hvala svima na komentarima...
Dan je sam po sebi nekako tuzan…
Jebeni blagdani i osjecaji usamljenosti….
Nasli smo se….
Dosla sam….bila sam u kurcu..
Nije mi se dalo pricati…
Pitao me….
Bezbroj puta…
«sta ti je»…
i uvijek bi dobio odgovor
«nista»….
Gadila mi se svaka njegova rijec…
Njegov pokret…
Prokleta mrznja ovaj je put bila jaca od ljubavi…
Tisina je vladala…
Dok je on gledao u mene…
Promatrala sam fontanu i razmisljala…
Neznam ni sama o cemu…
Digla sam se….
Jer vise nisam mogla podnijeti hladnocu kamena na kojem sam sjedila..
Pokusavao me oraspoloziti…
A samo je radio gore…
Jos sam ga vise mrzila….
(cudna sam ja osoba)…
tada se i on digao…
snazno me zagrlio…
stajali smo u tom polozaju nekoliko minuta…
godio mi je njegov miris….
Toplina….
Pitao me:»tko te naljutio»
I ja sam mu na to odgovorila…
«naljutio me covjek kojeg jedino iskreno volim i zelim u fucking zivotu»
tada me jos snaznije stisnuo uz sebe..
nisam se mogla suzdrzati…
pocela sam plakati….
Nisam htjela, nikad nisam htjela da me vidi da placem radi njega..
al dogodilo se….
Sve sam mu rekla…
I ono sto sam smjela…
I ono sto nije bilo bash pozeljno da kazem..ali oke…
Samo je sutio…
Rekla sam mu da nemogu vise,da idem doma…
I placuci sam otisla…
Svako svojim putem…
Nisam znala..sta to znaci…KRAJ?!?!
Doma sam legla u krevet i razmisljala..
Nazvala sam ga i ispricala mu se…(jer sam mu stvarno svasta rekla)..
on je rekao da nema veze…
jos smo malo pricali i prekinuli razgovor…
kasnije me on nazvao i rekao da ja nisam nista kriva…
da je on za sve kriv…..
i sve smo rijesili…
sada sam sretna…..
usrecilo me ovo sto se dogodilo…
jer sam skuzila da mu nije svejedno …
svi su mi milion puta rekli da se BAS VIDI da me voli…
al ja ne vidim..
ili mozda ne zelim vidjeti…
