Često se kaže: svaka šuša može imat dite. Ne triba velike škole završit za bit mater ili ćaća.
E pa ja spadan u te šuše.
Ja sam samo jedna samouka mama. Bez standardnog obrazovanja, školovala se uz rad. Bez svjedodžbe i titule. Da mi je ima ko davat ocjene, možda bi se provlačila kroz iglene uši, sa dujama. Možda bi iskamčila par trica (minus), ali četvorke i petice ostale bi tek pusti san.
Uletila san u posal ka grlom u jagode. Rodila dva patuljka, kupila dvi knjige, zavrnila rukave, oboružala se dobron voljon, i bez velikog razmišljanja, kako to već praznoglavi rade, krenila nadobudno u biznis. Ma neš mi ti posla, dvi male drečeće štruce pritvorit u ljudska bića!
Poslin par godina skužila san da neman blagog pojma šta ja to radin.
Uvatila me, malo je reć - panika. Panika na kvadrat. Na kub.
Vozaču stani! Ima jedna izić van! Ne mogu ja to! Odustajen. Upisala san se u školu koja je iznad mojih skromnih kapaciteta.
Tila san prekinit školovanje već u prvoj polovici osmoljetke, al me moš ti majci ispisat se tek tako iz te škole. Nema ispisnice, ne postoje formulari, ništa taksene marke. Izvoli klapat dalje.
I tako mi je do dan danas.
Svaki dan najmanje jedan put tila bi reklamirat robu. Samo ne znan komu. U koji dućan da ih vratin i rečen da mi je uvaljena roba s greškon?
Mislin, mora da imaju grešku, šta drugo da pomislin. To moje "blago" ne ponaša se uopće u skladu s onin malo šta san ja usvojila u toj "školi za roditelje". Ja šumom, oni drumom, i viceversa. Ništa nije baj d buk. Ništa po priručniku.
Ja san jednostavno dobila pretežak domaći rad.
Gospe moja, upomoć!
Ma, pizdin ustvari. Nisu oni roba s greškon, nego ja. Oni su milamajka prema meni. Nekin čudon, moj šlampavo obavljan posao, nakon neuspješne edukacije, ipak daje solidne rezultate.
Iz dana u dan živim s tom gorkon spoznajon, da sam po struci - NKV roditelj.
Ae.
Ali ne bi ja ovdi prid vama izvodila svojevrsni duhovni striptiz, ne bi se sad tu isčuđavala nad svojim (ne)znanjem ovog teškog posla, da nema nečega meni još začudnijeg.
Oko mene sami roditelji od zanata. Ma što od zanata, visokoobrazovani roditeljski kadar je to. Sami profesori, inžinjeri i profesori te plemenite struke. Ma, paru doktori nauka prema meni sirotici.
Sve znaju! Sve.
Odgoj i obrazovanje vlastitih potomaka u malom prstu imaju.
Vladaju recepturom za proizvest visokokvalitetan produkt, koji zadovoljava ISO standarde i sve druge standarde koji postoje, a kojima ja ne znan oznake. Fabriciraju potomke koji odma mogu u Evropu, bez otvaranja i zatvaranja pustih poglavlja.
Oni su odlikaši, kraljevi i kraljice mature i uzorni studenti fakulteta roditeljskih nauka.
Roditeljske vještine sipaju ka iz rukava.
Nisu, ka ja, propalitet, sidili na ušima kad se usvajala lekcija "Kako dijete naučiti da bude najbolji učenik u razredu" ili "Kako reagirati na verbalne i ine provokacije vršnjaka". Ni lekcije "Kako odabrati pravi sport(ove) za svoje dijete" i "Kako paziti da trener ne zapostavlja baš vaše nadareno dijete" njima nisu strane. "Uključivanje djeteta u debatni klub u vrtićkoj dobi", "Učenje stranih jezika od rođenja", "Discipliniranje učiteljice", "Vaše dijete je baš uvijek u pravu", "Kako djetetu održati produktivno predavanje", "Tuđe dijete nikad nije odgojeno kao vaše", "Vaše dijete nikad prvo ne započinje svađu ili tučnjavu", i slično, sve san ja to prespavala. Prehrkala.
Lekcije iz viših faza djetinjstva i rane adolescencije neću ni spominjati, jer do tu san se potpuno pogubila.
Ne mogu niti pomisliti na sve te užase, a još manje znan šta učinit da ih izbjegnen.
Nasilje, alkoholizam, ovisnosti, rizično seksualno ponašanje....... oni su stoposto sigurni od tih zala i opačina, jer oni su roditelji-odlikaši i naučili su se preventivnim odgojnim metodama.
A ja.... vakva kakva san, mogu jedino otić pomolit se dragom Bogu, materi Gospi, sveton Anti i svin ostalin svecima i sveticama, zapalit in sviću i molit da i mene, tj. moju dicu, zaobiđu sve te zamke procesa pretvaranja malih ljudi u velike, iako nisan odlikašica u toj najtežoj od svih škola.
Iako nisan mama-tata od formata.
