I ne samo moji. Kad malo bolje razmislim, ni jedan nije bio na moje ime, a za svakoga imam posebno mjesto u mojim uspomenama. Najprije je to bila folcvagen buba, 1300. Auto mojih roditelja. Vozila nas po europi, jadranu, nigdje nas nije iznevjerila. Najviše joj zamjeram mali prtljažni prostor i mali “anšlag” – na znam kako se to kaže na hrvatskom, al to je ono kad ti treba veliki radius da negdje skreneš. Enivej, bubica je bila prva liga, za bolje nismo imali love, a ni neke velike potrebe. U četvrtom srednje položila sam vozački i povremeno sam je užicala za večernje izlaske. Sjećam se moje prve samostalne vožnje. Frendica Maja je bila dovoljno hrabra da sjedne na suvozačko mjesto. Sve je bilo pod kontrolom dok nismo došle na jedan semafor, bilo je crveno, a lagana uzbrdica, a iza nas se stvorio veeeliki teretnjak. Naravno, kad sam trebala krenuti, živo zlo.. ja bih išla naprijed, a buba klizi natrag. Živci rade, nervozni trube, a ja nikako da uskladim kočnicu, kvačilo, gas, ručnu... Čak sam Maji, sasvim ozbiljno ponudila da izađe iz auta ako se boji. Nije izašla, i to joj nikad neću zaboraviti. Nekako sam uspjela, ruke su mi se tresle, i najkraćim putem sam vratila auto na sigurno –u garažu. S vremenom sam se ipak opustila i postala sigurnija u sebe.
Uz tu moju bubicu me veže i prvi (zar je potrebno napisati : neuspjeli) pokušaj seksanja u autu. Zakoniti i ja se uvijek odvalimo smijati kad se netko dohvati teme seksa u autu. Najveća mi je zamjerka bila što nema zavjesice, pa što ako krene, pa ak netko naiđe, a mi se “zaglavimo” (mislila sam na ovaj način zaglavljivanja o kojem sad svi pričaju – slučaj varaždinske svadbe), a što ako netko prepozna registraciju. I tako, ništa od “posla u prirodi”. I dan-danas je njemu, više nego meni zbog toga žao ;)
Kako je vrijeme odmicalo, i moj dečko se naučio da ja dolazim po njega autom kad negdje izlazimo, on ionako nije imao vozačku, a najveći mu je gušt bio što me ne mora pratiti kući u neke sitne sate. On je živio jako blizu centra, a moj dom je bio u predgrađu, od centra prema zapadu (je, Jura, kak si pogodio).
Sve ima svoj vijek trajanja, pa i ta naša bubica, al nije otišla mirno u mirovinu, već uz veliki prasak, za koji sam zaslužna, a tko drugi nego JA! Taj dan mi je bio rođendan, dvajstiprvi. Kraj kolovoza, sparno, kišica laganini paducka, subota. Tata je prethodnu noć radio treću smjenu, mama imala nekog posla, pa je mene zapalo da “skoknem” autom u obližnje selo kod tete. Već skoro nadomak njene kuće ima jedan oštar desni zavoj. Jako bitno za priču je i da je u selu bila svadba, pa je sparkiranih auta bilo po jarcima i uz cestu i na cesti. Tako je jedan bio fino parkiran sa sva 4 kotača na mom kolničkom traku. Ja ga krenula obilaziti, iz suprotnog smjera, iza okuke naišao je autobus... kasno sam ga vidjela, uhvatila me panika, zakočila sam, zaplesala na cesti, far autobusa mi se našao pred očima, čula sam BUM! i iza toga duga, neugodna tišina. Užasno tiha tišina, zujala mi je u ušima. Vidjela sam sve što i prije BUMA, pa mi je nekak odma bilo jasno da sam živa. To mi je bila misao broj jedan. Broj dva, zahvaljujući filmovima bila je: sad će se auto zapaliti! Odmah sam odvezala pojas (da, da, imala sam pričvršćen pojas) i pokušala otvoriti vrata. Nije išlo...
Nastavit će se...
nevezano za temu posta: Veliko dijete došlo je sretno na odredište još u subotu. Ne javlja se previše, uglavnom mu je dobro, osim što je već spi*dio 150 kn džeparca, a i skroz mu je bez veze kupat se u bazenu s morskom vodom. Eh, bolje da ne komentiram :-P
|
