Ko o čemu, kurba o poštenju, a bodulica o škojima. Ali ovaj put neću ronjat, kako kaže @brod u boci. Ma ustvari, moran malo... čisto malo, za održat svitlu tradiciju.
Jer, boduli su čudna bića. Ka neke podvojene ličnosti. Ka zarobljeni u tuđen tilu. Tili bi dignit sidro, odvezat konope i otplovit do prve sigurne kopnene luke. I tu se ponovo usidrit i ostat u toploj i zaštićenoj luci, u obilju i bogatstvu kontinenta. I kad tamo stignu, ne uspiju se ni nakupit alge ispod pramca, oni opet nezadovoljni. Grintavi. Nešto in fali.
I tako. Po života potroše da pobignu sa škoja. Drugu polovicu pokušavaju mu se vratit. Vječni putnici. Dijaspora. Uvik na privremenom radu i boravku.
Dođu tako neke inventure u životu.
Ja san napravila jednu malu i skužila da je dosta bižanja i izbjegavanja, da se triba škoju vratit. Barem djelomično. Jednom nogom.
A nije da me nisu upozoravali. Da će doć te "nike godine" kad čovik "progleda". Kad mu se ukaže što je ostavija. Od čega je biža.
Nisan virovala.
Pogotovo ne u priču o povratku MASLINI.
Život me odveja tako daleko od te kultne voćke, povratak je izgleda ka nemoguća misija. Gradski trgovi i asfaltirani pločnici - to je moja stvarnost. A ne masline.
Ali.
Bila je istina. Došle su te "nike godine". Došlo je vrime vraćanja.
U mojoj kući na kopnu, bolje reć u mojoj škatuli od stana, ako se dogodi situacija da nema maslinovog ulja, onda je to stvarno situacija. Big trabl. Obustavlja se kuhanje, reducira se ishrana, prelazi se na štrc-brc fast-fud i živi se na rezervi. Samo što ne nastupi štrajk glađu. Čeka se "njegovo veličanstvo" - ne bilo koje i kakvo, nego domaće MASLINOVO ULJE, da se počne isti kako to Bog zapovida.
Cili život iden maslinovo ulje na kredit. Nono, nona, mater, ćaća, i svekrva, uvik se niko drugi pobrinija da ga ne fali. Nijedna banka ne bi me tako dugo kreditirala. Samo najsigurnija od svih banaka, ona domaća, obiteljska. Krvna.
A jesan, nešto malo san brala masline ka mala, ali nikad mi to nije bija drag posal. A nisan bila ni neki gurman, u školu me jedva primili radi premale težine, pa su mi jela začinjena tom sada obožavanom tekućinom bila "dosadna", a skoro i mrska. Jaja pofrigana na maslinovon ulju, fuj. Ja bi bila rađe onog finog, gradskog, rafiniranog ulja. Od soje ili suncokreta. Bez okusa i mirisa. Iz dućana, molin lipo. A ne iz kamenice.
Onda san poodrasla, apetit i ukus mi se popravija, ali u vrime branja maslina, procesa proizvodnje ulja, uvik zauzeta bila. Škola, ispiti, lutanja, ljubav, pa brak, pa posal, dica, stan...
Kad je ćaća pita kako ćemo podilit silna stabla masline, "obiteljsko bogatstvo" (haha), da ko će to nastavit radit, rekla san da meni te zvizdarije ne tribaju. Ja ću svoje ulje zaradit. Intelektualnim radom. Bez naprezanja mišića. Fizički rad je bija za mene teški "out".
Kratka je pamet mladosti, ali je zato samouvjerenost beskrajna.
Dok se jednog jutra ne probudiš zbunjen. Nepotpun.
Svaki kredit moraš jednom počet vraćat. S kamatama.
Dođe ti odjednom, rekli bi naši ljudi, "iz guzice u glavu", da mliko ne raste u tetrapaku, ni kumpiri u vrićici, ni ulje u boci. Da triba nešto pomust, pobrat, posadit, posijati.
Svatiš da je vrime da se vratiš tamo odakle si krenija u svit.
Mislin, ne doslovno. Nisan se rodila ispod masline.
Da više ne "poetiziram" i filozofiram oko jedne tako obične stvari ka šta je dvadesetak zapuštenih stabala masline, reći ću van šta je bilo.
Uvatili smo se posla. Uredili sedam stabala prošli vikend.
Bilo je idilično, osim onog napornog dijela. A naporno je bilo sve osim kad smo se odmarali i marendali kruva i paštete. A ni to nije bilo jednostavno, jer smo nož izgubili po putu a i pukla je ona ručkica na poklopcu od paštete, pa smo morali nešto improvizirati...
Gospon tovar doša nam se javiti, naravno NAKON što smo kilometar uzbrdo doteglili 25 kila gnojiva, pilu štilovku, gorivo, i još neke sitnice. To ga uopće nije zanimalo, samo je doša viditi jesmo li mu donili kakvu poslasticu.
A jesmo. Jer znamo unaprid kako to izgleda. Kad te pogleda onim velikin, pametnim očima i samo što ne izgovori: Ima l' šta kruva, a? Ako si mu doša praznih ruka, ne gine ti sivanje iz očiju i neizgovoreni ukor: tovare jedan neuljudni!
Dakle, dragi moji, još par vikenda i postajem ponosna vlasnica uzornog maslinika.
Maslinika na pustom otoku, na čije plodove (ako ih ikada bude) neće pasti ni jedna jedina čestica smoga ili ispušnih plinova auta, koji raste iz malo zemlje između kamenih stina, koja nikad u povijesti nije zagađena ama baš nikakvim otrovom. Potpuno "netretirana" i "nevina".
Kako će se zvati ulje iz tih maslina, ako ga ikada bude?
Mislin, extra-vergine je kategorija koja mu neće biti ni do kolina. Nije još uopće izmišljena ta kategorija.
