Bez naslova
Ujtro sam isla na razgovor za neki posao, pretpostavljate kako je bilo 
To sam i očekivala....treba da imaš " vezu za posao " ako hoćeš raditi.
Sigurna sam da će bit bolje, što se toga tiče ne gubim nadu...
Celi dan sam nekud žurila i jurila. Posetila me prijateljica...ima ljubavne probleme....Ja nisam sposobna da rešim svoje a rešavam tuđe. Dok sam je slušala kako mi se žali na trenutke sam zaboravljala šta se meni događalo.
Završila sam projekt...ako mentor bude pogledao i sve bude ok, mislim zakazati odbranu sledećeg meseca.
U glavi mi je ludilo...ne mogu svoje misli da složim. Ništa mi nije tamo gde bi trebalo bit 
Hoću napred, hoću dalje ali u čemu je problem?
Imam utisak kao da se vrtim u krug. Mislim o njemu...ko neka budala sam, brinem da li uči, da li misli o meni, da li mu nedostaje sve....Čemu sve to? Nismo skupa, svako na svoju stranu, život ide dalje. Zašto onda meni dolaze takve misli ?
Dok mi je Lj pričala njene probleme, ušla sam u njen svet i zaboravila na sve . U jednom trenutku sam uhvatila sebe kako joj govorim da digne glavu, da živi normalno i da ne tuguje, da će sve biti dobro i da će vreme učiniti svoje. Da li to važi i za mene?
Večeras se osećam bolje...mislim, nisam tužna. Dogovorila sam sa nekim prijateljima da naveče izađemo na neku svirku, prijaće nam...
