ponedjeljak, 07.01.2008.

priča o kosi ili kako podnijeti kritiku

Mislim da je došlo vrijeme da napišem priču o onome čega imam najviše i što je u zadnje vrijeme postalo moj zaštitni znak. Naime, radi se o kosi. Nnnnnnndakle, imam dugu, gustu, kovrčavu kosu, što se vidi na slici priloženoj sa strane. I nije lako živjeti s time…
Jedno jutro sam se probudila i dok sam vezala kosu, kako nerijetko započinje priča - zazvonio mi je mobitel… bio je to Australopitekus.
Čim sam vidjela tko zove dala sam si za pravo da se javim sa „štae?“.
- Kosata?
- Da, ja sam – odgovorila sam uz smješak.
- Čuj, idemo se frizirat, zarasto sam.
- No shit, e…
Kao, nije očito… inače, konkurira mi što se tiće toga, ali mislila sam da se on nikad neće ošišati… jer on ne zna gdi je granica kad se o rastu kose priča. Postoji par teorija o njegovoj kosi… da će ostati bez nje ako se, nedaj bože, ozbiljnije razboli… da će se ošišati kad mu žena (ako ju uspije ikad imati) zaprijeti razvodom, ili ako mu ju eventualno pojede jedna od koza koje čuva ponekad (rekreativno).
- Čuj, ja nebi, ja samo odem da mi ju opere ako baš želiš da idem s tobom. – rekla sam mu potiho nadajući da će me ipak poštedjeti.
- E pa, želim. – Nije se dao zbuniti.
- E pa, dobro. – Dodala sam rugajući se njegovom tonu.
Nije mi bilo svejedno jer me odbio poštedjeti, ali obzirom da nema baš puno prijatelja brzo je ljutnja ishlapila i uzela sam jaketu, popila kavu na je'n, dva, tri i put pod noge. Sreli smo se na pol puta do salona, tj. Ja sam se dotepla do njega jer sam ja daleko od njega koliko je on daleko od salona. Dalje smo krenuli zajedno…
- I kolega, što te navelo da to učiniš? – znatiželja je ubijala tišinu.
- Pa, znaš štae, jutros sam se probudio i imao sam vlas u ustima… nisam mogao vjerovati jer, i sama znaš, ja nemam dlake na jeziku, ali kad sam konačno shvatio da je to moja kosa odlučio sam da je vrijeme za promjene.
- Aha, ej, a misliš da će ti biti lakše kad se ošišaš?
- Pa da, mislimmmmm... neću se skroz šišati… možda tak na tu dužinu kak je tvoja.
To mi se učinilo kao dobra ideja jer sam si razmišljala da se ošiša i obrije, nebi mogao iz države jer nebi ličio na fraera sa slike u njegovoj putovnici.
Putem smo se mimoišli s još jednim takvim.
- Gle, Australopitekus. – rekao je Australoptekus na što smo se oboje odvalili.
- Đizs, izgleda ko neandertalac. – dodao je cerekajuči se.
Nisam htjela ništa reči jer sam imala jednog takvog pored sebe, mogla sam se samo cerekati s njim. Brzo smo stigli do salona. Australopitekus je rekao frizerki da je došao na pranje kose i šišanje vrhova. Bilo mi je lakše kad sam čula da zbilja neće biti velike promjene jer je meni iz nepoznatih (zaista, nepostojećih) razloga draga njegova kosa.
Drugog jutra putujući k Australopitekusu na kavu (dugovao mi je to jer mi je uskratio onu dan ranije) stala sam pokraj iste one prodavaonice u kojoj sam neuspješno pokušala kupiti boju za tkanine… ali, eto, šampona po koji sam došla je, na sreću, bilo. Taj šampon je bio namjenjen Australopitekusu kao poklon u čast promjene. Reko, ajde nek se nađe... tko zna, možda ju počne i prat kad bude imao šampon.
Na kasi prije mene je stajao čovjek s kojim smo se mimoišli dan prije. Bilo je teško ne uočiti ga. Kad je osjetio da netko stoji iza njega okrenuo se, a i nije baš mrvica od čovjeka pa mi nije bilo svejedno kad me mrko pogledao. I što je imao vidjeti... sitnicu koja ga gleda sa dva preplašena oka i čvrsto drži svoj šampon u rukama. Dok sam smišljala spiku o vremenu, npr. "tmurno je danas, ha?" ili "izgleda da se sprema kiša, vama se ne čini?" bojažljivo sam mu se nasmješila… njegova reakcija je bila poprilično neobična.
- Đizs, izgledaš ko neandertalac! – rekao mi je i odvalio se.
Nije me naljutilo to što je rekao jer mi je sinulo da nas je čuo dan prije kako se zafrkavamo na njegov račun. Malo smo se preračunali što se tiće protoka zvuka kroz njegovu čupu.

Zaključak: Ponekad je teško prihvatiti kritiku, ali isključivo kad ti ju uputi netko tko ne griješi tamo gdje ti griješiš. Auatralopitekusova zafrkancija je bila bezazlena i vjerojatno si je zato i dozvolio da kaže toliko glasno ono što misli jer je znao da su njih dvojica tu negdje po tom pitanju. Ali svejedno me naveo na razmišljanje. Jel bi se Australopitekus ipak možda ošišao da je kritika išla u kontra smijeru? Nebitno, u svakom slučaju, ja ću morati pripaziti da ne dobijem od nekoga šešir kakav Slash ima. Još ako ga dobijem od nekoga kratke kose, saloni će vrištati moje ime.


pozdrav svima.

22:40 | comments (38) | print | permalink | back to top

<< Arhiva >>

made with macromedia dreamweaver by: agata ©2006-2008 all rights reserved.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se