Važno je zvati se Ante

Kako si koja dobra blogerica najde dečka prestane pisat. Za primjer primjera Zleva i Djeva.
I ja recimo.
E sad budući da mene niko ne čita osim mene same i eventualno još dvije persone za koje ne želim osvjestit da postoje i kao ril persone u ril svijetu (kad krenem razmišljat o tom kak je blog u biti na internetu i kak to BILOKO može pročitat, krenem se, ne znam trest i slično), dakle to kaj ja ne pišem, ili manje, je šteta ili neznatna ili nepostojeća.
Al to kaj recimo Djeva i Zleva ne pišu mi ide na žifce jer ja kliknem i ono niš..
Mene ljuti. Ergo, grande šteta.

Duda Duda Dudicaaaa, Duda Duda Duda moja curicaaaaa....
To je na stvari. Sve neka odrasla sranja i to.
Čistim, ribam i poliram. Na kraju dana se osjećam/izgledam kao neka oronula majka koja nakon što je došla iz treće smjene sa trake još mora skuvat, počistit, popeglat.
I ondak smrdi po domestosu a ne mriši na ljiljan ili orhideju.
Istini za volju ja ne peglam. Kad mi nekaj treba momentalno si to opeglam tik prije nošenja i onda je friško ispeglano, nema crte od slaganja, a tak mi se gubitak vremena čini najmanji.
Još malo istine-daleko sam ja od gore opisane domaćice. Al ne želim se ni približavat.
Najbitnija "kuća" mi je (i tako oću da ostane) ovo tjelešce. Ono mora bit lijepo i njegovano i uredno, a za sve ostale kuće kolko ostane...sebično?
Možda.
Al meni je oduvijek bilo bitnije kaj se urbi et orbi misli recimo o mom struku nego o mom tepihu u dnevnoj.

Dođoh danas na posao i prva misao mi je bila da me taj prostor deprimira, ured jel. Dugo sam već tu, i nisam baš neka prostorno susceptibilna osoba, al eto došlo je i do toga. Kaj da radim? Kupim kakvu rožu, il sliku neku?
Imam neku potmulu čamu, nije čama kakvu poznam i ne volim, nego jedna "elevator music čama", onako neprimjetna, tiha, a ipak maligna.
Ništa mi se nedaaaa.
Neda mi se raaaadit.
Uplatila sam loto.
Dobitku se ne nadam. Zakaj?
Pa kao smiješno mi je kad si recimo u razredu i ima vas 30 i nemaš dume al misliš: Neće BAŠ mene dignut...
Al kad je vjerojatnost 10 na minus sedmu osmu, onda se razmišlja: Možda BAŠ ja dobijem!!!
Dobro. Al kao netko dobije.
Istina. Neko dobije i rak iiii, ne znam, neku super rijetku bolest.
Da dobijem tu lovu ja ne znam kaj bi s tim. Vjerojatno bi umrla od stresa...
Zakaj sam onda uplatila? Pa došo je jedan zec čokoladni i reko mi je. A ja njega sve slušam..aha..Zeko zna...
Bolje da ja dobijem neg da ga žicam poslje kad on dobije.

Idem si po kavu.

Vrnula sam se. S kavom.

Kolju me neki unutrašnjo-dekorirajući problemi. Kolju me financije. Kolje me estetika i princip s druge strane.
A najviše me kolje šta me to kolje.
Jebeš to.
To su odrasli problemi nekih drugih ljudi.
I doživljavam ih ko muhu onu debelu konjsku kad sjeda na te dok recimo u ladovini čitaš Kiklopa Marinkovićevog.
Pa ju otjeraš, al ona istu sekundu opet sjedne.
I nema majci, dok ju ne ubiješ, niš od mira.

Moram ubit muvu.