morsky blog

ponedjeljak, 30.08.2010.

tuga

Do kamena kamen, do čovika čovik
Oštrican o’ trudi tiha suza biži
Iz hrvatske duše rodu, zemji svojoj
Žujima i macon narasli su križi
Pogledaj ih, Bože, veli su i lipi
Za svakoga jedan i svi su nan isti
Ka moru ferali, anđelima dota
Da se mrvu tuge u povist primisti
Ogrijat će sunce ča bura oladi
Ne čuju se više usnuli mašklini
Svaka kapja znoja priko suve fuge
Navik je ka timbar ostala na stini












Zbogom, Levant!



- 11:18 - Komentari (5) - Isprintaj - #

srijeda, 11.08.2010.

hiperprodukcija zabave i kulture



Ja svoj grad još uvik doživljavan onakvin kakav je bija kad san bila dite i cura, valjda zato šta odbijan izrasti iz male u veliku hrvaticu. A onda je moj grad bija, ka ustalom i cila Dalmacija - provincijski gradić na obali. Split je za ondašnje pojmove bija jedini veliki grad u Dalmaciji, Dubrovnik - mali grad - turistička velesila, a Zadar lipi, mali, miran i prije svega - dosadan za popizdit. Mislin, dosadan meni ondašnjoj, sada bi mi baš takav mali, smišan i miran bija idealan. Sad mi dosada i tišina baš nekako pašu. Dosade, dosade, dosade amo, jer utjehe nema u šušuru i buci.
Ali to je tako. Sve u životu uvik dođe u krivo vrime.



Da je meni neko onda, kad san imala osamnaest-dvadeset i s čežnjom pratila turneje Rolling Stonesa na karti svita, a ploče, ilitiga sadašnje cedeje i kakveveć nosače zvuka, kupovala sa kojom godinom zakašnjenja od prvog izdanja u Americi ili Engleskoj, i onda, kad smo gledali filmove u onin oldfešn kinima nakon što smo sve o njima već saznali iz časopisa, a oskari im već pokupili prst prašine na policama, onda kad smo čeznuli za dobrim predstavama u kazalištu i strpljivo čekali da se Gavella ili neko drugo velegradsko kazalište udostoji doći među seljake i odglumi nam napokon te Glembayeve, bar onako priko volje, e da mi je onda... e majketi, kolika mi je ova kobasica od rečenice, moran je prikinuti. Sic.
Daklem, kuži se šta san tila reć. Da mi je onda neko priča da će u mom malon gradu biti svakodnevno, ako ne baš cile godine, ono bar ovih par litnjih miseci, toliko filmova, predstava, koncerata i svakojakih drugih kerefeka, da ću se ja toliko izbezumiti od te ogromne količine da neću mrdnut s kauča da sve to povatan, i da neću od svega toga imat ništa, e pa rekla bi mu da me lagano zajebava.
Da će dolazit raznorazne svjecke FACE, a da ću ja vagat bi li dala petstotinjak kuna za koncert ili bi s tin kupila spize za tjedan dana, naravno da mu ne bi virovala. Pa ja san se truckala u busu do Budimpešte za vidit i čut Stinga, Springsteena i Collinsa. Baš me bilo jako briga koliko je mater mogla kupit šnicela za to. A nije ni nju baš bilo briga za moje koncertne i ine kulturne i nekulturne potrebe, pa san (si) sama za iste morala zaradit pare. (A sada..."Mama, kupi mi na internetu kartu za Gibonnija, pliiiz!")
Da će se namnožit toliko kulturnih, glazbenih, kazališnih, klapskih, tradicijskih i kakvih sve ne događaja, da će svako selo u prizvizdini donjoj imat svoje "kulturno lito", o gradovima veličine mog da i ne govorimo, da će mi biti zlo od tolike količine kuture, meni, onda gladnoj i žednoj svega šta spada u neku od umjetnosti, to bi mi onda bilo nepojmljivo.
E pa, sada mi je pojmljivo.
Došlo je do inflacije kulturnih i "kulturnih" događanja.
Svako selo na mom škoju ima "kulturno lito". Plus pučka fešta, plus fešta na sveca zaštitnika.
O gradu van ne triban ni pričat. Imate svoj.
Zadarsko kazališno ljeto, Zadar snova, KalelargaArt, kocerti Natalie Cole, Gregoriansa, izložbe na svakon kantunu, klape pivaju ka navijene, mini filmski festivali, noći punog miseca, ma ne mogu se sad momentalno svega ni sitit.
Da me se ne svati krivo, nije to ništa loše. Dapače. To je ispunjenje snova. Samo ja to više ne mogu više pratit.
Ko mi je kriv da san ostarila. I da ne mogu sve to isfinancirati.
A i uvik san imala osobni problem s bogatom ponudom proizvoda. Ka dite u slastičarnici koje se ne može odlučit koji će kolač jer mu se svi sviđaju.
Kad kod nas nije bilo izbora cipela pa smo išli u Trst, ja bi se uvik smušila od prepunih izloga i uvik mi se činilo da san izabrala krive. I vratila bi se polunesritna. Bilo je masu lipših.... U Peku i Planici bi kupila one jedne jedine koje su u nešto sličile, jesu žuljale ka vrag, ali u duši je bila bonaca.
Lakše je izabrat kad nemaš izbora. Uzmi ili ostavi. To je valjda neki socijalistički sindrom koji mi je osta do dandanas ka relikt prošlih vremena.

E pa da ne bi ispalo da san najgora u ovoj zemlji, da ne bi bilo da san baš sve propustila, ipak san digla guzicu i pogledala par koncerata.
A kad već moran birat od te silne ponude, ja san se odlučila za:



GLAZBENE VEČERI U SVETOM DONATU majka su svih kulturnih ljetnih događaja u Zadru i šire. Održavaju se već 50 godina.
Kad se nađete u ovom čarobnom, bajkovitom prostoru, imate dojam da su ga već u 5. stoljeću isprojektirali upravo za ovu namjenu, za koncerte klasične glazbe. Ne znam samo koji im je kompjuterski program izbacio izračune za ovako savršenu akustiku, ali uspili su da zvuči fenomenalno, i da čak i mi koji se uopće ne razumimo u opuse genijalnih skladatelja uživamo u njihovim notama.






(Željko Milić, klarinet)

Evo i kratkog osvrta Željka Milića kojeg je napisao povodom velike obljetnice Glazbenih večeri u sv. Donatu:

"Naučio sam voljeti jedan ton... ton usamljen u vlastitoj samodovoljnosti.

On živi i nakon što akustički nestaje ako osluškujemo njegov unutrašnji odjek.

A kada ton nestane iz prostora, u nama i dalje struji, pa svoj put nastavlja u duhu.

Otvorimo li mu srce, on svojom bojom postaje prozor i vodi nas u duhovni svijet.

U ovom obraćanju volio bih se osvrnuti na, za mene, u svakom smislu posebnu koncertnu večer u sv. Donatu. Teško ju je opisati, a da ne zvuči patetično...

Bila je to ratna 1993. godina. Gudački kvartet (u sastavu: A. Andrusenko, J. Nechita, E. Maleščenko i P. Tarasinkijevič) i ja izvodili smo Brahmsov Kvintet za klarinet i gudački kvartet u h-molu. Te večeri, tonovi ovog uzvišenog djela, uspjeli su svojom unutarnjom snagom nadjačati prijeteće zvukove granata koji su se primicali gradu, sve bliže, u crescendu. Ali ni publika, ni umjetnici, nisu se micali sa svojih mjesta. Nije bilo straha. Samo su se nizali tonovi u neobjašnjivo nadahnuće izvedbe Brahmsove čarobne glazbe. Vladao je mir u našim dušama, na dar smo dobili samopouzdanje i snagu.

Bilo je to posebno iskustvo za sve nas."

- 14:02 - Komentari (7) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se