PREKINUTI RITUAL

31.05.2006.

Ponosan sam otac 4 i pol-godišnjaka, plave oči, gusta kosa, lijep na tatu. On i ja najviše uživamo u šetnjama, a imamo i svoj ritual: s noge na nogu lagano do videoteke, pa onda bez žurbe biramo filmove i crtiće.

Jednoga dana takav je ritual bio naprasno prekinut.

Moj je sin veselo trčkarao pored mene, a u jednom trenutku je stao i presavinuo se zgrčivši ruke na trbuhu.

- Uh, tata, boli me.

- Što je bilo, što te boli - skočio sam.

- Jako boli.

- Gdje te boli sunčece?

Počeo me obljevati hladni znoj. Sad se već sav sčućurio.

- Stlaaašno me boli. Au!

Problijedio sam. I pretrnuo. U glavi sam već vidio sebe s mobitelom kako zovem hitnu.

- Boli me tata, tu me boli ispod tlbuha.

Bio sam gotov. Odrezale mi se noge, već sam procjenjivao trebam li zvati hitnu ili ga uzeti u ruke pa otrčati do auta.

- Reci tati, molim te što te boli.

- KULAC!, viknuo je i nasmijao se od uha do uha.

Ostao sam zabezeknut jer nisam znao jel bi se smijao ili plakao….

SJAJNE ČIZME

30.05.2006.

Nije me bilo strah uzbuna, podmukle tutnjave iza horizonta, nije me bilo strah ljudi u odorama s oružjem, bilo me strah njihova pogleda.

Taj pogled širio se kao virus, kao tropska groznica. Prvo su ga dobili neki ljudi iz kvarta, zatim sam ga primjetio kod susjeda u ulazu, a zatim je došao i dan kad sam ga vidio u očima moga oca.

Majka je grčevito obavljala telefonske pozive, govorila kako ona još ima nekih 'veza', da neće on morati na front. Sredit će ona to.

Otac joj je uzeo slušalicu iz ruke.

Sljedeće jutro ga nije bilo. Nismo znali kad će doći, samo se s vremena na vrijeme pojavljivao na vratima, odložio oružje i skinuo odoru.

Nisam znao što bih mu tada govorio, što ga pitao, nisam se znao nositi s ratom.

Sve što sam znao, je izglancati mu čizme. Ništa više nije bilo sigurno, osim da će ih ujutro moći obući sjajne i ulaštene.

Kada se jedan dan vratio, a ja ugledao rupe od metaka na njegovom autu vojničkih boja, ujutro su mu čizme bile još sjajnije.

Kada sam ga noću vidio kako se trza u snu, još jednom sam ih istrljao.

A kada ih je jedan dan spremio u ormar, pastu za cipele sam bacio u smeće, i ujutro mu skuhao kavu.

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se