1000 mora daleko...

Kings of seburbia

Konačno.
Potvrđeno je. Novi album Tokio Hotela izlazi 3. oktobra 2014. godine pod nazivom „Kings of suburbia“.
To su glavne novosti koje imamo, a pre nego što za mesec dana čujemo 11 novih pesama možda je pravo vreme da posložimo neke stvari koje već sada znamo o tome i da budemo malo nostalgični za dobrim, starim vremenima.



Od pre par nedelja je ponovo otpočelo emitovanje TH TV epizoda i po mom ličnom mišljenju su mnogo bolje snimljene nego one pre. Kvalitet slike je vrhunski, a i sama montaža je jako dobra. Snimke koje dobijamo su ekskluzivni i svaka od dosadašnje 4 epizode je bila vredna gledanja jer smo mogli da vidimo momke u studiju, da zaista čujemo delove novih pesama, da zavirimo u photoshoot za novi album, itd. I sve to je bilo konstantno propraćeno instrumentalima pesama sa novog albuma i taj tvrdi elektro-rok zvuk mi se mnogo, mnogo dopada. Najbolja stvar je što se vidi veliki pomak u zvuku u odnosu na „Humanoid“.



Svaka epizoda je otpočela uvodom u kom smo mogli da vidimo da je logo benda promenjen, a i Bill je podelio sa nama činjenicu da je toliko toga novog u njihovim životima i pogledima na muziku i da je ono što se izdešavalo na privatnom planu ( ljudi koje su upoznali, nove ljubavi i raskidi ) uticalo na stvaranje muzike. To je dovelo do toga da krajem prošle godine odustanu od izdavanja novog albuma i da porade još na pesmama, promene omot albuma, pa i logo benda. Čak su i razmišljali o promeni imena benda u jednostavno „Tom's band“, kako Tom kaže (: Interesantno je da su čak i otpočele pripreme na kraju 2013. godine za promociju novog albuma koji se dopao njihovim menadžerima, čak su i gledali datume za koncerte, a onda je taj nalet nove kreativne energije odložio sve planove jer Bill i Tom nisu hteli da prestanu sa snimanjem novih pesama koje su imale to nešto posebno u sebi.



Uspeh koji su kao bend doživeli bio je vrtoglav. Već sa prvim singlom „Durch den Monsun“ i albumom „Schrei“ iz 2005. godine su zaludeli celu Nemačku, a ubrzo je njihova slava prešla granice rodne zemlje. Sa drugim albumom „Zimmer 483“ su već učvrstili status najznačajnijeg nemačkog benda u proteklih 20 godina jer su osvojili mnoštvo internacionalnih nagrada i u rekordnom roku rasprodavali koncertne hale po celoj Evropi, a najveći uspeh je zabeležen u Francuskoj.



Zbog sve veće baze fanova kojima nemački nije bio razumljiv, četvorka iz Magdeburga snima 2007. godine i kompilaciju najvećih hitova sa prethodna dva albuma, ali na engleskom jeziku. Ovaj album će im, između ostalog, obezbediti i nagradu za najbolje debitante na čuvenoj dodeli MTV nagrada za najbolja video ostvarenja. Ipak, uspeh u Americi nije bio toliko blistav kao na evropskom tlu. Iako su iza sebe imali mnoštvo veoma posećenih koncerata, američki tinejdžeri nisu ni blizu delili histeričnu strast prema ovim momcima kao njihovi vršnjaci u Evropi koji su blokirali ulice u svakom gradu u kom su se njihovi idoli pojavljivali.




2009. godine je usledio i treći album „Humanoid“ u dva izdanja, na nemačkom i engleskom jeziku. Promenjeni zvuk benda koji je iz čistog roka prešao u mešavinu u kojoj su sada preovladavali i elektro-pop elementi i često kompjuterizovani Billov glas je pratila i bitna promena imidža. Turneja koja ih je odvela čak i do Japana je sadržala kostime u kojima je frontmen izgledao kao da je došao iz drugog univerzuma, a sama pozornica je ličila na uvrnutu mašineriju budućnosti.



Međutim, na vrhuncu slave morali su da upoznaju i drugu stranu medalje. Kao da dosadašnji udarni naslovi koji su svakodnevno punili novinske stupce praćeni paparaco slikama nisu bili dovoljni ubrzo je usledio i novi udar na njihovu intimu. Grupa devojaka koja se otvoreno predstavljala kao stalkerke je pratila momke u stopu, fotografisala ih na njihovim privatnim posedima, slala uznemirujuće poruke i uskoro su momci počeli da strahuju za sopstvene živote. Situacija je kulminirala kada se gitarista benda Tom sukobio sa jednom od njih i udario je zbog čega je cela priča završila na sudu.



Momci su od tada mnogo oprezniji i odlučili su da se na neko vreme provuku iz javnog života. Blizanci Bill i Tom napuštaju Nemačku u kojoj su se, po vlastitom priznanju, već godinama osećali kao u gigantskoj kući Velikog brata već godinama jer je svaki njihov pokret završavao u novinama, a svako je davao sebi za pravo da to komentariše i da gradi svoju karijeru ismevajući Billov androgini izgled. Ipak, ovaj prerano sazreli mladić nije dopuštao da ga lavina negativnih komentara slomi i uvek je ostajao svoj. Crni lak na njegovim noktima i tamni kreon na očima su postajali samo intenzivniji, a njegove frizure sve otkačenije.



U Los Anđelesu, u kom su Bill i Tom proveli poslednje 4 godine svog života, se Billov imidž znatno promenio. Postalo je očigledno da sve redovnije posećuje teretanu, ofarbao se u plavo, a svoje telo je sve češće ukrašavao novim pirsinzima i tetovažama. Prošlo je vreme kada je objašnjavao u ekskluzivnim intervjuima značenje svakog tattoo-a koji uradi, tako da je simbolika koja se krije iza njih ostala samo njemu poznata. Pored znaka benda na vratu, dve zvezde jedne u drugoj na dnu stomaka i natpisa „Freiheit 89“ ( Sloboda ) na unutrašnjoj strani leve ruke čime je proslavio 18. rođendan Bill je uradio još niz tetovaža o kojima nije rekao ni reč.



Duž cele leve polovine stomaka, od boka nagore, se nalazi natpis „Nikad nećmo prestati da vrištimo. Vraćamo se svojim korenima.“ što po nekom mom tumačenju ima veze sa tim da će kao bend uvek ostati isti, svoji, buntovnici kao na početku karijere. Cela leva šaka je prekrivena izgledom kostiju koje se nalaze ispod kože i pojedinim simbolima rađanja i umiranja. Na grudima ima neki neobičan znak koji je spoj više simbola koji su on i Tom zajedno dizajnirali i to je njihov prvi twin tattoo. Tom isti takav ima na desnom ramenu. Drugi twin tattoo se odnosi na sate njihovog rođenja koji su istetovirani na prstima svojih ruku. Pored toga, Bill je istetovirao još i neobičan poljubac sirene i nage žene, kao i krst na desnoj podlaktici. Kakav je Billov stav o religiji i hrišćanstvu, uopšte, bar je meni nepoznato. Kao ateista se deklarisao kada je imao 15 godina, ali sada ima 25 i razumljivo je da su se neki njegovi stavovi promenili.



Dve najnovije tetovaže se nalaze ( kao i većina njegovih ) na levoj strani tela. Prva predstavlja izgled živog, ljudskog srca kao organa i nalazi se malo iznad onoga gde se srce i stvarno nalazi. Kada je istetovirao ovaj crtež Bill je na svom Instagram profilu podelio i stihove pesme sa prethodnog albuma „Attention“.
„Give back my heart that your body reject it.“
( „Vrati nazad moje srce koje tvoje telo odbacuje.“ )



Drugu tetovažu je uradio pre mesec dana na ruci i na njoj se nalazi neki sumanuti retro bokser (: Jedina prednost mu je što malo liči na Fredija Merkjurija. Osim toga nemam neki valjan razlog zašto bi neko ovo istetovirao. On je valjda neki borac, opasan lik, šta li? (:



Što se ostatka ekipe tiče Gustaf je deblji nego ikad i zapravo je jedini od njih četvorice koji ne izgleda dobro danas. Sa druge strane, Georg se iznenada pretvorio u frajera i po, prosto se pitam da li je to onaj isti Geo'g. Mnogo je zgodan, predobro obučen, ima vrhunsku frizuru. Svaka čast. Svaka pohvala za Georga. Ili je to samo za mene iznenađenje? Ne znam.





Početak emitovanja TH TV-a me je vratio 10 godina unazad, ali bukvalno. Kao da odjednom imam ponovo 15 godina, dugu, odrpanu kosu koju pokušavam peglom da ispravim, ispod koje mi viri samo jedno oko, a ja sav u crnom mislim da sam najnesretniji stvor na kugli zemaljskoj. I poistovećujem se sa Billom i njegovim depresivnim tekstovima u kojima munje i gromovi ubijaju i planine se razdvajaju zbog njegovih nemogućih, promašenih ljubavi (: Baš me zanima u kom smeru je napredovao njegov stil pisanja jer su poslednji tekstovi koje smo čuli napisani kada je imao 20 godina. Sada ima 25 i već je zreo čovek.



Elem, kao što sam napisao na početku posta, novi album se zove „Kings of suburbia“, tj. „Kraljevi predgrađa“. Bill je objasnio i simboliku koja se krije iza ovog naziva.
„Biti kralj predgrađa je osećaj koji u isto vreme znači sve i ništa. Novi album je poput soundtrack-a momenta u kom se trenutno nalazimo i u kom se osećamo kao na vrhu sopstvenog univerzuma ma koliko bitni ili nebitni bili stvarno u tom trenutku.“



Meni je naziv albuma apsolutno genijalan kao i cela priča koja se krije iza toga. Bill se verovatno celog života osećao kao kralj predgrađa jer ma koliko su ga životne okolnosti u malom mestu sputavale on je ostajao svoj. Mogu razumeti taj osećaj jer sam i sam bio u neku ruku drugačiji u tom nekom tinejdžerskom periodu i svakodnevno sam morao da se borim sa predrasudama male sredine. Kada sagledam taj period sa ove distance čini mi se da je bilo potrebno mnogo hrabrosti i ludosti izgledati onako kako sam ja izgledao u gradiću koji jedva broji 10 hiljada ljudi.



Kako je tek bilo Billu koji je bio mnogo ekstremniji u svemu tome ne mogu ni da zamislim. Sa jedva trinaest godina je išao okolo sa dugom kosom ofarbanom u crno, sa pirsingom u obrvi i jeziku i odećom koju je sam šio. Ma koliko nama sa Balkana Nemačka izgledala kao napredna i liberalna zemlja nije baš sve tako sjajno kao što mislimo. Nemačka jeste jedna od tri najotvorenije zemlje u Evropi i u nekom Berlinu bi Bill bio nešto na šta možete naleteti veoma često, mada je nesumnjivo da bi se i u jednom takvom gradu našao neko ko bi vas zbog takvog izgleda maltretirao fizički ili verbalno jer ste peder. Međutim, živeti u Magdeburgu, praktično seocetu u Nemačkoj, ne razlikuje se mnogo od života bilo gde na Balkanu. I zato je Bill oduvek morao imati taj gard kralja predgrađa kako bi se izborio za svoju ličnost i stav.



Zato me i ne čudi zašto je Bill odabrao nekoliko kostima koji neodoljivo podsećaju na one koje je nosio na fotografisanjima za brojne nemačke novine i televizije na početku karijere. Jakne sa nitnama i majice načinjene od mreže se nalaze i na omotu njihovog prvog albuma i čini se kao da se Bill vraća svojim korenima i pokazuje da se nikad neće promeniti. Ovaj prizor na fotografiji ispod me je potpuno vratio na one snimke sa DVD-a „Leb die Sekunde“ na kojima Bill, Tom, Georg i Gustaf imaju između 13 i 15 godina. Ne znam šta je tačno tu u pitanju, ali će možda neko od vas razumeti moju asocijaciju.



Za razliku od tog nekog prelaznog perioda u protekle 2-3 godine u kom je Bill eksperimentisao sa svim i svačim sada mi se jako dopada njegov stil i potpuno mi se uklapa u andergraund berlinsku ili parisku scenu. Ne znam kakvo je vaše mišljenje, ali meni se dopada ta uvrnuta garderoba, tetovaže, pirsinzi, itd. i to još sve na njemu onako visokom 1,90m. Samo mi se ne dopada kada stavi onu periku sa dugom, plavom kosom. Mislim super njemu to stoji, ali ovako kad ga vidim kako samo stavi periku to mi nije fazon.




Njegove modne egzibicije su brojne, pa tako u ovih par TH TV epizoda možemo da ga vidimo sa šlemovima i perjem na glavi, sa previsokim štiklama ( koje su po Rik Ovensu muške, da, da ), u uskim, lateks pantalonama, itd, itd.





Sve mi je to prefora jer je za slikanje, a ovaj njegov svakodnevni izgled mi se baš dopada. Na ovoj slici mi je bolje obučen nego ikad. Sećam se da kada sam ugledao tu fotku da sam shvatio da je odavno prestao da me oduševljava njegov stil oblačenja ( kao pre ), ali da mi je ova slika vratila veru u njega kao modnu ikonu (: hahha Šalu na stranu, ovo je savršeno.



Još jedna stvar me je vratila godinama unazad kada sam bio zaluđen Tokio Hotelom, a to je snimak sa photosession-a za novi album i to Billovo čuveno poziranje sa nogama na iks (: Prefora je to gledati ponovo.




I tu je i omot za taj dugo očekivani CD „Kings of suburbia“. Na njemu se nalazi samo Billova glava sa zalizanom kosom i mnoštvom boja koje mi daju malo šmeka Bouvija i 70-ih, 80-ih. Možda bih ranije bio bundžija što je samo on na omotu, ali sada ne. Ne znam zbog čega, ali tako je. Ima tu i ta neobjašnjiva šara koja deluje kao oblik neke geografske karte. Ne znam. Objasniće nam oni to uskoro. Do tada mogu da kažem samo da mi izgleda kao umetničko delo. Sjajno.




U toku 4 epizode koje smo videli mogli smo, pored instrumentala, da čujemo i isečke iz dve nove pesme i predobro je čuti Billov glas ponovo.
„No, I... I never let you down...“
„Somewhere in town we don't know where we are...“



Ne znam šta još treba prokomentarisati u iščekivanju novog singla koji će se sigurno pojaviti u roku od mesec dana, tj. pre albuma sigurno. Ono što znamo je da je spot za prvi singl već snimljen, a da drugi spot snimaju trenutno. Euforija raste (: wooo hoooo



I, da... To sam zaboravio. I Bill i Tom su odgovorili na Ice Bucket Challenge kako bi podigli svest o bolesti ALS i tom prilikom su donirali određenu svotu novca u fond za unapređenje istraživanja na polju ove bolesti koja sve više uzima maha i za koju trenutno ne postoji lek.




+ + + + UPDATE . 05.09.2014. + + + +

Tu je i spisak pesama sa novog albuma. Oficijelni, sa iTunes-a. Zašto niko ne spominje pesme na nemačkom? Jesu li, uopšte, ponovo snimili dva albuma? o.O
Iako nisu izdali album 5 godina, u roku od dva dana je rasprodato Super Deluxe izdanje u Nemačkoj i Španiji. Nemam prave reči da opišem koliko mi je drago zbog toga (:

1. Feel It All
2. Stormy Weather
3. Run, Run, Run
4. Love Who Loves You Back
5. Covered In Gold
6. Girl Got a Gun
7. Kings of Suburbia
8. We Found Us
9. Invaded
10. Never Let You Down
11. Louder Than Love
12. Masquerade
13. Dancing In the Dark
14. The Heart Get No Sleep
15. Great Day



+ + + + UPDATE 09.09.2014. + + + +

Prvi singl sa novog albuma je balada "Run, Run, Run", a spot dobijamo 12. septembra, što će reći za 3 dana (:
Woo Hoo (:
Tada očekujte i novi post (:





To je to, ejlijeni. Čujemo se veoma uskoro sa novim postom čim se pojave nova pesma i spot. Woo Hoo ((((: