|
iskreno...ne znam. potonula sam totalno. raspada mi se sve, sve sve sve sve sve sve. zelim biti sretna, a tako ne mogu. sve sto je trebalo biti dobro, ispalo je preloše. ostala sam bez decka, sama sam ga ostavila, sada me to progoni. kolko god sam jaka, ne mogu. cure moje, NE MOGU. ostala mi je tolika rana nakon njega da samu sebe kunem jer sam ga ostavila. makar ne znam bi li mi bilo bolje da sam ostala ili ovako.. ne mogu jesti. kada jedem, kao sad, izbljujem se. drago mi je u jednu ruku jer znam da se necu zdebljat, a u drugu znam koliko tonem u bulimiju i iskreno ne zelim da prede u anoreksiju, iako mi to izgleda kao jedini izlaz i moja napokon i dugo cekana sreca. jel me mozete hvatat o cemu pricam? molim vas, trebam razumijevanje. nemam snage..ponovno se vezat za decka..bilokojeg..razumijem da je nakon prekida uvijek tesko, ali..ja vise NE MOGU, PUCAM PO SAVOVIMA. ne mogu. nemam srca vise vezat se i napokon progovarat o poremecajima u prehrani, i na kraju izgubit tu osobu jer nije islo.
ne mogu psovat sada, predepresivna sam i za to cak. zelim pokusati barem jednom izraziti svoje emocije do kraja, istisnuti to iz sebe jer cu prsnut. od jada, od boli, ma od svega..zasto od svih ljudi koje znam, tj. od ljudi koji znaju moj ED... zasto ne shvacaju kako mi je? zasto me ona, koja mi je best frendica, vrijeda da sam glupa ko kurac jer tezim savrsenom? tezim vlastitom idealu ljepote, a to je mrsavost. zasto to ne moze prihvatit?? boji li se? mislim, nema cega..nisam niti premrsava niti ista..52kg na 166 nije premrsavo...dapace, ima tu posla i kila za skidat..ne razumijem, zasto je ljudima to tako tesko prihvatit. isuse, koliko mi treba razumjevanja..a zapravo ni ne trazim puno..
pojedem, povratim. voce je, okej. precesto mi se dogada da nemam apetita, ili da pocnem jest i JEDNOSTAVNO ne mogu.. ne znam, cudno je. kad sam pokusavala ne jest, bila sam sretna kada sam na dan pojela jako malo. sada ne mogu jesti, i pocela sam se brinut. bedirat. bila jesam sretna kad sam vidla 52,5kg na vagi, naravno. cijeli dan cvatem radi toga. ali, je li vrijedno, da ja jedva pojedem pola jabuke ujutro, zatim rucam sugave mahune u 3 popodne, i navecer pojedem 2 humana, normalna sendvica bez poklopca sa tunom, i ja moram ici povracat? da ja moram to povratit jer cu sutra imat kilu gore? da ja povracam s dva sugava prsta u ustima i placem, placem kolko sam jadna i kolko vise ne mogu ovako zivjet i koliko mi fali on, i prijatelj koji ce me razumjet, netko tko ce shvatit koliko se ja borim sa svime ovime SVAKI MRTVI JEBENI DAN..cure moje..nemate pojma sto bih napravila sada da mogu jedan dan otici u pizzeriju i pojesti pizzu..i da mi se zivo jebe..stari moj. kako mi fale ti dani. 6 godina sam u ovom govnu. zasto? pa ja ne znam..ja NE ZNAM..
toliko sam tuzna...toliko sam jako tuzna...ja...ne znam. ne vidim izlaz, ne vidim kako da si pomognem..psiholozi ne dolaze u obzir..jer nitko nije skolovan da mi moze pomoci za ED..nema tome pomoci. a mora biti. sto da radim? kaj da ja mrtvo radim sad? da cekam da umrem od bulimije, ili od ishranjenosti, ili da se odmah ubijem i cao zdravo?? zelim biti sretna, liiiiiiiiik zasto je to tako tesko? boli me grlo.. od povracanja... ruka mi je razjebana cijela od guranja u usta. svaki put kad povracam, nafrljim glazbu na mobitelu i upalim tus da se nista ne cuje ni ne primjeti. ma ispraksala sam se vec. ne ZELIM TAKAV ZIVOT.
trebam osobu, koja ce bit sa mnom sada. frend, frendica, decko, nebitno. koja ce me razumjet, koja me nece krivit niti vristat na mene kada kazem da imam kilu manje, i da sam SRETNA radi toga. koja mi nece govorit, glupa si ko kurac. koja mi nece govorit, nikad neces smrsavit. koja mi nece sakrivat hranu i govorit da ja sve zderem, itd (kao moji doma). PA KADA SAM JA TO POJELA, LIK? JEDEM KOLICINSKI KO MOJA SEKA, koja ima 5 godina..jedem manje od nje..zasto mi to radite..zasto?! zasto sam vam ja govno?? trebam osobu..koja ce me podrzat, koja ce razumjet. trazim malo razumjevanja. uvijek sam otvorena prema ljudima, i uvijek pomazem kada itko ista treba..taman znala tu osobu puna 2 sata. sve cu joj dat. potrudit cu se kolko mogu..jer mrzim kad su ljudi povrsni. mrzim.. ali zasto meni ljudi nekad ne mogu pruziti prst? ne ruku, nego prst. trebam nekoga..tko ce razumijet kolko se ja borim. ja NE MOGU VISE. ja ne mogu. ne mogu. zivot mi je picka materina. stvarno se trudim..ali ja NE MOGU. ova hrana je totalno uzela sav moj zivot. mrzim se zbog toga. zelim biti sretna..zelim. biti. sretna. :(((( zelim obuci užu..ne usku majicu, samo malo uzu od svih ovih sirokih koje nosim godinama.. i osjecat se lijepo.. zelim biti sretna.. zelim se voljet. toliko ljudi mi je znalo reci da sam lijepa.. gdje oni to vide?? gdje? ja sam sebi komad svinjskog mesa. bez emocija, bez izgleda..
nemam snage..vise se vezat za ljude. nemam snage povracat. nemam snage jesti..nemam snage disati, nemamm snage zivjeti. osjecam se tako maleno, tako nistavno, tako beskorisno. osjecam se ko komadic govna, komadic govna koje zeli biti voljeno barem malo i biti shvaceno. ali, hej, tko ce voljeti govno? tko ce ga shvatiti? N I T K O. beskorisno govno odurno. jebem si mater svaki dan. JA NE ZNAM VISE. NE ZNAM, KAKO, STA. KAKO DALJE. kako zivjeti? ja ne znam zivjeti. best frend mi umire. matura mi je pred nosom. ja NE ZNAM sto da upisem. ne ucim. ne mogu. hrana mi je u glavi 0-24. ne zelim se sjebat, a osjecam se vezano za stijenu usred oceana. kao da nema smisla. ne jedem, opet ne, kava, pa cigareta. pa pojedem malo jer ne mogu vise. i napokon pojedem posten komad hrane, i ispovracam se. ne mogu skoro vise ni plakat. postajem PLAHTA. JA NE ZNAM. NE ZNAM VISE NISTA.
|
