U novu sam godinu ušla puno bogatija.
Jest da san ušla u novi kredit, ali mi je narasla i plaća. Jest da san sada jedini hranitelj obitelji, ali san bogatija i za to iskustvo.
Jest da pokrivan troškove studiranja, ali se nadam da će mi se jednog dana vratiti. S kamatama. Dakle to je isto bogatstvo. Buduće,
Ali prije svega san bogatija za radna zaduženja. Ako je plaća porasla za koeficijent jedan, posal je povećan za koeficijent dvadeset.
Više ne znan di ću ni šta ću prije, sve više mi se čini da ću jednog lipog dana lipo puknuti, zafalit se na svemu, dignut svoje sidro i otploviti di me vitar odnese, šta dalje od ove ludare.
Ali naravno da to ne mogu učiniti. Uvik se nađe onaj alter ego, onaj razumni podstanar u glavi koji nađe sto razloga da te zaustavi. Najviše spominje dicu. Gladnu, golu i bosu, takve ti ih pokaže, paru oni siročići iz Afrike.
I - ništa. Ne moš mrdnut iz svoje kože.
Skuliraj se i nastavi.
I tako se ja skuliran desetak puta dnevno, nakon desetak žustrih razgovora s mojin razumnim podstanarom.
I taman kad pomislin da je sve u redu i mirno nastavin sa svojin poslon, vratin se svom mravljem životu, praveći se da ne postoji ništa drugo na ovon svitu, da ne postoje novine, marenda, kava, cigaret, čineći fintu da blog nikad nije ni izmišljen, a kamoli da sam ja nekad tamo malo laprdala, i da tamo ima ljudi koji znaju pisati i koje bi tribalo povremeno prolistati, taman u ton trenu stiže znak da nešto baš i nije u redu.
Da baš i nisam tako skulirana kako sam mislila. Da mi mozak pomalo počinje govoriti baj-baj bejbi.
Znate onaj mali aparatić zvan token - link sa bankom preko kojeg se plaćaju računi i općenito obavljaju bankovni poslovi? E, krenem ja plaćat račune. Kliknem na ikonu i otvori mi se ekran u koga treba upisati serijski broj tokena i pin.
I - nekoliko minuta gledam u taj ekran i ne znam što da upišem. Mičem pogled s ekrana na token i obrnuto i - ništa. I dalje nemam pojma. Kako bi i imala kad uporno gledam u - mobitel.
Nekako dođem sebi i ukucam pin. Opet se ništa ne događa. naravno, kad ukucavam pin svog privatnog tokena.
Sad mi je definitivno dosta.
Iden se malo ublogirati. Malo laprdati da se odmorin.
Samo ne znan o čemu.
Toliko se toga izdogađalo, i lokalno i globalno, od moje kuće do Dubaija, da ne znan šta bi odabrala.....
Ali dobro, evo jedna mala i nevažna tema. Moja mala opservacija.
Jučer je bija katolički blagdan Sveta tri kralja, službeni završetak božićnih svetkovina, usput i pravoslavni Badnjak.
Znamo da se tog dana tradicionalno skidaju božićni ukrasi i gasi novogodišnja rasvjeta. Ne znan koliko daleko u povijest i zemljopis seže ta tradicija, ali iman blagi dojam da smo je mi Hrvati-katolici zdušno prihvatili i iz razloga da napravimo jasnu distinkciju "nas" od "njih". Naš Isusić već je dječačić, njihov je tek rođena beba. "Oni" su naravno, Hrvati-pravoslavci, kako su se sami nazivali prije devedesetih, a onda se proglasili Srbima.
Kad san bila mala i mlada nisan skoro ni znala da postoje dva Božića, a onda se dogodilo da su ta dva Božića zaratila. I onda smo svi mi neznalice na ubrzanom tečaju devedesetprve godine doznali da je PRAVI Božić onaj koji ima veći vatromet. A to je svakako bija onaj 25. prosinca. I tako su nam naši susjedi nekoliko godina zdušno i vatreno čestitali "naš" Božić, toliko žestoko da smo, obasuti srdačnim vatrenim čestitkama, bižali u podrume.
Nije nan tribalo dugo da se snađemo i čestitke počnemo uzvraćati jednakom žestinom.
I tako je to bilo. Granate su za nekoliko godine prestale, nastala je ledena tišina. Dva Božića udaljila su se puno više od onih petnaest dana u kalendaru.
To je povijest. Nije na ponos i diku, više je jad i bijeda, ali je takva. Kakva je takva je, naša je, i ne možemo je minjati. Još se nije rodija taj koji će je prominiti. Ali će se valjda roditi jednom neki koji će prominiti budućnost.
Samo, taj se nije rodija u Zadru.
Sinoć je naš grad pogasio sve svitleće božićne ukrase u centru grada. Među njima i svitleći natpis Sretan Božić koji se prigodno proteže preko Kalelarge ispred prilaza našoj prvostolnici, ali, zavraga, isti taj pravac vodi i do pravoslavne crkve sv. Ilije, u kojoj je sinoć valjda bila svečana misa.
Meni to bilo baš glupo. I žalosno. I jadno.
Ja za inat nisam raskinila bor.
Meni ne smeta da se Isus rodi više puta. Ni kada se zove Hristos.
On mi ništa nije skrivija.
Ma, eto,dosta je bilo za ovaj put. Ovo je bilo nešto ka terapijsko laprdanje. Da zaboravin malo na svoju muku.
Daj Dalmatinki puno posla, moš je tako i ubit.
