petak, 23.05.2008.
Kada snovi postanu teret, a stvarnost mit
Ovaj stan... Svaki put kad u njega uđem, u meni budi toliko emocija... Tako podsjeća na tebe - kamo god krenem kao da si pored mene.
Tvoj miris... U svemu je... U ovom stanu, u našoj sobi, na našem krevetu pa čak i u kupaonici (podsjeća me onaj balzam kojim sam ti masirala glatko lice nakon brijanja)...
Lagano prelazim dlanom preko jastuka, kao da milujem tvoju kosu, osjećam te... Zatvorim oči i prisjećam se...
Na kraju dana, ispunjeni i sretni što smo i tog dana stvorili neke nove zajedničke uspomene, odlazimo u sobu. Legnemo na krevet i samo se promatramo... Uživam u tvojoj prisutnosti, uživam u tebi. Ne vjerujem da si tu, da smo jedno pored drugog - da te doista mogu dotaknuti, zagrliti - a ne da o tom samo sanjam i cmoljim dok pričam sa telefonskom slušalicom ili dok dodirujem tipkovnicu... Tu si, pored mene. Kad bi samo znao kako sam tada sretna - vidim ljubav u tvojim očima, a ljubav u mom srcu veća je nego ikad, živa je.
Tvoji prsti isprepleću se s mojom dugom crnom kosom, ljubiš mi usne, miluješ lice... Osjećam kako me tvoj dah mazi po vratu dok rukama prelaziš preko mojih grudi... Drhtim od uzbuđenja... Tako te želim - šapneš mi nježno i poljupcima mi cjelivaš tijelo... Polagano, a opet onako strastveno, divlje... Gorim pod tvojim prstima, uživam u tvojim poljupcima, gubim se u požudi... Predajem se...
Nerijetko se ujutro probudim prije tebe, i onda onaj prekrasan, jedinstven osjećaj... Onaj kojeg volim i kojeg toliko čekam i želim - sada je tu, pored mene. Tako sam sretna, zahvalna što to nije samo san, stvarno si tu! Još malo te promatram i čvrsto zagrlim kao da ne želim kasnije shvatiti da je možda ipak san - zagrlim te da budem sigurna kako ćeš pored mene i ostati. A ti ništa ne slutiš, pajkiš kao anđeo, anđele.
Volim takve nježne trenutke, volim kad si mi tu, srećo!
Hehe, ali kad se ti probudiš onakav sav spreman i najradije bi me odmah zaskočio, a ja tako pospana i samo želim da me pustiš da na miru odspavam još malo, barem pola sata. Ali ne - ljubiš me, štipaš i svašta mi radiš i vrtiš se oko mene kao dijete oko kolača, ne daš mi da se razbudim (a kamo li da se naspavam). I budeš toliko dosadan da mi na kraju jednostavno ne preostaje ništa drugo nego prepustiti se.
I iako bih spavala još satima i iako si dosadan kao komarac - volim i te trenutke. Volim svaki trenutak s tobom. Volim tebe.
Tako sam usamljena u ovom stanu, tako mi nedostaješ... Srce mi drhti kao plašljiva srna, trebam te. Ljubavi, dođi mi, spasi me...
A ovo čekanje da mi dođeš, ubija me to... Preteško je čekati dva mjeseca, ponekad i više, da se vidimo... A tih par dana što ih provedemo zajedno, kako to prokleto brzo prođe... Teško je ljubavi, jako teško...
Mnogi nam govore da smo se već trebali naviknuti na to sve, ipak prošla je skoro godina dana, ali nisam se navikla i ne želim. Ne želim se pomiriti da će vječno biti ovako - jer sve bi onda bilo posve besmisleno. Nada, nada u toliko željenu zajedničku budućnost, je ono što me drži, izgubim li i nju - ništa od nas neće ostati...
Ali ne želim sada o daljini pričati, niti kilometre opet proklinjati - želim tebe. Želim tvoje dodire, a ne fantazije i maštanja. Ne želim snove, želim tebe.
Suza mi u oku, vapaj na usnama - trebam te...
Srce me boli. Srce moje nečujno vrišti - dođi mi, trebam te...
Oh, kako želim te...
- 14:02 -
U tu beskrajnost moja miso tone... (21) - Isprintaj - #
