mrachni katuni i nesavremena razmatranja

68. Der Wille Zur Macht, Der Europäische Nihilismus
Zbog čega sve spada na glumatanje.

Modernom čoveku nedostaje: siguran instinkt (kao posledica jednog dugog oblika delatnosti istovrsnog jednom soju čoveka); nesposobnost da se priloži nešto savršeno posledica je samo toga: - pojedinačno se škola choveku ne da nikada ponoviti (nadoknaditi).
Ono što jedan moral, jedan zakonik stvara, duboki je instinkt za to da tek automatizam čini savršenstvo mogućim u životu i u stvaralaštvu.
Ali, sada smo dostigli dijametralno oprečnu tačku, da, čak smo je i hteli dostići: najekstrmenija svesnost, samopronicanje čoveka i istorije... - time smo praktično najudaljeniji od savršenstva u bitku, činjenju i hotimičnosti (volji): naša požuda, naša volja čak i za saznanjem simptom je kobne dekadencije ... Stremimo suprotnosti onoga čemu teže snažne rase, snažne prirode - pojimanje je jedan kraj ...
Da je nauka moguća u smislu u kojem se danas izvodi, dokaz je za to da elementarni instinkti, samoodbrambeni i zaštitni životni instinkti više ne fungiraju (ne otpravljaju svoju dužnost) - ne skupljamo više, mi rasipamo kapitalije predaka, pa i u načinu na koji saznajemo.

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
(Jedan primer)

Donosim vam ovde prevod uvoda "Morgenroethe" (Osvit, Zora), intimne i Nietzscheu samom najdraže njegove knjige, u površnom i često pogrešnom prevodu Božidara Zeca, i kao usporedni primer moj prevod s lista, kako bi zajedno videli i pokušali na osnovu tih par rečenica da shvatimo zbog čega su srpskim (hrvatskim) čitaocima Nietzsche i njegovo mišljenje uvek bili i ostali tako udaljeni:

-
VORREDE

In diesem Buche findet man einen "Unterirdischen" an der Arbeit, einen Bohrenden, Grabenden, Untergrabenden. Man sieht ihn, vorausgesetzt, dass man Augen für solchen Arbeit der Tiefe hat -, wie er langsam, besonnen, mit sanfter Unerbittlichkeit vorwärts kommt, ohne dass die Not sich allzusehr verriete, welche jede lange Entbehrung von Licht und Luft mit sich bringt; man könnte ihn selbst bei seiner dunklen Arbeit zufrieden nennen. Scheint es nicht, dass irgendein Glaube ihn führt, ein Trost entschädigt? Dass er vielleicht seine eigne lange Finsternios haben will, sein Unverständliches, Verborgenes, Rätselhaftes, weil er weiß, was er auch haben wird: seinen eignen Morgen, seine eigne Erlösung, siene eigne M o r g e n r ö t e? ... Gewiß, er wird zurückkehren: fragt ihn nicht, was er da unten will, er wird es euch selbst sagen, dieser scheinbare Trophonios und Unterirdische, wenn er erst wieder "Mensch geworden" ist. Man verlernt gründlich das Schweigen, wenn man solnage, wie er Maulwurf war, allein war ...

Predgovor

U ovoj knjizi čovek nalazi na poslu "podzemnika", bušača, kopača, podrivača. Čovek ga vidi, pod pretpostavkom da ima oči za takav dubinski rad, kako lagano, smišljeno s blagom neumoljivošću kroči napred, kako se ne bi odveć pojavljivala preka potreba koju sobom donosi svako dugo lišavanje svetlosti i vazduha; čovek bi njega samog pri njegovom mračnom poslu mogao nazvati srećnim. Ne čini li se da ga vodi neka vera, da ga obeštećuje nekakva uteha? da možda hoće da ima svoju sopstvenu dugu tamu, nešto svoje nerazumljivo, skriveno, zagonetno, jer zna šta će i on imati: svoje sopstveno jutro, svoje sopstveno izbavljenje, svoju sopstvenu z o r u?... Izvesno je da će se on vratiti: ne pitajte ga šta želi tamo dole, on će vam to sam reći, taj prividni Trofonije i podzemnik, tek kada opet "postane čovek". Čovek se oduči od ćutanja kada je tako dugo - kao on - bio krtica, usamljen ..

preveo- Božidar Zec, Moderna - Beograd, 1989
-

U ovoj knjizi nailazi se na "podzemaljca" na poslu, bušećeg, kopajućeg, potkopavajućeg. Vidi ga se pod pretpostavkom da se imaju oči za jedan ovakav dubonosni rad - kako polako, pribrano, sa blagom neumoljivošću napreduje, i bez toga da nužda, koju sobom donosi svako dugo odricanje od svetlosti i vazduha, sebe odveć olako odaje; moglo bi ga se čak i pri njegovoj mračnoj raboti nazvati zadovoljnim. Ne izleda li da ga vodi neka vera , da ga neka uteha obeštećuje. Da možda želi svoja vlastita duga pomračenja, njegovo nerazumljivo, skriveno, tajnovito, kako zna šta će svakako imati: svoje sopstveno jutro, svoje očišćenje, svoj sopstveni o s v i t? ... Izvesno, vratiće se - ne pitajte ga šta traži tamo dole , sam će vam reći, taj prividni Trofonije i podzemaljac, kada je opet "postao čovek". Od ćutanja se potpuno oduči, kada se tako dugo kao on bilo krticom, sam ...

Pametni ste ljudi, i sami ćete uvideti razliku izmedju ova dva prevoda. Ali, krucijelna je razlika u samoj poslednjoj reči: 'allein', koju Zec prevodi sa usamljen, dok Niče odlučno misli: sam.
Vredno je možda napomenuti da je za mene ovo bilo maltene uporedo prevodjenje, sa lista. I, možda baš u tome leži tajna približavanju Ničeu: u učenju nevinosti.

Written on a Summer Evening

The church bells toll a melancholy round,
Calling the people to some other prayers,
Some other gloominess, more dreadful cares,
More harkening to the sermon's horrid sound.
Surely the mind of man is closely bound
In some blind spell: seeing that each one tears
Himself from fireside joys and Lydian airs,
And converse high of those with glory crowned.
Still, still they toll, and I should feel a damp,
A chill as from a tomb, did I not know
That they are dying like an outburnt lamp, -
That 'tis their sighing, wailing, ere they go
Into oblivion -that fresh flowers will grow,
And many glories of immortal stamp.

John Keats

Wir Immoralisten
Unter Künstlern
Kritik der Freigeisterei
Der Skeptiker redet.

(Mi imoralisti
Medju umetnicima
Kritiku slobodoumništva
Govori Skeptik)

1. Art is not the sublime descent of the infinite into the finite abjection of the body and sexuality. On the contrary, it is the production of an infinite subjective series, through the finite means of a material subtraction.

2. Art cannot merely be the expression of a particularity (be it ethnic or personal). Art is the impersonal production of a truth that is addressed to everyone.

3. Art is the process of a truth, and this truth is always the truth of the sensible or sensual, the sensible qua sensible. This means†: the transformation of the sensible into an happening of the Idea.

4. There is necessarily a plurality of arts, and however we may imagine the ways in which the arts might intersect there is no imaginable way of totalising this plurality.

5. Every art develops from an impure form, and the progressive purification of this impurity shapes the history both of a particular artistic truth and of its exhaustion.

6. The subjects of an artistic truth are the works which compose it.

7. This composition is an infinite configuration, which in our own contemporary artistic context is a totality.

8. The real of art is ideal [Čelle] impurity conceived through the immanent process of its purification. In other words, the raw material of art is determined by the contingent inception of a form. Art is the secondary formalisation of the advent of a hitherto formless form.

9. The only maxim of contemporary art is: do not be imperial. This also means: do not be democratic, if democracy implies conformity with the imperial idea of political liberty.

10. Non-imperial art is necessarily abstract art, in this sense: it abstracts itself from all particularity, and formalises this gesture of abstraction.

11. The abstraction of non-imperial art is not concerned with any particular public or audience. Non-imperial art is related to a kind of aristocratic-proletarian ethic: it does what it says, without distinguishing between kinds of people.

12. Non-imperial art must be as rigorous as a mathematical demonstration, as surprising as an ambush in the night, and as elevated as a star.

13. Today art can only be made from the starting point of that which, as far as Empire is concerned, doesn't exist. Through its abstraction, art renders this in-existence visible. This is what governs the formal principle of every art: the effort to render visible to everyone that which, for Empire (and so by extension for everyone, though from a different point of view), doesn't exist.

14. Since it is sure of its ability to control the entire domain of the visible and the audible via the laws governing commercial circulation and democratic communication, Empire no longer censures anything. All art, and all thought, is ruined when we accept this permission to consume, to communicate and to enjoy. We should become the pitiless censors of ourselves.

15. It is better to do nothing than to contribute to the invention of formal ways of rendering visible that which Empire already recognises as existent.

alain badiou

Thčses sur l’art contemporain

1. L’art n’est pas la descente sublime de l’infini dans l’abjection finie du corps et du sexe. Il est au contraire la production, par le moyen fini d’une soustraction matérielle, d’une série subjective infinie.

2. L’art ne saurait ętre expression de la particularité, qu’elle soit ethnique ou moďque. Il est la production impersonnelle d’une vérité qui s’adresse ŕ tous.

3. La vérité dont l’art est le processus est toujours vérité du sensible, en tant que sensible. Ce qui veut dire : transformation du sensible en événement de l’Idée.

4. Il y a nécessairement pluralité des arts, et quelles que soient les intersections imaginables, aucune totalisation de cette pluralité n’est, elle, imaginable.

5. Tout art est venue d’une forme impure, et la purification de cette impureté compose l’histoire, et de la vérité artistique, et de son exténuation.

6. Les sujets d’une vérité artistique sont les Suvres qui la composent.

7. Cette composition est une configuration infinie, qui, dans le contexte artistique du moment, est une totalité générique.

8. Le réel de l’art est l’impureté idéelle comme processus immanent de sa purification. Autrement dit : l’art a pour matériau premier la contingence événementielle d’une forme. L’art est formalisation seconde de la venue d’une forme comme informe.

9. La seule maxime de l’art contemporain est de n’ętre pas impérial. Ce qui veut dire aussi qu’il ne doit pas ętre démocratique, si démocratique signifie : conforme ŕ l’idée impériale de la liberté politique.

10. Un art non impérial est forcément un art abstrait, au sens suivant : Il s’abstrait de toute particularité, et formalise ce geste d’abstraction.

11. L’abstraction de l’art non impérial ne considčre aucun public particulier. L’art non impérial est lié ŕ un aristocratisme prolétaire : il fait ce qu’il dit, sans acception des personnes.

12. L’art non impérial doit ętre aussi solidement lié qu’une démonstration, aussi surprenant qu’une attaque de nuit, et aussi élevé qu’une étoile.

13. L’art se fait aujourd’hui ŕ partir seulement de ce qui, pour l’Empire, n’existe pas. L’art construit abstraitement la visibilité de cette inexistence. C’est ce qui commande, dans tous les arts, le principe formel : la capacité ŕ rendre pour tous visible ce qui, pour l’Empire, et donc aussi pour tous, mais d’un autre point de vue, n’existe pas.

14. Convaincu de contrôler l’étendue entičre du visible et de l’audible par les lois commerciales de la circulation et les lois démocratiques de la communication, l’Empire ne censure plus rien. S’abandonner ŕ cette autorisation de jouir est ruine de tout art, comme de toute pensée. Nous devons ętre, impitoyablement, nos propres censeurs.

15. Mieux vaut ne rien faire que de travailler formellement ŕ la visibilité de ce qui, pour l’Empire, existe

You came in out of the night
And there were flowers in your hand,
Now you will come out of a confusion of people,
Out of a turmoil of speech about you.


I who have seen you amid the primal things
Was angry when they spoke your name
IN ordinary places.
I would that the cool waves might flow over my mind,
And that the world could dry as a dead leaf,
Or as a dandelion see-pod and be swept away,
So that I might find you again,
Alone.



undefinedTi ušla si iz noći
Sa cvećem u ruci,
A sada ćeš izaći iz dar-mara ljudi,
Iz pometnje govora o tebi.

Ja koji te videh usred prvobitnih vješči
Bio bih besan kada bi govorili tvoje ime
Na prosečnim mestima.
Hteo bih da mi hladni talasi poplave misli,
A svet neka se osuši kao mrtav list,
Ili kao maslačkova krljušt i bude pometen,
Kako opet mogao ja bih te naći,
Sam(u).
undefined