Credits.^^
x Design: Sk8designs
x Bascode: Heartbeatzxc
-->Rea
-->18
-->Rijeka
--> Fejs.
To je ona (:
-->. Molim vas ostavljajte samo jedan komentar.
-->. Nemojte mi pljuvat po blogu. Ako vam se ne svidja jednostavno izadjite.
-->. Prihvacam i primjedbe i pohvale. Ni za sto takvog se ne ljutim. :)
On je onaj čije riječi volim više od ičega.
Ne slušam više šta šapućeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
Zamrzavam sliku na poznatom liku dok se šunjam u san,
da ne primete tamo da sam odsutan.
Od nekih stvari se nikada ne oporaviš.
Jednostavno ih preživiš...
Snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede,
kad s tobom ostare.
Bila je lepa kao san umornog anđela.
Samo retki nađu retke.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego sto jesu,
i tako sam nekako i prošao...
Ja nisam rođen da čekam smak, ne. Moj život nije na prodaju.
A kad pleteš svoj oreol, za to ni nema boljeg mesta, nego mrak.
Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo.
A naročito kucka tu. U tvojoj sobi...
I neka mi to ne uzme nebo za zlo, al ti si jedino čemu se molim.
A onda shvatih na prepad da te volim
ko nekad...vreme samo raspiruje plam.
Ja? Znaš mene. Ja sam se rodio zaljubljen.
Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama.
Snovi su frka živa. Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.
Đorđe Balašević.
(Jesam li to uopće trebala pominjati?)
Vjerujem da ga je katkad i teško shvatiti.
Ja sam, ipak, odrasla na njegovim riječima.
Možda sam baš zato danas to što jesam. On je bio dio moga odgoja.
On je bio dio moga odrastanja. On je bio (i ostao) dio mene.
Dio moga života. Veliki dio. Da.
|
...Znam samo da su verovali da im je veza sudbinska, a i bila je, sto je najgore.
Nije me bilo dugo,znam. Ne radi mi komp,pa evo,trošim burazu lovu,neće se on ljutit.
Inače.
Počela je škola,svi o tome pišu. Ja neću.
Ja sam zaljubljena.
U riječi,da. U razne riječi. Njegove,najviše.
Ovakve naprimjer:
"Bila je noć, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu... A ja sam dolazio sa nekog mesta na kom su svi bili, recimo, rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i čudno se zgledali kad bi neko zapevao jednu od onih pesama koje se, znate, baš i nisu pevale tada...
I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima a tišina je bila... Jedino odjek koraka daleko dole, niz Kisački drum iza onog nadvožnjaka, možda i dalje, i lepet nekih zagubljenih krila oko Almaške crkve, a opet... Ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu moje pile... kako diše..."
Od malih nogu slušam Balaševića.
Tada nisam shvaćala njegove tekstove.
Što sam starija volim ga sve više. Jer sve više shvaćam.
Pa normalno je to.
Ne mogu ga svi razumjeti,i to shvaćam. Ali ja sam jedna od onih...koji ga cijene do neba.
Koji su odrasli na njegovim tekstovima. I ponosim se time.
Nadalje.
On je opet tu. I sretna sam zbog toga.
Jer on je jedan od rijetkih koji me čine sretnom. Zaista,zaista sretnom.
A takvih je u zadnje vrijeme sve manje...i gotovo ih ni nema više.
Nestaju negdje...u bezdan.
Ma nije ni važno.
Eto. Kratko od mene. Tek toliko da znate zašto me nema.
Javim se prvom prilikom:)
x Komentari [ 6 ] x
|
