Sećanja
Znam da trebam krenuti dalje, znam da se ne živi u prošlosti...ali kako pobeći od osećanja?
Danas mi doista bilo teško. Osećanja su me proganjala, vrtela sam film...prošlost...Nedostajao mi je danas više no obično. Mislila sam i ranije o njemu ali sam se uvek vraćala na misao da je bolje ovako i da trebam krenuti dalje jer doista nam je bilo mučno biti zajedno ili je meni postalo mučno sve što je radio meni i nama. Danas nije bilo tako. Sećala sam se svih lepih trenutaka koje smo proveli skupa. Da li će to kad prestati? Pomislila sam da nikad neću voleti nekog ili da ću se uvek plašiti da će me neko povrediti.
Uvek sam bila nasmejana i uvek sam ja bila ta koja je pokretala društvo na dobro raspoloženje i provod. Povukla sam se...ne želim da me više gledaju tužnu i uplakanu jer su to videli samo u poslednjih par meseci. Sad mi govore da sam dobro postupila i da ću ponovo biti srećna i nasmejana. Kad će to biti?
Još uvek ga volim, znam da to neće prestati preko noći ali bi volela da znam kad će prestati. Gde god da krenem, šta god da radim podseća me na njega. Razmišljala sam da odem negde na odmor. Nikad nisam bežala od problema i sad znam da od osećanja ne mogu pobeći jer gde god da odem ona će bit tu.
Verujem da će vreme učiniti svoje, da ću naći sreću i da ću krenuti dalje.
