odbegli bez poternice ili kraj dvorišta fikcije kao takvog

poslednja priča o tome kako su medo i konjic odbegli iz dvorišta fikcije da tamo i ostanu

sanjao sam san. u tom snu putuje voz. noć je i nebo je nadohvat ruke. sneke svetla plove posvuda. voz klizi po šinama dok medo i konjic naizmenično izranjaju i ponovo uranjaju u tamu. snopovi hotimice zaslepljuju pogled. konjic gotovo nečujno.

- dugo već putujemo.

medo je ranije tog dana naprečac spakovao sve stvari, organizovao karte i konjic se, ništa ne sluteći, najednom našao u vozu na putu ka dvorištu fikcije. voz je posve čudan. nisu se čuli dobro poznati zvuci udara točkova po šinama, pejzaž nije promicao pogledom a obrisi kontura vagona nejasno su se gubili po prostoru.
duga pauza u kojoj medo i konjic sede u tišini igraju i pevaju.

- čuo sam da je tamo sada rat.

u daljini se čuju šapati i nejasno mrmljanje. medo sedi sa ogromnom zelenom karnevalskom maskom na licu. primiče mu se nežna ženska ruka i prekriva ćebetom. medo širom otvorenih očiju, koje jedine vire ispod maske, više za sebe.  

- nije, tamo su moji drugari prelez, komid, zečevi, starac, maja, timotije, luna, alje2. oni nas čekaju. sve je dobro.

sve je dobro, ponavlja u sebi konjic i pokušava da zamisli kako izgleda voz kojim putuju. mrak je i snopovi svetlosti plove nebom nadohvat ruke. prošlo je toliko godina. vreme ugruvano u ćošku drhti od straha. niko ne primećuje.
kratka pauza u kojoj medo i konjic igraju šaha, preturaju po stvarima i gaze oprezno.

- hoće li luna biti slobodna večeras?
- luna je otišla u drugu priču ne znam da li će uspeti da stigne.
- a ko je alje2?
- to je neko bez glave.


bez glave zamišlja konjic i pogledom prati obrise kontura nevešto nacrtane. medo skida masku krupnim očima gleda u konjica. konjic se uozbilji i poče da peva. medo hvata ritama. medo i konjic vrište od smeha dok se voz neprimetno survava pravo u mrak.
još jedna duga pauza u kojoj medo i konjic ručaju spavaju i gledaju kroz prozor.

- jao kako me boli glava.
- mislim da imam nešto za tebe.


medo iz ranca vadi flašu medice. konjic veselo skače po vagonu. tama treperi od zadovoljstva. svi su srećni. prostor se nehajno pomera i ugiba. medo zatvara oči i govori napamet. ploča šapuće gramofonu.

- svaki put kada smo zajedno ja sam pijan i ti takođe. ma dođavola šta bismo drugo i trebali da radimo.
- svaki put kada smo zajedno i ja sam pijan a i ti takođe. ma dođavola šta bismo drugo i trebali da radimo.


medo se podiže na stopala, savi po papir i poče. konjic se osvrnu punim pogledom bez treptanja.

to je tako i ništa sem toga
nema tu ničega drugog do reči
reči koje leže poređane po logici mimike
šutnja glasa i skladni tonovi


konjic se okrenu na stranu bližu prozoru i pomisli skadni tonovi, skladne misli i reči koje leže poređane po logici mimike.
poslednja duga  pauza u kojoj medo i konjic glume u filmu, propadnu na konkursu i slušaju jazz.

voz se primiče kraju puta a medo i konjic sređeni sa rančevima na leđima idu ka izlazu.

- hoće li sad biti sve drugačije?
- već jeste dragi moj, već jeste.




epitaf.
prošli su dani sunca i meseca i tame i mraka i svetla i zore i svega što se poznaje što je opipano rukama dodirima ovo dvorište obuzeto dobrim i lošim ispravnim i neispravnim znanim i neznanim ljubavima leži ovde, da ovde i ostane.


Prepisan recept za priču

Svaka prava priča treba da ima dobre sastojke. Puno zaboravljenih, napuštenih stvari i likove, likove koji zaboravljaju. Recimo stara torba do pola napunjena nepotrebnim stvarima i lampa koja stoji na stočiću prekrivena prašinom. Napušteno ogledalo. To su dobri sastojci. Zatim prostor. Dobro je opisati neku sobu ili još bolje pregrađenu prostoriju neke stare kuće u kojoj niko nikada nije bio. Besmislice su kao obaveza, sofisticiran začin. Komadići novina prosuti po podu, naizgled a zapravo nasumice.

Zgodno je napomenuti da je u tom prostoru vreme stalo. Imati dva vremena koja nenametljivo postoje jedan kraj drugoga. Prećutni suživot. Potrebno je imati i devojku u priči, pegavog nosa i zamagljenog pogleda, naslonjena licem na prozorsko okno. Ne, ona ne plače, ali kiša što udara o staklo lije njene suze. Repetativni zvuci niskih frekvencija u umerenim količinama. Muškarce izbegavati, pogotovu mlađe, oni su oduvek jednodimenzionalni likovi opterećeni snovima. Ma koliko se trudili da im dodelite ontološke patnje oni se uvek negde zagube. Možete ih upotrebiti jedino kao odsustvo, nagoveštaj praznine. Recimo rečenicu, pojaviše se kao anđeli, uvek je dobro upotrebiti. Anđeli daju priči ukus bezvremenosti, što je zgodno kao protivteža nagomilanom zaboravu.

U priči je važna prva rečenica, jer ako nije napisana tako da se prosto guta, da čitalac poželi da je istrgne iz knjige i tako pojede priču, onda bolje da niste ni uzimali pero, olovku, pisaću mašinu, tastaturu u ruke. Za priču je bitno da kada počinjete da je pišete ne znate tačno o čemu ćete pisati. Jer ako imate plan kako će se priča razvijati, ne daj bože kako će se sve završiti, onda jednostavno bolje je da sve zaboravite, sačekate veče, ako već nije i skočite kroz prozor. A izjutra kada se probudite i pogledate u ogledalo, kažete: Ti bestidniče, opet si to uradio!

Svaka prava priča ima problem. Taj problem se ne mora jasno saopšitit već je bolje nagovestiti ga na neki način. Recimo stari profesor računa površinu kuće koju je upravo kupio i naslućuje da se brojevi ne slažu. Naravno da će svi pomisilti da u priči postoji neka prostorija, pregrađena verovatno, u koju niko nikada nije kročio. O tome će verovatno razmišljati i njegova kćer pegavog nosa zagledana kroz prozor. U toj prostoriji krije se jedna torba dopola napunjena napuštenim stvarima, stara lampa i zaboravljeno ogledalo. Anđele da ne spominjemo. Nije potrebno naglasiti da je devojku upravo napustio njen mladić i da ona roni uzdahe jedan za drugim. To je sve očigledno.

Ali vi znate za bolje. Svaka priča ima problem, ali njen problem nisu brojevi. Njen problem su reči. Reči koje važe za stvari. Stvari koje stoje za činjenice. Činjenice koje impliciraju slučajeve. Zatim vreme koje se raslojava. Sve je to na vama da rešite.

Pa, nek vam je sa srećom.


lutke od papira

skriven u pećini
trošeći vreme
očekujem poziv
na nerazumevanje

pozovi

jer

vreme je potok
potok je reka
reka je more
more je kiša

(kišne kapi
u staklenim čašama
gutalj po gutalj
nestaju)

pozovi

jer

reči su dela
dela su sećanja
zaborav je slika
slika u vremenu

(žeđ je nestrpljiva
vreme ne može
utešiti
odsutnost)

pozovi

jer

sudbina sveta je u mojim rukama
a ja ne znam šta mi je činiti

(trčeći za vozom
izgubio sam kartu grada)


morskom konjicu da potraje

oštro zvuči
prasak pred očima
i sve što je bilo
prošlo je
sve što će biti
ne postoji

nisam
želim

oštrica uskiptele energije
vodi iz haosa
iz mesišta
formira oblike
u talasima stalnim
koji traju
i donose prisutnost
izlazim
znam da je novo
znam taj osećaj
koliko je tragično
ne postojati

ovih dana brojim strah
nije teško biti sve što imaš
sve što treba
nedostaje ti
ono što je na dohvat ruke
zaglibljene u džepovima
šake u rukavu
skrivene

zvona padaju
miluju dodirom
pevaju glasom
ne čekaj ptice da zapevaju
neće doći
dođi ti

često nisam
nosi me plima
žudim da udahnem
vrat u reci
struja nosi
zapetljani prsti
u neodlučnosti

sednem pa padnem
razmislim a ne znam
tu sam a nisam
nisam a hoću
gde je oslonac
ne razumem pomeraje
gde je glas iz dubina
ništa ne vidim
sve se događa

isključivo
otići
čuti
nadati se
ne prihvatiti
poželeti
nešto
poželeti bilo šta
poželeti dovoljno dugo
da zaboraviš

gluposti čuvaj se
dolazim
na pokolj

sve će morati da se
pobedi
jer tragovi su zavejani
svi su izgubljeni
jedino
zaborav je uspeh

umoran sam od suicida

drugačije bi bilo sve
da je bolje
kako je nekad bilo
sećam se
nije tako
ne sećam se
nikad nije bilo tako
zaborav je svetlost
i smeh
tih

zasaditi šume u gradovima
zameniti ulične reflektore
zvezdama
umesto bilborda postaviti
peščane oluje
ljudi da kupuju nadu
u prodavnicama obuće
u modi da su semafori
zeleno crveno
možeš ne možeš
i svi da se smeju
da se smeju tiho

i da misli ne postoje

iskopaću tunel
to je najnoviji
sveobuhvatni plan
da se pobedi život
spojiti tačke
pravom linijom
kroz mrak
kroz memež
kao da je nekada davno
opet ovde

pozvaću bogove na sedeljku
igraćemo par nepar
idi mi dođi mi
posle ću ih napiti
najskupljim alkoholom
i pucati svakome u čelo
jednim hicem
ljubomore

pošast
na vestima

razmatram skrivanje
ogledala prepoznatljivosti
blešti odsjaj
tame u telu

otići na počinak
mirnim snom
sanjati
sutrašnjicu

hiljadu početaka
bez koncetracije

video sam svetlo
trenutak privida
toliko davno bilo je
pratim senke
nadam se pronalasku
suprotnim smerom
postaju sve duže
gube se po mraku

trgnem se svaki put
kad ugledam san
okupan javom

paradi je kraj
morski konjic
na umoru
otvara sklopljene oči
i sve što vidi sutra je


životne mudrosti i ostalo

pojeli ste snove pa vam je bilo muka? čuvate sunce na tavanu? opada vam kosa? imate problema sa vremenom i lošim varenjem? dani vam se gomilaju u prošlosti?

ne brinite!
brinite!
kupite!
prodajte!
pogledajte!
žmurite!
zaboravite!
setite se!
nije važno!
važno je!

ja sam bio mali pa više nisam. prodao sam reci na metar pa sve manje imam šta da kažem. imao sam dugu u grudima, zebru na leđima, oči u bunaru. nije mi bilo lako. sada znam, ne veruj nikome ponajmanje sebi. sreća je ne želeti ništa a imati sve. isto tako sreća je i nemati ništa a želeti sve. međuprostor je u mraku a i vakum vreba na svakom koraku. treba se čuvati reči, misli i rečenica. naročito onih smislenih koje nešto znače. to je najgora sorta. uživajte u detaljima, fragmentima i tragovima. ivice su oštre i klizave. čuvajte svoj vrat, to je sve što vam je preostalo, a i nije toliko malo koliko vam se može pričiniti na prvi pogled. ako je sunce zašlo za bregom, ne očajavajte. doćiće sutra ponovo. treba znati a ne biti siguran. ko ne zna a siguran je njemu su dali sivi kamen da ga čuva kao da je dijamant. pravno gledano to je legitimno ali etički to je prevara. e sad sve su to sitnice i fine nijanse. ali u tome je razlika. ne gledajte mnogo iza sebe. nisu nam bez razolga ruke usidrene spreda a ne na leđima. mislite o tome. pa zaboravite. takođe prsti treba da su gipki. radite vežbe, vežbajte. buka je svuda oko nas ali nije u glavi. ako jeste, izbacite je. slušajte tišinu. nastanite je u među obrvama. ovaj svet je kupus vremena prožet zujanjem snova i komadima mraka i svetlosti koji se smenjuju. prihvatite to, biće vam lakše.

eto. toliko od mene.


opustela je mašta želje

jedeš plastično voće
hrane te mašinskim uljem
gaze te
zavode te
plaše te
zaborave te
podmeću ti tuđe ruke
prodaju ništa za ništa
padaš u nemilost praznine
šta god da dotakneš
ruka propadne
šta god da kažeš
njihove reči izlaze
spušten u zemlju magle
u ustima ukus laži
naslikali su ti osmeh na licu
i neće da se skine


Vežbanje

Bilo je to ovako.

Bol. Bol u vratu, bol u plućima, bol u glavi. Umor i bol, umor i bol tela. Šta činiti? Pozvati doktora!

Alo doktore, ovde ja. Šta ima, kako je, šta se radi?

Doktore moja glava, to nije tako jednostavno. Zaista. Isprva sve je bilo kako treba. Naizgled. Idila, raj na zemlji i ostala poezija. Mali problemi koje su se dali zaboraviti. A onda, onda je došla budućnost i to ona najgora. Najmračnija budućnost prepuna straha, bola i praznine. A puna odsustva. Odsustva prisutnosti, doživljaja, osećanja, stvarnosti, života. Doktore, da li lečite budućnost?

tup..ti..ti..ti..ti...

E jbga.

Dakle stvari u svoje ruke i alternativna medicina. Čitao sam jednu knjigu zove se Kako živeti i zašto? U podnaslovu Naučite da živite za 21 dan. Dvadeset jedan dan mi se činilo puno, ali sam se ipak upustio u čitanje te premudre knjige. Prva lekcija je Uvod u Odricanje. Svodi se na to da popijete čašu vode, potom stavite kap limunovog soka na vrh jezika i pred ogledalom uporno ponavljate: Ja sam govno, ja sam go kurac, ja sam niko i ništa. Nacisti su počinili zločin protiv čovečnosti pogubivši šest miliona Jevreja a ne i mene. Ja postojim a ne bi trebalo. Ja sam greška prirode, slab genetski materijal. Sledeći put kad nađem pištolj na ulici, pucaću sebi u glavu.

Ova vežba traje tri dana i daje izvrsne rezultate.

Druga lekcija se zove Viši Kurs Odricanja. Ide ovako. Popijete čašu vode, potom stavite dve kapi limunovog soka na vrh jezika i pred ogledalom uporno ponavljate: Sve je sranje i boli me kurac. Ako sutra osvane Smak Sveta i Virusi, Vulkani, Poplave i Amerika zavladaju planetom, boli me kurac. Ako ludi psihosomatsko poremećeni masovni ubica pokuca na moja vrata i motornom testerom mi odseče nogu, boli me kurac. Ako svetska berza potone u kaljugu živog blata, boli me kurac. Ako je sve ono u šta verujem samo opsena moje svesti, boli me kurac. Ako na kraju poginem a svet nastavi i dalje da se ubija po televiziji, boli me kurac.

Ova vežba traje sedam dana i daje izvaredne rezultate.

Treća lekcija se zove Poslednji Kurs Odricanja i ide ovako. Popijete čašu vode, potom stavite tri kapi limunovog soka na vrh jezika i pred ogledalom uporno ponavljate: Ja ne znam ništa. Niko ne zna ništa. Svi kenjaju da znaju nešto a nemaju pojma. Televizija nema pojma, Internet nema pojma, moj komšija Dule nema pojma. Ja ne postojim i boli me kurac što nemam pojma.

Ova vežba traje jedanaest dana i daje konačne rezultate dostizanja Nirvane i Mira u svetu.


Prijatno vam vežbanje. Javite ako je bilo kakvih rezutata.


koraci

na vrhu brda u močvari u šumi na planini. alje stoji i gleda durbinom u daljinu. pomisli u sebi, mutno je. gde god pogledam mutno je kaže. šest šaptača ne prestaju, moraš ovo moraš ono. razumem lepotu ovoga sveta. vidim je svuda oko sebe. vetar koji se igra pahuljama snega. ovde sam jer jesam. jedno ipak ne shvatam, zašto postoji ispraznost. zašto ljudi teže samodestrukciji. poseže za džepom. u njemu lista. treba ovo treba ono. jednostavnost i svoprožimajuće jedinstvo su jedno. zašto se nevino uvek na kraju pretvori u istrošenost. moram se osmisliti. shvatiti. stati. barem jednom, ali samo jednom, biti. ponovo pogleda kroz durbin. mutno je ali se razaznaju oblici. mutno je ali nešto ipak vidim kaže. da li mi se ovaj svet prikazuje onakvim kakav jeste ili onakvim kakvim želim da ga vidim. šest šaptača ne prestaju, ti želiš ovo ti želiš ono. alje sklapa durbin i pravi korake. na vrhu brda u močvari u šumi na planini.


pogledaj me

ona dolazi sa neba
praznog pogleda
i ne voli vas
niti će vas ikada voleti
otvara vaša vrata i prozore
jer može
daruje kad poželi
ali češće uzima
vi ste samo igračka u njenim rukama
toliko mala
ne vredi ni spominjati
ne zna za vas
ali vas poseduje
nemojte se opirati
boleće
ona dolazi sa neba
ali to nisu zlatne kočije


šta raditi..

ploviti plutajuće misli. voleti, zapaliti cigaretu ostaviti pušenje, popiti kafu zaspati. biti logičan od jedan do osam. sati. izjavljivati ljubav. devojci, muškarcu, majci, cveću, zvuku, tišini, strahu. zatvoriti oči. misliti o strasti, mirisu, poljupcu, dahu, osmehu. gledati. noć, zvezde, nebo, šum, tišnu, senke. biti. čestica magle skrivena u snegu, travi, vodopadu, zemlji. ne biti. pokušati. poverovati. poverovati barem na tren. barem na tren. u ono što pišeš..a prećutkuješ.


vandredno saopštenje

alje ficton yard ekskluzivno saznaje

prema upravo saopštenim podacima, tim američkih arheologa, palenteologa, botaničara, istoričara moderne umetnosti i antropologa u saradnji sa vodećim stručnjacima u ostalim zemljama i oblastima, utvrdio je da je u ranoj istoriji planete već postojao čovek. pre nekoliko milijardi godina u sam osvit vremena, posle duge i naporne evolucije, nastala je u porođajnim mukama slepe stohastike prva ameba. posle nje dinosaurus, pa slon, jegulja, roda i na kraju sam čovek. homo sapiens. uspravno samosvesno biće sa tužnom pričom i još tužnijim krajem.

naime svega par desetina hiljada godina po svom nastanku nestao je sa lica planete uništivši sebe i sav živi svet na planeti. vodeći naučnici upravo rade na otkriću uzroka propasti nadajući se da će u njemu naći odgovore na pitanja koja muče savremeno čovečanstvo i rešenja za izazove pred kojima se nalazi. ali ipak u tom paradoksalnom prasku samouništenja nestali su i dokazi o njegovom uzroku.

nalazi su zbunjujući. pokazuju da se tadašnji čovek nimalo nije razlikovao od današnjeg, ali to nije sve. radi se o tome da razlika gotovo uopšte i nema. istorija se odvijala onako kako se i sada odvija. rezultati izbora, utakmica, vremenske prognoze i sl. potpuno se poklapaju sa ovim današnjim.

naučnici su pred dilemom. tragovi vode do događaja koji su indentični ovome trenutku. naime i tadašnji čovek je saznao da je i pre njega postojalo čovečanstvo za koje nije znao. dalji nalazi nestaju..

reagovanja:

katolička crkva saopštila je da osuđuje poslednja otkrića nauke, i da iako ona indirektno dokazuju postojanje boga, bog sigurno nikada ne bi dopustio da se tako nešto dogodi i pozvala svoje vernike da se mole za spas svoje duše i opstanak katoličke crkve.

američki senat odobrio je predsedniku proširenje vojnog budžeta na fantastičnih sto biliona milijardi miliona hiljada stotina dolara. demokrate su se kolektivno učlanile u republikansku stranku.

ruski predsednik sa porodicom, poslat je tajnom raketom u svemir. posle prvog direktnog javljanja iz svemira, poručio je svim rusima da se oseća dobro i da mu već nedostaju.

kineske vlasti ukinule su ograničenje roditeljima da imaju samo jedno dete. kinu je zahvatio talas masovnog vođenja ljubavi dok je tržište anti-bebi pilula i kondoma doživelo krah za nekoliko sati.

pakistan je napao indiju ispalivši nekoliko hiljada raketa dalekog dometa sa nuklearnim punjenjem i tako potpuno zbrisao indiju sa lica zemlje.

quebec se odcepio od kanade i zatražio članstvo u EU.


svet kakav poznajemo više ne postoji jer nikada nije ni postojao.


bile su ovo vesti fiction yarda.
želimo vam prijatno popodne. laku noć.


fiction yard u kandžama kapitala!

(1.deo)

u neizvesnim vremenima kakvim živimo, u trenucima kada tranzicija guta žive ljude a potom ih ispljune samo kao koščice, kada se jedan vrednostni sistem koji glasno viče! novac!, moć!, uspeh!, popularnost!, širi kao vatra u suvoj, ogoljenoj, prašnjavoj šumi, i potire sve ostale,. kada je biti poznat i bogat potreba, bez čijeg zadovoljenja se do kraja života osećamo kao bogalji, u trenutku kada se svet ne menja iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, iz časa u čas, iz minute u minutu, iz sekunde u sekundu!!!! veći iz jedne mikro sekunde u drugu! tada, i samo tada, ovaj blog i sav njegov ontološki omeđen prostor,, priznaje postojanje svega toga i pristaje da podpadne pod njegov uticaj.

dve tačke

(plakat)

pozadina> jarko žuta
okvir> tamno zelen. tanak.
boja slova> crna
veličina fonta naslova> velika
veličina fonta podnaslova> srednja
veličina teksta> mala

naslov: Lekcije iz hodanja po vodi
podnaslov: kratak tečaj ove veštine
tekst: Da li ste nekada poželeli da naučite da hodate po vodi a niste znali kako? Da li ste se raspitivali kod drugih da vam pokažu kako se to radi? Da li su vam rekli da ne poznaju tu veštinu i da vam ne mogu preneti znanje o tome jer ga ne poseduju? Da li vam je neko obećao da vas može tome naučiti a ispostavilo se kasnije da je bio prevarant? Da li ste već gotovo odustali od potrage kao onda Buda u šumi u traženju Nirvane? Ako su svi vaši odgovori na prethodna pitanja potvrdni
Reći ću vam da ste na pravom mestu!
Mi nudimo uslugu tečaja veštine hodanja po vodi koji traje 21 dan posle kojih ćete trčati po vodi kao gepard po savani. Garantujemo vam uspeh i ako budete zadovoljni našim uslugama nudimo napredne tečajeve iz levitiranja, pomeranja planina i oživljavanja mrtvih. Svi naši polaznici su sada već iskusni majstori svojih veština a mnogi od njih su danas naši predavači i saradnici. Želite da postanete jedan od nas? Želite da se pridružite našoj grupi i dobijete nove prijatelje? Okupljanja su svake noći između subote i nedelje u snovima alberta anštajna kod belog hrama.

Društvo hodanja po vodi

ps.
(Tečajeve iz lucidnih snova i veštine prelaženja u snove drugih ljudi ne držimo mi već naši prijatelji iz Društva lucidnih snevača)


danas sam supermen. eto tako.
letim u zraku.
(dešava se)

vidi me mama, mašem svima.

kad me pitaju odakle sam, kažem:
sa udaljene planete
van dohvata teleskopa
nikada je nećete pronaći
toliko je daleko.

(široke oči)

kad me pipnu
kažu: od kamena si.
ali ipak
imam srce, tamo su moja osećanja.
nekad kopam po njemu da ih nađem.
(tu su svi)


došao sam da vam kažem, preostalo nam je još malo megabajta (Mb!) do kraja sveta. držite se čvrsto za svoje tipkave tipke, polećemo uskoro.

(!)


bezbrižni čovek. nije u redu. bezbrižno šeta praznim ulicama povijenih krošnji. uzvišeno se ulica pruža ka širokom trgu svetlom pokriven. ali bezbrižni čovek u suprotnom smeru šeta. njegove korake skrivaju visoke senke dvorišnih zgrada. iza zatvorenih prozora, povijeni gazdini kućni ljubimci. sanjaju.

čudan je svet bezbrižnog čoveka.

njegovo nebo okeni zvuka plave. to je večita pesma zelenih mrava. pod visoko podignutim zastavama marširaju. bezbrižni čovek ih pozdravlja. mravi beskrajno prolaze, pesma njihova ne prestaje.

bezbrižni čovek se ne smeje, njemu sijaju oči u mraku. to je navika nesrećnih ljudi misli bezbrižni čovek i gazi oprezno. korak po korak. bezbrižnom čoveku rukavi od kaputa su malo duži, a šešir mu je odavno odneo vetar. ali bezbrižni čovek nije zaboravan! o ne.
on zna, kišobran je zaboravio jednom prilikom, a nije pokisao. on nastavlja svoj put.

bezbrižni čovek bezbrižano gazi svoje korake u nedogled.
jedan po jedan. on zna njihovu tajnu.


Zašto se kaže ko kitovi na suvom?

(mitovi. aksiomi jave)

Nekada davno u drevna vremena, duboko u utrobama okena ležali su ogromni praiskonski kitovi. Na samom dnu spavali večnim snom. Sanjali su tamu, sanjali tišinu snovima praznim. Divovska tela pritisnuta beskrajnim slojevima morskih struja, okružena svetom do koga svetlost nikada ne dopire, nisu se pomerala.

Sve dok se jednoga dana njihovi snovi ne promeniše. Iz dubine mraka rađala se zelena svetlost. Nastajali su oblici, čuli se zvuci, nešto se pomeralo, micalo. Vetar je leteo, krošnje smijale, budili se mirisi. Jedno bezazleno stvorenje skakutalo je sa grane na granu, veselilo se novom danu.

Divovski kitovi na dnu okeana, okruženi tminom, sanjali su vevericu, delili san. Njeno glatko telo, žive oči, gipki pokreti, kitnjast rep očaraše ta ogromna stvorenja. Jedan od njih zapeva u snu.
O predivna veverice što skačeš sa zelenih grana, ja sam veliki kit ležim na dnu okena iza dalekih dubina. Sanjao sam tamu, sanjao tišinu snovima praznim. Ti si promenila moje snove, dovela zvuk i boje. Volim te veverice, volim te. Hoćeš li biti moja dragana?

Veverica prekinu svoju igru, okrenu se do kita, stavi mu žir na vrh nosa i otrča.
Kitovi se bude, otvoraju oči, jure ka površini.

....

I dan danas zbog sećanja na jedan san, kitovi se bezglavo zaleću ka...


(priča dalje nečitljiva. ušla voda u kabl)


budim se iz kreveta
sećam se sna
zagrljaja
svet me zagrlio
more me prihvatilo

sanjiv tražim nogama
čarape po podu
ustajem do vrata
s druge strane zida
otvorena

ulazim u sobu
krevet još uvek nenamešten
topao
uvlačim se u njega
prekrivam ćebetom preko glave

tuđa ruka povlači me u san..


Sve što nam treba u životu


Sve što nam treba u životu je jedna priča. Jedna priča da nas odvede daleko odavde, daleko i još dalje. Gde smo svi srećni i ispunjeni...

srećni&ispunjeni

Ispunjeni kao preparirane životinje.

:(


Krhotine

došla si dugim putem umirućeg pogleda. u tvojim očima tragovi sasušenih suza i odrazi prošlih dana, ljudi, godina. ne znam je li bilo dobro sačekao sam te vrelim mlazem rasutim po tvojim vlažnim, glatkim nogama. bio sam kolovođa na usamljenoj stanici izgubljenoj negde na mapama, a ti često brzi voz nekada bi čekala po maglenim stanicama za svoj zvižduk. rekla si da ne želiš reči i da bi trebalo ćutati jer želela si nastaniti tišinu u ušnim školjkama, sakriti stopala u pesku, ruke uroniti u reku a svoje grudi pokloniti mome zagrljaju. a mogao sam, oh kako sam mogao i voleo pevati, samo da si želela. a želela si zatvoriti oči i sanjati, sanjati ružičaste, zelene i crvene utrobe naše majke. svetlucave nokte koje razdiru nebo, vrisak vila i krik ptica koje lete kroz otvorene pukotine pomerajući svetove. izlazili bi iz šume na čiste proplanke i igrali pod užarenim suncem. igrati, igrati i dozivati sunce: ti si naša majka ti si nas stvorila pleši sa nama, i sunce bi odgovaralo: vi ste moja deca, vi svetlucajući obrisi najtoplijih grumena zemlje, plešite. i mi bi plesali, plesali prepušteni vreloj svetlosti koja nas netremice guta. a ptice, škorpije, krokodili i mravi oni bi se smejali, smejali glasno da smo zaglušeni klikom osećali kako beskrajno propadamo kroz duboke bezdane bez kraja. i stalno se budili uvek novi sa još jačom željom da plešemo, jer u nama kucalo je srce ritma, ritma velike majke.
jer to je bilo samo jedno. topla krv u kojoj sam se probudio natopila je moju postelju. bio sam sam, a okolo zidovi moje sobe ćutali su.


Probijajući mrak

Probijajući mrak, gazeći nevinim korakom malenog dečaka, gotovo lebdeći, pevušio je uspavanku koju mu je majka pevala te večeri i išao skrivenom kutu sobe. Tu iza zida prelivali su se tamno crveni tonovi sve do u jarko žutu. Jarko žutu koja blešti. Bio je to njegov kut, njegovo skriveno mesto. Dohvatio je mekim, malenim rukama drvene boje, pastelne, nekoliko flomastera razbacanih okolo i počeo da crta. Žvrljao je, bojio nastavljajući da u sebi pevuši pesmicu. Crtao je slike, prizore kuće i mora, velike životinje. A onda bi se probudio.

Zvuk jake kiše odzvanjao mu je u glavi. Prozori širom otvoreni, roletne spuštene do pola; letnji pljusak i natmureno nebo koje se spustilo sve do njegovog sprata. Otvorio je oči i setio se slika iz sna. Bile su mu poznate i sa strepnjom se sećao gde ih je ranije video. Dohvatio je dlanovima obraze i pokušao da sve misli skupi u jednu tačku. Gusta brada i pogled na sat govorili su mu više nego što je želeo da zna. Izrasla brada kao neizgovorene reči svih ovih dana u tišini. Udahnuo je duboko i ispružio nogu iz kreveta. Potom je zatvorio prozore i odšetao do kupatila.

Ono što je video u ogledalu prestaši ga toliko da odskoči korak unazad. Zategnuta vilica, vrat, širom otvorene oči, pogled neverice. Teško dišući kroz nozdrve, dok mu se celo telo gotovo kočilo, ipak čudio se sebi. Zar to nije ono što je sve vreme očekivao, zapravo znao da će se desiti. Sve je vodilo ka tome. Zašto se onda ovoliko upalašio? Nekoliko trenutaka pribrao se i polako ispružio ruku ka ogledalu ne pomerajući se sa mesta. U ogledalu nije bilo njegovog odraza.

Ne seća se koliko je dugo ostao u kupatilu. Iz radnog stola izvadio je makaze, lepak, gomilu fotografija, crteža i isečaka iz novina; sve gde je mogao da pronađe svoj lik. Dugo je radio, povremeno odlazeći do ogledala ispunjavajući njegovu površinu onime što je isekao. Ispunivši celo ogledalo nije se zaustavio. Kada mu je ponestalo fotografija, crteža počeo je da lepi slike drugih ljudi; roditelja, braće, prijatelja, ljudi koje je poznavao i koje nije poznavao. Radio je gotovo do sna.

Iscrpljen po prvi put pokuša da sredi misli. Bilo mu je potrebno da poveže niz nejasnih fragmenata. Slike iz sna, meka dečija ruka, ogledalo bez odraza, sve slike koje su prestavljale njegov život, gusta brada na obrazima. Sve mu se kovitlalo u glavi očajno vapeći za redom, za jasnoćom, za jednostavnošću. Onda je usnio san. San kao čarobna bajka.

Mravi, milioni mrava prekrivali su sve kuda je pogled mogao dosegnuti. Nije bilo neba, tlo se nije moglo nazreti. Kretali su se svuda, u svim pravcima, jedni preko drugih. Svaki mrav išao je svuda. Sve je izgledalo kao haos, ali zapravo predstavljalo jednostavnost. Svaki mrav išao je svuda i mogao biti bilo gde u svakom trenutku. Sve je bilo nevažno i samim tim i jednostavno. Jer bilo je samo jedno. Jedan mrav svuda. Sve dok taj mrav, jedan poseban mrav nije počeo da da se kreće u samo jednom pravcu. Zatim su i drugi mravi počeli da ga prate. Neki su se odvajali i započinjali svoje puteve. Mreža se granala, nastajao je sistem, poredak, sećanje. U prostorima među putevima ostajali su mravi prepušteni inicijalnom haosu. Neki bi se priključivali, neki vraćali. Memorija, diferencijacija i zaborav.

Probudio se jasnim pogledom. U glavi mu je bila slika mrava. Mrava koji ide. Prvog mrava koji iz haosa nesvesnog odabira svoju putanju, svoje sećanje. Možda će i njemu uspeti da nađe svoju putanju koja će ga voditi iz vrtloga fragmentisanog haosa u kome se nalazio. Sve to samo da bi se kasnije ponovo prepustio zaboravu i praznini.

I to je bilo dobro.


Nemojte da lažete! Sve ste izmislili.

Izmislili ste ovaj svet, pa vam to nije bilo malo. Onda ste izmislili sebe. Jeste, priznajte. Ne postojite. To tzv. Vi (velikim slovima, da) je hrpa tuđih laži u koje ste poverovali i sopstvenih laži u koje još više verujete. Promeniti sebe znači poverovati u drugu laž. A to je teško, menjati sebe. Naravno da je teško, jer vi ipak znate istinu. Nema istine! Priznajte.

Ali ja sam sve prozreo. Jesam. Videćete. Ko će meni da objasni zašto mi se noću radiatori pretvaraju u ogromne stonoge koje šetaju po plafonu. Hajde objasnite! To je laž. Ništa ne postoji. Ništa! Samo halucinacije, a i to je upitno. Ne mogu ja više da otvaram vrata noću. Odbijam. Stalno neko zvoni. Ja ustanem, pitam: ko je? Neko kaže: nisam ja. Ja onda otvorim vrata i tamo nema nikog. To nije lepo.

Sakrili ste svoje oči u žbunju. Jeste. Video sam. Ja znam gde se nalaze i znam da i vi znate da ja to znam. Ko ovde igra čiju igru? I prestanite da gazite svoje oči! I zaboga prestanite da se sudarate sa drugima, sa sobom, sa realnošću, sa lažima. Priznajte, sve ste izmislili. Ovaj svet, ovaj svemir, sebe, ovaj monitor, ovu sobu! Kako samo lažete. Sramite se.

I nemojte misliti da se zajebavam.
Ništa ne postoji.
Ništa.
Kako samo izmišljate.
Nemojte mi samo još reći da verujete u sebe.
Pa to je smešno.
Vi ne postojite.

U koga ono verujete?
Šta?


Finally We Are No One

saznao sam iz nezvaničnih ali pouzdanih izvora da ovaj blog čita mnogo više ljudi nego što se to isprva smatralo. naime priča se da ga prate josif visarionovič staljin i josip broz fedmaršal tito. ovim putem ih pozdravljam. imam jednog plišanog medu koji se zove josip. zapravo on je pas. jedno vreme je nosio plavi kačeket koji ja nisam hteo. ko zna zašto sam mu dao ime josip, možda se zapravo zove josif. i gde mi je uopšte taj kačket?

želeo bih da iskoristim ovu priliku da kažem tofu da sam pročitao njegov mail, odnosno njegova tri maila, te sam se veoma razveselio njegovim slovima i da ću mu odgovoriti. kad tad, bitna je namera.

ovaj svet me ne želi, to mi je jasno. ne želim ni ja njega, to mi je još jasnije. e sad, posle ove dve mudre rečenice ide zaključak, koga se sad ne sećam. nešto sam jedne noći smišljao i sve se pomešalo. zavidim ljudima koji nikada nisu rođeni, nikada postojali. teško je nositi breme postojanja, i sve mi je teže. e da, setio sam se. voleo bih da sam se rodio ranije, mnogo ranije, pre svih civilizacija. postoje ljudi koji su rođeni pre svog vremena. ja sam okasnio, i to debelo. al jbga, šta sad.

ne razumem ljude na teškim drogama. pa svi su ljudi na teškim drogama. to je tako prirodno. gde ćete težu drogu od sna. samo pomislite šta se tamo sve dešava. osam sati dnevno na meskalinu. al treba se dosetiti..

razmišljao sam o brojevima. i sve sam smislio, i o broju jedan i o broju dva i o broju tri i o broju četri, koji mi se uvek nekako svede na dva. nije postojan, moraću još da porazmislim o njemu. izvesni mudri ljudi kažu da je on broj budućnosti i da će naslediti broj tri koji jako dugo već vlada (u senci broja pet, naravno), bumo videli, ja sumnjam. broj pet i njegov mlađi brat broj deset su jedni od najstrašnijuh brojeva koji je čovek ikada smislio. zastrašujuće samo zlo. samo se okrenite oko sebe i uvidećete da mefisto vlada preko ova svoja dva namesnika. zatim tu su broj šest koji je suštinski povezan sa brojem devet. ne treba trošiti reči. zatim broj sedam i broj osam. osam mi je jako čudan broj, nisam ništa pronašao za njega. nisam se ni trudio mnogo. izgleda da nije još došlo njegovo vreme, verovatno da je on broj budućnosti i da će se putem njega ostvariti utopistički svet mira (hahaha ?!?!? :D).
za kraj sam ostavio broj nula. neverovatan broj, nepojmljiv, neshvatljiv. samo ako malo odbacimo onu ljušturu opšteg slaganja i zađemo u njega. ja sam sasvim fasciniran. naravno radi se o tome da on i nije broj, nego je pukom nepažnjom i lakovernošću ljudi zapao u bratiju brojeva. zamaskiran, jer njegovo pravo lice i nije sa ovoga sveta..


Zamka

To je stara priča (ovo sam već pisao, pomisli pisac). U toj priči imamo jednog junaka, glavnog junaka koji je zaboravio tekst. Pojavljuju se zapravo još neka lica, ali se ona ne računaju. Recimo tu je i pripovedač, tek iz unutarnje logike teksta. Njemu je dosadno, ali to ne menja stvar (to uopšte ne menja stvar, pomisli pripovedač). Dakle glavni junak priče je zaboravio tekst (kako sam samo glup, pomisli glavni junak) ali to nije njegova krivica, kako on smatra, već je to iz čistog nedostatka inspiracije pisca (ova priča će biti malo dugačka. da li bi pomoglo da sad kažem šta će se desiti na kraju? zapita se pisac). Na kraju priče će ostati samo jedna prazna flaša a sve ostalo će nestati. Predvidivo. (to nije uopšte pomoglo, reče glavni junak, ali je to ipak rekao u sebi radi doslednosti toka pripovedanja).

Dakle da počnemo. Pisac bez inspiracije, pripovedač kome je dosadno i glavni junak koji je zaboravi tekst, stoje ili sede. Dobro, to smo rekli. Sad nam još treba i mesto radnje da ne bi ispalo da oni plutaju u nemateriji, što se piscu nikako ne bi dopalo (to mi se uopšte ne bi dopalo, pomisli pisac). Dakle tu je i mesto dešavanja radnje u kome oni stoje ili sede. (to sam ja rekao, pomisli pripovedač). Da bi se ispoštovali svi elementi stvarnosne pojavnosti potrebno nam je i vreme pored mesta radnje. Pisac bez inspiracije, pripovedač kome je dosadno i glavni junak koji je zaboravi tekst, drže, svi zajedno u ispruženim rukama jedan vektor. Vektor predstavlja vreme. To je to. Sad još i radnja da bi priča zadobila svoj klasičan oblik. Al to u sledećem pasusu.

Radnju ćemo ovoga puta zanemariti. Zapravo radnje i nema jer se u priči ništa bitno ne dešava. Naime naše mesto dešavanja radnje koja se ne odigrava postaje okvir radnje koja se ne dešava (ovo je zajebana rečenica, pomisli pripovedač). Pisac, pripovedač i glavni lik bivaju užasnuti ovim obrtom radnje koja se ne dešava. Osećaju se skučeno, ograničeno, kao sa omčom oko vrata.

Posle nekog vremena onaj vektor u njihovim rukama malo odeblja i oni odlučiše da ga iskoriste kako bi na vreme pobegli iz priče (sad će da se vidi ko je ovde glavni junak, pomisli glavni junak). Sva trojca, (mada je glavni junak insistirao da prvo samo on pokuša) čvrsto držeći vektor, zaleću se i vrhom vektora udaraju o okvir radnje. Okvir se malo zatetura i odbaci ih nazad u priču.

Njih trojca leže ošamućeni i polako dolaze sebi. Vektor polomljen, raznet u deliće, razbacan svuda naokolo. Potišteni, videvši da je vrag odneo šalu, padaju u depresiju (nikada se nećemo izvući odavde, pomisli glavni junak). Vreme raspadnuto samo još više ojačava prostorni okvir. Pisac bez inspiracije, u nemogućnosti da pobegne iz sopstvene priče, uvodi flašu i naslonjen o okvir poseže za alkoholom. Gutalj po gutalj i priča počinje da mu se magli pred očima. Ne vidi glavnog junaka niti pripovedača oko sebe (jebote ništa ne vidim, pomisli pisac). Ubrzo i sam nestaje iz priče.

Flaša ispala iz ruku pisca polako se kotrlja i udara o okvir priče.


Džabe gledate gore

bog nije na oblacima nego u zemlji

Danas sam otkrio dva nova iracionalna staha. Stah da mi veliki crv ne uđe u uši i pojede mozak. To je prvi, a drugi je strah da mi mravi ne izgrizu sve one fine žilice, što drze oko, i tako ga izvade i odvuku u mravinjak.
brrrrrr..
idem sad da se plašim.


Kako sam poludeo i zašto

Ja sam lepo jednog dana hteo da se objektivno suočim sa realnošću. Bilo je to ovako.
Zatrčao sam se i skočio iza ormana. I stojim ja tako iza ormana i dozivam realnost:

- ajde pičko izađi
- ajde izađi
- pičko
- hajde izađi neću ti ništa


I onda je realnost izašla, ali je ja nisam video pošto sam bio iza ormana.

- Šta je sad? Hajde nemoj tu da se glupiraš, jel znaš i sam ne postojim.
- ?!
- Ja sam stvar dogovora za koji su ljudi vezali svoja verovanja i svoj ego. Van prostorno-vremenskog smisla ja kao takva ne postojm. Seti se snova, dece (dok ne požele da budu kao i svoji roditelji), primitivnih kultura...
- Znam ja to, ali ne razumem.
- Naravno da ne razumeš to se i ne može
razumeti. Tvoj problem je što ti postojiš sad i ovde i tamo i u svakom trenutku prošlosti i budućnosti, svugda i nigde. Svi tvoji problemi proističu iz opsene, iluzije, laži u kojoj živiš. Ali laž je, kao i svaka laž, bliska istini. Zavisi samo od rastojanja sa koga se posmatra dihotomija. Ajde bok sad.
- Bok.

Čulo se malo puulp..i tišina. Jebote ne mogu ja više ovako, pomislio sam i izašao iza ormana. Jedino što mi je bilo prestalo jeste da poludim kako bih ostao normalan.

Ja sam normalan.

tata, tata nema više rata
trotinet vozi bata
ta ta ta ta
koza
more
keks


Ogled o jednom danu

Imam osam godina i zovem se Marko.

Ja sam lud, ja sam lud, ponavljala je moja baba i lupala me oklagijom po glavi.
Ali ja sam lud, pobunio sam se. Mislim da me nije čula.
Šta lepo želiš za doručak?
Nešto lepo.
Dobro, idi sad operi ruke.
Da, mama.

Onda sam oprao ruke i seo za sto. Međutim svojom nepažnjom i grešnošću sebe kao pojedinca nenamerno sam oborio jaje koje se neshvatljivom brzinom kotrljalo po stolu u nameri da podlegne sili gravitacije i promeni formu oblika i tako izazove zajedno smak sveta, povratak Trećeg Rajha i dolazak moje babe sa oklagijom u rukama. Srećom brzih refleksa ali kratke pameti dohvatio sam jaje pre očekivane katastrofe, te par trenutaka pre nego što je u kuhinju ušla baba.
Dobro šta radiš to ispod stola?!
Ovaj, ja..pa..vezujem pertle!


Posle sam hteo napolje da se igram.
Hajde možeš napolje da se igraš sa decom, samo pazi da ne iskopaš sebi oči, pocepaš pantalone i podereš laktove. I budi dobar dečak.
Da baba.

Izašao sam napolje i sve vreme držao ruke na glavi da ne bih iskopao oči. Kada sam sam se vratio kući pantalone su mi bile pocepane, kolena i laktovi krvavi ali nisam bio iskopao oči. Baba je dohvatila oklagiju i i krenula da me lupa po glavi vičući: ti si lud, ti si lud. Posle nekog vremena oklagija se polomila i onda me je baba poslala u prodavnicu da kupim novu oklagiju. Ja sam potrčao i kada sam stigao, prodavačica je rekla: izvolite i ja nisam mogao da se setim zašto sam došao. Uzalud sam pokušavao i kada sam već bio odustao i rešio da se vratim kući, odlučio sam da za svaki slučaj ipak nešto kupim. Kupio sam oklagiju.
Međutim baba je već bila legla i zaspala za televizorom i ja sam polako ušao na prstima, ostavio okalgiju u kuhinji i otišao da spavam. Moja baba voli kad ja spavam.

Sanjao sam nešto čudno. Moja baba je bila neki sudija sa onom perikom na glavi. Bilo je tu mnogo ljudi u prostoriji, a pored mene su bile neke žene koje su ličile na mene jer sam i ja bio žensko. Imao sam dugu kosu i staru haljinu. Onda se baba okrenula prema nama i počela da viče:
Osumnjičene ste, da ste noću letele jašući na metlama i demonskim konjima, sastajale se u sinagogama i tamo obožavale Sotonu, koji se pojavljivao kao crna mačka ili čovek blistavih očiju, sa krunom na glavi obučen u crno odelo. Tamo ste svetkovale, igrale i parile se međusobno, a katkad i sa samim Đavolom. Uništavale ste letinu, širile bolesti i ubijale decu u kolevkama. Priznaje te li da pripadate sotonskoj sekti koja je sklopila ugovor sa Đavolom? Priznajete li!!!
Mrtva tišina. Baba zadihana, teško diše. Iz zadnjih redova čuju se glasovi kako se došaptavaju i mrmljaju. Ja ćutim i onda jedva čujno kažem:
priznajem.

Probudio sam se i tako spasao lomače. Ostale veštice su spalili. Zatim sam otišao u dnevnu sobu, nacrtao brkove zapalio lulu, dohvatio novine i seo u fotelju ispred televizora. Baba je ušla u sobu noseći na tacni slatko i kafu.
Uzmi Mitre, umesila sam malo kolača sa onim jajima koje sam uzela od komšike Mire i ono mleko što sam mislila da se pokvarilo je bilo dobro pa sam našla one maline u zamrzivaču od prošle godine i onda sam se setila da...
Ali ja više nisam slušao.


Priča o Luanu

Bilo je to nekada davno, zaista davno.
Mladić Luan živeo je u mestu Nokande koje je imalo desetak kuća i nešto više pasa. Jutra u Nokandu su svanjavala sa kukurikanjem petlova i onim nejasnim osećajem tek uteklog mraka u mirisu vazduha. Luan je ustajao kasnije od ostalih. Na stolu bi ga čekao doručak. Dok su ukućani odavno već bili na svojim poslovima Luan bi zamišljeno kašikom dohvatao poslednje ostatke hrane. Ustajao bi sa stola, pozdravio sve u dvorištu i odlazio prema kućici (koju je sam napravio) i tamo ostajao po ceo dan. Niko nije znao šta on zapravo radi.

Zatvorivši vrata za sobom uzeo je krpu okačenu o zid i počeo da briše prašinu okolo.
Zašto niko nikada nije provirio u kućicu i otkrio šta Luan radi? Odgovor je više u pretpostavkama nego što bi mogao biti jasan. Najverovatnije je da su se plašili onoga što bi mogli videti. Nečega što ne shvataju, nečega što ne žele da znaju.
Bacivši krpu negde sa strane, Luanu se ubzo u rukama javi ona prijatna utrnulost, te dohvati čekić, dleto i priđe velikom komadu drveta na kome je već dugo radio. Osetivši u glavi kako nadolaze talasi čvrste besprekorne koncentracije, on zadrža dah i poče da delje.

Ali Luan nije znao šta se dešava u glavama njegovih roditelja, niti je računao na to. Njegov otac, čovek koji je čitavog života radio, nije mogao da razume kako njegov sin, koji je odavno prerastao dečaštvo, može da gubi dane i dane zatvoren u nekoj kućici. To pitanje mučilo ga je poput zmije uvučene u sopstvenu dušu progrizajući mu srce i ne ostavljajući ništa do neizrecivog bola i mraka.
Jedne večeri, pred počinak, kada su mlađa braća i sestre već legli a Luan ostao sam sa roditeljima, njegov otac prozbori. Pričao je dugo i polako. Luan u početku nije razumeo o čemu on to govori. Njegov otac, usta su mu se otvarala kao hipnotisana, a oči ukočene fiksirajući jednu tačku, tačku koja se nalazila daleko, daleko iza Luanovih leđa, negde u zabitima prošlosti, negde u zamagljenim sećanjima sopstvenog detinjstva. Majka cele večeri nije progovorila.

- Luane, ti ćeš, s obzirom da imaš dovoljno godina da preuzmeš određenu odgovornost na sebe, a kako ne pokazuješ nimalo volje da učestvuješ u obavezama koje život nameće, uzeti sekiru koja se nalazi iza kuće pored gomila nasečenih cepanica i sa njom izaći pred kapiju. Tamo ćeš učiniti nešto što će od tebe napraviti čoveka. Kako ćeš se izboriti sa posledicama, to je na tebi. Ali one će ti pomoći da shvatiš šta je život i šta on sve sa sobom nosi. Uzećeš tu sekiru i sa njom ubiti prvog prolaznika.

Luanu se na očeve reči glava u trenutku isprazni. Nije bilo misli, nije bilo reči, nije bilo slika, samo se prazan jauk odbijao o krajeve i zvonio plačnim glasom nemuštog jezika.

- U slučaju da prvi prolaznik bude neko od poznanika, ti ga uvedi u kuću, a ja ću ga ugostiti kao najbližeg.

Luan odlazi po sekiru ne misleći ni o čemu. Vukući je po zemlji iza sebe izlazi pred kapiju i čeka. Izgledalo mu je kao da je gust mrak progutao celo Nokande a vreme pojelo sopstvenu prošlost i da njemu kao prvom i poslednjem čoveku ne preostaje ništa do da ispuni sopstvenu sudbinu i prekine začarani krug laži i zabluda.
Iz noći izašao je stranac. Luan čvršće steže sekiru a iz ustiju mu poletoše reči koje iznenadiše i njega samog kao i stranca:

- Zdravo prijatelju.

Zastavši na trenutuak stranac dobro osmotri priliku koja je u polumraku, drhteći, oblivena znojem, stezala sekiru iza sebe. Luan mu objasni šta ga je nateralo da mu se obrati, te stranac uvidevši o čemu se radi otvori kapiju i uđe u kuću.

Kako su dani prolazili kuća Luanovih roditelja brzo se punila putnicima namernicima, raznim poznatim i nepoznatim ljudima, prijateljima i rođacima. Luanov otac nije bio zadovoljan ovom, kako je on smatrao, Luanovom dosetkom, ali je ubrzo sve zaboravio kada je shvatio da biva okružen ljudima radnim i vrednim. Kako je u kući počinjalo da ponestaje mesta, gde su razne ostave, šupe, čak i kućice dečijih ljubimaca bile naseljene, ljudi su krenuli da u dvorištu a kasnije i po okolini grade kuće i naseljavaju Nokande.
Jer o čemu se zapravo radilo. Suočeni sa pretnjom života ili smrti ti ljudi su prolazeći pored Luana i ulazeći u kuću, doživljavali na određeni način katarzu. Većina je to smatrala migom sudbine koja ih je napokon pogledala i svi prihvativši odgovornost sopstvenog života i sa nekom posebnom snagom i voljom počeše da izgrađuju Nokande.

Godine su prolazile a naselje je sve više raslo. Dolazili su ljudi iz raznih krajeva u želji da se nastane u Nokandeu. Oni bi odlazili pred Luanovu kuću i tu prolazili, kako bi smatrali, obred inicijacije i tako postajali stanovnici tog mesta u kome se na svakom koraku mogao osetiti napredak i rad. Niko nije ozbiljno shvatao Luanove pretnje smrću već su na njega gledali kao na mitsku figuru, živu legendu, pokretnog duha.

Luan je postajao sve usamljeniji. Tonuo je u svoje reči koje je iznova i iznova ponavljao svakoga dana. Iznutra se osećao kao da umesto njega neko drugi živi njegov život. Ništa nije mislio, ništa radio, ništa odlučivao, sve se ponavljalo osim postojanja koje ga je neumitno pritiskalo na samo dno reke života.
Još na početku, u toku noći, iz svoje kućice izvadio je sve statue i figure koje je napravio i zakopao ih duboko, duboko u zemlju. Kućicu je srušio a sebi napravio jednu ispred kapije.
Bilo je ljudi koji nisu želeli da se povinuju Luanovim rečima, neke je morao da juri, ali bi svi pre ili kasnije odustajali od opiranja i prihvatili da žive u Nokandu.
Tako je sreo i svoju ženu, pojavila se naprosto ispred njega, zapravo zalutavši u šumi a privučena bukom koju je stvaralo sada već veliko naselje Nokande. Svojim krupnim očima posmatrala ga je dok je on sa željom u pogledu ponavljao hiljadu puta već izgovorene reči i sam ne primetivši da je na jednom mestu zamenio reč morati sa voleti.
Kućica je pretvorena u kuću gde su nedugo zatim projurili dečiji glasovi, njihove igre, brojanice i smeh. Luan je shvatio da u njemu sada postoje dve reči, postojati i voleti. Nije se više osećao usamljenim.

Zapravo ili ipak ili međutim ili nekako su pod naslagama decenija, koje su ga pritisnule da se davio u sad već mutnoj reci sa beonjačama na ivici pucanja, shvatio da su one dve reči postale jedna i to ona prva, prava. Prva koje je oduvek postojala.

Luan dohvati sekiru i izađe da sačeka prolaznika.

Prizor koji su videli stanovnici Nokanda, unese u njih veliki razdor i strah. Luan je sa blatom pomešanim suzama na licu, očupanom kosom, sav van sebe, vukući po zemlji okrvavljenu sekiru išao Nokandom. Luan zapravo nikada nije viđen u samom mestu. Živeo je na početku naselja gde je dočekivao nove stanovnike. Smatran za oca Nokanda, gotovo religioznu figuru, ličnošću iz mitova i priča koje su se prepričavale u noći oko vatre. Videvši ga ovakvog kako izgubljen luta Nokandom svi izgubiše veru u sebe, svoj život, a pre svega u Nokande.
Nije mnogo prošlo a stanovnici počeše da napuštaju naselje. Raseljavanje je bilo masovno i ljudi se razbežaše svuda po okolini i svetu težeći da nađu mesto gde nije bilo drugih bivših stanovnika Nokanda. Na kraju su ga napustili i prvi stanovnici koji su poznavali Luana još kada je bio dečak.
Luan ležeći na gomili šuta očima okrenutim prema nebu, nije odavao mnogo znaka života. Njegova žena vrišteći i proklinjući, tresla ga je i bacala pokušavajući da učini nešto sa polumrtvim Luanovim telom. Ali Luan je bio daleko, njegova glava uronjena u krvavu reku sa beonjačama uprtim u mutno dno, davilo ga je samo postojanje, sama smrt.
Nekoliko noći probdevši kraj njega ona shvati da njihova deca stoje izgubljena, da je ona izgubljena pretvorena u senku koje on širi oko sebe. Ne okrenuvši se nijednom ona uze decu za ruku i zauvek ode.

Luan je tonuo, tonuo da upozna smrt. Tamnija od mraka, praznija od praznine, manja od ničega, približavala mu se. Luan raširi ruke, zagrli je. Posta ništa. Beskonačno ništa. Posta deo ničega, deo nepostojanja i bi srećan samim nepostojanjem.

Otvorio je oči. Bolele su ga kao da ih prvi put koristi. Iskašljavao je prašinu, kao da se budio iz stogodišnjeg sna. Ležao je na gomili šuta, gomili prošlosti. Nokande je bio pust, prazan. Začudo Luan se nije tako osećao. Na trenutak zatvori oči. Reka je bila bistra, providna, tako da se ocrtavao svaki kamen na njenom dnu. Mogao je da pomiriše, udahne miris, miris života, miris slobode. I onda shvati da su se u njoj sprale sve reči i da je reč koja je ostala reč sloboda. Reč koja sadrži i postojanje i ljubav i rad i radost i tugu, reč kao sam život.

Luan se osvrnu oko sebe, pokupi par stvari i krenu na put.


misli opasne

slomiti mozak
zgaziti voz
skinuti kabl
obavijen oko vrata

nešto sreće
ubrizgana radost
dan se otima
spirala inercije

veličanstvo stvarnost
pobegla skrivena
biti radostan
ne mnogo


šta sam sanjao sinoć


šta sam sanjao sinoć:

ide kamion koji će da zgazi psa. i onda se pojavi policajac koji zgazi i kamion i psa i policajca.
ide kamion koji će da zgazi psa. i onda se pojavi pas koji zgazi i kamion i psa i policajca.
ide kamion koji će da zgazi psa. i onda se pojavi kamion koji zgazi i kamion i psa i policajca.
ide kamion koji će da zgazi psa. i onda se pojavi policajac. i kamion zgazi i psa i policajca.


vi ste moji junaci i ja sam srećan zbog vas

ja sam mali dečak pobegao od kuće. imam drugaricu maju. maja ima lutku bez glave. kaže da joj se tako više sviđa. meni se sviđa maja. i maja je pobegla od kuće. sedimo u dvorištu komšije đorđa koji nije tu pa se igramo u njegovoj bašti. ja sam u pesku nacrtao slona koji leti ali maja kaže da su mu uši suviše male. maja je nacrtala veliki cvet do neba. meni više liči na podmornicu ali joj to nisam rekao jer bi se naljutila. jedanput se tako naljutila na mene da nije više htela da bežimo zajedno od kuće. onda sam morao da ostanem u svojoj sobi i pijem neki gorak sirup koji mi je mama dala.

maja i ja imamo jednu veliku tajnu. u garaži komšije đorđa našli smo svemirski brod. komšija đorđe je astronaut koji putuje svemirom. kada porastemo i mi ćemo biti astronauti i mahaćemo malim ljudima na zemlji. ja želim da vozim svemirski brod i upoznam vanzemaljce a maja hoće da posadi cveće na mesecu i onda bi ljudi na zemlji bili srećni kad bi videli mesec sa puno cveća.

često se u bašti komšije đorđa igramo sa mravom zvonkom. on se uvek negde sakrije pa ga mi tražimo. volimo da mu dajemo mrvice od keksa i pijemo čaj sa njim ali se on nekad naljuti na nas pa ode kod drugih mrava i onda se pravi da nas ne poznaje. tad maja bude jako tužna ali ja je tešim da nas verovatno nije video i da je puno žurio kući.

sada je komšija đorđe došao sa posla. doneo nam je omiljene slatkiše i pozvao naše roditelje preko ograde. komšija đorđe nas puno voli i rekao nam je da i sutra kada pobegnemo od kuće dođemo kod njega. komšija đorđe je naš drugar i ima svemirski brod u garaži.


hej, ja sam čestica magle
izgubljena u svemiru
ja sam prva pahulja snega
primi me u svoj dlan

raduj mi se

hej, ja sam admiral oblaka
plovim nebom
ja sam cvrkut ptica
najavljujem proleće

raduj mi se

hej, ja sam kap letnje kiše
lepim ti se za obraze
ja sam ukus zrele trešnje
topim se u tvojim ustima

raduj mi se

hej, ja sam požuteli list starog hrasta
posmatram te dok lutaš šumom
ja sam usamljeni dečak
sedim na klupi u parku

poželi me




Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se