Neman više pojma kad je to bilo, ali zarekla san se.
Je li to bilo kad se rodila, je li to bilo kad san svatila da je dite bistro, je li kad je počela natprosječno dobro crtati s dvi-tri godine, je li bilo kad je krenila u školu i kad ju je krenula škola... ne znan kad, ali rekla san: ako dite bude bistro, pametno i vridno, okrenuću svit naopako ako bude tribalo, ali ona će se školovati koliko i šta bude tila. Ako bude tila bit umjetnica (što mi je bila potajna želja) financirat ću je do penzije (moje). Ako triba - gladovaću, ali ona će se školovati.
Jesan, tako san rekla. Možda nisan naglas, ali jesan u sebi.
I - sad je došlo. Ispunilo se. Došlo po svoje.
Mala je bila pametna i vridna i.... a, jebiga, rekla san šta će bit. Obećala.
E pa sad filipinka lipo gladuj.
Neće ti ni škoditi.
E, ali s drugin diteton san opreznija. Ne razbacujen se zavjetima i obećanjima.
Bit će šta bude.
Njegovi planovi za budućnost ionako za sada ne obuhvaćaju obrazovanje. A s ovkavin školstvon, nisan ni ja daleko od tog njegovog stava da je škola nepotrebna gnjavaža.
Eto tako.
Došli smo do željenog indeksa.
I to do jednog od malobrojnih te vrste.
Mislin, nije da je to prvi. Školska godina još nije ni počela, a mi smo ih već dva prominili. Nije ni onaj prvi bija loš, ali ovaj je tila.
A mala je sva na mater. Kad nešto zapila....
Ali do uspjeha nismo došli baš najjednostavnijim putem. Od točke A do točke B može se doći najkraćim putem - ravnom crtom ili malo dužom, zavojitom, obuhvativši pritom puno drugih točaka, npr. X, Y ili Z. Od Zadra do Zagreba možete stić najkraćin putem, preko Velebita i Like i stić za tri sata, ali možete ić malo dužin pravcem, npr. preko Sarajeva.
E, pa mene uvik dopadne neko Sarajevo. Ne kažen da na kraju ne dođen do cilja, najčešće dođen, ali preko Sarajeva. Neki put i priko Podgorice. Ali dođen.
Kad je Bog dilija životnu snalažljivost, ja san bila negdi u zadnjin redovima. Kad je dilija rodijake, kumove i druge vrste korisnih veza, ni tu me nije dopalo baš nešto. Nije me baš stavija ni u neku utjecajnu obitelj, pa ni to nije pomoglo.
Još kad se tomu doda da mi je da tvrdoglavu, upornu i neumornu cjeloživotnu naivnost i virovanje da se u životu može uspit samo poštenin radom, pa me onda posla da se rodin i živin u Hrvackoj, možete mislit koji san ja životni loto osvojila.
Ali me zato nije štedija kad je dilija pegulu. A ne. Dopala me, bogami, dobra količina. Ne mogu se požalit.
Ma ne, nemojte mislit da se žalin. Samo govorin činjenice. Već san se ja navikla. I znan da nas je bilo puno u zadnjin redovima.
Danas san se vozila buson iz Zagreba i radila neku inventuru u glavi. Skoro sve značanije situacije kojih sam se mogla sititi u svon životu odvijale su se na upravo opisan način. Sve šta je moglo biti jednostavno - iskompliciralo se. Sve što je tribalo bit lako, ispalo je prilično teško. Sve šta je moglo poć naopako -pošlo je.
Ja sam hodajući primjer Murphyjevog zakona.
Čak i ta vožnja tijekom koje sam tako rezignirano razmišljala o svojin nebrojenim pegulama, tribala je bit jučer a ne danas. Tribala san u Zagrebu ostat jedan dan, ali ne, ostala san dva.
Ovo je samo uvod u ono šta san tila pisati, ustvari.
Ali previše san umorna, nastaviću sutra.....
