Sranje u boji.

Nekad davno zivijoooo() je jedan princ. Zvao se Mahdavikia, ali prijatelji su ga zvali Viki.. hmm, da, prijatelji. Nije bio bas najsretniji, ali nije se mogao pozalit. Iako je mogao imati sve, tj. imao je, ali nije mu bilo dovoljno.. Živio je u nekom malom mjestu Bogu iza leđa, sa roditeljima i poslugom u svom dvorcu, s njima nije bas bio blizak, nije mogao razgovarat s njima. Vecinu vremena provodio je kod kuce slusajuci glazbu, imao je svoj bend koji mu je svirao kad god je htio i sta je htio. Isao je i u skolu, ali to ga bas nije zanimalo. Tamo je odlazio samo kako bi se malo druzio sa svojim prijateljima, imao ih je mnogo, ali ni jedan nije bio onaj pravi, onaj kojem mozes svasta rec, koji ce te saslusat i pomoci ti, ali nije se mogao pozalit na ove ipak su takvi. Imao je jednog jako davno, ali on je napustio njegov svijet. Curu isto nije imao, samo prolazne avanture iako to nije volio. Bio je osjecajan iako to nije pokazivo, pravio se vazan, morao je ipak je bio princ.
Zivio je u svom svijetu, imao je neke svoje brije, ali nitko to nije znao, nije to pokazivao, mozda ljudi i nebi shvatili, netko vjerojatno bi, ali nije takvog poznavao.....

Dosta za danas, nastavit ce se.
Eo da i ja imam neso na ovom blogu, bilo mi malo dosadno ovih dana, bio sam sam nisam ni na 1. may iso, pa reko aj da nes napisem i ispala pricica
Inspiraciju sam nasao u ljudima oko sebe, pa i u sebi, i u danasnjem svijetu..
toliko za sada, pozdrav...