E, kad se počne pisat o zdravstvu, bolnicama, i tome... odnija je vrag šalu.
Ovo će biti in-side priča o bolničkim pretragama jedne do sada relativno zdrave osobe, s kojih se ta osoba upravo vratila i koja se vjerojatno može pozdraviti sa svojim relativno dobrim zdravljem nakon što završi ovaj proces...
Samo da malo sebi dođem.
Sada je jedanaest uri a na svoj dugi put upisivanja po bolničkim pretragama krenula sam jutros u osam. Od osam na dvi kave, bez cigarete.
Gladna sam i nenapušena i očajna i ka da nisan u centru same sebe... nekako necentrirana.
Šta doktori mogu od čovika napraviti, to ne može niko... Hrvacki doktori, mislin.
Nego, o zdravstvu je rič.
A lako je opisat naše zdravstvo.
Bolesno je. Jako, jako bolesno. U terminalnoj fazi bolesti.
Davno su rekli, biće još stari Grci: "Doktore, izliječi sam sebe." Ali ne slušaju oni mudre izreke. Jer su oni najmudriji na svitu.
Prvi prvoga ove godine, osim što je nastupila reforma zdravstva, ja san osjetila jedan novi poriv - da pogledan što se to novo zbiva s našin sustavom zdravstvene zaštite prosječnog stanovništva.
Naravno da mi to nije došlo samo od sebe.
Zabolilo.
Ne baš tako jako da se odmah odlučim pohrliti u ambulantu, ali nakon petnaestak dana uporne i dosadne boli ruke, put pod noge, posjetit doktoricu.
Vidile smo se zadnji put prije godinu dana.
Dobro me izgadila, nisan dobar pacijent, ne dolazin joj često, ne sidin u čekaonici, ne žican uputnice, recepte, ne pitan antibiotike, stvarno san nesavjestan pacijent. Nije mi se dalo objašnjavat joj koliko malo povjerenja iman u njih. I da volin stat u miru. Dok mogu. I da može bit sritna da joj ne visin u čekaonici. Da neman vrimena za to.
Da skratin, poslala me na dvi pretrage u bolnicu.
Izgubila san dvi i po ure samo da se upišen na liste čekanja.
Najprije san išla upisat se za izvadit krv. Nakon deset minuta čekanja u redu, skužila san da svi imaju papirić sa brojen. Ka u banci. A mogu van reći da i naplaćuju ka u banci. To što petnaest posto iz (bruto) plaće dajen za njih, boli ih briga.
Uzela broj. 189. Na ekranu je bija 80.
Aj dobro, baren iman vrimena ić se upisat za snimanje.
Oden tamo di snimaju. Pitan sestru di da se upišen, ona bi objasni. Oden tamo, čekan red jedno po ure. Kad dođen na red ona me pošalje u drugu ambulantu jer da san ja za CT. A na šalteru lipo piše: upisi za CT, MR i MMG.
??
Oden tamo di me poslala. Ne mogu virovat svojin očima. Iljadu ljudi je unutra. Stanen u red. Da bi se nakon nekog vrimena ustanovilo da to uopće nije red za šalter u daljini. Nego ljudi čekaju. Razne stvari. Neko čeka da ga zovu na snimanje, neko čeka da mu daju sliku, a neko čeka... e to ću tek ustanoviti metodom vlastite kože.
Nađen di se čeka za šalter. Čekan. Dođen na red. Sestra uzme uputnicu, stavi je na policu iza sebe i kaže "dalje". Već pomalo iznervirana u mojim očima vidi upitnike, a još bolje vidi da se ne mičen iz reda. "Sad čekajte da vam odrede termin!"
???
Povlačin se nekoliko koraka iza, već pomalo očajna i isfrustrirana tolikim nedostatkom logike. Ali to je moja logika. Oni u zdravstvu imaju neku drugu.
Čekan. Deset-petnaest minuta.
A možda su me već prozvali za izvadit krv?
Probijan se ponovno do onog istog šaltera i odlučno kažem: "Dala sam vam uputnicu da mi odredite termin snimanja i poslali ste me čekati. Molim da mi objasnite što i koga čekam. I koliko."
U očima prezir. Koja je ova tuka! misli ona u sebi, vidim joj u pogledu. Pa kaže, onako lagano razdražljivo: "Čekate inžinjera! Da vam da termin! Još malo!"
Ahaaa. Sad mi sve jasno. Kristalno.
Uskoro stiže inžinjer. Daje mi termin za misec dana. Koji je to zgoditak na lotu, majketi!
Već san izmoždena. Gladna i žedna. krvna slika loša. Da mi je samo zapalit! Ali ne moš u bolnici. Oden kupit novine da razminin šolde za kavomat. Kavomat poide kovanice, da mi - šipak.
Ajme.
Trčin u laboratorij. Taman san na redu. Sve ide ka po špagu. Kako su samo uigrani.
Izvadilo mi krv. Uzelo pedeset kuna.
Veselo iden ća.
Već su me izličili. Ništa me više ne boli.
Samo malo glava...
Koja reforma može ovo popravit, pitan se.
