Svega po malo
Osećam se zbunjeno, ne znam ni kud bi ni što bi 
Još me više muči osećaj usamljenosti 
Htela sam pisati a ne znam ni odakle da počnem....Prvi put u životu osećam da sam ljuta sama na sebe 
Ne razumem zašto se osećam ovako večeras...ili su neki trenuci uticali na mene i baš me naterali da se ovak osećam 
Setila sam se još neke situacije koja mi se nije dopala u mojoj prvoj zvaničnoj poseti njegovim starima....Kad smo završili sa ručkom, njegova majka donela je čaše sipati vode ....i zamislite svima je donela sipat samo meni nije....kao da nisam sedela za istim stolom 
U šoku sam bila.
Naveče....napravila je toplu čokoladu, a ja ....opet nisam dobila popit a nije me ni pitala da li želim 
Da li sam možda ja luda ili nenormalna pa očekujem gostoprimstvo....ili se to samo u retkim domovima pruža. Kod nas doma, sigurna sam da se nitko nije ovako osećao a nikad ni neće. Uvek su svi bili lepo dočekani i ugošćeni. Mislim da je bilo kulturno da me je barem pitala....Ako se setim još neke situacije pisaću 
Večeras.....dođe mi da poludim, ne znam što bi činila
Videli smo se....nekak mi nedostaje nežnosti i umesto tog, celu noć smo imali razgovore od kojih me je glava zabolela 
Nekoliko puta sam se opet pokajala što sam bilo što govorila....nije me razumeo i samo smo sve dublje ulazili u raspravu....on je otišao doma i ja sam došla doma da naprosto ne znam što misliti...nismo se razumeli celo veče. Umorili su me razgovori....osećam se usamljeno. Uvek sam govorila da u trenutku kad si u vezi i osetiš da si usamljen znači da nema više ljubavi i veze....Ne znam ni kud bi , ni što bi...ne mogu spavati....
Što sutra reći ? Bilo lepo svega nekoliko dana...i evo, opet počinju rasprave....sita sam toga
