Bila sam na hodočašću. Istina bilo je naporno ali drago mi je što sam otišla iz tog razloga jer sam ispunila zavjet koji sam dala uoči popravnog ispita prošle godine. Pješačila sam sa jako dobrom prijateljicom, nazovimo ju Tina, s kojom pijem kavu svaki dan ali putem sam shvatila koliko ju malo poznajem. Činilo mi se da to nije nikako u redu da, ono, svaki dan smo na kavi zajedno, a ja sam u dva sata shvatila kakva je uistinu i postajala mi je sve draža. Krajem hodočašća se nisam više ni odvajala od nje… kad smo stigle otišle smo na misu… ja se ispovjedila i tako to. Prilikom toga sam skoro ušla u ispovjedaonici tamo gdje je svećenik sjedio, ali mi je simpatični starac, sa smiješkom rekao:„Prođi s druge strane dijete, ovdje ja sjedim.“ Pukla sam od smijeha… a ni on se nije suzdržavao. Nakon njegovog blagoslova i skromne pokore stigla sam se i pričestiti. Ubrzo je misa bila gotova. Došlo je vrijeme i za ručak… Tini se nije išlo, ali ja sam inzistirala jer nisam ništa jela ujutro… a nahodala sam se. Popustila mi je i pošla sa mnom. Najela sam se, svojski. A Tina je jela ko ptičica.. ono što je ona pojela (ražnjić i krumpir) ja u oko stavim. Nešto joj se žurilo u kafić… a ja nisam ni slutila da nas tamo čeka posebno društvo. To su bile njene dvije prijateljice koje su išle s nama u prvi razred, ali su se prebacile, pa smo drugi nastavile odvojeno. Bilo mi je drago kad sam ih vidjela. Bila su još neka tri dečka s nama, ali nisam baš (zbog sramežljivosti) razgovarala s njima. Kasnije je došao još jedan… zanimljiviji… ali opet zbog sramežljivosti (iako sam ju dobro skrivala) nisam baš previše pričala. Cure su me pitale što mi je, al ja sam sa smiješkom odgovarala da nisam u formi. Malo o malo, postajalo je sve opuštenije. Počeli smo razgovarati… i onak, nešto je prozujalo… stvarno se činio ok. Nije pričao o glupostima i prihvaćao je svaku moju temu iako ga možda to o čem sam pričala nije zanimalo. Ono, to mi je bila jedna od boljih kava uopće. Sat-dva prije nek kaj smo trebale krenuti, cure su htjele promijeniti kafić, ali meni se nije dalo pa sam ostala s njim i još jednim njegovim prijateljem. Bilo je tako opušteno… da nisam htjela otići, ali eto, morala sam. Pozdravila sam ih obadva i otišla. Dva-tri dana kasnije smo se čuli i priznali si što je i kako je. Dogovorili smo se da se vidimo. Rekao je da će doći, ali eto, srećom na vrijeme mi je javio da ne može i da mu je žao. Bilo je i meni. Nakon svega toga sam mu rekla da je bolje da sve to prestane i da se ne bi trebali čut neko vrijeme. Nisam imala volje da se borim za nešto nepoznato. Dugo nije odgovarao i mislila sam da je ljut. Tina mi je rekla da mi ni ona ne bi odgovorila na takvu poruku. Ali on ipak je. Rekao je da se slaže, ali ipak bi htio da se čujemo. Ta poruka mi je značila, ne samo zbog situacije nego i općenito. Ja sam taj tip cure kojoj sve mora biti onako kako si ona isplanira i ubija me neizvjesnost. Volim biti spremna za ono što dolazi i ne podnosim kad mi sve ne polazi za rukom. Ulijeva mi sigurnost taj osjećaj da „držim sve konce u rukama“ – a to mi ponekad ne ide u korist… samo pogoršava situaciju.