius.

‘Basilidovo Evanđelje’. – Spominju ga Origen, Ambrosije i Jeronim. »Takođe drznuo je se Basilid da napiše evanđelje koje se naziva /Evanđelje/ od Basilida.« (Ambrosije: 'Tumačenje Evanđelja po Luki', I, 2) Za gnostika Basilida (koji je pisao između 120.-130. g.) postoji podatak da je sastavio 24 rasprave o Evanđelju. (Eusebije: ‘Historija Crkve’, IV, 7). Dati opus opovrgao je Agripa Kastor. Propovedao je heresu da Isus nije umro na krstu, već da je jedan drugi zauzeo njegovo mesto. To se tvrdi i u gnostičkoj ‘Drugoj raspravi Velikog Seta’: »... Nisam bio povređen. Kaznili su Me oni koji su bili onde. I nisam uistinu umro, nego samo prividno, kako Me ne bi osramotili, jer ovi su Meni slični. /.../ ... Svoga čoveka su pribili do njegove smrti. /.../ Da, videli su Me; kaznili su Me. Žuč i ocat nisam ispio Ja, nego drugi, njihov otac. Udarili su Me trskom; drugi je neko, Simon, na svojim ramenima nosio krst. Ja sam bio drugi Kojemu su stavili trnovu krunu.« (NHK, VII, 55.56). – Gnostik Basilid je inače umro u Aleksandriji, u vreme Hadrijanove vladavine.

‘Valentinovo Evanđelje’. – Ukazuje na njega Tertulijan koji je sastavio spis protiv Valentinovih sledbenika (Adversus Valentinianos). Gnostičko-novopitagorejski heresijarh Valentinus (d> 135. g. živeo u l5ks0ndriXi, a d> 160. u Rimu delovao kao učitelj, umro na Kipru), tvrdio je da ga je tajno učenje Boga uveo jedan od Pavlovih učenika, po imenu Teuda (Klement Aleksandrijski: ‘Šarenica', VII, 109, 4). Odrekavši se Crkve, vratio se na Istok, razvijajući svoju telogiju. Njegovi sledbenici su smatrali da samo njihova spisi otkrivaju istinsko tajno učenje (cp.: 'Šarenica', III, 29, 1). Od njegovih radova sačuvani su samo fragmenti, i to u spisima njegovih kritičara koji su se borili protiv mitologizirane i spekulativne gnoze.

‘Pistis Sofija’ (Pistis Sophia). – Gnostički spis 'Vera Mudrost' je nastala u III stoleću među Valentinovim sledbenicima ili ofitima. Kao Londonski (ili Askevijanski – Askewianus) kodeks, spis je u Englesku dospeo u XVIII stoleću (sa Codex Brucianus koga čine dve ‘Knjige Jeua’ – ‘Knjiga velikog tajanstvenog Logosa’, 'Traktat bez naslova o nebeskom svetu', fragment 'O putovanju duše', 'Druga gnostička molitva bez naslova' i 'Knjiga Velikoga Oca'); spis ‘Pistis Sofija’ na engleskom je integralno (sve 4. knjige, 148 poglavlja), sa komentarima, publikovan 1896. godine. U njemu se govori da je Hrist posle Svoga Vaskrsnuća još dugo proboravio na zemlji poučavajući Svoje učenike duhovnim tajnama: »Kada je Isus vaskrsnuo iz mrtvih, proveo je jedanaest godina u razgovorima sa Svojim učenicima. Poučavao ih je samo do područja Prve Zapovesti i do područja Prve Tajne, koja je unutar vela, koja je unutar Prve Zapovesti, dakle, o sadržini Prve Zapovesti, to jest do dvadeset i četvrte misterije koje su unutra i vani – one koje se nalaze u drugom prostoru prve misterije, koja je ispred svih misterija: /do/ Oca u liku goluba.« (Pogl. 1) – Spis govori o vekovnom, lančanom Hristovom izbavljenju Svetlosti otrgnute od arhonata i eona Mraka, tokom određenih astroloških konstelacija.

‘Apelijevo Evanđelje’. – Spominju ga Jeronim i Epifanije Kiparski.

‘Bardesianovo Evanđelje’. – Nemamo ga ni u fragmentima sačuvano. Protiv sirijskog poete Bardesiana (III stoleće) i njegovog sina Harmonija borio je se Efrem Sirijski. Historik Teodoret Kirski za Bardesiana iznosi da je »kroz spajanje bezbožnosti sa prijatnim napevom pružao zadovoljstvo slušaocima, vodeći ih tako u pogibao. Zato je Efrem uzeo od njih harmoniju napeva i, prisajedinjujući tome svoje blagočešće, pružao je na taj način slušaocima istovremeno i prijatan i koristan lek.« ('Historija Crkve', IV, 29)

‘Manijevo Evanđelje’. – Pripisuje se mistiku Maniju, Manesu, rođenom u Persiji oko 216. godine, a vaspitavanom u Babiloniji, koji je smatrao da Paraklet govori kroz njega. Sokrat Sholastik nas izveštava da je taj sastav zapravo nastao i pre Manijevog rođenja, a da ga je Mani samo prisvojio kao vlastiti sastav: »Jedan Saracen zvan Skit oženio je jednu ropkinju iz Gornje Tebe. Njoj za ljubav doseli se u Egipat, pa nakon što se izobrazio u veri, započe u hrišćansko učenje uvoditi mišljenje Empedokla i Pitagore, tvrdeći da postoje dva načela, i to jedno načelo Dobra i drugo načelo Zla, a tako je mudrovao i Empedoklo, pa je načelu Zla nadenuo ime svađa, protivoborstvo, a načelu Dobra dao je ime sloga, prijateljstvo. Taj Skit imao je učenika po imenu Buda /Boydda/, koji se ranije zvao Terebint. Buda pređe u Babilon, gde su živeli Persijanci, pa započe govoriti o sebi da ga je rodila devojka i da je odgajan u gorama. Napisao je četiri knjige; jednoj je dao naslov 'O tajinstvima', drugoj 'Evanđelje', trećoj 'Riznica', a četvrtoj 'Poglavlja'. Jednom prilikom kada je Buda hteo pokazati da obavlja i tajinstvo posvećenja, duh ga obori na zemlju i tako okonča svoj život. Žena, kod koje je živeo, sahrani ga a njegov novac zadrži za sebe, pa za njega kupi jedno dete od sedam godina koje se zvaše Kubrik /Koybrikos/. Kasnije ga opremi u školu, a kada je poodrastao, dade mu na volju da ide kuda hoće, prepustivši mu po smrti Terebintov novac i knjige koje je ovaj sastavio dok je učio u školi popenutog Skita. Kubrik uzme sve što mu ostavi ta žena, pa otide u Persiju i promeni ime, te se nazva Manes, a knjige Budine ili Terebintove proglasi za svoje, pa poče da obmanjuje ljude koji krenuše za njim. U tim knjigama uključene su kazivanja o hrišćanstvu ali prepuna neznabožačkih dogmi, tako da je Manihej, kao bezbožnik, ljude savetovao da krenu putem mnogoboštva, učio ih da se klanjaju Suncu, da veruju u sudbinu, /.../ da se tela pretvaraju jedna iz drugih.« (‘Historija Crkve', I, 22)

‘Evanđelje po Tadeju’. – Spominje ga Decretum Gelasianum.

‘Evanđelje usavršavanja’. – Njegov tekst takođe nije sačuvan. Pominje ga Epifanije u svom 'Panarionu' govoreći protiv gnostika: »Drugi pak od njih /od gnostika/ uvode još podmenuto nekakvo primamljivo delo, i tom sastavu daju ime, nazivajući ga Evanđeljem usavršavanja /eyaggélion teleiMseMs/. U stvarnosti to nije evanđelje, već ostvarivanje jada: zato što se sva punina smrti zatvara u tom đavolskom usevu.« (Haer. 29, 2).

‘Evanđelje po Barnabi’. – Spominje ga ranije naznačeni ‘(Pseudo)-Gelasijev dekret’ (nastao verovatno početak VI stoleća) koji osuđuje za Crkvu nepoželjne knjige. Pominje se i u ‘Stihometriji Nikefora’, (VII stoleće).

‘Vaznesenje Marijino’. – Spis je nastao na prelazu iz IV u V stoleće. Obrađuje čuda vezana uz telo mrtve Marije, koja biva oživljena i prenesena u Nebo. Transitus Mariae u ‘Protoevanđelju’ se takođe priznaje, ali kaže se da je blagoslovena Devica zajedno sa blagoslovenim Josipom uzeta u Nebo još za zemaljskog života, dakle onako kako su preobraženi patrijarh Enoh ili prorok Ilija (‘Dvanaestorica’, 96:14-15).

‘Povest Josipa tesara’. – Ovo delo koje izveštava o životu i smrti blagoslovenog Josipa, izvorno je nastalo u Egiptu na grčkom jeziku, i to pri kraju IV stoleća. Sačuvan je njegov celovit prevod na arapskom jeziku, te na bohairijskom i delimično na sahidijskom dijalektu kopskog jezika.

‘Evanđelje Spasitelja’. – Ovaj gnostički koptski manuskript na pergamentu uočen je od strane američkih učenjaka krajem prošlog stoleća u berlinskom Egiptološkom muzeju. Manuskript je dobavljen u Muzej 1967. godine od nekog dilera starinama. Fragmenti manuskripta su sačuvani na 15 stranica, očigledno izvađenim iz nekog kodeksa.

‘Tajna knjiga (svetog Jovanova)’, ‘Pitanja svetog Jovana i odgovori Hrista Gospoda’ . – Ovaj apokaliptičko-dijaloški spis, kasnije korišćen među istočnim i zapadnim manihejcima, bogumilima, patarenima i katarima, sačuvan nam je u dva latinska prepisa: pariskom i bečkom. Prvi, kraći prepis, koji je bio korišćen u katarskoj carcassonn-skoj crkvi, potiče iz XII stoleća. U XVII stoleću, pod naslovom 'Lažno evanđelje', objavio ga je dominikanac Benoa. Pod naslovom Liber sancti Joannis, preštampao ga je J. Tilio. Po inkvizitorskom zapisu i napomeni na kraju knjige, ovo heretičko, mitski obojeno delo zapadnim neomanihejcima, iz Bugarske (gde je upotrebljavana na slovenskom jeziku) je doneo Nazarije, patarenski episkop u Concorezz-u. Još pre VI stoleća, pod naslovom Interrogatio sancti Joannis, delo je sa grčkog prevedeno na latinski.
Liber s. Joannis, odnosno Interrogationes s. Joannis et responsiones Christi Domini, u manihejskom duhu, opisuje predistoriju Postanka, sam Postanak i budućnost čovečanstva. Kompoziciono-idejni uticaj 'Otkrivenja po Jovanu' je očigledan. Ljubljeni učenik svoja pitanja postavlja na Poslednjoj večeri.

‘Pseudo-Matejevo Evanđelje’. – U ovaj izveštaj nas uvode reči: »Ovde počinje ‘Knjiga Rođenja Blagoslovene Marije i Detinjstva Spasiteljevog’, zapisana na hebrejskom od strane blagoslovenog evangeliste Mateja i prevedena na latinski od blagoslovenog presbitera Jeronima.« – Nastanak spisa se može datirati za početak V stoleća.
Ovo Evanđelje donosi dosta fantastične anegdote o Isusovom putovanju po pustinjama i naseobinama Egipta gde Ga roditelji sklanjaju od Herodovog besa. Isusa vode i odaju Mu slavu i domaće i divlje životinje, koje se prikazuju vrlo poslušne (cap. 2; 13; 18; 35), čak i zajedno jedu (cap. 19). Mali Isus čini da se palmino drvo savije kako bi Marija mogla ubrati plod i utoliti glad (cap. 20). Kad sveta porodica ulazi u hram grada Sotinena 365 kipova raznih božanstva pada na pod i razbija se u sitne komade (cap. 22).

‘Skazanje Afroditijana Persijanca o čudu koje se zbilo u Persijskoj zemlji’. – Apokrif govori o persijskim zvezdočatcima koji su prvi saznali za Mesijino rođenje.

'Evanđelje po Gamlielu'. – Ova hagiografska saga nastala je u V stoleću. Pripisuje se Hilelovom unuku fariseju Gamlielu Starijem (rabin Gamliel ben Šimon), učitelju apostola Pavla ('Dela', 22:3), uvaženom članu jerusalimskog Sinedriona u vreme Isusa Hrista (5:34-39), za koga se u talmudskom traktatu 'Sota' iznosi: »Kada je preminuo Gamliel s njim je nestalo uvažavanje Zakona, prestali su postojati čistota i uzdržavanje.« (IX, 17) – Naracija ove lapidarne kolekcije koptskih fragmenata (kojoj je ime dao učenjak Baumstark u Revue Biblique (april, 1906), zavisna je od 'Evanđelja po Jovanu' a natrunjena je i elementima iz 'Pilatovih dela'

‘Arapsko Evanđelje o detinjstvu Isusa Hrista’. – Nastalo je oko 600. godine nove ere kao kompilacija napravljena na osnovu ‘Jakovljevog Evanđelja’ i ‘Tominog Evanđelja Detinjstva’. – Kada Zaratustrini magijci, poklonici Vatre, po davnoj najavi svoga osnivača dolaze novorođenom Isusu, od Marije dobijaju pelenu novorođenog deteta. Vrativši se u Persiju, oni je bacaju u vatru da bi posvedočili čudesnu moć koja je na njoj počivala. I pelenu ne zahvata vatra, na oduševljenje čitavog naroda; »Onda je oni uzeše, i sa velikim poštovanjem položiše je među svoja blaga.« (cap. 8) – Iznosi se i priča o Judi Iskariotskom, pa se kaže da je još kao dete bio opsednut zlim duhom. Grizao je se stalno za ruke i napadao sve koji bi mu se približili. Njegova majka odlučuje da ga dovede Mariji. Sevši s desna Isusu, Juda je gledao i Njega da ugrize. No uspeo je samo da udari Isusa u bok; kada je se Isus rasplakao, đavo je napustio Judu u vidu velikog psa. »I onu istu stranu na kojoj Juda udari njega, Jevreji probodoše sa kopljem« (cap. 35)

‘Povest Josipa, koji telo Gospoda našeg Isusa Hrista pogrebe ...’ – Po ovom izveštaju, koji je svojevrsna nadopuna ‘Evanđelju po Nikodimu’, hagiografiji koja se pripisuje Josipu iz Arimateje, pokajani raspeti razbojnik, kome je Isus obećao Raj, iz Hrama je ukrao pisani Zakon, te oskrnavio Hram svukavši Kajafinu kćerku. ‘Evanđelje Savršenog Života’, preko Kajafe, kazuje nam da su dva neimenovana razbojnika, tobože inspirisani Isusovim učenjem, provalili u Hram i ukrali ‘Knjigu Zakona’ (76:28).

‘Otkrivenje svetih Apostola’. – Ovaj apokrif izlaže razgovor u Dolini plača između Apostola i Isusa preobraženog u anđeosko ruho.

‘Kazivanje o prepiranju Đavola sa Gospodom našim Isusom Hristom’ – Ovaj dualistički inkliniran apokrif, ponajprije poznat u grčkim prepisima, donosi fingiran dijalog između Hrista i Đavola.

‘Kuran’ - Islamski Al-Qur’an, koji reflektuje mnoge orijentalne legende i predajno-sektanske (ponajprije arijanske i doketske) navodno je u Mekki i Medini na arapskom jeziku objavljen i dat iz Neba (bez ikakvih svedoka) 'nepismenom' Muhammedu, koji nije poznavao hrišćanske i judejske sakralne spise, no koji je na svojim proputovanjima čuo mnoge jevrejske i hrišćansko-sektanske (arijanske, manihejske i :oliridijanA:5) pripovesti, spekulacije i legende: »To su samo izmišljotine naroda davnašnjih!« (2:85) Po jednoj od takvih konstrukcija iznosi tvrdnju da je se Judejcima samo pričinilo da su Isusa razapeli (4:157). Za Isusovu majku Mariju Muhammed smatra da je bila Mojsijeva i Aaronova sestra (19:28). Sveto Trojstvo čine Otac, Sin i blažena Marija (5:17.116). - Karavanske priče Muhammedova uzburkana i nepročišćena podsvest je izbacila kao 'objavu'. Muhammedovo 'proferstvo' je u stvari običan vulgarni spiritizam: obuzetost i kontakt sa dušama umrlih, dušama vezanim za zemno i materijalno, koje su stimulisale nepročišćenu i opterećenu podsvest. Muhammed je godinama u dosta neusaglašenom hronološko-pripovedačkom redu pisao/iznosio rudimentarni Al-Qur’an (što sve reflektuje i haos duševnih rojeva koji su stajali iza njega i glumili Boga koji to nije). Kao celinu brojnih sura, 'Kuran' pak, po drugoj predaji, nije zapisan i uobličen u Muhammedovo vreme, već je on u 'današnjem' literalnom obliku, zapisan na osnovu sećanja Muhammedovih savremenika koji su ga nadživeli. No ni te opskurne predaje ništa ne govore o tome kako je 'duh' obuzimao Muhammeda, kako je tačno primao reč, kako je to prenosio (prvim zavedenim) sledbenicima, u snu, transu ili na javi ... Po predaji 'Kuran' je tek par decenija (u vreme drugog halifa) posle Muhammedove smrti zapisan, na osnovu sećanja njegovih prijatelja. Konačna redakcija 'Kurana' doći će tek nakon Muhammedove smrti (632. g. ne.), i to iz više izvora, što potvrđuju brojna i nepotrebna narativna ponavljanja. Jovan Damaskin u svome lapidarnom spisu ‘Protiv sto heresa’ ukazuje i za neke kuranske sure koje su redaktori izbacili zbog mnoštva fantastičnih elemenata i očiglednih preterivanja u njima. Takav je na primer bio ‘Spis o kamili Božijoj’. Niketa (Niketas) Bizantijski, naučnik iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Fotija (820.-897. g. ne.), dobro je poznavao ceo tadašnji tekst ‘Kurana’, i izlažući sistematskoj kritici islamsku ‘Knjigu’, daje brojeve surâ koji ne odgovaraju modernim izdanjima punktiranog ‘Kurana’. Ako ne drugo, to bar ukazuje da raspored sura nije svagda bio isti. ‘Kuran’ koji je Muhammed dao i zapisao, bio je vrlo malena i neznatna knjiga. Kada upoređuje islamsku ‘svetu Knjigu’ sa ‘Knjigom’ nikejskih hrišćana, Niketa o prvoj govori kao o »najužasnijoj i nerazumnoj /maloj/ knjižici Arapina Moameta /to oíktiston kaí alógiston toý Arabos MMámet biblídon/ punoj hule na Svevišnjeg, ...« Ta neobimnost ‘Kurana’ zasmetala je ‘Prorokovim’ naslednicima, pa su je na osnovu predanja i ‘sećanja’ dopunjavali, stvorivši užasavajući žanrovsko-narativni konglomerat.

Šem-Tovovo ‘Evanđelje po Mateju’. – Šem-Tov Ibn Šaprut je živeo u XIV stoleću u Španiji, u vremenu inkvizicije. Za svoje i sefardske potrebe verskih rasprava sa crkvenjacima i netolerantnim “hrišćanskim” bogoslovima preveo je sa latinskog na hebrejski, dosta celovito, “Evanđelje po Mateju”, koje mestimično, zbog prevodilačkih skliznuća i improvizacija, izgleda kao da ima neki “eksluzivni” predložak. Šem-Tovov hebrejski ‘Matej’ stoji kao dodatak u njegovoj knjizi Even Bohan (‘Kamen ispita’), usmerene protiv rimokatoličkih zabluda.

Islamističko ‘Evanđelje po Barnabi’. – Ovo evanđelje je prvi put spomenuto u prevodu Al-Qur'an-a na engleski jezik od strane Džorđa Sejla (George Sale) iz 1734. godine. Njegov tekst, koji se pripisuje Barnabi (koji prvobitno nije bio ni među Dvanaestoricom, već je se Hristovom Bratstvu pridružio tek posle Isusovog Vaznesenja – 'Dela', 4:36-37), nastalo je verovatno u Španiji, pri kraju islamske vladavine, oko XIV stoleća, ispod pera nekog delimično upućenog hrišćanina koji je prešao na islam. Iako neki islamski krugovi hoće da ga prikažu kao 'autentično' i 'drevno', činjenica je da ovo evanđelje nema ni jedan stari eksemplar: osim jednog italijanskog (koje se od 1738. g.danas nalazi u austrijskoj Nacionalnoj, ranije Carskoj, biblioteci u Beču.) i dva španska rukopisa (od čega je jedan fragmentaran); nikada nije pronađen ni jedan grčki, latinski ili jevrejski exemplum primum. Dvoje saradnika Anglikanske crkve, Lonsdale i Laura Ragg, izdali su 1907. godine jednu kompletnu ediciju evanđelja na engleskom i italijanskom jeziku, sa 70 strana uvoda, koji pokazuju njegovu neautentičnost, odnosno da se radi o falsifikatu iz kasnog srednjeg veka. Već sledeće godine 'Evanđelje po Barnabi' prevedeno je i izdato u Kairu na 'arapski' (naravno sa novim uvodom), i stavljeno je u službi propagande raznih islamskih misija protiv 'Pavlovog' hrišćanstva.
Inače, ovaj sastav uključuje islamske, judejske i hrišćanske elemente u svoju prezentacionu tekstualnu strukturu. U predstavama Raja i Pakla oseća se i Danteov uticaj (La divina commedia). Evanđeoski citati se daju po latinskoj Vulgati, nastaloj krajem IV stoleća. Islamsko 'Evanđelje po Barnabi' ne spominj ni jedan rani arapski hroničar, ni dogmatičar Jovan Damaskin, koji je dosta pisao i o ekspandirajućem islamu, ni rane debate između hrišćanskih i muslimanskih učenjaka. Po ovom pseudoevanđelju izdajnik Juda je umesto Hrista razapet: »Juda ne učini ništa osim što povika: ‘Bože zašto si me ostavio, pošto je zločinac pobegao, a ja umirem nepravedno’? – Uistinu, kažem da je glas, lice i osoba Judina bila tako slična Isusu, da su njegovi učenici i vernici posve mislili da je on Isus; zato neki ostaviše Isusovo učenje, verujući da je Isus lažni prorok i da je magijskom veštinom učinio čuda koja je učinio: jer Isus je rekao da on neće umreti do kraja sveta; jer on bi u to vreme bio uzet sa sveta.« (Pogl. 217) – Isus navodno izvodi čudo gde Sunce staje 12 časova (pogl. 189). Muhammed se prikazuje kao mnogo veći Božiji poslanik od Isusa (koji se odbacuje kao Mesija, Spasitelj), a Jišmael, praotac Arapa, kao istinski Avrahamov miljenik i naslednik. Na povesno-geografskom planu autor ovog pseudoepigrafa pokazuje da ne poznaje antiknu Palestinu: na primer Nazaret smešta na Galilejsko jezero (poglavlja 21-22), dok je on u unutrašnjosti Galileje, na gori. Niniva, grad u Međurečju, na Tigru, smešta se uz Sredozemno more. Jerusalim, brdski grad, predstavlja se kao lučki grad, do koga se lađom može doploviti. U ovom anahronom islamskom sastavu tvrdi se da je Isus rođen kad je Pilat bio guverner Palestine (26.-36. g.), ali i kada su Hanan (6.-15. g. ne.) i Kajafa (18.-36.) bio prvosveštenivi (3. pogl.): ni Pilat, ni Hanan, ni Kajafa međutim nisu imali vladalačke dužnosti kada je Isus rođen. Neki ukazi iz ovog islamističkog izveštaja stoje u suprotnosti i sa samim ‘Kuranom’. Na primer u njemu se uči da je Đavo stvoritelj pakla (pogl. 35), dok se u ‘Kuranu’ uči da je Bog stvoritelj pakla (25:11 Po ovom evanđelju Marija je u pastirskom skloništu kraj Betlehema bezbolno rodila Isusa (pogl. 3), dok po ‘Kuranu’ Marija pred porođaj ima velike bolove (19:3), rađajući Isusa u pustinji pod palminim drvetom. Po kuranskoj kosmogoniji postoje 7 nebesa; u islamističkom 'Barnabi' pak govori se o 9 njih: »... Ima devet nebesa i ona su daleko jedna od drugih onoliko koliko je prvo nebo daleko od Zemlje, a ono je udaljeno od Zemlje petsto godina putovanja. Otud je Zemlja udaljena od najvišeg neba četiri hiljade i pet stotina godina putovanja...« (Pogl. 105, v.: 178) – Po islamskom 'Barnabi' Bog od Satane traži da se pokloni zemlji od koje će stvoriti čoveka (pogl. 35), dok se u 'Kuranu' na više mesta uči da je Bog od Satane (Iblisa) tražio da se pokloni Adamu stvorenom od zemlje (iako je to u suprotnosti sa stožerom zdravog religijskog učenja da se Božija stvorenja trebaju samo Bogu klanjati).

'Mormonova knjiga'. – The Book of Mormon je prvi put, na engleskom jeziku, objavljena 1830. g. Navodno ju je u američkoj državi New York (oktarijski okrug, kod sela Manchester) vođen 'anđelom' Moronijem (koji mu je se prvi put javio 1823. g.) pronašao i 1827. g. preuzeo Džozef Smit (Joseph Smith) Mlađi, sakrivenu i ispisanu na zlatnim pločicama, a zatim i pred 'svedocima' obelodanio. Vođen 'Duhom', sa starohebrejskog preveo ju je na engleski jezik. Godine 1837. 'božanski glasnik', koji je vodio Smita koji je hteo i trebao 'reformisati' hrišćanstvo, uzeo je sebi zlatne ploče na kojima je bila ispisana 'Mormonova knjiga', odnosno zbirka od 15 knjižica; tako je predložak 'ispario'. Očigledno je da on nije ni postojao, i da je mladi Smit sam izmislio i 'Bibliji' pridodao i svojih 15 knjižica, na osnovu kojih je u državi Juta nastala mormonska Hristova crkva svetaca poslednjih dana. Godine 1844. razjarena masa je ubila 'poslednjeg' Božijeg proroka – Smita, u Kartagi, država Ilinois.
'Mormonova knjiga' navodno opisuje Božije ophođenje sa jevrejskim narodom na tlu Amerike od oko 600. g. se. do 421. g. ne. Navodno ti Jevreji potiču iz vremena judejskog kralja Cidekje; oni su se uputili na Zapad ponevši sa sobom sakralne spise. U ratovima su se kasnije istrebili (da je tako to bi i arheologija potvrdila), ali su ostali njihove knjige ispisane na zlatnim pločicama. (Pisanje na bakrenim i glinenim pločicama se susreće kod starih Jevreja, na zlatnim – nigde.) – 'Mormonova knjiga' tobože sadrži puninu večnog Evanđelja koje je Spasitelj predao nekadašnjim žiteljima Amerike; u biti to su Smitove literalne izmišljotine koje reflektuju i neka protestanska bogoslovska pitanja. Prvi Smitovi sledbenici praktikovali su mnogoženstvo. Po Smitovoj Knjizi Isus Hrist je, posle svoga Vaskrsenja, pohodio Ameriku; Gospod je mogao da pohodi samo Svoje učenike, koje je još za vreme zemaljskog života uputio u istinsku reč. Iako se 15 knjižica 'Mormonove knjige' pripisuju različitim 'drevnim' autorima, stil literalnog izlaganja im je isti i vidi se da potiče ispod jednog pera, od jednog čoveka.

‘Veliko Jovanovo Evanđelje’. – Štajerski ‘vidovnjak’ i muzičar Jakob Lorber (1800.-1864. g.), koji je smatrao sebe Božijim instrumentom, u svom najpoznatijem zapisu u deset tomova – ‘Velikom Jovanovom Evanđelju’ (Das grosse Evangelium Johannes), zapisivano po ‘unutarnjem, Hristovom glasu’ od 1851. do 1864. godine, daje tumačenje ‘Evanđelja po Jovanu’ i ‘Po Mateju’. Naravno, prorok koji je ‘Božiji čovek’ samo u kabinetu, koji ne govori gromko i pred narod, jasno je sebe obeležio kao lažnog proroka. Tako njegov inspirator tumačeći tekst ‘Jovan’, 2:1, iznosi da je Jovan Krstitelj u pustinji kod Betabare bio daleko od izdašne trpeze, da je onamo hranio podgrejanim skakavcima koji su bili veličine goluba. Njegovi zapisi sadrže gomile besmislica i izmišljotina, pa pored ostalog negira i prirodno začeće Isusa od oca Josipa. Tako u ‘Velikom Evanđelju’ (knjiga 6, pogl. 90) pripisuje Isusu reči: »Samo je prvi ljudski par dobio svoja tela pomoću volje Božije – svi ostali su rođeni iz jednog majčinog tela. Tako i moje telo poteče iz tela jedne zemaljske majke – iako nije začeto na uobičajan način pomoću zemaljskog oca, nego isključivo pomoću svemoćne volje Duha Božijeg – što je kod potpuno čistih i Bogu predanih ljudi uvek bilo moguće, te od davnina nije predstavljalo nikakvu retkost, a i danas se ponekad događa.« – Hrist, i po majci i po ocu Davidovov potomak, začet je čisto: od čistih zemaljskih roditelja po volji Svoga Nebeskog Oca, koji je i Majka, Sveti Devičanski Duh.
Poput Lorbera, i italijanska ‘videlica’ Marija Valtorta (1897.-1961. g.), svoje sentimentalno prazne i lažne inspiracije koje ‘produbljuju’ Evanđelje o Isusu Hristu, pretočila je u svoj ‘Spev o Bogočoveku’ (u 18 tomova).

'Harmonija Evanđeljâ po Tolstoju'. – Slično Tatijanovom 'Dijatesaronu' i ruski grof Lav Nikolaevič Tolstoj (">;AB>9 52 8:>;0528G, 1828.-1910. g.) preduzeo je takav eklektičarsko-redakcioni poduhvat. Najpre na ruskom jeziku, u Ženevi (1892.-1894. g.), a potom i na engleskom (London, 1895. g.), objavljen je njegov projekt 'Sjedinjene i prevod četiri Evanđelja'. Kada je knjiga izdana i u Rusiji (1907.-1908. g.), Tolstoj je u svojoj 'Harmoniji' uneo neke prepravke. Inače dati opus je razdeljen na 12 poglavlja. Svako poglavlje je sadržavalo grčki tekst, crkveni ruski prevod i Tolstojev prevod, koji je ponegde prožet parafrazama i raščlanjivanjima grčkih termina, za koja je Tolstoj smatrao da bolje odražavaju smisao grčkih izraza. Tako na primer grčku reč 'logos' Tolstoj prevodi kao 'razuman život'. U svom filološko-redaktorskom opusu izbacio je evanđeoske epizode sa Isusovim čudesima. Tolstoj, koji je u mladosti vodio razbludan aristokratski život, odbacio je Isusa kao Otkupitelja. Gledajući zastranjivanje institucionalizovane crkve, odbacio je i potrebu za sakramentima, hijerarhijom, sveštenstvom, ali i za prorocima. Iako je ranije učestvovao u Krimskom ratu (koje mu je pokazalo sve grozote ubijanja), učio je, poput Manija, apsolutnom neprotivljenju zlu, odnosno da čovek ni pod kakvim izgovorom nesme da čini zlo radi osvete, radi zaštite, pa ni radi spasenja drugoga. Da čovek uvek treba da se protivi Zlu, pa i primerenom i ciljanom silom, sam Isus je najbolje pokazao isteravši bičem trgovce iz Hrama. Tolstoj je, inače, postao i vegetarijanac.

‘Evanđelje Akvarijusa’. – Na fantastičan način propovednik i lekar Levi H. Douling (Dowling), rođen 1844. g. u Belevilu (Belleville), američka država Ohajo (Ohio), a umro 13. avgusta 1911., govori i o 18. godina Isusovih učenja i putovanja diljem Istoka: po Tibetu, Indiji, Egiptu, te Persiji i Grčkoj, o tome kako je se Isus sastajao i razgovarao sa tamošnjim mudracima, misliocima i posvećenicima. Enoh i Melhicedek se predstavljaju kao Božiji 'Hristosi'. The Aquarian Age Gospel of Jesus, the Christ of the Piscean Age je primio 1992. g. nakon četrdesetogodišnje meditativne ‘pripreme', i to tokom ranih jutarnjih časova. Neoprotestanski sveštenik i publicista Levi ovaj obiman tekst predstavlja kao božanski zapis iz Akaša Galerije; u biti radi se o spiritističkom projektu, objavi iz Podnebesa: Leviju se navodno Duh Sveti, kao Boginja Mudrosti – Vizeli javlja, otvara mu Akaša Hroniku (za koju Levi ne shvata da ona ne beleži sve istinito već i sve lažno), i poziva ga da za ljude predstojećeg Novog Doba, Doba Mira (koje su u međuvremenu pogodila dva velika, svetska rata), zapiše 'Isus Hristovo Evanđelje doba Vodolije'. Sam nezgrapan početak ovog zapisa pokazuje duboku anahronost i nepoznavanje povesnih fakata: »Carovao je kajsar Avgust, a Jerusalimom je upravljao Herod Antipa. Tri provincije su ulazile u sastav zemlje Palestine: Judeja, i Samarija, i Galileja. Učitelj jevrejskoga Zakona bio je Joahim, bogati čovek: živeo je u Nazaretu Galilejskom. A Ana iz kolena Judina bila mu je žena. Rodilo im je se predivno dete ženskoga pola, i oni se obradovaše, i dadoše detetu ime Marija.« (1:1-4) « – Ovaj zapis hoće predstaviti da je se blažena Marija rodila dosta kasno, tek u vreme Heroda Antipe (koji je pogubio Jovana Krstitelja), sina Heroda Velikog. Inače Herod Antipa je vladao samo nad Galilejom i Perejom od 4.-39. g. ne., a nad Jerusalimom nije imao nikakve nadležnosti: u Jerusalim je samo za Pashu dolazio, kao i mnogi Jevreji Palestine i dijaspore. Da je Levi bio častan čovek i da je elementarno poznavao neospornu biblijsku historiju, odmah bi odbacio kao laž ovakvu neznalačku i zavodničku 'akaša'-inspiraciju. – Slično Leviju, iz Akaša Hronike crpeo je i inspirisao je se i američki ekstrasent Edgar Cayce (1877.-1945. g.), koji je svojim učenjem izvršio znatan uticaj na parodijski Pokret za Novo Doba, pisac ‘Nepoznatog života Isusa Hrista’; on daje ‘pregled’ Isusovih utelovljenja, tvrdeći da je Isus, pored ostalih, reinkarnacija i Adama, Josipa, Jehošue i Melhicedeka, da je On esenski učitelj upućen u Indiju da prouči astrologiju i druge duhovne discipline.

‘Tibetansko Evanđelje’. – Ruski istraživač, biograf i novinar jevrejskog porekla Nikolaj Notovič (rođen 1858. g.) u svojoj knjizi ‘Nepoznati život Isusa Hrista’ – La vie inconnue de Jésus-Christ (izdatoj najpre u Francuskoj 1894. g.), napisanoj na osnovu putešestvija posle Rusko-turskog rata (1877.-1878. g.) po severno-indijskoj državi Kašmir i Himalajima, iznosi da je tokom obilaženja Tibeta pred kraj 1887. godine u Ladaku (Ladakh – Mali Tibet), naišao na jedan primerak drevnog budističkog rukopisa, nastalog na osnovu priča izraelskih trgovaca nekoliko godina posle Raspeća, koji velikim delom govori o Isusovom boravku u Indiji. U toj knjizi daje i prevod teksta ‘Život svetog Ise’ (244 stiha raspoređenih u 14 poglavlja) koji je, kako tvrdi, našao u velikom budističkom monastiru Hemis, koji je smešten oko 25 milja severno od grada Leha, glavnog grada Ladaka (Ladakh), na 3.600 metara iznad nivoa mora. Tekst je zapisao na ruskom, uz pomoć tumača, po prevodu sa tibetanskog od strane glavnog lame u monastiru, koji mu je rekao da su spisi koji govore o Isinom boravku u Indiji izvorno nastali na paliju (drevnom verskom jeziku budista), a na Tibet su dospeli iz Indije preko Nepala.
Prema Notovičevom zapisu mladi Isa navodno potajno napušta Jerusalim i očevu kuću, kada je sa trinaest godina trebalo da bude oženjen (4:10); fakti međutim nešto drugo govore: među Jevrejima Isusovog vremena bio je običaj da mlad čovek bude oženjen ne sa trinaest već sa osamnaest godina (‘Hagada’, traktat ‘Očevi’,V, 18), najkasnije dvadeset. Isa sa jednim karavanom trgovaca odlazi na Istok, u pravcu Sinda (donja dolina Inda) kako bi stekao nova duhovna saznanja. U gradu Džagernotu (od sanskrskog džagannâtha – ‘gospodar sveta’), u zemlji Orisa, brahmani ga uče da čita i tumači Vede (koje On kasnije odbacuje kao lažne – 5:26), te da isteruje zle duhove iz ljudi (5:4). Tekst pokušava da rekonstruiše Isusove godine o kojima kanonička evanđelja ne govore, no nema ubedljivost iako prezentuje mnoge pozitivne pouke. Tako paganima, pored ostalog, Isa propoveda i sledeće: »... Uzdržite se ne samo od paljenja ljudskih žrtvi već nemojte žrtvovati ni životinju kojoj je život dat, jer sve stvari što postoje stvorene su na korist čovekovu. Nemojte krasti dobara svojih bližnjih, jer oni su ih stekli u znoju lica svog. Nemojte nikoga obmanuti da ne biste sami bili obmanuti. Potrudite se da se opravdate pre Poslednjeg Suda, jer tad će biti suviše kasno. Nemojte se predavati razvratu, jer to je kršenje zakona Božijih. Vi ćete dostići najvišu sreću blaženstva, ne samo pročišćavanjem sebe, već i vodeći druge da Put tako da im bude dopušteno da zadobiju prvobitno savršenstvo.« (7:14-18)
I Swami Abhedananda, rođen 1866. u Kalkuti (Calcutta), Indija, kao Kaliprasad Chandra, učenik znamenitog Ramakrišne, duhovni entuzijasta koji je bio upućen kako u filosofsku literaturu Istoka tako i Zapada, pre nego što je po Sjedinjenim Državama Amerike počeo da širi vedantu, asketski je godinama obilazio Hindustan, a zatim je se sa svojih 56 godina (1922. godine), kao potpresednik ustanove Ramakrishna Math and Mission, iz Kašmira uputio na Tibet i Hemis. U svojoj knjizi In Kashmir and Tibet (koja je delimično sastavljena i rukom asistenta Bramačari Bajrav Čajtanije, koji je radio po originalnim beleškama dnevnika sa ovog putovanja), on potvrđuje tobožnju verodostojnost Notovičeve priče i daje jednim delom prikaz Isusovog života sličan onom u Notovičevom ‘Tibetanskom Evanđelju’. U Hemisu Abedanda je saznao da se pali-original datog Evanđelja nalazi u monastiru Marbor kraj Lase.
Takođe i ruski ekspedicionista, umetnik, arheolog i teosof Nikolaj Rerih (Nicholas Roerich, rođen 1874. g.), tokom svog putovanja podnebljima Istoka (ekspedicija od 1924. do 1928. g.) susretao je se sa domorodačko-svešteničkim pričama o Isinom boravku na Istok. Tako u svojim knjigama Himalaya (1926. g.) i Altai-Himalaya (1929. g.) pripoveda o tome, te daje prevod neimenovanih spisa, sličnih ‘Životu svetog Ise’, procenjene starosti 1.500 godina, za koje pretpostavlja da su izvedeni iz nestorijanskih apokrifa, koji takođe govori o Isusovim putovanjima i poukama duž Orijenta. U ‘njegovom’ Evanđelju naglašano je veličanje žene kao kosmičkog i reproduktivnog principa.

‘Evanđelje Mira Isusa Hrista po učeniku Jovanu’. – Otprilike jedna osmina toga teksta, do koje je ‘došao’ u arhivama Vatikana početkom dvadesetih godina 20-og stoleća, 1923. g. (v.: Discovery of the Essene Gospel of Peace), publikovana je najpre na engleskome jeziku 1936. godine od strane Edmunda Šeklija (Edmond Bordeaux Szekely, 1905.-1979. g.), koji je bio mađarski poliglota navodno nadaren i fotografskim pamćenjem, psiholog koji je jedan od osnivača (1928. g.) sekte International Biogenic Society. U predgovoru date publikacije (The Gospel of Peace of Jesus Christ by the Disciple John) Šekli je tvrdio da je navedeni spis preveo sa aramejskog jezika, te da se njegov MS nalazi pohranjen u Vatikanskoj Biblioteci, a na staroslovenskom prevodu nalazi se u Kraljevskoj Biblioteci Hapsburgovaca u Beču. Ali, ni u the Archives of the Vatican, ni u the Royal Archives of the Hapsburgs takav MS nije nađen. Zekli je tvrdio da drevni aramejski tekst potiče iz III stoleća nove ere, a da su ga na Zapad doneli nestorijanci sklanjajući se od najezde trupa Džingis-kana. On u bogumilima vidi nestorijanski izdanak, dok su oni ustvari tipična neomanihejska sledba. U izdanju iz 1974. godine Szekely (uz Drugu i Treću Knjigu) uključuje i kompletni ‘originalni’ hebrejski tekst sa koje je ‘prevedena’ Prva Knjiga. Godine 1977. ‘Evanđelje Mira Isusa Hrista po učeniku Jovanu’ Šekli objavljuje kao ‘Esensko Evanđelje Mira’ (The Essene Gospel of Peace, Book One). Tek 1981. g. godine Zeklijevi sledbenici publikuje integralni tekst ‘Evanđelja Mira’ (u četiri Knjige) predstavljajući ga (nakon popularizacije takozvanih kumranskih svitaka) kao potpuno ‘esensko’ štivo. Iz svoga ‘fotografskog pamćenja’ izvukao je, napisao i publikovao na desetine knjiga 'o esenima' (koje ne pokazuju da on studiozno poznaje aramejski jezik), davši inspiraciju da se oko njih napravi kvaziesenski kult. Prema jednom izričitom izveštaju i odgovoru uprave Vatikanskog departmana (Martino Giusti) iz oktobra 1979. g. saznajemo da Šekli uopšte ne nalazi u registru nekadašnjih vatikanskih školaraca: »Szekel’s name has not been found in the card index of scholars admitted to the archives.«
Sva teologija ‘Evanđelja Mira’, koje je vrlo očigledno Šekli sam sastavio, a koje se danas izdavački puno eksploatiše i rastrza, izvedena je iz koncepta o Nebeskom Ocu i Zemaljskoj Majci, te o šest anđela vidljivog i šest anđela nevidljivog sveta. Naglašene su pouke koje ukazuju na potrebu stalnog čišćenja tela i duše. Potencirana je i važnost zakonite, biljne ishrane koja je u službi održavanja zapovesti ‘Ne ubij!’ Tako se Isusu pripisuju reči koje navode na zaključak da jedenje mesa izjeda samog čoveka: »... Život je svima od Boga dat, a ono što je Bog dao, neka čovek ne uzima. Jer uistinu vam kažem: od jedne Majke proističe sve ono što živi na Zemlji. Zato onaj koji ubije, ubija svoga brata. I od njega će se Zemaljska Majka okrenuti i otrgnuće od svojih grudi koje život daju. I njeni anđeli će ga izbegavati a Satana će stvoriti sebi boravište u njegovom telu. I meso ubijenih životinja u njegovom telu postaće njegov vlastiti grob. Jer uistinu vam kažem: onaj koji ubije, ubija sebe, a koji jede meso ubijenih životinja, jede od tela smrti.« (I, 467-473)
Čudna su ta "drevna evanđelja" čiji su "tajni predlošci", i pored milenijumske starosti, sačuvani baš do poslednjeg slova ...!?

‘Imanuelov Talmud’, Bilijevo Evanđelje. – Ovu kvazievanđelsku literalnu fikciju o Imanuelu (Isusu) navodno je na aramejskom sastavio Juda Iskariotski, a u Isusovoj grobnici je spis otkriven 1963. g. od strane Edvarda Alberta Majera, a zatim preveden i izdan (1974. g.) na nemački od strane Iračanina Ise Rašid i Bilija (Billy) – Edvarda Alberta Majera (koji ga je i uredio). Tobože je u Jerusalimu Isa Rašid otkrio pećinu u kojoj je bio sahranjen Isus, a u njemu našao staroarmejski dokument zakopan ispod ravne stene u grobnici, sklonjen od strane Josefa, prvorodnog Isusovog sina, rođenog u indijsko-muslimanskog Kašmiru. Original ovog modernizovanog islamistički inkliniranog evanđelja je tobože uništen u Izraelskom pustošenju palestinskog izbegličkog kampa u Libanonu juna 1974. g., gde je se tada sa porodicom iz Izraela sklonio Isa Rašid. Jasno doima da je Isa Rašid (kao ‘sveštenik’ koji je ‘poznavao’ aramejski i nemački jezik) izmišljena ličnost, a da je ‘Imanuelov Talmud’ zapravo u Hinvilu iskrojio Edvard Alberta Majer, želeći da napravi svoj kult koji se ‘bori’ protiv duhovnih zabluda i koji se najbrže širi Sjedinjenim Američkim Državama, grotlom svekolikih sektanskih zabluda.
Već u prvom stihu prvog poglavlja ovog bilijevog ‘Evanđelja’ susreće se blasfemična glupost: Adamovo poreklo je navodno od Semjase, koji je po ‘Prvoj Enohovoj knjizi’ bio vođa otpalih anđela-stražara. Otpadnici koji su uneli mnoge zablude u čovečanstvo, inspirisali su i sastavljanje mnogih lažnih svedočanstva o Isusovom životu.

2. Protoevanđelje i koptski gnostički spisi

Gnostički koptski kodeksi pronađeni 1945. godine u Gornjem Egiptu pod liticom kod mesta Nag Hammadi, verovatno su pred pretnjom Konstantinovih dekreta, u vreme kada je posedovanje 'heretičkih' knjiga postalo krivično delo, morala biti sklonjena, kako bi se nekako zaštitili i eventualno sačuvali od spaljivanja i uništavanja. Trinaest koptskih kodeksa (papirusa u kožnom povezu) je neki kaluđer, verovatno iz nekog pahomijevskog monastira, pohranio u zemljani ćup i zakopao pod liticom, gde su i ostali sakriveni nekih šesnaest vekova.
Najveći deo gnostičkih Nag Hammadi spisa i fragmenata predstavlja mutljag raznoraznih snolikih refleksija, a taj mutljag dobro oslikava i žigoše Irinej, episkop lugdunski (umro 202. g.) u svojoj knjizi 'Izlaganja i opovrgavanje lažnog gnosisa', poznatijoj pod svojim starim latinskim prevodom naslovljenim kao Adversus haereses. No interesantno je zapaziti da i Nag Hammadi kodeksi, koji su najpre nastali na grčkom a potom prevedeni na koptskom jeziku, i Gideonov zapis, sadrže neke, i po ukazu i po terminologiji, dosta slične ukaze i refleksije.
Krajem XIX. stoleća i početkom XX. arheolozi su u Tebaidi (Gornjem Egiptu), kod znamenitog mesta Oksirinh – źľĹÁŽǿ (160 km jugoistočno od Kaira), koje je nekada obilovalo monastirima, otkrili papirusne fragmente originalne grčke verzije 'Evanđelja po Tomi'. Ti fragmenti su kao takvi prepoznati tek posle otkrića koptske Nag Hammadi biblioteke. Tako je 1897. godine pronađen Oxyrhynchus Papyri 654 koji sadrži prve sedam sentencije ‘Tominog Evanđelja’; iste godine dati fragmenti otkriveni od mladih Engleza Bernard Grenfell-a i Arthur Hunt-a, drugova sa oksforskog kraljevskog koledža, publikovani su pod naslovom Logia Iesu (‘Isusove izreke’). Sledeće godine otkriven je Oxyrhynchus Papyri l koji sadrži 9 logiona (logija): uvodni logion ‘Evanđelja po Tomi’, te logione 26-30, 30/77b i 3l-33. Nešto kasnije, 1903. godine pronađen je i Oxyrhynchus Papyri 655 koji sadrži još pet sentencija Tominog pseudoepigrafskog teksta: 24 i 36-39.
Po 37. logionu gnostičkog 'Evanjelja po Tomi' Isusu i učenicim se pripisuje sledeći dijalog: »Njegovi učenici rekoše: 'Kojega dana ćeš nam se otkriti i kojega ćemo te dana videti'? – Isus reče: 'Kada skinete odeždu sramote, i stavite je pod noge poput malene dece, i stanete je gaziti, tada [ćete videti] Sina Živoga i nećete se bojati'.« – U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici', da se pročitati ova dijaloška sekvenca: »A kada Salomija upita kada će ovo o čemu ispitivaše biti spoznato, Gospod reče: ‘Kada odložite odeždu sramote i uzdignete se iznad požude; kada dvoje budu jedno, a muško sa ženskim ne bude ni muško ni žensko’.« (69:10) – Sličan ukaz nalazio je se i u 'Evanđelju po Egipćanima', koje je bilo poznato samo po nekoliko fragmenta sačuvanih kod crkvenih otaca; ponajprije u Klementovoj 'Šarenici'. Tako Klement Aleksandrijski (rođen polovinom II. stoleća nove ere) citira doketskog učitelja Julijana Kasijana: »Propterea dicit Cassianus: ‘Cure interrogaret Salome, quando cognoscentur, ea, de quibus interrogabat, ait Dominus: ‘Quando pudoris indumentum conculcaveritis, et quando duo facta fuerint unum, et masculum cure femina, nec masculum nec femineum’.« (III, 92, 2) – Odežda sramote je odežda greha, odežda bezakonjem zaprljane duše. Ta odežda se čisti pravedničkim životom, životom u pokori, a to znači životom u samoispitivanju, pokajanju, praštanju, moljenju za oproštaj i istravljanju onog nezakonitog što je učinjeno, koliko je to već moguće. Salomi Gospod ukazuje dokle će smrt držati vlast: »Tako dugo dok vi muškarci namećete terete a vi žene rađate.« ('Protoevanđelje', 69:8) – Na ovu Isusovu izreku u 'Izvodima iz Teodota' (67-68) ukazuje Klement Aleksandrijski, naznačujući da ovim ukazom Spasitelj ne misli da je samo rađanje zlo, već da je ono nužno za spasenje vernih; začinjanje u grehu je zlo.
U 22. logionu koptskog 'Evanđelja po Tomi' prenose se Isusove reči koje ukazuju kakvo ostvarenje vodi ulasku u Kraljevstvo Svetlosti: »Kada od dvoga načinite jedno, i da unutarnje bude kao spoljašnje, i spoljašnje kao unutarnje, i gornje kao donje, i ako iz muškog i ženskog načinite jedno tako da muško nije /samo/ muško a žensko nije /samo/ žensko, i ako načinite oči umesto oka i ruku umesto ruke i stopalo umesto stopala, sliku umesto slike, tada ćete ući u Kraljevstvo.« – U pseudoepigrafu 'Druga poslanica Klementa Rimskog' takođe se citira i interpretira dati stavak, što ukazuje da je uzet iz zajedničkog teksta, Q-Evanđelja: »... Sâm Gospod, kada bi zapitan od nekoga, kada će doći Kraljevstvo Njegovo, reče: 'Kada dvoje budu jedno, i spoljašnje kao unutarnje, a muško sa ženskim, niti muško niti žensko'. Dvoje će biti jedno onda kada međusobno govorimo istinu i kada u dva tela iskreno bude jedna duša. A ‘spoljašnje’ ‘unutarnje’ znači ovo: ‘unutarnjim’ naziva dušu, a ‘spoljašnjim’ naziva telo. Kao što se, dakle, telo tvoje vidi, tako neka bude i duša tvoja vidljiva u dobrim delima. A /reči/ ‘muško sa ženskim, niti muško niti žensko’ znače ovo: da brat /hrišćanin/, videći sestru /hrišćanku/, ne misli o njoj ništa žensko, niti da /ona/ misli o njemu da je muško.« (12:2-5)
I u Pavlovim Poslanicima stalno se potencira ukaz da u Bogu nema podele, nema Grka i Jevrejina, roba i slodnjaka, time ni muško i žensko, već su svi jedno, kroz sve diše jedna Snaga, Otac-Majka Princip. U ‘Protoevanđelju’ Isus to ukazuje rečima: »Kao što je gore, tako je dole; kao što je unutra, tako je i spolja; kako prema desnom, tako i prema levom. Kao što je napred, tako je i pozadi. Kako sa velikim, tako i sa malim. Kako sa muškim, tako i sa ženskim. Kada ove stvari budete mogli razumeti, tada će te ugledati Kraljevstvo Božije. Jer u Meni nije ni muško ni žensko, već su oboje jedno u ovom potpunom savršenstvu. Žena nije izvan muža, niti je muž bez žene. Premudrost nije bez Ljubavi, niti je Ljubav bez Premudrosti. Glava nije bez srca, niti je srce bez glave, u Hristu koji sve ovo izmiruje.« (52:9-11) – »U Bogu nije ni muško ni žensko /samo/, a oboje su ipak jedno, i Bog je Dvoje u Jednome. On je Ona i Ona je On.« (64:2, v.: 64:6) Gospod ukazuje da je u muškarcu dominantno manifestovan Otac i prikriveno Majka, a u ženi je dominantno manifestovan Ženski Princip a prikriveno Muški Princip.
Kraljevstvo Božije se na Zemlji u Slavi pokazuje kada se upotpuni broj savršenih duša, onih koji će biti jedno sa Svetom Puninom, Otac-Majka Bogom: »Kada ono što je spolja bude kao ono što je unutra, a ono što je unutarnje bude kao ono što je spoljašnje, a muško sa ženskim, niti /samo/ muško niti žensko, već dvoje u jednome.« (66:13) Kraljevstvo Božije se najpre u duši, u nutrini izgrađuje, a potom izrasta prema vani, prema spoljašnjem, prema svetu se pokazuje.
I završni logion (114) iz 'Evanđelja po Tomi', koji naizgled obezvređuje ženu, ukazuje na potrebu usklađivanja muškog i žensko principa u čoveku: »Simon Petar im reče: 'Neka Marija ode od nas, jer žene nisu dostojne Života'. – Isus reče: 'Evo, Ja ću je privući da je učinim muškom, pa da i ona postane Duhom Živim, poput vas muškaraca. Jer svaka žena koja sebe načini muškom ući će u Kraljevstvo Nebesko'.«
I koptsko 'Evanđeje po Filipu' sadrži tvrdnje koji ukazuju na potrebu zakonske polarisanosti u duši: »Da se žena nije odvojila od muškarca, tada ne bi umrla zajedno s muškarcem. Odvajanje od njega postalo je poreklom smrti. Zato je došao Hrist, da ukloni odvajanje koje je postojalo od početka, i da ih oboje opet sjedini, da bi onima koji su umrli (za vreme) odvajanja dao Život i opet ih sjedinio.« (78, v.: 103 i 104b)
Gnostički spisi vrlo često dušu i druga stvorenja prikazuju kao dvopolne snage. Tako se u u gnostičko-kosmogonijskom spisu 'Pismo Eugnostovo', koje je poslužilo i kao predložak za spis 'Sofija Isusa Hrista', kada se govori o emanacijama Božanskog Čoveka, iznosi se i sledeće: »Sin Čoveka dogovorio se sa svojom družbenicom Sofijom. Stvorio je veliko dvopolno Svetlo. Njegovo muško ime je 'Spasitelj, Stvoritelj svih stvari', a žensko ime je 'Sofija Pangeneteira'/= stvoriteljica svega/. Neki je zovu 'Pistis'. Spasitelj se dogovorio sa svojom družbenicom Pistis Sofijom; sazdao je šest dvopolnih duhovnih (bića) po uzoru na ona stvorena pre njega.« – U 'Eugnostovom pismu' ukazuje se za samorodnog Oca: »... On je spazio Arhe, tako da je njegov lik stekao veliku moć. Arhe te svetlosti namah otkri jednog besmrtnog dvopolnog čoveka. Njegovo muško ime glasi 'Savršeni [Um], a žensko 'Pansofos Sofija, Majka'. Za nju se, takođe, kaže da je nalik svome bratu i svome družbeniku, ...« – U apologetskoj gnostičkoj raspravi (koja sadrži i negnostičke izvore) hipotetičkog naslova 'O poreklu sveta', teogonija je stalno prožeta androginijskim predstavama: »... Vladar je imao misao, svojstvenu njegovoj prirodi, te je putem govora stvorio dvopolca.« (NHK, II, 101) – »Sedmoro se dvopolaca pojavilo u haosu. Oni imaju muška i ženska imena. /.../ One /– sile/ su rođene kao dvopolci, prema besmrtnom uzoru koji je postojao pre njih i prema želji Pistis; kako bi slika onoga što je postojalo od početka moglo vladati do kraja.« (NHK, II 101...-102; v.: 107) – »Bilo je stvoreno dvopolno ljudsko biće koje Grci nazivaju Hermafroditom.« (NHK, II, 113) – Gnostici Setiani, koji su Isusa videli kao utelovljenje Adamovog sina Seta, Višnju Silu su uzimali kao Majku i Ženu (hn Mtéra pháskoysi kaí Thleian – Panarion, haer. 39, 2), i zaključivali su da je Višnja Majka i ženskoga pola i muškoga početka. – U 'Evanđelju Savršenog Života' Gospod Ljubavi i Premudrosti svagda ukazuje da u Bogu ne postoje izdvojeni i podeljeni muški i ženski princip, već su obadva jedan u drugome sadržana. Čak i o Sebi Gospod govori kao o Sinu i istovremeno Kćeri Otac-Majka Počela (19:5, 44:14, 51:2, 64:8). U 'Sofiji Isusa Hrista' iznosi se da je dualni, androgini Sin nastao iz promišljanja Začetnika i velike Premudrosti: »Njegovo muško ime je 'Prvozačetnik Sin Božiji'; njegovo žensko ime je 'Prvozačetnica Sofija, Majka Svekolikosti, koju neki zovu 'Ljubav'.« (NHK, III, 104)
Dušu kao komprimirani božanski polaritet, kao manifestraciju Očinskog i Majčinskog Principa, vidi i gnostički spis 'Tumačenje duše', koji na početku za duhovno telo, koje će otpasti od devičanskog Neba, iznosi: »Sve dok je sama sa Ocem, ona je devica i dvopolna je.« – O dušama koje su sišle sa Neba, koje stoje u božanskom Nalogu, Hrist govori kao o 'devicama'; videti na primer parabolu o 'Deset devica'. Blažena Marija, koja je takođe po Svetom Nalogu sa mužem Josipom zanela Isusa takođe se naziva blagoslovenom 'devicom'.
Ako se prate Isusova obraćanja Bogu prezentovana u 'Evanđelju Savršenoga Života', da se primetiti da On o Bogu ne govori samo kao o Svome Ocu već često i kao o Majci, odnosno kao o Otac-Majka Duhu. Tako poučavajući verne kako da se u zajedništvu mole iznosi: »Oče-Majko naš, Koji si iznad i unutra: sveti se Ime Tvoje u dvostrukom Trojstvu. U Premudrosti, Ljubavi i Pravednosti Tvoje Kraljevstvo dolazi svima.« (19:3) – Jedna gnostička grupa, koju pominje grčki crkveni bogoslov Hipolit (Hippolytos, prva polovina III stoleća ne.) u spisu 'Pobijanje svih heresa' (Refutationis Omnium Haeresum), pozivajući se na tajno predanje od Isusa kroz Jakova i Mariju Magdalenu, molila je se Bogu kao Ocu i Majci: »O Tebe, Oče, i kroz Tebe, Majko, dva besmrtna imena, Roditelji božanskog bića, i ti žitelju Neba, čovečanstva, moćna imena ...« (V, 6, v.: VI, 18) I u 'Q-Evanđelju' se jasno ukazuje i aludira nešto na šta su se gnostici kasnije pozivali: ako je Elohim stvorio muškarca i ženu kao Svoju sliku i priliku, to znači da Stvoritelj u sebi uključuje Muški Stvaralački, i Ženski, Održavajući Princip Života (64:2) I sam Isus ukazuje da Otac-Majka Princip deluje kao Jedna Sila, da jeste komplementarna Jednota, da se ime Oca i Majke treba pođednako blagosiljati. I u gnostičkome spisu 'Velika objava' Otac-Majka Jedinstvo vidi se kao izvor svega postojanja ('Pobijanje svih heresa', VI, 17; cp.: Klement Aleksandrijski: 'Izvodi iz Teodota', 21)
Mnoge postavke ne samo 'Tominog' već i kompilativnog i žanrovski i stilski razuđenog 'Filipovog evanđelja' implicitno pokazuju da je njihov priređivač bio donekle verziran i u 'Protoevanđelje'. Tako kod 'Filipa' možemo pročitati i ovo: »Kada smo bili Jevreji, bili smo siročad. Imali smo samo našu Majku. Ali, kada smo postali hrišćani, stekli smo Oca i Majku.« (Vs. 6) – Prahrišćani su u Bogu spoznali ne samo Oca, Duha Ljubavi, već i Majku, Duha Premudrosti. – A u logionu 110. susreće se i sentencija koja ukazuje da spoznaja Istine oslobađa od robovanja grehu: »... Majka je Istina, ali Znanje je Otac.«
Ukazujući da kako vidljive tako i nevidljive stvari imaju ishodište u Bogu Hrist Spasitelj naznačuje za kosmološko-generički zakon privlačenja: »Iz Večnoga one potekoše, Večnome se vraćaju: duh duhu, duša duši, razum razumu, osećaj osećaju, život životu, oblik obliku, prah prahu.« ('Dvanaestorica', 64:7) – I u 'Evanđelju po Filipu' afirmiše se sličan kohezioni princip: »Čovek se spaja sa čovekom, konj se spaja sa konjem, magarac se spaja sa magarcem, pripadnici rase se pridružuju sebi srodnima. Slično tome, duh se udružuje sa duhom, misao opšti sa mišlju a svetlost uzima udeo u svetlosti.« (Verz 113)
U mitološko-gnostičkom spisu zvanom 'Jovanov apokrif', koji je i pre Nag Hammadija, nekih pola veka ranije, bio u kraćoj verziji poznat (– kodeks Berolinensis gnosticus 8502, 2) zajedno sa fragmentalnom verzijom 'Evanđelja po Mariji Magdaleni', Bog se takođe vidi kao Sveti Polaritet; u datom pseudoepigrafu, u 'Tajnoj Jovanovoj knjizi', javljaju se brojni ukazi koji ukazuju na Boga kao na Oca i Majku. Tako možemo pročitati i sledeću dijalošku sekvencu iz prevoda duže grčke recenzije: »I ja rekoh: 'Gospode, otkuda dolazi protivni duh?' – Tada mi On reče: 'Majka-Otac koji je prebogat milošću, Duh svet na sve načine, Jedan koji je milostiv i koji suoseća s vama, to jest Epinoja predznanja svetlosti, On je podigao potomke savršena roda, i njihovo prosuđivanje, i večno svetlo čovekovo'.« (Frgi. 27-28)
Po 'Tominom evanđelju' Isus ukazuje na svoju istinsku, Nebesku Majku koja Mu je dala život (log. 101). U svom tumačenju verza 2:12 iz 'Evanđelja po Jovanu' crkveni otac Origen citira 'Evanđelje po Jevrejima' u kome Hrist govori o Svetome Duhu kao o Svojoj Majci. Pogledamo li 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' vidimo da Isus, utelovljenje Božanske Ljubavi i Premudrosti, ukazuje na Duha Svetog, Duha Utešitelja, kao na svoju Nebesku Majku: »... A Utešitelj, koji je Moja Majka, Sveta Mudrost, koga će Otac poslati u Moje Ime, naučiće vas svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao.« (76:10) – Poznati sirijski monah Jakov Afraat, koji je velikim delom živeo u vreme gonjenja hrišćana od strane Sasanidskog cara Sapora II (310.-373. g.), Duha Svetoga naziva 'Majkom našom', shodno sirijskom (i drugim semitskim jezicima), gde je termin 'duh' (ruach) ženskoga roda. U sirijskim 'Apostolskim Ustanovama', đakonise i njihova služba se porede sa Duhom Svetim (II, 26)
Ako pogledamo prahrišćanski Credo prezentovan u 'Protoevanđelju', da se uočiti da se o Hristu-Bogu govori i kao Gospodarskom Trojstvu: »Mi verujemo u Jednog Gospoda, Gospu našu, savršeno Svetog Hrista.« (96:18) Po 'Jovanovom apokrifu' Hrist kazuje za sebe: »Ja [sam Otac], Ja sam Majka, Ja sam Sin. » (2) – »I on /= savršeni Čovek/ progovori i veličaše i slavljaše Duha nevidljivoga, govoreći: 'Poradi volje tvoje sve postade, i sve će se k tebi vratiti. Ja ću veličati i slaviti tebe, i Autogena, i Eone, ovo troje: Oca, Majku, i Sina, savršenu moć.« (9) – U traktatu 'O poreklu sveta' nebeskoj Evi se pripisuju reči: »Ja sam deo svoje majke; ja sam majka. Ja sam žena. Ja sam devica.« (NHK, II, 114) – U sličnom naboju se govori i u otkrivenju 'Grom, Savršeni Um': »Ja sam mladoženja i mlada, i moj je muž taj koji me začeo. Ja sam majka mojeg oca i sestra mojeg muže, i on je moj potomak.« (NHK, VI, 13)
Po teologiji protoevanđelskog teksta Svevišnji se vidi i kao Dvojedino Trojstvo: kao Gospod u modusima Otac, Suprug i Sin, a kao Gospa u modusima: Majka, Nevesta i Kći svake duše. Parahrišćanski kopstvo-gnostički spisi takođe govore o tri upriličenja u Bogu; dosta naglašeno u na primer u 'Evanđelju po Egipćanima'. U 'Triobličnoj Protenoji', Misao koja prebiva u Svetlosti kazuje: »... Glas koji ističe iz moje Misli biva kao tri postojanja: Otac, Majka, Sin.« (NHK, XIII, 37) – Dalje, reč Svetlosti nam kaže da se svaka upotpunjena duša se pojavljuje kao otac, suprug i sin, odnosno, majka, nevesta i kći Duha Istine: tako što Ga preuzima, tako što se sjedinjuje sa Njim, tako što Ga odašilje, rađa ('Dvanaestorica', 66:5-7.11) – Za blaženu Mariju Sveti Jedan iznosi: »Ona je Moja majka /.../. Ona je Moja nevesta /.../, Ona je Moja kći, ...« (66:10) – U 'Evanđelju po Filipu' (redak 32) koje je otkriveno mnogo kasnije posle Gideonovog zapisa, susreće se strahovito sličan ukaz (koji se ne može naći u patrističkim tekstovima), usmeren na Marijino ime: »Sa Gospodom su uvek išle njih tri: Marija – Njegova majka, i njena sestra, i Magdalena koju zovu Njegovom družbenicom. Jer Marija je Njegova sestra, i Njegova majka, i Njegova družbenica.« – Grupisanje žena iz Isusove pratnje odgovara listi žena koje su stajale uz Hristov krst: »A kod Isusova krsta stajahu Njegova majka, i sestra Njegove majke – Marija Kleopina, i Marija Magdalena.« ('Jovan', 19:25)
Isus, novi Hermes Trismegistos ('triput veliki') o Bogu, svome Ocu-Majci, govori kao o Dvanaestozračju, prikazuje Ga kao emanaciono-generički sklop četiri Trojstva koja su Jedno u Skrivenom Božanstvu (66:2-3). Koptski gnostički spisi po uzoru na trismegistovsku literaturu takođe naglašavaju trostrukost božanstva; tako se u raspravi 'Alogen' iznosi: »U vama je moć koja se često širila kao reč iz Trostruko Moćnoga, Jednoga od onih koji istinski postoje s Neizmernim, večna Svetlost Znanja koje se pojavilo, muška devičanska Mladost, prvi među Eonima od jedinstvenog trostruko moćnoga Eona, Trostruko Moćni koji uistinu postoji, ...« (NHK, XI, 45; v.: 47, 52, 55, 58, 61 i 66)
'Jovanov apokrif' govori o trostrukom muškarcu-božanstvu, pominjući slavu boginje Barbelo: »To je prva misao, njegova slika; ona postade utroba svemu, jer ona je svemu prethodila, Majka-Otac, prvi čovek, Duh Sveti, trostruko muško, trostruko moćno, trostruko nazvano androginim jednim, ...« (NHK, II, 5)
U gnostičkome tekst 'Grom – savršeni um', ženska kosmička sila koja se otkriva, kazuje za sebe i sledeće: »Ja sam mladoženja i mlada, i moj je muž taj koji me je začeo. Ja sam majka mojeg oca i sestra mojeg muža, i on je moj potomak.« (NHK, VI, 13) – Hristov brat i sestra, otac i majka, sin i kći u Duhu, jesu oni koji ispunjavaju Božiju volju, koji su jedno sa Svetim Životom, savršeno prožeti i ispunjeni Duhom Istine. Da se nazreti da su hrišćanski gnostici teološko-konstitutivne poglede protoevanđelskog teksta, koji su letimično koristili, razvijali vrlo arhaično i spekulativno, no i iza te idejno rogobatne kompozicije i mitski obojene nadgradnje da se ponegde naslutiti njen predložak i skriptuarno ishodište.
Kao protivnike sedmerostrukog Duha i sedmorice Božijih Arhonta, sedam Arhanđela, drevna duhovno-apokaliptička misao vidi sedam demonska kneza ('Enoh', I, 18:13, 21:3; 'Otkrivenje', 12:3), sedam glave Stare Zmije, Antihrista, Protivnika Božijeg. U 'Evanđelju Savršenog Života' Satana, Otac Laži, i njegovih sedam kneževa, nazivaju se velikim tiranima: »... Kada Veliki Tiranin i svih njegovih Sedam Tiranina zapodenuše uzaludnu borbu protiv Svetlosti, ne znađahu s Kime ili protiv Čega se bore. Jer oni ništa ne videše iznad blistave Svetlosti, i dok se borahu trošili su svoju snagu jedan protiv drugog, ...« (88:9-10) – Datu borbu Sina Božijeg i sedmoglave Zmije koptski gnostički tekst iz heretičke Valentinove škole poznat kao Pistis Sophia ('Verna Mudrost'), koji je u dva primerka zapažen još 1785. godine u jednoj londonskoj knjižari, prenosi na onostranom planu koji osvaja Vaskrsli Gospod Svetlosti. Međutim, dati izveštaj nosi začuđujuću segmentalnu sličnost sa Gideonovim Q-Evanđeljem: »Adamas, veliki tiranin, i svi tirani koji borave u eonima počeli su se uzaludno boriti protiv Svetla. A nisu znali protiv koga se bore jer nisu videli ništa osim Svetla koje je sve nadjačavalo. Kada su zapodenuli borbu protiv Svetla, iscrpela se njihova zajednička snaga. Stropoštali su se u niže eone i bili su mrtvi i bez životnog daha poput žitelja zemlje.« (Pogl. 15)
U mitsko-gnostičkim refleksijama 'Jovanovog apokrifa' govori se kao arhonti stvaraju sedam sila s životinjskim likovima, koje odgovaraju danima sedmice. Pa se za za arhonta Jaltabaota izveštava: »Zbog sile slave koju je zadobio od svetla svoje majke, on sebe nazva 'Bogom'. I on se ne pokori mestu iz kojega je došao. I on ujedini sedam sila u svojoj misli s ovlastima koje behu uza njega.« (NHK, II, 12) – Gnostički tekst nazvan 'O poreklu sveta' pominje sedam dvospolnih sila u nebeskom haosu: »Sedmoro se dvospolaca pojavilo u haosu. Oni imaju muška i ženska imena. » (NHK, II, 101; v.: 102 i 104)
Demonski poglavari i podnebeska Žena su ljudima doneli mnoga pogubna znanja; o tome izveštava 'Enohova knjiga' ali i gnostički spis 'O poreklu sveta': »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, stvorili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Oni su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, ...« (NHK, II, 123) – 'Jovanov apokrif' slično izveštava za otpadnike koji su se sjedinili sa čovekovim kćerima: »Oni doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i sve vrste stvari. I oni upravljahu ljudima koji su ih sledili u goleme nevolje, navodeći ih na stranputice uz mnoge prevare. Oni /= ljudi/ ostareše, a da užitka nisu imali. Oni pomreše ne našavši istinu i ne upoznavši Boga Istinitoga. I stoga sve što je stvoreno posta zauvek zasužnjeno, od postanka sveta pa sve do danas.« (NHK, II, 29-30; konsultovati i kosmološko-sotereološki spis 'Prva Jeuova knjiga')
O padu i zastranjivanju nebeskih stražara govori najpodrobnije 'Prva Enohova kniga' ali i kvaziesenski spis Brith Damesek: »Kada su hodili tvrda srca, padoše stražari neba. Zbog njih /– zbog zabludelih očiju/ bejahu uhvaćeni jer nisu čuvali zapovesti Božije. A i sinovi njihovi, koji bejahu stasiti kao visoki kedrovi a tela im kao planine, padoše takođe«. (2:17-19) – I u 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Hrist ukazuje na anđele koji su zapostavili posmatračku službu nad čovečanstvom, te tako otpali od Boga: »...Nekima od anđela Bog dade vlast nad putanjom ovoga sveta, dužnost da upravljaju u Premudrosti, i Pravednosti, i Ljubavi. ali oni zanemariše Zapovesti Preuzvišenog i ustadoše protiv valjanog Božijeg poretka. Tako svirepost, i patnja, i jad behu ulazili u svet do vremena Majstorovog povratka i uzimanja vlasti nad svim stvarima i pozivanja Svojih slugu na obračun.« (68:14; v: 88:7) – U svom 'Tumačenju Otkrivenja Jovana Bogoslova', Andreja (Andreas) iz Kajsareje u Kapadokiji, gde je bio arhiepiskop između 563. i 614. godine, prenosi Papijeve reči koje takođe govore o zastranjivanju dela anđela nadglednika: »... Papije doslovno /iznosi/ ovako: 'A nekima od njih, to jest nekada božanskih anđela, dao je /Bog/ da vladaju nad ukrašavanjem /diakosmseMs/ Zemlje, i zapovedio im da vladaju dobro'. I dalje veli: 'Nije se desilo nizašta dolično da se svrši njihov poredak'.« (34)
U 'Vernoj Mudrosti' iznosi se da je Vaskrsli i Uspinjući Gospod uzeo snagu pakosnim eonskim arhontima koji su delovali na zemlji remetilački preko gatara, zvezdočatca i zazivača duhova, da je uneo zabunu među njima, okrenuvši putanje i kružni tok njihovih eona i sudbinskih sfera: »Svima sam oduzeo trećinu snage kako ne bi ustrajali u svojoj zloći i kako ne bi mogli dovršiti svoja zla dela, ako bi ih ljudi sa zemlje zazvali u njihovim misterijama – naime, u onima koje su anđeli koji su zgrešili doneli na zemlju, dakle, njihovoj magiji. /.../ Kada sam došao u njihovo područje, usprotivili su se i borili su se protiv Svetla. I uzeh trećinu njihove snage kako ne bi mogli dovršiti svoja dela.« (Pogl. 15.-16; v.: 18, 20, 27-28, 66-67) – U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Gospod ukazuje da velikim tiranima Podnebesa nije uzeo trećinu već četvrtinu njihove snage: »... Uzeh im četvrtinu njihove snage, tako da ne mogu imati toliku silu, i da ne nađačaju sa svojim zlim delima.« (88:11) – I uistinu, posle Gospodnje pobede nad satanskim svetom broj opsednutih ljudi drastično je opao, a mnogi paganski orakuli i bahantski kultovi naglo su splasnuli i izgubili uticaj. Kako je Gospod državi smrti uzeo četvrtinu njenog potencijala? Pa uzeo ga je tako što je na zemlji odoleo svim njihovim mamljenjima i pokušajima da Ga zavedu, tako što zlom nije uzvratio na zlo onih koje su demoni nahuškavali na Njega, razgorevali protiv Njega.
U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' apostolska hagiografsko-didaktička izlaganja neprestano su obeležena ukazima koji stoje pod brojem dvanaest. Dvanaest Nebeskih Zraka uvek iznova prate Isusa i svedoče za Njega (4:3, 8:2, 46:5) Uticajni gnostički teolog Valentin (Valentinos, sredina II stoleća ne.) iz Aleksandrije, učio je o postojanju dvanaest eona koji su proizišli iz božanskog Antroposa (Čoveka) i Eklesije (Crkve): Parakltos (Utešitelj) i Pistis (Vera), Patrikos (Očinski) i Elpis (Nada), Mtrikos (Materinski) i Agap (Ljubav), Aeinoys (Večni Um) i Zynesis (Razboritost), Ekklsiastikos (Crkveni) i Makariots (Blaženstvo), Thltos (Volja) i Sophia (Mudrost). (Irinej: Adversus haereses, I, 1, 2)
Ovi eoni, dakle, grade jednu dodekadu. Kod gnostika se učenje o eonima (koje ishodi iz njihovog nerazumevanja božanskih hijerarhija i emanacija) izuzetno potencira; tako u tom razuđenom i mitski obojenom učenju termin 'eon' (grč.: ho aiMn-os može da ima brojna značenja: 'večnost', 'doba', 'svet', 'dimenzija', 'emanacija, 'misao', 'vladar', ... U 'Vernoj Mudrosti', spisu koji daje mnoštvo citata iz 'Davidovih Psalama' i 'Solomonovih oda', da se pročitati i sledeći iskaz pripisan Isusu: »Doneo sam dvanaest snaga dvanaestorice izbavitelja iz Riznice Svetla, koje sam izdvojio iz onog dela Svoje snage koju sam isprva primio.« (Pogl, 7; vidi i 8) – Pogledajmo jednu narativnu sekvencu iz gnostičke 'Tajne Jovanove knjige': »Četiri su svetla koja pohodiše božanskog Autogena /= Samorodnog/, (i) to je dvanaest eona koji pohodiše Sina Svevišnjega, Autogena, Hrista, kroz volju i darovanje Duha nevidljivoga. A dvanaest eona pripada sinu Autogenovom. I sve stvari postadoše voljom Duha Svetoga kroz Autogena.« (NHK, II, 8) – U 'Hristovoj Premudrosti' Eoni su postavljeni kao pratnja najviših anđela: »Samorođeni Otac, tek nedavno načinio je Dvanaest Eona kao svitu Dvanaest Anđela. Svi oni su savršeni i izvrsni.«
Na početku mistagogijsko-gnostičkog spisa Pistis Sophia opisuje se jedno Isusovo ukazanje okupljenim učenicima: »Iza njih se pojavi silna svetlosna snaga, koja je sijala tako neuobičajnom blistavošću da nije bilo mere za svetlo koje beše povezano s tom snagom. /.../ Ta se svetlosna snaga spusti na Isusa i posve Ga obvi dok je sedeo na maloj udaljenosti od Svojih učenika, i jako je blistao u neizmernom svetlu koje bejaše na Njemu.« (Pogl. 2, vidi i dalje citirano izlaganje, te pogl. 4) – Pri posvećenju malenog Isusa u Jehovinom Hramu u Jerusalimu, prorok Simeon Spasitelja – »Svetlost za prosvećenje neznabožaca«, vidi »kao svetlosni stub« ('Dvanaestorica', 4:14) – Nakon Isusovog Preobraženja na gori za Praznik senicâ, učenici na Njemu vide šest svetlosnih Zraka (46:6) – Gospod, odnosno Gospodnji Anđeo, vodi i prati Izrael u Obećanu zemlju u vidu Ognjenog Stuba.
O Svojim Apostolima i prvim učenicima Hrist govori kao o Ženi Svetlosti, Nevesti Duha, kroz koju će spasiti svet, uzdignuti ga u Svetlo: »... Kao što čitav svet beše upropašćen preko greha i taštine Žene, tako će biti spašen bezazlenošću i istinom Žene, i preko vas će biti spašen. Radujte se stoga i budite veseli, jer ste blagosloveniji od svih /drugih/ koji su na zemlji, jer ste dvanaest hiljada Mojih koji će celi svet spasiti.« ('Dvanaestorica', 88:7-8) – Gotovo identičan ukaz susrećemo i u 'Vernoj Mudrosti': »Radujte se i kličite jer ste blagoslovljeniji prije svih ljudi na zemlji, jer vi ste ti koji će celi svet spasiti.« (Pogl. 8) Primećuje se da autor 'Verne Mudrosti' odstranjuje metaforičan ukaz »dvanaest hiljada Mojih«, koji nije razumeo, a koji kaže da su dvanaest apostola rodonačelnici Novoga Izraela, Božijeg Stada Posletka koje će činiti 12 Plemena, 144.000 savršenih duša podignutih iz neznabožaca širom sveta.
Svojim učenicima, Hrist Gospod, Sin i Kći Božija, ukazuje da ne odlažu od jedne do druge inkarnacije rad na usavršavanju svojih duša: »...Vi ne znate kada će broj savršenih duša biti upotpunjen, a onda će se kapije od Kraljevstva Svetlosti zatvoriti, i od tada niko neće moći da uđe, niti će neko izaći.« ('Dvanaestorica', 65:9) – Patmoska 'Apokalipsa' (6:11, 15:8) i 'Verna Mudrost' takođe o tome govore; tako se Isusu u ovom drugom spisu pripisuju sledeće reči za eonske vladare: »Skratio sam njihova vremena i razdoblja, kako bi bio dovršen broj savršenih duša, koje trebaju primiti misterije i biti u Riznici Svetla.« (Pogl. 27) – Onda kada se upotpuni broj savršenih duša, pobednika nad Tamom koji će biti suvladari zemaljskog Kraljevstva Mira, onda će se Unutarnje Kraljevstvo i u spoljašnjem moćno pokazati, odnosno Hrist će doći u Svojoj Slavi.
U istom gnostičkom spisu čitamo i ove reči pripisane Gospodu: »Čim se ispuni savršeni broj, tako da će svet pomešanosti biti rastopljen, zapovediću vam da ovamo donesete sva tiranska božanstva koja nisu izračila pročišćeno svoga svetla. Naložiću vatru mudrosti, koja se posreduje savršenima, da izjeda te tirane sve dok ne predaju i zadnje pročišćeno svoga svetla.« (Pogl. 45) – O pročišćenju i spasenju duše kroz oganj nevolja i ispitivanja govori i apostol Pavle ('Korinćanima', I, 3:11-15).
Duše vezane za svet i svetovne ugođaje, ljudske duše koje je zatekao na zemlji, Vaskrsli Hrist opisuje kao opijene lažnim ugođajima: »Stajao sam usred sveta, i u mesu sam viđen i slušan; i nađoh sve ljude prezasićene sopstvenim požudama i opijene sopstvenim ludostima, i nijednog ne nađoh da gladuje i žudi za Mudrošću koja je od Boga. I duša Mi tugova nad sinovima i kćerima ljudskim, jer oni su slepi u srcima svojim, i njihove duše su gluve, te ne čuju Moj glas.« ('Dvanaestorica', 88:5) – Gotovo identičan ukaz susrećemo i u gnostičkoj zbirci navodnih Isusovih izreka, poznatoj kao 'Evanđelje po Tomi', gde se u 28. logionu Isusu pripisuje iskaz: »Stajah usred sveta i pokazah im se u telu. Sve ih nađoh opijene, nijednog među njima žednog. I Moja duša se ražalosti nad decom ljudskom, jer oni su slepi u srcima svojim, i ne vide, zato što su došli prazni, i prazni ga žele napustiti. Ali, sada su opijeni. Kada se ostave svojega vina, tada će se kajati« – U jednom drugom gnostičkom pseudoepografu, 'Tominoj knjizi' iznosi se za one koji su srca predali ludosti: »Vi niste svesni svoje propasti, niti znate u čemu ste, niti ste spoznali da ste u tami i smrti, već ste pijani od vatre i [puni] gorčine.« – I u 'Tajnoj Jakovljevoj knjizi' nešto slično se iznosi: »Vaše je srce opijeno; zar ne želite biti trezni? Stidite se! Od sada, budni ili spavajući, setite se da ste videli Sina Čovečijega i govorili s Njime i slušali Ga.« (NHK, I, 3) – Izgleda da je ovaj protoevanđelski Isusov ukaz o omamljenosti zatečenih zemaljskih duša poznavao i helenski historik, episkop Eusebije Kajsarejski, koji iznosi: »I kada su gotovo svi bili u nekoj vrsti dubokog pijanstva, u tom široko razlivenom moru poroka, i kada su duše ljudi bile obuhvaćene dubokim mrakom, tada je Premudrost Božija, Prvorođeni, predvečni Logos, u preobilju ljubavi prema čoveku, poče se javljati onima u Podnebesju, u vidu Anđela, a u nekoliko navrata dvojici prijatelja Božijih i neposredno, koliko je to bilo moguće za nas, upravo u obrazu čoveka.« (Ecclesiastical History, I, 2) – I 'Hermetički Korpus', koji održava staroegipatsku mističnu tradiciju, u sličnom tonu ukazuje na pogubnost duhovne omamljenosti: »O narode ljudi, rođeni na zemlji, vi koji ste sami sebe predali pijanstvu, i snu, i neznanju Boga, otreznite se, otresite se prezasićeni, prestanite biti opčinjeni nerazumnim snom.« ('Pastir ljudi', 27)
Ukazujući da gde su dvoje ili troje okupljeni u Njegovo Ime, da je On tu, Hrist Izbavitelj još eksplikativnije svedoči za Svoju Sveprisutnost: »Podignite kamen , – i onde ćete Me naći. Rascepite drvo, – i Ja sam onde. Jer: u vatri i u vodi, baš kao u svakom živućem obliku, Bog se pokazuje kao njihov Život i njihova Suština.« ('Dvanaestorica', 19:6, v.: 38:6) – Dati Isusov ukaz, formulaciono dosta sličan, ponavlja se i u 'Evanđelju po Tomi' (NHK, II, 46), svakako najvrednijem sačuvanom koptskom gnostičkom tekstu: »Ja sam svetlost nad svime; Ja sam Sve; sve se iz Mene stvorilo i sve se k Meni vratilo. Rascepite drvo, – i Ja sam onde. Podignite kamen, – i tamo ćete Me naći.« (Log. 77, cons.: 30 i 49) Hrist-Božiji Duh je stvaralačko i generičko vrelo svih duša i svih stvari; On, Alfa i Omega, sve prožima, sve nosi, sve je u Njemu, Okeanu Života, zatopljeno, i sve se treba Njemu vratiti.
Veći broj Isusovih pouka iznetih u 'Protoevanđelju' ukazuje da Njegovi sledbenici do Najvišeg Mira, do Svete Realizacije u Istini, moraju proći kroz plamen mnogih nevolja i patničkih iskustava, koja trebaju zahvalnički podneti i prebroditi: »Blagosloveni su koji puno pretrpe, jer će kroz patnju savršeni postati. /.../ Koji se, dakle, napate i patnju svoju nadvladaju, biće stubovi u hramu Boga Mojega, i nikada ga više neće napustiti.« (37:2.3; v.: 66:12, 73:6) – Sve te pouke iz 'Protoevanđelja', koje ukazuju na značaj trpeljivosti i pravedničkog ispaštanja, autor 'Evanjelja po Tomi' sabija u jedan kratki verz: »Blago čoveku koji je trpeo – on je pronašao Život.« (58) – Patničko osvedočenje vernika središte je gnostičkog teksta 'Petrova poslanica Filipu'; tako se Isusu pripisuju sledeće reči: »Mnogo sam vam puta rekao: Za vas je nužno da patite. Nužno je da vas oni dovedu u sinagoge i pred upravitelje, kako biste patili.« (NHK, VIII, 138) – Onaj koji sledi Hrista, on svojim požrtvovanim životom treba i da sraste sa slikom Hristove patnje, kako bi mogao uzeti udela i u Njegovoj Slavi. – I autor 'Barnabine poslanice', koji se služi nezabeleženim Isusovim rečima, slično ukazuje: »'Tako', kaže se, 'oni koji Me žele videti i dotaći se Kraljevstva Moga, dužni su kroz nevolje stradanja zadobiti me'.« (7:11)
'Protoevanđelje' u Gideonovom zapisu promoviše učenje da slabe treba štiteti i paziti, a ne ugrožavati ih i zlostavljati: »Bolje je da podnosiš tugu, nego da zadaješ bol onima koji su slabi.« (26:17) – U 'Evanđelju po Filipu' Isus Hrist se predstavlja kao uzor savršenog trpljenika: »Blažen je onaj koji nije oja[dio ni jednu] dušu. To je Isus Hrist.« (Vs. 116)
U 'Evanđelju Savršenog Života' Isus često ukazuje na značaj držanja sabata, pa i u Besedi na Gori: »Ukoliko ne postite od sveta i njegovih zlih puteva, nipošto nećete naći Kraljevstvo; i ukoliko ne držite sabat i ne prestanete hitati da sakupljate bogastva, nećete videti Nebeskog Oca-Majku.« (26:9) – Kod 'Tome' dati ukaz je parafrazirano dat: »Ukoliko ne postite od sveta, Kraljevstvo nećete naći; ukoliko ne držite sabat kao sabat, nećete videti Oca.« (Vs. 27)
Ne samo judejskome učitelju Nikodimu, kome je se obraćao, već i svima, Isus ukazuje da za ulazak u Kraljevstvo Svetlosti moraju doživeti kompletan preobražaj od Duha Istine i Dobra, Duha Pomazanja: »Ne rodite li se iznova kroz Vodu i Vatru, nećete videti Kraljevstvo Božije.« ('Dvanaestorica', 37:3) – U 'Evanđeju po Filipu' nalazimo aluzioni refleks na dati ukaz: »Vodom i vatrom se celo mesto čisti – ono vidljivo vidljivom, ono skriveno skrivenom. Postoje neke stvari koje su vidljivim skrivene. Ima vode u vodi; ima vatre u ulju za pomazanje.« (Vs.25)
Sastavljač 'Evanđelja po Filipu' očigledno poznaje Isusove reči kojima on iznosi da je Njegov Duh istinsko Vino Života, kao što se potencira u 'Protoevanđelju': »... Hleb, koji ću mu Ja dati – Moja je Istina, i Vino koje ću mu Ja dati – Moj je Život. /.../ ... Moja Krv je Život Božiji, a to je istinsko piće.« (31:1.3, v.: 32:7) – Pseudo-Filip to iskazuje rečima: »Njegovo telo je Reč i Njegova Krv je Duh Sveti. Onaj ko ih je primio, ima hrane, i ima piće, i ima odeždu.« (Vs. 23)
'Protoevanđelje' svetu Dvanaestoricu predstavlja kao Božiju njivu, njivu četiri Elementa: »Ja bacih Zakon u Zemlju, i uhvati koren, i rodi u očekivano vreme dvanaest plodova za prehranjivanje svih. Bacih Zakon u Vodu, i bi očišćen od svake zaprljanosti zlom. Bacih Zakon u Vatru, i Zlato bi očišćeno od svake zgure. Ja bacih Zakon u Vazuh, i on bi učinjen životonosnim po Duhu Jedinog Života koji ispunjava sve stvari i boravi u svačijem srcu.« (69:12) – I 'Evanđelje po Filipu' govori o četvorostrukom duhovnom poljodelstvu: »Poljodelstvo u svetu zahteva združivanje četiri suštinska Elementa. Žetva se skuplja u žitnicu samo kao ishod prirodnog dejstva vode, zemlje, vetra i svetlosti. Božije poljodelstvo takođe je iz četiri (Elementa): vere, nade, ljubavi i spoznaje. Vera je zemlja u kojoj puštamo koren; Voda je nada kroz koju se ishranjujemo; ljubav je vetar kroz koji izrastamo; spoznaja, pak, je svetlost kroz koju dozrevamo.« (Vs. 115)
'Protoevanđelje' o Bogu-Duhu permanentno govori kao o Alfi i Omegi Postojanja, kao Ishodištu i Utočištu svih stvari, kao o Sve-Ocu i Sve-Majci, odnosno Ocu-Majci svega postojećeg: »Obožavajte Boga, /Koji je/ iznad vas, ispod vas, na desno, na levo, pred vama, pozadi vas, unutar vas, unaokolo vas. Doista, to je ipak Jedan Bog, Koji je Sve u svemu, i u Kojem sve stvari imaju postojanje, ishodište sveg Života i sve Tvari, /Koji je/ bez početka i bez kraja.« (64:4; v.: 96:17) – U 'Jovanovom apokrifu' možemo pročitati da se Duh Sveti naziva »majkom svega živoga.« (NHK, II, 10)
U 'Evanđelju Savršenog Života' Gospod ukazuje da će neposlušne duše da bi otplatile svoje grehe do poslednje pare i da bi dostigle Savršenstvo, Središte Točka rađanja (cp.: 'Jakov', 3:6), morati sedmerostruko da budu pročišćene, da će morati mnogo puta da siđu u meso (69:3, 46:25), dok će potpuno tvrdokorne duše pak biti jednom razgrađene: »A svirepi i nesposobni za ljubav otići će u vekovnu kaznu, i ako se ne pokaju, biće sasvim izjedeni.« (67:15, v.: 40:7) – U 'Evanđelje po Filipu', iznosi se: »... Svi će se rastvoriti u svojim prvobitnim izvorima. Ali, oni koji su uzvišeni iznad sveta nerastvorivi su, večni.« (Red. 10) – Dakle, iz deformisanih i teško opterećenih duša vezanih za satanski svet, duša koje se ni posle viševekovnog ispaštanja ne preobrate, Duh Života se može samo povući i njih, i one će se ugasiti, odnosno izješće ih će vlastiti neočišćeni greh.
Davši svojih Dvanaest Zapovesti za Kraljevstvo Izraela po duhu, Hrist nadodaje učenicima i ovu naznaku: »Ne navaljujte drugog bremena na one koji stupaju u Kraljevstvo, osim jedino ovih neophodnosti.« (46:23, cp.: 'Dela apostolska', 15:28) – U gnostičkom dijalogu 'Evanđelje po Mariji Magdaleni' Isusu se pripisuju slične reči koje upućuje učenicima: »Ne smišljajte drugih odredbi uz Moja i ne donosite zakone poput zakonodavaca, kako vas isti ne bi ograničili.« (NHK, VII, 8-9) – Samo ograničen čovek, koji ne ispunjava Zapovesti Bezgraničnog Duha, izmišlja 'pravila' kojima unosi nered i kojima nepotrebno druge opterećuje.
Ukazujući da je se vazneo sa 49 godina života iza sebe, Apostoli iznose da je se tako desilo da bi On »bio uzor za sve: za decu i roditelje, za oženjene i neoženjene, za mlade i stare, štaviše, i za sve uzraste i prilike smrtnoga života.« ('Dvanaestorica', 95:10) – U gnostičkim tekstovima, koji su najpre nastajali na grčkom jeziku, a potom slobodnijim stilom prevođeni na koptski, uči se da je se Isus različiti ljudima prikazivao u obličjima različitih uzrasta; tako se u 'Evanđelju po Filipu' iznosi: »Isus je sva [obličja] krišom prihvatio. Jer nije se pokazao takvim kakvim je bio, nego se pokazao takvim kakvim bi [Ga oni] mogli videti. Ali svima se njima pokazao. Velikima se [pokazao] kao velik. Malima [se] pokazao kao malen. Anđelima [se pokazao] kao anđeo i ljudima kao čovek.« (NHK, II, 57-58 – Log. 26) – Nešto slično se iznosi i u 'Jovanovom apokrifu' (NHK, II, 2). – U svome spisu 'Protiv herese' Irinej za Začetnika Života, Hrista, ukazuje da je posvetio svako životno doba, od detinjstva do starosti: »On je takođe bio starac za starce, da bi se u svemu pokazao savršenim učiteljem, – ne samo po objašnjavanju istine, no i po uzrastu, posvećujući u isto vreme i odrasle i služeći im uzorom.« (II, 22, 4)
Po 'Evanđelju Savršenog Života' Isus na Maslinsku goru izvodi učenike i učenice, i odatle se vaznosi: »... I okončao je sve stvari koje je imao izvršiti odvevši Dvanaestoricu sa Marijom Magdalenom, i Josipom – svojim ocem, i Marijom – Svojom majkom, i druge svete žene u Betaniju na goru zvanu Maslinska, gde im se pokaza.« (95:2) – Gnostički spis 'Mudrost Isusa Hrista' slično ukazuje za učeničku svitu, ali brdo Vaznesenja smešta u Galileju: »Nakon što ustade iz mrtvih, Njegovih dvanaest učenika i sedam žena produžiše da Mu budu služitelji, i otidoše u Galileju na goru zvanu 'Božanstvenost i Radost'. /.../ Spasitelj se pojavi, ne u svom ranijem obličju, već u duhu nevidljivome.«
U 'Protoevanđalju' o impersonalnom, Velikom Nevidljivom Duhu, govori se kao o Primordijalnom Svetom Dvojstvu iz koga ishode sedam Svetih Snaga, Punina Duha Svetog, i za to Dvojstvo se kaže da je tajnoga, skrivenoga (emanacionog) ishodišta (96:17). U 'Tajnoj knjizi Jovanovoj' iznosi se za Iskonsku Stvarnost, iznad koje ne postoji ništa više: »... Čista Svetlost je, u Koju niko ne može da pogleda. Jedan je nevidljivi Duh. Nije prikladno o njemu razmišljati kao o Bogu ili nečemu sličnom. Jer, On je uzvišeniji od /manifestovanog/ Boga, jer nema nikoga iznad Njega, nema nikoga ko bi bio gospodar nad Njim.« (NHK, II, 2-3)
Kao kod 'Q-Evanđelja' (96:26) i patmoskog 'Otkrivenja po Jovanu' (22:18-19), tako se i na kraju gnostičke 'Tajne Jovanove knjige', uz pretnju prokletstvom, ukazuje da se u datom izveštaju ništa ne sme menjati: »I Spasitelj mu prikaza ove stvari kako bi ih mogao zapisati i pohraniti. I reče mu: 'Proklet bio svaki onaj ko bi izmenio ove stvari za neki poklon, ili hranu, ili za piće, ili odelo, ili bilo koju strvar'.« (NHK, II, 30) – Ako je neko tako puno dometao Hristovim rečima, istovremeno se pozivajući na Hrista, to su pre svega bili paragnostički učitelji. Zato i episkop Irinej lionski s pravom primećuje: »... Svaki od njih stvara nešto novo svakog dana, po sopstvenoj sposobnosti; jer niko se među njima ne smatra savršenim ukoliko ne sastavi neke grdne izmišljotine.« ('Protiv heresa', I, 18, 1) – Ipak, vrednost otkrivenih koptskih gnostičkih spisa sastoji se ponajprije u tome što oni fragmentarno afirmišu istinoljubivu inkliniranost 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici', koje je pre njihovog otkrića, na engleskome jeziku zapisao revnosni Gideon Ouseley. Na njima samima, nikakva ozbiljna doktrina se, inače, ne može graditi.

4. Protoevanđelje i svici s Mrtvog mora

Stari rukopisi, urađeni pretežno na kožnim svicima (neki i na papirusu), zamotani u lanenu tkaninu, nalaženi od strane beduina i arheologa u periodu od 1947. do 1953. godine na području oko ruševina naselja koje je vekovima među Arapima nazivano Khirbet Qumran, u pećinama kraj severozapadne obale Mrtvoga mora, nesumnjivo za historiju religije predstavljaju izuzetno važno arheološko-sakralno otkriće. No za date spise, nastale uglavnom pre vremena Isusa iz Nazareta na hebrejskom, aramejskom, helenskom i nabatejskom jeziku, zato što su otkriveni u blizini nekih esenskih nastambi ne može se reći da pripadaju reprezentativnoj esenskoj sledbi, niti da verno reflektuju esensku doktrinu. To najbolje vidimo po 'Hramovnom svitku' (koji govori o krvnim žrtvama, koje eseni nisu prinosili) i 'Bakarnom svitku/svicima' – 3Q15 (pronađenim 1952. g. u pećini broj 3), zapisniku koji topografski govori o 64 lokacije gde su sakrivene ogromne količine srebra i zlata (a poznato je da su eseni bili red siromašnih podvižnika, ljudi koji su se bogatili u unutarnjem, koji nisu gomilali talante i talante zemaljskog blaga). To vidimo i po kumranskim pergamentima (koji se dobijaju od životinjske kože, i na kojima svakako ne bi pisali ljudi koji osuđuju ubijanje životinja), te po filakterijama (hebr.: tefillin), molitvenom remenju nađenom u Ruševini Kumran i okolnim pećinama: istinski Božiji svetitelji Božiji Zakon su nosili u svome srcu ('Izreke', 6:21, 7:3), a ne kao zapis privezan za čelo i ruku ('Ponovljeni Zakon', 6:8). Svici s Mrtvog mora mogu ponajprije pripadati biblioteci Hrama, pri kome su i naziri delovali (a u toj biblioteci mogli su se naći i pohranjeni ili zaplenjeni nazirsko-esenski spisi) i nekoj esenskoj frakciji, a to pokazuje i nalaženje nekih spisa (poput'Pravilnika zajedništva') u veći broj primeraka; pri Hramu su delovali brojni pisari, a sam Hram je posedovao brojno blago, što i Isus implicitno potvrđuje razotkrivajući sektanske licemere i prepredenjake: »Teško vama, slepe vođe, koji govorite: Ako se ko zakune Hramom, nije ništa; ako se pak zakune hramovnim zlatom, obavezan je. – Budale i slepci, šta je veće, zlato ili hram koji je osvetio zlato?« ('Matej', 23:16-17: v.: 'Ezdra', 8:33-34) U samim kumranskim ruševinama i krhotinama nije pronađen nijedan pisani fragment na papirusu ili pergamentu. Pored cenzurisanih knjiga Hram u Jerusalimu je tu imao, naravno, i svoje službene knjige. Apokrifni tekst 'Povest Josipa čestitog ...', govori kako je Dismas, pokajani razbojnik koji je raspet sa Isusom, osuđen zato što je iz Hrama ukrao 'Knjigu Zakona' (cp.: 'Dvanaestorica', 76:28). Na početku (66.-67. g. ne.) Prvog jevrejskog ustanka protiv Rima, bojeći se od uništenja i pljačkanja Hrama (cp.: 'Jovan', 11:48), judejsko sveštenstvo je blago i biblioteku Hrama zakopalo i sakrilo u Jerusalimu i uz njega (brdo Sion), po pećinama oko Jerihona (skrovišta 19-34), koje su prethodno naseljavali eseni, u Galileji, pa i u Samariji – brdo Gerizim. (Izgleda da su deo sakrivenog jerusalimskog blaga kasnije pronašli krstaši templari, postavši od monaško-viteškog reda 'bankarski' red, i svojim bogastvom izazvali zavist pape Klementa V i francuskog monarha Filipa Lepog, koji su ih i uništili.) Srednjovekovni jevrejski midraš, traktat 'O (Hramovskim) sudovima' – 'Maseket Kelim', beleži predanje o skrivanju Hramovnog blaga u tajne podzemne prostorije, te ukazuje da su lokacije deponovanog blaga zabeležene na bakarnoj ploči od strane Šimura Levita i njegovih drugova. I u babilonskom 'Talmudu' mogu se susresti aluziono slične naznake: »Tražili su da sklone svo srebro i zlato na svetu zbog jerusalimskog srebra i zlata.« (Bekhoroth, 50 A) U sakrivanju blaga učestvovalo je i uticajno sveštenstvo iz Hakosove porodice ('Ezdra', 2:61, 5:38; 'Makabejci', I, 8:17; 'Bakreni svitak', referenca za skrovište 32). Za sakrivanje blaga i biblioteke korišćeni su kovčezi i hramski sudovi (ćupovi) za desetak (v.: 'Bakreni svitak', col. 11) Na nekim lokacijama su svici i blago zajedno deponovani u skrovište: »...U njemu /- ćupu/ je jedan svitak, pod njim 42 talanta.« (Ibid., col. 6) Oni koji su u davnini dolazili do takvih kombinovanih skrovišta, svakako su se mnogo više interesovali za srebro i zlato, a mnogo manje za pohranjene rukopise; zato su i oni, u ćupovima koji nisu bili razbijeni, mogli preživeti prohujala stoleća.



Od brojnih rukopisa sa Mrtvog mora, gotovo ni jedan ne možemo detektovati i prihvatiti kao doktrinalno i kultno reprezentativno esensko štivo, izlaganje esenskih pogleda, koje je najbolje Filon Aleksandrijski prezentovao i opisao. Kao što je posle Hrista Božijeg u hrišćanstvu došlo do mnogih raskola, tako je i posle esenskog sirijskog Učitelja Pravednosti došlo do mnogih podela. Neke od tih esenskih frakcija bili su nasareji i oseni (koje opisuje Epifanije Kiparski): ono što su ebioniti na primer bili za epohu novozavetnih raslojavanja, to su nasareji i oseni bili u prahrišćanstvu. Nasarejima, tako, pripadaju mnogi sektanski spisi nađeni oko Kumrana. Kumranski spisi su tako kvaziesenski spisi, rukopisi koji samo delimično, a negde i iskrivljeno, reflektuju esenski duh. Gde oni opravdavaju ropstvo i krvne žrtve, uče čak čeono suprotno od stožerne doktrine esenskog kulta.
Zna se da su eseni, poklonici Sunca Pravednici, imali svoj sunčev kalendar (– dok je se judaizam bazirao na lunarnom kalendaru), koji preferiraju i apokrifi ‘Enohova knjiga’ i ‘Jubileji’. U svetom esenskom kultu godina je bila podeljena na 4 razdoblja (hebr.: moadim), koji su odeljeni sa po dve suncostaje i dve ravnodnevice, zvane i ‘dani znaka’. Četiri godišnja velika prekretnička praznika u ‘Knjizi jubileja’ zovu se ‘spomen-dani’ (6:23-24). Kod esena najduži i najkraći dan u godini bili su početni dani godišnjih razdoblja: »[Blagosiljaću ga] u vremena koja ozakoni Bog, na početku vladavine svetla, pri obrtanju njegovom i pri zalazu u zakonito konačište njegovo, na početku smena straže tame, kad otvori riznicu njenu i kad je ogrne odozgo, i pri obrtaju njenom i kad se okupi pred svetlom. Kad se pojave svetila iz prebivališta svetog i kad se okupe u konačište slave. Na početku razdoblja, u dane mladine ujedno, obrtajima njinim sa smenama međusobnim, kada se obnavljaju: veliki dan u Svetinju nad svetinjama i znak otvora večne milosti prvinama razdoblja u sva postojeća vremena, na početku meseca po određenom času njihovom i u sve te dane po redosledu svom, spomen-dane po određenju svom, prinosi usana blagosiljaće ga kao uklesani zakon doveka. Na počecima godine i obrtajima razdoblja njinih, kada se navrši zakon redosleda njinog, dan suda koji predaju jedno drugom doba kosidbe letu, a doba setve dobu zelenila, razdoblja godine sedminama svojim, i u počecima sedmoleća njenih svetkovini slobode, i sve dok jesam, biće to uklesan zakon na mom jeziku za molitvu plod i darove usana mojih.« (‘Pravilnik Zajedništva’, 10:1-8) – Ako pogledamo 'Q-Evanđelje', ‘Evanđelje Savršenog Života’, možemo videti da je Hrist svojim životom ostavio spomen na četiri velike godišnje svečanosti: Božić, Uskrs, Vaznesenje i Preobraženje. Gospod je se rodio u Betlehemu o zimsku krakodnevicu, začeo se i vaskrsao o prolećnu ravnodnevicu, krstio se i vazneo se o letnju dugodnevicu i preobrazio se o jesenju kratkodnevicu. Dajući Dvanaest Zapovesti pri Preobraženju Spasitelj izričito zapoveda da se krst četiri godišnja Praznika svetkuje u Gospodnju čast: »Čistite sebe svakoga dana i počivajte sedmoga dana od svoga truda, držeći svete sabate i svečanosti svoga Boga« . (46:20)
Eseni su poznavali sedmerostrukog Duha Istine i Dobrote. Tako se u Zahvalnicama’ iznosi: »Pojavih se u sedmerostrukom Svetlu, u [Svetlosti koju] pripravi na čast i slavu Tvoju. Jer Ti si za me Svetilo večito, i noge mi upravi ka širini [večnoj]« (7:24-25) – Apostolski Credo iznesenen u 'Protoevanđelju' potvrđuje učenje o sedmerostrukoj svetlosti Beskonačja: »Mi verujemo u sedmerostrukog Duha Božijeg, darovaoca života, Koji proishodi iz Svetog Dvojstva, ...« (96:20)
Da bi se duša pročistila od greha ona mora proći kroz sedmerostruki oganj kušnje i ispaštanja: »I Ti ga /– siromaha/ dovede u vatrenu kušnju, [kao] zlato pod dejstvom plamena i kao srebro žeženo u topionicu livca, da se pročisti sedmerostruko.« (‘Zahvalnice’, 5:16) – U Protoevanđelju govori o sedmerostrukom čišćenju od greha teško opterećenih duša: »Idite od Mene, vi zle duše, u večiti oganj, koji sami sebi pripremiste, dok se ne očistite sedam puta i ne operete o svojih grehova.« (67:11; v.: 'Četvrta Ezdrina knjiga', 7:80-87)
Za onog koji ne istraju u zavetu vernosti ‘Damaštanski savez’ slikovito iznosi da je »čovek koji je istopljen u peći.« (8:3) – U 'Protoevanđelju' za duše koje ni vekovni plamen patničkog ispaštanja ne bude mogao očistiti u njihovoj tvrdokornosti niti ih priveo istini Gospod ukazuje: »A svirepi i nesposobni za ljubav otići će u vekovnu kaznu, i ako se ne pokaju, biće sasvim izjedeni.« (67:15)
Iako su se udaljili od otuđenog kulta preferiranom u Jerusalimskom Hramu (zadržavši samo učešće u beskrvnim prinosima), eseni su računali da će jednom, kad se okonča njihovo progonstvo u pustinji i padne vladavina Belijalova, moći zamašno učestvovati u hramovnim obnovljenim čistim žrtvama, i prinošenju žrtve paljenice od miomirisnog kada: »A kad dođe predodređeni čas i nađu se ovakvi /pravednici/ u Izraelu, biće viđen Savet Zajedništva u istini za večni nasad, Sveti Dom Izraelu i temelj Svetinja nad Svetinjama Aharonu, svedocima istine na sudu i izabranicima po volji [Božijoj] koji će tražiti oproštenje za zemlju i uzvraćati zlima odmazdom. Zid kušnje je on /= Savet svetih/, dragoceni ugao, neka se ne poljuljajuu temelji njegovi i neka se ne pomaknu s mesta svoga. Neka je Prebivalište, Svetinja nad Svetinjama za Aharona, u svesti svih, za savez, sud, i za prinošenje žrtve miomirisnog kada i dom neporočnosti i istine u Izraelu, za očuvanje saveza, po večnim zakonima.« (‘Pravilnik Zajedništva’, 8:4-10) – U ‘Protoevanđelju’ Gospod Mira svagda naglašava značaj čistih žrtvi, prinosa Gospodu od plodova zemlje i od tamjanovog kada: »A vi treba da prinosite hleb Života, i vino Spasenja, nakon čiste žrtve sa tamjanom, kao što je zapisano za Mene« . (87:10) – »I ne zaboravite da sa svojim molitvama, i molitvenim zauzimanjima, i zahvaljivanjima, prinesete tamjan, kao što su zapisane kod poslednjeg od vaših Proroka reči: ‘Od sunčeva izlaska pa do njega zalaska, u Moje Ime, na svim mestima, biće prinošen tamjan uz čistu žrtvu, da Moje Ime bude veliko među neznabošcima’. Jer uistinu vam kažem: tamjan je spomen na /molitveno/ zauzimanje svetih unutar Zastora /= u Svetinji nad Svetinjom/, sa rečima koje se ne mogu iskazati.« (93:9-10)
Kao i hrišćansko, i esensko učenje ukazuje da se krvne žrtve trebaju zameniti molitvenim prinosima, koji su Bogu istinski ugodni ukoliko dolaze iz dubine za istinu gorućeg srca, kako bi prinosnici dospeli u unutarnju Svetinju i gledali Gospodnje Lice: »Kad svi ovi budu u Izraelu, prema svim ovim odredbama, temeljem svetog Duha, istini večitoj, tražili oproštenje od krivice upornog greha, i prestupa grešnog, i bude tako zemlja ugodna [Bogu], više stoga no zbog mesa paljenica i sala žrtava; a prinosi usana Zakonu kao miomiris pravde, a čovek neporočna puta kao darivanje ugodne žrtve.« (‘Pravilnik Zajedništva’, 9:3-5) – Svojim krvnim prinosima sveštenici službenog kulta su neizmerno opoganili Božiji Hram i Sveto Mesto; tako se u ‘Havakukovom Pešeru’ daje tumačenje ukaza ‘... Zbog krvi nad gradom i nasilja nad zemljom’, sledećim naznakama: »Tumačenje toga je: ‘grad’ je Jerusalim u kome je zli zveštenik činio dela gnusobe i skrnavio Božije Svetilište.« (12:7-8) – Učeći u Izraelu Gospod je uvek iznova ukazivao da je Njegovome Presvetome Ocu Nebeskome milo milosrđe a ne krvni prinos, koji je došao da osudi i odbaci (’Protoevanđelje’, 48:9, 28:3-4): »I šta vam drugo zapoveda Večni nego da činite pravednost, volite milosrđe i smerno hodate sa svojim Bogom?! Zar ne stoji zapisano da u početku, za sve što je od mesa. kao hranu odredi plodove drveća, te zrnevlje i bilje? Ali oni od molitvenog Doma načiniše jazbinu lopovsku, i umesto čiste žrtve sa tamjanom, oni okaljaše Moje oltare sa krvlju, ...« (Ibid., 33:6-7) On je razotkrivao laži onih koji su Božiji Hram, koji je trebao biti dom za molitvene prinose svih naroda, pretvorili u gnusobu, klanicu i razbojničko leglo (ibid., 49:6-7).
’Damaštanski savez’ se osvrće na epizodu pri Izlasku kada na tabor stomakougodljivih i rovarećih Izraelaca pada mnoštvo prepelica, kojima se ovi presićuju i padaju u Božiju nemilost: »... I sinovi njihovi u Egiptu hodiše tvrda srca zaverivši se protiv zapovesti Božije i radeći ono što je svakome izgledalo pravo. I krv /= meso/ su jeli. Uništeni su zato njini muškarci u pustinji.« (3:5-7) – Pozivajući sledbenike da jedu Njegovo duhovno Telo, Isus nadodaje: »Ne kao preci vaši, koji žuđahu za mesom, i Bog im dade meso u Svome Gnevu, i oni ga jedoše u svojoj povarenosti, dok ne osetiše smrad u svojim nozdrvama, i dok ne padoše na hiljade u pustinji opravdano pomoreni.« (’Dvanaestorica’, 31:3)
U kumranskim ‘Zahvalnicama’ ushićen spisatelj peva Gospodu Pomagaču: »Postavi me kao moćnu kulu i kao visoki zid i utemelji na stenu građu moju, i večite temelje kao osnovu moju, i sve moje zidove za zidinu izabranu koja se poljuljati neće.« (7:8-9) – Te: »... Radovah [se] istini Tvojoj, Bože moj, jer Ti postavi temelj na stenu, gredu po crti zakonitoj, i visak – merač istinit [da se] ispita kamenje izabrano i izgradi [zidina] silna koju ništa ne poljulja. Niko ko dođe pod nju skrenuti neće, jer tuđin neće proći kroz vrata njena, kroz zaštitna vrata bez ulaza i kroz silne brave nesalomljive.« (Ibid., 6:25:28) U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ Gospod daje i sledeću parabolu o Kraljevstvu Mira: »Kraljevstvo Nebesko je kao grad marljivo podignut na vrhu visoke gore i na steni utemeljen, opasan moćnim zidom i sa kulama i kapijama na severu, i na jugu, i na istoku, i na zapadu. I takav grad neće pasti, niti može sakiven ostati; a kapije njegove otvorene su svima, i svako ko ključ ima, ući će.« (39:6, slično: 27:11)
U kumranskom ‘Tumačenju Knjige proroka Havakuka’ najavljuje se najezda rimske, kitejske vojske čiji plen će biti i svešteničko blago: »A u potonje dane biće predato njihovo bogastvo, s plenom njihovim zajedno, u ruke vojske Kitejaca.« 9:6-7). – U ‘Tumačenju Havakuka’ iznosi se da će Kitejci »pogubiti mnoge mačem, mladiće, ljude i starce, žene i decu, čak se ni na plod utrobe neće sažaliti.« (6:11-12) – Po izveštajima ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ Gospod Svojim učenicima najavljuje pustošno vreme za Jerusalim i njegov Hram (što je se i obistinilo sedamdesete godine prvog stoleća), time i za njegovo razuzdano i gramzivo sveštenstvo: »... Dolazi vreme kada ni jedan kamen neće biti ostavljen na drugome, jer će neprijatelj savladati obadva: i ovaj Grad i ovaj Hram.« (49:2) – Rimska vojska je inače velikim torturama izlagala i pripadnike esenskog bratstva.
U ‘Florilegiumu’ najavljuje se i potvrđuje se proročanstvo da će izdanaku Davidovom Gospod ustanoviti i dati Svoje Kraljevstvo (cp.: ‘Dvanaestorica’, 2:5), te da će On podići opali Davidov Šator (Tabernakl) »da bi spasio Izrael« (1:12) – Za Hristovu Crkvu u Jerusalimu predvođenu Jakovom Pravednikom i svetim služiteljima uzidanim u nju, u ‘Protoevanđelju’ se izveštava: »I tako bi podignut Davidov Tabernakl, sa živim ljudima ispunjenim Dobrotom, baš kao što im je Majstor pokazao.« (96:12, vidi i 93:8) – Bogoslov Hegesip (oko 100.-180. g.) u VI knjizi svojih 'Sećanja' ukazuje za Jakova Pravednika: »Njemu je bilo dopušteno da uđe na Sveto Mesto. Nosio je najobičniju, lanenu odeždu. U Hram je ulazio sam, i videli su ga kako kleči na kolenima i moli za otpuštanje grehova naroda.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', II, 23) – Davidov duhovni Hram bila je upravo Hristova Crkva. Kada se kaže da je Jakov Pravednik ulazio u Svetilište Hrama, to može značiti i da je s Gospodom živo saobraćao, da je Gospod, Duh Života, preko njega moćno vodio svetu Crkvu u Jerusalimu. S druge strane, sasvim je moguće je da je doživotni nazirej Jakov, kao i Jovanov otac Zaharija, službovao kao razredni sveštenik Hrama, te ulazio u Svetinju radi prinošenja svagdašnje kadione žrtve, i čak više, kasnije bio i predstojatelj beskrvnog sveštenstva, nazirejskih razreda, koji je mogao ulaziti i u Svetinju nad Svetinjom (cp: Epifanije: Panarion, haer. 29, 4)
O podizanju duhovnog Hrama govori se i u 'Barnabinoj poslanici': »Ispitajmo, dakle, da li postoji Hram Gospodnji? Postoji, /ali/ tamo gde On sam kaže da ga pravi i podiže. Jer je napisano: 'I biće, kada se svrši sedmica, sagradiće se Hram Bogu na slavan način u Ime Gospodnje' /'Danilo', 9:24; cp.: 'Tobija', 14:5/. Nalazimo, dakle, da postoji Hram. A kako će se to 'sagraditi u Ime Gospodnje'? Evo, naučite: pre nego što smo mi poverovali Bogu naše obitalište srca bilo je slabo i propadljivo, kao neki zaista rukom sagrađeni hram, jer je bio pun idolopoklonstva i bio je dom demonâ, zato što smo činili ono što je protivno Bogu. Pazite sad: 'Sagradiće se u Ime Gospodnje', to jest da se Hram Božiji 'na slavan način' sagradi. Kako? Evo, naučite: dobivši oproštenje grehova i uznadavši se na Ime, postali smo novi, opet ispočetka sazdavani. Zato u obitavalištu našem Bog istinski obitava u nama; kako? /Kroz/ reč vere Njegove, poziv obećanja Njegovog, mudrost odredbi /Njegovih/, zapovesti nauke /Njegove/ – On sâm u nama prorokujući, On u nama obitavajući, nas koji smo porobljeni smrću, sam otvarajući vrata Hrama /cp.: 'Otkrivenje', 3:8/, to jest usta, darujući nam pokajanje, uvodi u hram nepropadljivi.« (16:6-9)
’Pravilnik Zajedništva’ ukazuje da zajedništvo sa Premudrošću Božijom ne mogu imati ljudi bez svetog življenja, već samo Božiji izabranici, koji će po vaskrsenju u Duhu biti poput anđela Nebeskih: »Svevišnja mudrost koja je skrivena od čoveka, znanje i naumi mudrosti – od sinova čovečijih – izvorište pravice Njegove i kladenac moći s vrelom časti – od družine telesnog – dati su onima koje izabra Bog za večnu baštinu i dodeli im udeo u kolu svetih, ...« (11:6-8) – I u svedočanstvima ‘Evanđelja Savršenog Života’ Gospod ukazuje da Istina nije dostupna umišljenim i tobožnjim mudracima, već samo krotkima i pravičnima: »Hvalim Te, o najpravedniji Roditelju, Stvoritelju Neba i zemlje, da su ove stvari iako sakrivene od ‘mudrih’ i ‘razumnih’, ipak otkrivene malenima!« (44:13)
U esenskoj misli sve što postoji sagledava se kao nešto što postoji po Božijoj Volji i Dopuštenju, što stoji pod dlanom Nebeskog Proviđenja: »... Čoveku ne pripada njegov put niti čovek upravlja korake svoje. Jer Bogu pripada sud i iz ruku Njegovih dolazi savršenstvo života, i po znanju Njegovom sve postaje i sve što jeste u naumima Njegovim bi određeno i bez Njega ništa se učiniti neće.« (11-10-11; v.: 11:17-18) – I Isus afirmiše učenje da sve nosi Božija volja i sve što se dešava odvija se po zapovesti (blagovoljenju) ili dopuštenju Svete Volje, a čovek nalazi svoj život u Bogu tek kad revnosno počne ispunjavati Zakon Života: »Ne prodaju li se dva vrapca za jedan as? I ni jedan od njih neće pasti na zemlju bez dopuštenja Presvetog? Doista, sve vlasi na glavi su vam izbrojene.« (‘Dvanaestorica’, 17:11)
Esenski kult preferira zapovesti očišćenja, i samo uistinu svetim ljudima omogućava da se nađu u starešinskom savetu Zajednice, koju je kao i kod hrišćana predvodio jedan nadglednik: »Neka se odvoje od sinova Jame, i uzdrže od nečiste imovine opakih, ...« (Brith Damesek, 6:14-15; v.: 7:3) – Hrist, utelovljena Mudrost, Sin Svete Premudrosti, poziva voljne duše: »Odvoj se od nerazumnih i živi i idi putem spoznaje. Štovanje Boga početak je mudrosti, a spoznaja Svetoga je razumevanje.« (‘Dvanaestorica’, 35:15)
Eseni, sveti podvižnici, koji su sebe videli kao one koji Svetome pripremaju put u pustinji, pokazuju da poznaju zapovesti na kojima počiva sav Zakon: »Neka voli čovek brata svoga kao sebe samoga, i neka krepi ruku siromaha i ubogoga i stranca. I neka čovek teži dobru brata svoga, i neka ne greši čovek prema mesu ploti svoje. Neka se uzdržava od bluda kako je po zakonu. Neka kori čovek brata svoga kako je po zapovesti, i neka ne nosi gnev u sebi iz dana u dan.« (Brith Damesek, 6:20-7:3) – U ‘Protoevanđelju’ Gospod Ljubavi svagda u središte Svojih pouka stavlja Ljubav prema bližnjemu i Bogu, ukazuje na značaj odmerenog ukoravanja bližnjih, praštanja i obuzdavanja ognjene gnevljivosti.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se